04-12-2011, 04:05 PM
Ikone velike kao vrata
LOVCI na hajdučko blago, za koje se veruje da je zakopano "negde" po jugoistočnoj Srbiji, pričali su nam da u mapama popa Martina, koje oni koriste, postoje mesta gde možeš odgonetnuti zagonetku samo u određenim danima i u odnosu na sunce. Recimo, kada zraci sunca tačno u podne (ili kad se rađa) padnu kroz neki otvor na skriveni ulaz u skrivenu riznicu. Samo u tom trenutku može se, navodno, videti otvor ili put kojim treba ići da bi se došlo do skrivenog blaga.
U mapi popa Martina navodi se tako jedna lokacija:
"Mesto Mala Jelenova pećina nema mapu nego skriveno jezero i pećina koja je zatvorena, malo se vidi, a kad sunce je, kad staneš pred nju, vidi se toplo vrelo i oštra čuka, to je u leskovačkom kraju".
Pojedina mesta gde se krije blago, međutim, locirana su u područjima za koja ondašnji stanovnici veruju da su ukleta ili da u njima žive sandžabe, aveti, i živi mrtvaci. Za vreme hajdučije bila su to mesta gde opstaje samo onaj "ko može stići i uteći i na strašnom mestu postojati."
Austrijski putopisac Feliks Kanic, koji je početkom i sredinom 19. veka u više navrata boravio u Srbiji, prolazeći je uzduž i popreko, ostavio je neprocenjiva istorijska svadočanstva o kneževini, a potom i o kraljevini. O hajdučkim regionima zapisao je sledeće:
"Idući kroz kanjon Lunjevačke reke, ozloglašene klisure blizu Lunjevice, sela sa dvadesetak kuća u bezljudnoj divljini, čoveka spopadne jeza".
"u jednom oštrom usečenom mestimično obraslom useku priključila su nam se još četiri policajca i kada su kapetanu podneli izveštaj, odvažili smo se da uđemo u klanac.
Povod za ovu neobičnu meru predostrožnosti bilo je razbojništvo izvršeno nekoliko dana ranije u Juževičkoj mehani, u koju smo malo kasnije svratili da predahnemo. Dva do zuba naoružana odmetnika, kažu, banula su pred mehanu i pozvala dvojicu seoskih trgovaca da im predaju svu svoju trgovinu, a kada je jedan od ove dvojice preteći rekao: "Znam ja tebe dobro,vratićeš ti meni taj novac", razbojnik mu je odsekao glavu, na užas prisutnih".
Naravno, opis ovog događaja potiče iz perioda kada "hajduci više nisu bili kao nekad" ili, kako je rekao Pera Todorović, "stari hajduci su bili u službi vere i slobode, branioci srpske sirotinje od islamskog nasilja, a današnji otimaju Srpkinjama tašne i zlatne lančiće".
Pop Martin Himović živeo je u prvoj polovini 19. veka, a novi hajduci o kojima sa prezirom govori Pera Todorović - krajem istog veka. Pop hajduk otimao je mahom od Turaka, mada nije opraštao ni bogatim trgovcima, pa ni svetinjama. Ako je suditi po opisu "enterijera" velike pećine u kojoj su se krili i, navodno, ostavili ogromno blago, stradale su i neke crkve.
Mapa popa Martina opisuje kako do pećine i šta u njoj ima.
"Tu ima ispisan znak, na kamenu konj i jedna ljudska glava, ima rupa u zemlji koja kada se otvori, mora da se stavi merdevine sa pet stepenika i kad siđeš videćeš sa leve strane halate, sindžire i čukove. Kada kreneš još napred videćeš dve-tri rupe koje su natopljene voskom. Ako kreneš desno, odatle ćeš otići u propast (provaliju), ako ideš levo, naići ćeš na sedam tela.
U pećini ima raznih stvari, krzna od medveda, kofa, pušaka, pištolja, torbica, sablji, čak i jedna ljudska glava.
Ima još 44 ikone, od kojih su četire velike kao vrata. Na jednu je prikačeno sedam kandila. Ima knjiga koliko za ceo jedan tovar..."
Isključeno je da su hajduci pomenute ikone oteli od Turaka (koji su ih prethodno oteli iz pravoslavnih bogomolja), jer je poznato da islam zabranjuje držanje slika, statua i kipova ("njihovo prisustvo u kući je dovoljno da otera meleke, koji predstavljaju milost Alaha"). Ikonu Turčin ne bi uzeo, a hajduci ih sigurno nisu "naručili", nego su ih, ako je predanje tačno, uzeli iz crkve. Iz kasnijeg hajdučkog perioda ima jedna priča o hajduku koji krade zlatan krst iz crkve. Da bi to uradio, morao je da se popne na časnu trpezu. "Ne, kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila" - veli mu kolega. Onaj dok krade odgovara: "Ne gleda Bog na kaljave noge, nego na čisto srce".
Blago popa Martina, koje je decenijama ovaj "gorski car" sakupljao i krio po nepristupačnim predelima gde je hajdukovao sa svojih 40 ili 70 hajduka, kako kaže legenda, prilično je raznoliko. Na osnovu mape koja locira tajna mesta, zaključuje se da ima tu zlatnika, "belih para", konstatinki, pušaka, sindžira,sablji, pištolja, dragulja, ogrlica, prstenja, zlatnih jabuka, viljušaka i drugih predmeta... Ima kandila, ikona, ikona kao vrata...
Skriveno je na stotine različitih mesta za kojima tragaju lovci na hajdučko blago. Glavni plen, veliki i nedostižan, skriven je u velikoj pećini o kojoj svi sanjaju...
- Eh, da mi je da nađem pećinu, ali teško, teško... - razmišlja naglas Zoran Mirković iz Sokobanje, koji za blagom traga jednu deceniju. - Ne verujem da je iko pronašao. A možda i jeste, ali ćuti. A, opet, šta ako nije...
I baš ta misao golica maštu i greje nadu. Možda je pronađeno, a možda i nije blago popa Martina. Ko će to znati.
LOVCI na hajdučko blago, za koje se veruje da je zakopano "negde" po jugoistočnoj Srbiji, pričali su nam da u mapama popa Martina, koje oni koriste, postoje mesta gde možeš odgonetnuti zagonetku samo u određenim danima i u odnosu na sunce. Recimo, kada zraci sunca tačno u podne (ili kad se rađa) padnu kroz neki otvor na skriveni ulaz u skrivenu riznicu. Samo u tom trenutku može se, navodno, videti otvor ili put kojim treba ići da bi se došlo do skrivenog blaga.
U mapi popa Martina navodi se tako jedna lokacija:
"Mesto Mala Jelenova pećina nema mapu nego skriveno jezero i pećina koja je zatvorena, malo se vidi, a kad sunce je, kad staneš pred nju, vidi se toplo vrelo i oštra čuka, to je u leskovačkom kraju".
Pojedina mesta gde se krije blago, međutim, locirana su u područjima za koja ondašnji stanovnici veruju da su ukleta ili da u njima žive sandžabe, aveti, i živi mrtvaci. Za vreme hajdučije bila su to mesta gde opstaje samo onaj "ko može stići i uteći i na strašnom mestu postojati."
Austrijski putopisac Feliks Kanic, koji je početkom i sredinom 19. veka u više navrata boravio u Srbiji, prolazeći je uzduž i popreko, ostavio je neprocenjiva istorijska svadočanstva o kneževini, a potom i o kraljevini. O hajdučkim regionima zapisao je sledeće:
"Idući kroz kanjon Lunjevačke reke, ozloglašene klisure blizu Lunjevice, sela sa dvadesetak kuća u bezljudnoj divljini, čoveka spopadne jeza".
"u jednom oštrom usečenom mestimično obraslom useku priključila su nam se još četiri policajca i kada su kapetanu podneli izveštaj, odvažili smo se da uđemo u klanac.
Povod za ovu neobičnu meru predostrožnosti bilo je razbojništvo izvršeno nekoliko dana ranije u Juževičkoj mehani, u koju smo malo kasnije svratili da predahnemo. Dva do zuba naoružana odmetnika, kažu, banula su pred mehanu i pozvala dvojicu seoskih trgovaca da im predaju svu svoju trgovinu, a kada je jedan od ove dvojice preteći rekao: "Znam ja tebe dobro,vratićeš ti meni taj novac", razbojnik mu je odsekao glavu, na užas prisutnih".
Naravno, opis ovog događaja potiče iz perioda kada "hajduci više nisu bili kao nekad" ili, kako je rekao Pera Todorović, "stari hajduci su bili u službi vere i slobode, branioci srpske sirotinje od islamskog nasilja, a današnji otimaju Srpkinjama tašne i zlatne lančiće".
Pop Martin Himović živeo je u prvoj polovini 19. veka, a novi hajduci o kojima sa prezirom govori Pera Todorović - krajem istog veka. Pop hajduk otimao je mahom od Turaka, mada nije opraštao ni bogatim trgovcima, pa ni svetinjama. Ako je suditi po opisu "enterijera" velike pećine u kojoj su se krili i, navodno, ostavili ogromno blago, stradale su i neke crkve.
Mapa popa Martina opisuje kako do pećine i šta u njoj ima.
"Tu ima ispisan znak, na kamenu konj i jedna ljudska glava, ima rupa u zemlji koja kada se otvori, mora da se stavi merdevine sa pet stepenika i kad siđeš videćeš sa leve strane halate, sindžire i čukove. Kada kreneš još napred videćeš dve-tri rupe koje su natopljene voskom. Ako kreneš desno, odatle ćeš otići u propast (provaliju), ako ideš levo, naići ćeš na sedam tela.
U pećini ima raznih stvari, krzna od medveda, kofa, pušaka, pištolja, torbica, sablji, čak i jedna ljudska glava.
Ima još 44 ikone, od kojih su četire velike kao vrata. Na jednu je prikačeno sedam kandila. Ima knjiga koliko za ceo jedan tovar..."
Isključeno je da su hajduci pomenute ikone oteli od Turaka (koji su ih prethodno oteli iz pravoslavnih bogomolja), jer je poznato da islam zabranjuje držanje slika, statua i kipova ("njihovo prisustvo u kući je dovoljno da otera meleke, koji predstavljaju milost Alaha"). Ikonu Turčin ne bi uzeo, a hajduci ih sigurno nisu "naručili", nego su ih, ako je predanje tačno, uzeli iz crkve. Iz kasnijeg hajdučkog perioda ima jedna priča o hajduku koji krade zlatan krst iz crkve. Da bi to uradio, morao je da se popne na časnu trpezu. "Ne, kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila" - veli mu kolega. Onaj dok krade odgovara: "Ne gleda Bog na kaljave noge, nego na čisto srce".
Blago popa Martina, koje je decenijama ovaj "gorski car" sakupljao i krio po nepristupačnim predelima gde je hajdukovao sa svojih 40 ili 70 hajduka, kako kaže legenda, prilično je raznoliko. Na osnovu mape koja locira tajna mesta, zaključuje se da ima tu zlatnika, "belih para", konstatinki, pušaka, sindžira,sablji, pištolja, dragulja, ogrlica, prstenja, zlatnih jabuka, viljušaka i drugih predmeta... Ima kandila, ikona, ikona kao vrata...
Skriveno je na stotine različitih mesta za kojima tragaju lovci na hajdučko blago. Glavni plen, veliki i nedostižan, skriven je u velikoj pećini o kojoj svi sanjaju...
- Eh, da mi je da nađem pećinu, ali teško, teško... - razmišlja naglas Zoran Mirković iz Sokobanje, koji za blagom traga jednu deceniju. - Ne verujem da je iko pronašao. A možda i jeste, ali ćuti. A, opet, šta ako nije...
I baš ta misao golica maštu i greje nadu. Možda je pronađeno, a možda i nije blago popa Martina. Ko će to znati.
...trcali u susret Turcima sa sve ikonom i kovcegom dole prema jugu 8)
