Битка код Велбужда

[bili]

Битка код Велбужда

Битка се догодила у лето 6838, месеца јунија 19. дан. (тј. 1330 године).
Почетком 14.века територија је припадала Стефану Дечанском.

Године 1330. Србију su напали здружени Грци , Бугари, Осети и Татари -, Андроник II с југа, а Михаило Шишман ( претходни савезник Срба док је трајао брак са Милутиновом ћерком, савезник Грка кад је оженио Гркињу) са севера ...
,,,"Подиже на нас 7 царева, у лето 6838, месеца јунија 19. дан... сви они кренуше на нас, хотећи... као нешто слатко прождерати нас и земљу нашег отачества разделити себи и у ропство себи предати”, остало је записано у Душановом законику.
,,, „Ми сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, њих око 15 тисућа, и свесрдачно подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу” ...

Стефан Дечански наредио је „да се скупе сви војници српске земље, отачества свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица..према Великој Рашки "... . Данас је некадашња српска Топлица (бојно поље Велбуждске битке) у Бугарској , у околини градића "Разлог" у благојевградском региону.
То није данашња српска Топлица Југ-Богдана (Прокупље), нити је (мала) речица Рашка, притока Ибра... већ много источније.
Река Велика Рашка данас носи бугарски назив В'ча и притока је Марице....заиста је голяма река.

Српски врховни војсковођа (краљ Стефан) поделио је војску на два дела: једним делом командовао је сам, док је други с најамницима предводио млади краљ Душан. ..„

Војници господина краља гоњаху силе цара Михаила једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи.”
Хроничари описују и реку Струму која се „сва изменила у крв”, јер Бугари беху сасецани „као пољска трава”.

"У области Ћустендила (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом. "

[bili]

По Мавру Орбинију, Михајлу се коњ саплео у бегу, након чега је он пешице побегао у шуму, где су га ухватили српски војници који су се склонили у шуму, пошто су рањени у борби. Након битке су га одвели пред краља Стефана Дечанског и он је током разговора умро божијом вољом.
Преостали бугарски бојари, на челу са царевим братом, Балауром, одмах су Србији понудили мир. Неки међу њима предлагали су и да Стефан Дечански буде изабран за бугарског цара, и да се две земље обједине, што српски краљ није прихватио. Уместо тога, Стефан Дечански је на бугарски престо поставио свога сестрића Ивана Стефана, а уз њега вратио и своју сестру, бившу царицу Ану-Неду.(прву Шишманову жену)-тетку Душана Великог.

Вест о великој српској победи брзо се проширила. Сазнавши за резултат битке код Велбужда, византијски цар Андроник III напустио је поход на Србију. „Вратио се најбрже што је могао у Цариград, не учинивши ништа и не претрпевши ништа” (Григора).

Битка код Велбужда приказана изнад саркофага цара Душана у цркви Светог Марка у Београду