USTANAK

[bili]

ВИДОВДАНСКИ КУЛТ



Устанак Срба на почетку XIX века против турске власти с правом је оцењен као догађај од изузетног историјског значаја. Вук га је назвао општедруштвеном војном за отечество; Леополд Ранке српском револуцијом. Савремени историчари утврдили су двојну природу ове револуције: националну и социјалну. УСТАНАК ЈЕ, НАИМЕ, БИО НЕ САМО ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУЂИНСКЕ ВЛАСТИ НЕГО И РУШЕЊЕ ВОЈНО -ФЕУДАЛНОГ СИСТЕМА У НЕКАДАШЊЕМ БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ. Несумњив је и удео грађанства у револуционарним збивањима, као и идејни печат које ће оно, на самом почетку, дати српској антифеудалној револуцији. Као национална и друштвено-политичка чињеница несумњиво стоји да је УСТАНАК ПРОКРЧИО ПУТЕВЕ РАЗВИТКУ КАПИТАЛИЗМА КАО НОВОГ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА У СРБИЈИ. ПОРЕД ЗБИВАЊА НА РАЦИОНАЛНОМ ПЛАНУ, ДОГАЂАЈИ СУ ИМАЛИ И СВОЈ УНУТРАШЊИ, ИРАЦИОНАЛНИ КОНТЕКСТ, без кога се не може до краја сагледати СПЕЦИФИЧНА ПРИРОДА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ И СОЦИЈАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ПОЧЕТКОМ XIX ВЕКА.

Устанак се, као и свака револуција, одвијао на два плана: СПОЉА,У ДРУШТВУ, И УНУТРА,У ЉУДИМА. САМИ УСТАНИЦИ СУ ДО ИЗВЕСНЕ МЕРЕ, БИЛИ ПАГАНИ, АРХАИЧНИ ЉУДИ, што је, као један од елемената, морало утицати и на ток револуционарних збивања. И наше патријархалне ратнике, као и сва архаична друштва, карактерисало је кружно мишљење, које је као своју ослону тачку имало апсолутни почетак. НА ПОЧЕТКУ СЕ НАСТАЈАЛО; ОД ПОЧЕТКА СЕ ПОЛАЗИЛО И КРУЖНИМ ПУТЕМ ОПЕТ ЊЕМУ ВРАЋАЛО. СУНЦЕ ЈЕ ИЗЛАЗИЛО, ПРАВИЛО КРУГ ПО НЕБУ,ТОНУЛО У ТАМУ И ОПЕТ СЕ РАЂАЛО.ТАКО И БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕК; ТАКО И СВЕ ШТО СЕ У ДРУШТВУ ЗБИВА. АРХАИЧНИ ЉУДИ НИСУ УМЕЛИ ДА МИСЛЕ ИЗВАН ОВОГА КРУГА за њих сваки крај био је и почетак: свака смрт и рађање. На почетку, био је предак, натприродно биће, Бог: из њега се исходило и у њега, умирући, враћало, да би се поново родило, обновило.
МИТОЛОЗИ СУ УТВРДИЛИ ДА НАРОДИ АРХАИЧНЕ СВЕСТИ И ДАНАС МОГУ ДА ЗАМИСЛЕ ВЕЛИКЕ СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОКРЕТЕ САМО КАО ВРАЋАЊЕ ПОЧЕТКУ. НЕКА АФРИЧКА ПЛЕМЕНА, ОНА НАЈАРХАИЧНИЈА, ДОЖИВЉАВАЈУ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД КОЛОНИЈАЛНОГ РОПСТВА КАО ПОВРАТАК ПРЕТКУ. ПЛЕМЕНСКО-ПАТРИЈАРХАЛНА СВЕСТ У СРБА У XVIII ВЕКУ НИЈЕ СЕ МНОГО РАЗЛИКОВАЛА ОД ЊИХОВЕ. У "ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ", ЖИВОЈ СЛИЦИ ПРАВОСЛАВНОГ ПАТРИЈАРХАЛНО-ХЕРОЈСКОГ СВЕТА, НА ДАН ИСТРАГЕ ПОТУРИЦА, КОЈУ ЈУНАЦИ ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ДОЗИВЉАВАЈУ КАО ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА, МИТСКИ ИГУМАН СТЕФАН ОЖИВЉАВА СЕЋАЊЕ НА ПРЕТКЕ, А НАРОД ВИДИ КАКО ЊИХОВЕ ДУШЕ, КАО "БЕЛИ ЛАБУДОВИ, ИГРАЈУ НАД ЈЕЗЕРОМ, ПО НЕБУ ВЕДРОМЕ".
Нешто слично збива се и у устанку: пагански ратници иду у бој под барјаком са знаком крстоликог претка, који их води некој златној слободи, која опомиње на митска аугеа аетас. Они немају представу о ширим друштвено-политичким перспективама устанка.Устајући против дахија, феудалне контрареволуције у Турској која им је укинула старе слободе и оптеретила их новим феудалним наметима, они се не залажу за ново грађанско друштво. ПРЕДСТАВА О НОВОМ КАО НЕЧЕМ ШТО НЕ БИ ИСТОВРЕМЕНО БИЛО И ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОМ БИЛА ЈЕ САСВИМ СТРАНА ЊИХОВОМ АРХАИЧНОМ МИШЉЕЊУ. ТО ШТО УСТАНИЧКЕ МАСЕ ТРАЖЕ, У СТВАРИ ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО РАНИЈЕ, ПРЕ ДАХИЈА.
У току устанка, са порастом револуционарне свести, расту и њихови захтеви.Заједно са својим вођама, устаници се боре за ОДБРАНУ ПРЕКОСОВСКЕ СЛОБОДЕ:у њиховој свести, ненавикнутој на хронолошко повезивање ствари, ту слободу симболично представља тријумфални часни крст, симбол првобитног херојског претка. За ове ратнике, без правог краја,с мрти, нема ни почетка, то јест рађања и обнове, нема, значи, и слободе. Стога, да би стекли ту слободу, они у име ње убијају, кољу, скидају скалпове, пале турске богомоље и градове, стављају нејач под нож. Карађорђе, и сам суров и прек, с наганом у руци мора да обуздава њихову острвљеност, песник Сима Милутиновић Сарајлија, у "Србијанки", назива их "бецаринама стрвним".
У општем метежу и крвопролићу, устаници ништа не чују, не виде: и сами гину улудо, нештедимице. Као опијени, у херојском заносу иду, готово лете с једног краја Србије на други, носећи пред собом крсташ барјак. САМА РЕВОЛУЦИЈА, ЧИЈИ СУ ОСНОВНИ МОТИВИ БИЛИ РАЦИОНАЛНИ, ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ, ПОД НАЛЕТОМ ОВАКВИХ ИРАЦИОНАЛНИХ ИМПУЛСА, ДОБИЈА ИЗВЕСНЕ ОСОБИНЕ ВЕРСКОГ РАТА, који је, као и сви верски ратови, ФАНАТИЧАН, СЛЕП, КРВАВО СТРАВИЧАН.
Није случајно што су СИМБОЛИ ЗАРАЋЕНИХ ТАБОРА БИЛИ ВЕРСКИ, КРСТ И ПОЛУМЕСЕЦ, а не класни или национални. Крстолики идол српског бога рата добио је тако још једну намену:постао је и знак верске диференцијације између паганизованих хришћана и Мухамедових ратника.


КОСОВСКЕ ПЕСМЕ БУДИЛЕ СУ НОВЕ ОБИЛИЋЕ



Међу Србима у Аустрији "Сразеније" је, по свему судећи, било популарније и од самих косовских песама, што је уосталом и разумљиво. Као дело у коме се косовски јунаци понашају слично граничарским официрима, пуно суза, срцепарателних сцена и праве хришћанске побожности, оно је морало бити ближе тамошњим питомим маловарошанима него ли паганска хероика, нарочито њен Милош Обилић који ножем коље Мурата.
Косовска легенда била је ближа национално-политичким идеалима времена но иједан од постојећих митова. КОСОВСКЕ ПЕСМЕ ПОДСТИЦАЛЕ СУ НАШЕ ПАТРИЈАРХАЛНЕ РАТНИКЕ, БУДИЛЕ У ЊИМА НОВЕ ОБИЛИЋЕ. Болесник на Босфору, како су звали Отоманско царство у XIX веку, није тако лако умирао. Турски феудалци жилаво су бранили своје господство. Српски народ могао се ослободити њихове власти једино у отвореном сукобу с моћном и искусном царском војском.ПОТРЕБНИ СУ БИЛИ ЈУНАЦИ, ПАГАНСКИ ХЕРОЈИ, КОЈИ ЋЕ, У ЗНАКУ СТАРИХ БОГОВА, УМИРАТИ ЗА НОВЕ ИДЕАЛЕ. Они су се теже налазили међу образованом интелигенцијом у Аустрији; више их је било у патријархално-херојском свету на Балкану, у коме је, негде у дубинама свести, још ТИЊАЛА ТРАДИЦИЈА БОГА ВИДА.
Шездесетих година грађанска интелигенција у Угарској увелико је маштала о освети Косова, а њене вође обећавале помоћ Кнежевини Србији ако дође до рата против Турака. Али,када је до њега дошло, једва да се ко из њене средине 1876-1877 нашао на бојном пољу у Србији и Црној Гори. На Јавору, Дрини, на Вучјем Долу, гинули су други, они који су духом били ближи хероици косовске поезије. Јос за време кривошијског устанка 1867, песник Лаза Костић је у њима препознао јадранске Прометеје, полубогове, потомке Бога Вида, оне с којима ће Српство, то јест напредно српско грађанство, морати да рачуна као са својом будућом војском.
Навикнут да мисли у митским круговима, наш патријархални човек је, као и за време устанка, доживљавао Турке као митско зло које треба до краја уништити. Његова мржња према Турцима расла је паралелно са порастом злочинстава која су чинили муслимански феудалци током XIX века. Оживљени косовски култ, са царем Муратом као црним богом и Турцима као злом, и сам се кретао у митском кругу. Обећавао је слободу као обнову српског царства, поновни долазак Милоша и Лазара међу Србе. ЗЛО ЈЕ МОРАЛО БИТИ УНИШТЕНО, ДО КРАЈА САТРВЕНО ТАМО ГДЕ ЈЕ НЕКАДА ТРИЈУМФОВАЛО, НА КОСОВУ, ДА БИ СЕ НАКОН ЊЕГОВЕ СМРТИ, НА ДАН БОГА ВИДА, А У ЗНАКУ ТРИЈУМФАЛНОГ ЧАСНОГ КРСТА, МОГЛА РОДИТИ СЛОБОДА.
Будећи ратничке инстинкте и распаљујући исконску мржњу, косовски мит је припремао духове за крвави обрачун с Турцима.То је било баш оно што је, у том тренутку, највише одговарало српском грађанству, заокупљеном духовном и материјалном припремом за рат против Отоманског царства. КОСОВСКИ МИТ КАО СПОНА ИЗМЕЂУ РАТНИЧКИХ МАСА И ВОДЕЋЕГ ГРАЂАНСКОГ СЛОЈА, НЕПОСРЕДНО СЕ УКЉУЧИВАО У НАЦИОНАЛНУ ПРОПАГАНДУ; ОД МИТА ПОСТАЈАО ПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ СРПСКОГ НАРОДА.
Косовско предање је од раније чувало сећање на кнеза Лазара, владара домаће крви, под чијом су влашћу Срби имали властиту државу. У доба када је грађанство уз подрску двора и цркве стварало модерну државу на монархистичком принципу, овакав кнез Лазар лако се укључивао у националну државотворну пропаганду. Посредством косовског предања, не само грађани но и широки слојеви сељаштва листом су придобијани за стварање нове државе, снажне и моћне као и у немањићко доба. Уместо туђе, феудалне турске државе, која је у народној свести изједначавана са самим ђаволом, косовски мит позивао је у борбу за нову, бољу и праведнију државу, сличну оној за коју су у народним песмама живели и умирали српски херојски преци.
СВЕ ДО ОСЛОБОЂЕЊА СРПСКОГ НАРОДА ОД ТУРАКА,ОДНОСНО ДО ЗАВРШЕНОГ ОБРАЧУНА СА ОТОМАНСКИМ ЦАРСТВОМ НА КУМАНОВУ 1912, СРПСКИ СЕЉАЦИ ЋЕ СЕ ХРАБРО БОРИТИ И ГИНУТИ ЗА ТУ НОВУ ДРЖАВУ, ГОТОВО НА ИСТИ НАЧИН НА КОЈИ СУ И ЊИХОВИ ПРЕЦИ,
КОСОВСКИ ХЕРОЈИ, ГИНУЛИ У ОДБРАНУ ИМАГИНАРНОГ ЛАЗАРЕВОГ ЦАРСТВА. Сведочанства о томе како су српски сељаци у рату 1912, као прави митски људи, виђали пред собом Милоша Обилића и Марка Краљевића за време битке, ушла су и у страну митолошку литературу. Уверени да Милош и Марко збиљски јуришају на Турке, као омађијани, лудо храбри, српски ратници су срљали напред, ускакали у непријатељске ровове, клали, убијали, гинули и сами и најзад-освојили Марков Прилеп.

[bili]

Као и код других народа, и код Срба хришћанство није било истребило архаичне култне обреде. Било је дошло само до компромиса између старе и нове вере, до неке врсте верског синкретизма. За ову мешавину вера, која није била трајна, устаљена, једном за увек дата, карактеристична су стална померања унутрашњих односа у оквиру ње саме, честе плиме и осеке једне или друге вере.У средњем веку, нарочито у доба Стефана Лазаревића, паганство је било у дефанзиви. Под турском влашћу било је другачије: опала моћ српске православне цркве довела је до постепеног јачања старе верске свести и на штету чисто хришћанских схватања. Али, до праве плиме старе вере и старих верских култова доћи ће тек у XVIII веку, после прве (1690) и друге (1739) сеобе, када су српски црквени врхови и имућни трговци напустили Отоманско царство и пребегли у Аустрију. По нашем мишљењу, баш тих година, када је Српска православна црква у Турској прешла у туђе, грчке руке, процес отуђења од хришћанства и враћања паганским обредима и божанствима био је интензивнији него ранијих векова. ОВАКВА ИСТОРИЈСКА СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА, КОЈА ЈЕ И ДОВЕЛА ДО ЊЕГОВОГ ОТУЂЕЊА ОД ПРАВЕ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ, ИМАЛА ЈЕ НЕСУМЊИВ УДЕО И У НОВОЈ ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ МИТА О ЛАЗАРУ И КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ У ДЕСЕТЕРАЧКИМ ПЕСМАМА. Црквена традиција са многобројним делима о кнезу Лазару, у којима су косовска збивања била приказана на други начин, самим својим постојањем опирала се новој интерпретацији Лазаревог мита. Али, оживљавање старе вере међу Србима у Турској у XVIII веку учинило је да је у многим песмама ипак дошло до нове митизације и оних личности које су, као и цар Лазар, већ биле ушле у хришћанску митологију. Свакако да су том приликом као израз унутрашњег сукоба између хришћанског мита о Лазару и нових митских тенденција, неки ранији симболи нашли место и у народном косовском миту као синтези супротности.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Да би се у целини схватио смисао митизације косовских песама, њено значење и на друштвено-историјском плану, ваља шире упознати и прилике које су учиниле да дође до митизације косовских витезова у јуначким народним песмама.
Срби се већ у XVIII веку, и географски и културно и класно, деле на две различите целине. Једну чине клерократско-грађански врхови у Аустрији, који су прихватили европску културу и постали саставни део савременог цивилизованог света. Другу, широке граничарске масе у Аустрији и Срби у Турској. Први су били верски образовани хришћани. У АУСТРИЈИ СЕ, УЗ ЊИХОВУ ПОДРШКУ, ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ СУЈЕВЕРЈА И ДРУГИХ ОСТАТАКА ПАГАНСТВА У ШИРОКОМ СЕЉАЧКИМ МАСАМА. Против старог српског бога Давора и културних обичаја старе вере бориће се не само црква већ и Доситеј Обрадовић. Други, нарочито они у Србији, били су духом далеки европској цивилизацији. НАПУШТЕНИ ПРИЛИКОМ СЕОБЕ СРБА ИЗ ТУРСКЕ У АУСТРИЈУ 1690.И 1739. ОД СВОЈИХ ПРВОСВЕШТЕНИКА, ОНИ СУ СЕ СВЕ ВИШЕ УДАЉАВАЛИ ОД ХРИШЋАНСТВА И ВРАЋАЛИ СЕ ВЕРИ СВОЈИХ ПРЕДАКА.
У устанку, за тренутак, и једни и други нашли су се заједно у борби против Турака. Сјединила их је идеја о независној српској држави. Залажући се за њено остварење, обе стране славиле су кнеза Лазара и Косово. Међутим, и тада, свака од њих, у зависности од природе и нивоа свести као и од својих ужих, класних интереса, имала је свога кнеза Лазара и своје Косово, свога Милоша Обилића.
Митрополит Стратимировић се залагао за стварање слободне славеносрпске државе феудално-грађанског типа, а вођ србијанских устаника Карађорђе Петровић, за независну српску кнежевину, у којој неће бити не само турских паша и бегова, него ни домаће сијателне господе. По Проти Матеји, Карађорђе је позвао сиротињу рају да "у име бога скине јарам који Србин од Косова вуче". РОПСКИ ЈАРАМ НИЈЕ БИО САМО НАЦИОНАЛНЕ НО И СОЦИЈАЛНЕ ПРИРОДЕ. КАРАЂОРЂЕВО КОСОВО ОЧИГЛЕДНО ЈЕ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ ОД ОНОГА О КОМЕ СЕ ПИСАЛО И ГОВОРИЛО У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА. За њега, оно је било не само поетски симбол српског пораза и величине већ, пре свега, збиљско поље на коме су дивљи, полупагански ратници водили борбу против Турака. Њихова вера, мада се и она звала хришћанска, била је знатно другачија од оне коју је проповедала верски образована српска интелигенција, на челу са просвећеним митрополитом Стратимировићем.
Из Доситејевих списа и других књижевних дела српских писаца XVIII века види се да се српско грађанство у Аустрији већ у ово доба европеизирало. По Вуковом "Српском рјечнику" из 1818, произилази да је ситуација у Турској била сасвим другачија. Као духовна слика српског народа у Отоманском царству на почетку XIX века, РЕЧНИК ОТКРИВА ДА СУ ТАМОШЊИ СРБИ, ШТО ЗНАЧИ ВЕЋИНА СРПСКОГ НАРОДА, БИЛИ ДАЛЕКО ОД ПРАВОГ ХРИШЋАНСТВА. ИАКО СУ ФОРМАЛНО ПОШТОВАЛИ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ, ЊИХОВА СВЕСТ ЈЕ БИЛА У ВЛАСТИ ДРЕВНИХ ОБИЧАЈА ЧАК И ОНДА КАДА СУ СЕ, ПО ИНЕРЦИЈИ, ДРЖАЛИ НЕКИХ ХРИШЋАНСКИХ ОБРЕДА.

ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...

На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ,ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.

Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".