16-11-2013, 12:11 AM
Pozz Drugari i Drugarice, ako ima,
Ove misli su rezultat mog ličnog istraživanja, i delim to sa Vama po najboljoj savesti.
Tražio sam adekvatno mesto za ovo ali nigde ne paše, pa ostajem na "raznom"
Po ovome ću biti upamćen kao najveći teoretičar na forumu, ali ja još nemam MD pa mi drugo i ne preostaje.
Napomena: oči mi ispadoše dok napisah ovaj tekst, pa bi bilo lepo da čita samo onaj ko nije nervozan i slično. Ako pažljivo pročitas nećeš imati razloga da komentarišeš psovkama, pretiš izdajništvom ili slično.
Hteo sam da post nazovem "Poziv za sve države i vlasti sveta da se opamete dok nebude kasno".
O čemu se radi? Teško je priznati i pogledati se u oči sa činjenicom da ima dve strane u tematici traganja. ALI: isto kao što ima dva suparnička tima u fudbalu, iako imaju drugu boju oni su svi fudbaleri po "struci i zanimanju".
Pošto je traganje u svetu preraslo u pokret, statistički se veći deo arheoloških i ostalih zakopanih stvari nađe od strane hobista i amatera, nego od strane organizovanih i stručnih institucija. Ova situacija viče za trajnim rešenjem.
Šta hoću da kažem? U svemu ima oficijelne strane i amaterske strane – hajde da ih tako nazovemo. Svaka ozbiljna država ima svoje mehanizme da zaštiti svoje vrednosti, između ostalog subjekte nasleđa. Ono što je zakopano u zemlji je svedočanstvo o nama, o našoj prošlosti, i ako neznaš odakle dolaziš plašim se da nećeš znati ni gde ideš. Zato učimo u školi istoriju (bar ko je naučio nešto
). Vidim na forumu da Vi volite istoriju, i uglavnom zato ste i tu.
Ono što želim da ovde razjasnim je da kad kao tragač nađeš nešto od važnosti za nauku, nije u redu da sakriješ ili da daš u bescenje. U redu je da staviš u vitrinu i čuvaš. U redu je da istražuješ koliko vredi i još više je u redu da se ponosiš zbirkom koju si svojim znojem sakupio. Ja sinu koji ide u 3. razred kažem: "Ono što imam jednog dana pripašće tebi, nadam se da ćeš ceniti sve ono šta sam se trudio da posakupim." (Moja mama kaže da je sve to bezvredno i smeće ali za mene je neprocenjivo blago, sve ima svoju malu za sebe zalepljenu pričicu.)
Mi smo naravno u društvu koje je još uvek u prelazu iz socijalističkog u kapitalističko shvatanje. Jedno nije funkcionisalo kako smo očekivali pa ga sad menjamo na ovo drugo, gde samo vidimo da sve svetli od bogatstva (iako nije sve zlato što svetluca). Ali u stvari, menjamo jedno zlo u drugo manje zlo. Ali i privatno društvo ima svoje prednosti. Po starom sistemu te izbace iz groba ako ti potomci nebudu plaćali tarifu na groblju. Po novom, tvoj grob je ne samo privatan, već nacionalni spomenik. Sledeće generacije će dolaziti tamo i reći evo ga naš predak koji je ovo i ovo uradio dobro (ili loše) dok je bio živ. Tako je u Americi, a sad svi hoće da "budu Amerika" zar ne? Tamo ako ti neko dirne grob, neće ga niko kazniti nego će se dignuti narodna buna, ništa manje od toga, kaže moj drug Amerikanac koji živi u Srbiji.
Počnimo sa onim najosnovnijim: Zakon o posedovanju.
Da vidimo na nekoliko konkretnih primera. Prva kategorija su manji (nasumični i slučajni) nalazi.
U početku je to bilo ovako:
Čovek pronašao ceremonijalni rimski šlem i prodao ga kolekcionaru, a njegova porodica nakon njegove smrti kao njegovu zadužbinu muzeju. Kolekcionar je svoju svojinu koju je legalno kupio prikazao i publikovao u tadašnjem listu Društva za starine. Sve se to odigralo u 19. veku! Niko nije krvično proganjan, niko nije ništa ukrao ili sakrio, niko nije oštećen. Sve je bilo javno i legalno. Niko nije gubitnik, svi su pobednici, čak i ja koji to danas mogu lepo i mirno da pročitam na internetu i mogu da se divim umetnosti antičke kulture.
Jedan drugi šlem, pronađen je u preko 30 delova, sklopljen je i sačuvan teškim naporima restauratora. Jedan drugi restaurisali su 8 godina pre nego što je dospeo u vitrinu – restauracija je koštala gotovo koliko i komercijalna vrednost u trenutku vađenja iz zemlje. Sad razmisli kad nađeš tako nešto i pokušaš da ga "očistiš" kiselinom i slične gluposti! U Srbiji gde navodno čitava sela imaju MD svake godine se čišćenjem uništi na hiljade novčića. Prvo pravilo koje me naučio iskusni numizmatičar: sve peri samo vodom i eventualno sapunom. Sve ostalo je uništavanje!
A danas? Isto. Detektorist pronašao šlem za koji eksperti kažu nešto najvrednije ikada nađeno iz rimskog perioda, prodao ga anonimno na javnoj licitaciji drugoj anonimnoj osobi koja je uspela da ponudi više od muzeja... Ono što nađeš je tvoje, pa čak i da se radi ne o nacionalnom već internacionalnom arheološkom blagu! Tako je to tamo, preko velike vode.
[Nastavak sledi]
Ove misli su rezultat mog ličnog istraživanja, i delim to sa Vama po najboljoj savesti.
Tražio sam adekvatno mesto za ovo ali nigde ne paše, pa ostajem na "raznom"
Po ovome ću biti upamćen kao najveći teoretičar na forumu, ali ja još nemam MD pa mi drugo i ne preostaje.Napomena: oči mi ispadoše dok napisah ovaj tekst, pa bi bilo lepo da čita samo onaj ko nije nervozan i slično. Ako pažljivo pročitas nećeš imati razloga da komentarišeš psovkama, pretiš izdajništvom ili slično.
Hteo sam da post nazovem "Poziv za sve države i vlasti sveta da se opamete dok nebude kasno".
O čemu se radi? Teško je priznati i pogledati se u oči sa činjenicom da ima dve strane u tematici traganja. ALI: isto kao što ima dva suparnička tima u fudbalu, iako imaju drugu boju oni su svi fudbaleri po "struci i zanimanju".
Pošto je traganje u svetu preraslo u pokret, statistički se veći deo arheoloških i ostalih zakopanih stvari nađe od strane hobista i amatera, nego od strane organizovanih i stručnih institucija. Ova situacija viče za trajnim rešenjem.
Šta hoću da kažem? U svemu ima oficijelne strane i amaterske strane – hajde da ih tako nazovemo. Svaka ozbiljna država ima svoje mehanizme da zaštiti svoje vrednosti, između ostalog subjekte nasleđa. Ono što je zakopano u zemlji je svedočanstvo o nama, o našoj prošlosti, i ako neznaš odakle dolaziš plašim se da nećeš znati ni gde ideš. Zato učimo u školi istoriju (bar ko je naučio nešto
). Vidim na forumu da Vi volite istoriju, i uglavnom zato ste i tu.Ono što želim da ovde razjasnim je da kad kao tragač nađeš nešto od važnosti za nauku, nije u redu da sakriješ ili da daš u bescenje. U redu je da staviš u vitrinu i čuvaš. U redu je da istražuješ koliko vredi i još više je u redu da se ponosiš zbirkom koju si svojim znojem sakupio. Ja sinu koji ide u 3. razred kažem: "Ono što imam jednog dana pripašće tebi, nadam se da ćeš ceniti sve ono šta sam se trudio da posakupim." (Moja mama kaže da je sve to bezvredno i smeće ali za mene je neprocenjivo blago, sve ima svoju malu za sebe zalepljenu pričicu.)
Mi smo naravno u društvu koje je još uvek u prelazu iz socijalističkog u kapitalističko shvatanje. Jedno nije funkcionisalo kako smo očekivali pa ga sad menjamo na ovo drugo, gde samo vidimo da sve svetli od bogatstva (iako nije sve zlato što svetluca). Ali u stvari, menjamo jedno zlo u drugo manje zlo. Ali i privatno društvo ima svoje prednosti. Po starom sistemu te izbace iz groba ako ti potomci nebudu plaćali tarifu na groblju. Po novom, tvoj grob je ne samo privatan, već nacionalni spomenik. Sledeće generacije će dolaziti tamo i reći evo ga naš predak koji je ovo i ovo uradio dobro (ili loše) dok je bio živ. Tako je u Americi, a sad svi hoće da "budu Amerika" zar ne? Tamo ako ti neko dirne grob, neće ga niko kazniti nego će se dignuti narodna buna, ništa manje od toga, kaže moj drug Amerikanac koji živi u Srbiji.
Počnimo sa onim najosnovnijim: Zakon o posedovanju.
Da vidimo na nekoliko konkretnih primera. Prva kategorija su manji (nasumični i slučajni) nalazi.
U početku je to bilo ovako:
Čovek pronašao ceremonijalni rimski šlem i prodao ga kolekcionaru, a njegova porodica nakon njegove smrti kao njegovu zadužbinu muzeju. Kolekcionar je svoju svojinu koju je legalno kupio prikazao i publikovao u tadašnjem listu Društva za starine. Sve se to odigralo u 19. veku! Niko nije krvično proganjan, niko nije ništa ukrao ili sakrio, niko nije oštećen. Sve je bilo javno i legalno. Niko nije gubitnik, svi su pobednici, čak i ja koji to danas mogu lepo i mirno da pročitam na internetu i mogu da se divim umetnosti antičke kulture.
Jedan drugi šlem, pronađen je u preko 30 delova, sklopljen je i sačuvan teškim naporima restauratora. Jedan drugi restaurisali su 8 godina pre nego što je dospeo u vitrinu – restauracija je koštala gotovo koliko i komercijalna vrednost u trenutku vađenja iz zemlje. Sad razmisli kad nađeš tako nešto i pokušaš da ga "očistiš" kiselinom i slične gluposti! U Srbiji gde navodno čitava sela imaju MD svake godine se čišćenjem uništi na hiljade novčića. Prvo pravilo koje me naučio iskusni numizmatičar: sve peri samo vodom i eventualno sapunom. Sve ostalo je uništavanje!
A danas? Isto. Detektorist pronašao šlem za koji eksperti kažu nešto najvrednije ikada nađeno iz rimskog perioda, prodao ga anonimno na javnoj licitaciji drugoj anonimnoj osobi koja je uspela da ponudi više od muzeja... Ono što nađeš je tvoje, pa čak i da se radi ne o nacionalnom već internacionalnom arheološkom blagu! Tako je to tamo, preko velike vode.
[Nastavak sledi]