prestonica pre Rasa

[bili]

DESTINIK (Destinikon) drevna Srpska prestonica, pre Rasa :

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...ica-Srbije

[bili]

Ne daje SANU, vlasti a ni SPC da se istražuje ništa šta je pre Nemanjića.

[marsovac]

PA STA OCEKUJES BILI?

[bili]

Očekujem da se najzad pobune bar studenti istorije (uvek najaktivniji) i poneki profa. Znaju oni itekako da mnogo toga što ih uče, nema veze sa životom.
U suprotnom će uskoro, njihova buduća profesija postati pseudo-nauka (ulagivačkog tipa) a oni svršeni plaćenici.
Počeće deca po školama da ih zezeju.

[bili]

Evo kakve stručnjake ima Srbija :
Ode pismo iz Srbije!


Milorad BOŠNjAK, 29. jun 2007


POSLE 20 godina od naučne potvrde da je prvo pismo civilizacije, epohalno Vinčansko pismo, koje je granice ljudske pismenosti pomerilo dve hiljade godina u dublju prošlost a kolevku pismenosti izmestilo iz Mesopotamije na naš deo Dunava - doživeće tužnu sudbinu. Njegova istraživanja više se neće vršiti u Srbiji! Ubuduće, zvaće se „staroevropsko“ odnosno „dunavsko“. Oba ta široka pojma ukidaju Vinču kao centar prve pismenosti, a pismo kao tekovinu ustupaju drugim civilizacijama.
Ovo najavljuje Vesna Pešić, direktor izdavačke kuće „Pešić i sinovi“. Izdanja ove kuće Vinčanskim pismom bave po zaostavštini njenog oca, pokojnog akademika dr Radivoja Pešića, koji je naučno dokazao da je to prvo pismo.
- „Odlazak“ Vinčanskog pisma iz Srbije mi potvrđuje Marko Merlini, šef projekta njegovog istraživanja koji finansira Evropska Unija. Jer, kako veli, Srbija nije u EU. Autoriteti nauke u Srbiji koji su najviše odgovorni, od kojih svi s pravom očekujemo da to spreče, ponovo su zakazali. „Potopili“ su Vinčansko pismo, baš kao oni naši naučnici što ga, otkad je otkriveno, osporavaju. Ipak, ne mogu „potopiti “ čitavu plejadu naučnika, od Miloja Vasića do Pešića, čija su otkrića stvorila osnovi za dalja i drugačija istraživanja - uverena je naša sagovornica.
Ta najavljena sudbina „odlazećeg“ Vinčanskog pisma, srpske naučne svojine važne za sav svet, biće gora od zavere poricanja među našim naučnicima, iako su otkrića dr Pešića priznale vodeće akademije nauka u EU i SAD. Nazvano je po nalazištu Vinča kod Beograda. Pešićeva (paleo)lingvistička sistematizacija odmah je objavljena u vodećoj evropskoj enciklopediji „Euroanali“ a njegor rad proglašen otkrićem decenije. Uprkos tome, i istraživanjima na vodećim katedrama Evrope za lingvistiku, kod nas je o Vinčanskom pismu zavladala medijska blokada. Naši naučni autoriteti su ga poricali, kako ko: kao „fantaziju“, „znake svojine na grnčariji a ne pismo“ i tako redom.
- Mogućnost „pismena“ od grafizama iz doba neolita u Vinči, prvi je nagovestio Vasić, pionir naše arheologije. Od tada, istraživači su imali prilike da vide i nove nalaze sa 40 lokaliteta širom Balkana, imali su modernu tehnologiju, ali im konzervativna metodologija nije dala da prevaziđu znanja nametnuta iz udžbenika. Tako su i pismo iz Vinče karakterisali kao „znakove svojine i radionica“, „ideogramsku ritualnu simboliku“ - veli Pešićeva.
Tek novom sistematizacijom pisma dr Pešića, nesumnjivo je utvrđeno svedočanstvo pismenosti u doba neolita, i obilje dokumentacije o visokom stepenu svesti tih žitelja na tlu današnje Srbije. I, dok se nauka širom EU i SAD intenzivno bavi njime, Vinčanskog pisma i dalje nema u široj javnosti Srbije.
- Zato, nije na odmet pitanje: koliko to vremena treba da prođe u Srbiji, da prepoznamo prave vrednosti i istine odvojimo od zabluda? U međuvremenu, civilizacije čiji smo baštinici i dalje će nam iz dubine vekova slati poruku: „Ko je nepismen? Onaj koji ne pozna umeće pisanja, ili onaj koji poruku ne ume da pročita“? - pita Pešiđeva.

ISTRAŽIVAČI
VINČANSKO pismo je stalna tema katedri u EU i SAD. Na njemu u Los Anđelosu doktorira poznati paleolingvista Milton Vin. Njegov evropski kolega Harold Harman u svojoj Univerzalnoj genezi pisma uvrstio ga je kao najstarije svetsko pismo. Najopsežnija u izučavanjima je Marija Gimbutas, jedan od glavnih arheologa 20. veka. I ona početak civilizacije locira na naše Podunavlje, označava ga terminom Stara Evropa, a tehnologiju pisma u Vinči kao njeno žarište.


NEZNANjE
OSIM retkih upućenih, o Vinčanskom pismu i Prvoj Evropi nastaloj pre 7.500 godina na 13 kilometara od Beograda, što potvržuju svetski naučni autoriteti, kod nas vlada mrak neznanja. Nema gore zavere od zavere neznanja! - rezignirano kazuje naša sagovornica.


SIMPOZIJUM

UPRAVO je SANU, čiji su članovi bili najglasniji u poništavanju Pešićevih radova na Vinčanskom pismu, na inicijativu akademika Bogdana Bruknera sa Ministarstvom kulture u Novom Sadu organizovala simpozijum o Vinčanskom pismu kao prvom ljudskom pismu. Zvezde simpozijuma bili su naučnici Milton Vin i Harold Harman. Direktorka Instituta za arheomitologiju iz SAD, Džoana Marler, traži da se ono više ne zove Vinčansko, kako je već u nauci utvrđeno, nego „staroevropsko“ ili „dunavsko“, naši prisutni naučnici podržali su zahtev Marlerove! - potvrđuje Pešićeva.

[bili]

Vinčansko pismo će se zvati Dunavsko ili Staroevropsko :

[bili]

ВИНЧАНСКО ПИСМО И ГЛИНЕНЕ ТАБЛИЦЕ ИЗ ТАРТАРИЈЕ

Превод најстаријег писма

Захваљујући напорима многих европских и светских истраживача, био је могућ и први превод древног текста исписаног винчанским писмом



„NUN KA. SHA. UGULA. PI. IDIM KARA 1”

Наведене речи не долазе из неког система шифровања, већ представљају реконструкцију једног древног пиктографског записа, сачињеног словима винчанског писма, на глиненој плочици из око 5000. године пре наше ере.

Пиктографски графеми идентификовани су данашњим фонетским вредностима, а у преводу значе:

„Четири владарке лика бога Ша спаљен је један старешина узвишеног разума”.

Глинена плочица с овим записом подељена је вертикалним и хоризонталним линијама на мања поља. На сваком од њих уцртан је оштрим предметом неки симбол.

О каквој је то глиненој плочици реч?

Својеврсна сензација

Почетком шездесетих година прошлог века (1961) археолошку заједницу света облетела је својеврсна сензација. Вест није стигла из Египта или Месопотамије, већ из Румуније.

Код сеоцета Тартарија на обали реке Муреш, пронађене су три глинене, напукле таблице са загонетним знацима. Плочице су нађене у јами за жртвовање, поред спржених људских костију, заједно са 26 глинених, рановинчанских фигура, две алабастерске фигуре и једном наруквицом.

После две године (1963), румунски археолог Николае Власа, објавио је рад о овом локалитету. Закључци су били запањујући. Знаци урезани на Тартарске таблице били су врло слични, неки и идентични, са знацима сумерског пиктографског писма (око 3100. године пре Христа), и данас сматраног за прво писмо у људској историји.

Драматични изазов Тартарских таблица био је садржан у чињеници да су оне две хиљаде година старије од глинених таблица из Месопотамије!

Почело је одгонетање те тајне.

Први је своје истраживачке резултате и тумачења објавио немачки сумеролог Адам Фалкенштајн 1965. године. Он је утврдио да је писменост у Тартарији поникла под утицајем Сумераца, а две године касније археолог М. С. Худ закључио је да ове таблице немају никаквих додира са писменошћу.

Позабавили су се овим проблемом и други истраживачи, међу њима и Владимир Милојчић, Милтон Вин, Марија Гимбутас, још почетком седамдесетих година прошлог столећа.

Ћутање домаће науке

У овдашњој научној јавности проблем таблица из Тартарије углавном није расправљан, упркос томе што је утврђено да припадају раној фази винчанске културе.

Епицентар ове културе је у Винчи, где је прва ископавања обавио професор Милоје М. Васић 1908. године. Од почетка својих истраживања професор Васић је тврдио да знаци урезани на винчанској керамици могу да буду слова неког непознатог писма.

Тек са открићем Тартарских таблица, оптика археолошке науке окренула се тој претпоставци. Немерљив допринос разумевању знакова винчанске цивилизације дао је професор др Радивоје Пешић. Систематизујући 1985. године знаке у винчанско писмо, доказао је да је то најстарије писмо у свету, много старије од египатских хијероглифа и феничанског клинастог писма.

Прерано преминули професор Пешић (1931-1930), није стигао, нажалост, да научној јавности понуди своје ишчитавање, сопствени „превод” винчанских записа, на чему је годинама радио, сарађујући са многим европским и светским институтима и истраживачима.

Све у свему, увиди професора Пешића у овдашњој науци били су игнорисани или жестоко оспоравани, упркос томе што је теорија о винчанском писму у Европи и свету стицала све већи број присталица међу најугледнијим стручњацима.

Отуда је и могућ цитат с почетка овога текста. Он је урезан у округлу глинену таблицу из Тартарије, а превод је урадио руски археолог Б. Перлов. Захваљујући упорним истраживањима једног другог сумеролога, А. Кифишина, у прилици смо да наведемо и његов превод једне од три Тартарске таблице:

„За време четрдесетог кнежевања, у почаст бога Ша, старешина је ритуално спаљен. Он је десети по реду”.

Кључ је у винчанском писму

У одгонетању ових знакова Кифишину је помогао рад на дешифровању записа урезаних на зидове пећина уз обале реке Дњепар у Украјини, али пре свега упоредна анализа тих налаза са онима из Винче.

После дугогодишњих истраживања, он је закључио да су Тартарске таблице израз широко распрострањеног система писмености локалног становништва, а да записе на таблицама треба читати кружно, обрнуто од смера казаљке на часовнику.

У делу научне заједнице прихваћени су и његови научни докази о првој организованој држави у људској историји, на простору између река Дунав и Дњепар. Држава се звала Арата, а њеним становницима била је позната тајна обраде метала, користили су точак, владали су знањима из астрономије и изградили завидан ниво система писмености.

Ако је закључак о Арати ваљан, артефакти из Винче потврђују да је она била у самом епицентру ове организоване заједнице, односно њена претходница.

У прилог овој тврдњи сведочи, пре свега, винчанско писмо (седми до шести миленијум пре наше ере), које ће бити и основа писмености Арате, па и писма на коме су урезани дешифровани записи са Тартарских таблица.

Колико се у Румунији држи до овог открића једне древне цивилизације, показује чињеница да је прошле године у селу месташцу Тартарија откривен споменик Тартаријским таблицама. На неки начин, макар и посредно, то је истовремено и споменик винчанском писму, углавном игнорисаном у домаћој науци.

Треба још једном подсетити да је винчанско писмо за пуних 20 векова старије од оног протосумерског из 3100. године пре наше ере.

Два миленијума свакако није мало. Подсетимо да таман толико траје хришћанство.
Слободан Кљакић

[APIS]

Nista me ne iznenadjuje od ''nasih strucnjaka''.Preko nalazista u Vinci sada prelazi odpadna voda a svakoga trenutka preti opasnost da kliziste zauvek odnese nalaziste.

[bili]

Ovaj gore tekst o GLINENIM TABLICAMA IZ TARTARIJE je doktorski rad.
On govori pored ostalog o postojanju prve organizovane države u ljudskoj istoriji izmedju reka Dunav i Dnjeparime pod imenom ARATA.
U središtu te države je bila Vinča kao njena predhodnica.
Polako dolazimo do samih početaka naše civilizacije.

[bili]

Vinčanski vučiji kult :

Izgleda da je vuciji kult nastao u vinci 5,500 - 3,500 pne. Odatle je sa vincancima otisao na krit i tamo postao osnova mikenske kulture, i u sumer gde je postao osnova sumerske kulture. Kasnije se ovaj kult vratio na balkan polovinom drugog milenijuma pne kada su mikenci dosli u arkadiju (ili nikad nije otisao sa balkana vec se samo prosirio po mediteranu i ostatku evrope). Odatle se kasnije prosiriio po celoj evropi kopnom do baltika, kao i morem do italije. Vuciji kult se vezuje sa izbeglicama i doseljenicima, a vuk je zastitinik izbeglica i doseljenika. Vuk je vodic.

Cuvena boginja majka vince je vucija boginja, vucica.

http://www.ancient-wisdom.co.uk/serbiavinca.htm
http://www.prehistory.it/

Ovo je neverovatna prica, cudinija od svega sto sam ja mogao i da pretpostavim kad sam zagrebao temu vucijeg naroda. Ja sam mislio da sam otkrio slovenske kulturne tragove kod iraca i germana, pa sam naleteo na rim, pa na sabine, pa na etrurce, pa na pelagze i ahajce pa na minojce pa na vincu...Izgleda da sam sasvim slucajno naleteo na "staru veru pradedovsku" koju su iz vince prosirili vuciji ratnici svestenici koji su u jednom trenutku oko 3500 godina pne krenuli u najveci religijski pohod u istoriji i rasirili su vuciju veru po celoj evropi, aziji i bliskom istoku koristeci svoje metalno oruzje kao argument . Za severnu afriku nisam siguran ali postoje indicije da su uticali cak i na stari egipat. Vodio ih je vuk, i gde god su isli nosili su ispred sebe simbol zmaja ognjenog vuka, o kome i car dusan prica u svom zakoniku o rasi. To je onaj isti drako koga su kasnije nosili dacani, rimljani, franci, zmaj sa vucijom glavom... Gde god su dosli doneli su koplje, dvoseklu sekiru, zmiju i pcele, kao i vuka i divljeg vepra sa svojom krestom koja je postala mohikanac nadjen na mumificiranim telima iz irskih tresetista i kresta na slemovima minojaca ahajaca ilira rimljana, i kuratog boga, i zrtvovanje sinova bogu zetve.... Ova vucija vera je bila vera tog vojno religijskog (viteskog) reda a ne celokupne populacije odnosno populacija kojima su vladali pripadnici ovog reda kroz istoriju na raznim teritorijama. Ova vera se ocuvala do danas i to verovali ili ne u hriscanstvu i njihovom kultu boga oca (vucijeg oca, dis pater, luppiter - lup piter - lup pater - jupiter - sveti petar) bogorodice (vucije majke, vucice, svete pecine u kojoj su se odrzavali obredi vucijeg klana, gde su se mladici posle inicijacije radjali kao vukovi) i njenog sina pastira hrista (zeusa licanosa, vucijeg boga, vucijeg pastira, vuka u jagnjecoj kozi koji sa svojim vucima vlada ovcama) i koji je zrtvovan svom ocu... Razlog zasto sam ja prvo nasao tragove ove vere kod srba i iraca je to sto se ova vera u svom skoro izvornom obliku najduze zadrzala kod izolovanih zajednica.

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas.

Budući da su se Srbi od davnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mu sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona.

Ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga.

Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.

U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače . Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje. Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ , kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba iHrvata vukodlak.

Koliko se kult vuka i vucijeg boga dugo zadrzao kod srba pokazuje i to sto je sveti sava morao da postane "vuciji pastir" i da tako zameni dazboga odnosno hromog dabu. Takodje Sveti sava je postao pastorski bog odnosno zamena za Velesa.

SVETI SAVA I VUCI

Za to imamo sasvim ubedljivih primera. U Starome Vlahu, i na Kosovu, i po drugim srpskim krajevima, a naročito u istočnoj Srbiji — kako je sasvim detaljno izneo prota St. Dimitrijević u svome delu „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju“ — drži se sedam dana post svetome Savi, „da vuci ne bi klali stoku“. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga što poste, uzdržavaju ljudi i žene od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I Savatije Grbić kaže da se u istočnoj Srbiji sveti Sava „smatra kao zaštitnik od vukova. „Stoga se njegov dan strogo praznuje“ i posti po čitavu nedelju dana pred praznik. Iz svega ovoga — iz legenada i iz kultnih običaja — jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zaštitno božanstvo vukova, ili „vučji pastir“; a to znači, drugim rečima, da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo, čije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве.

Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.



Широко распрострањена веровања да вук коље и поједе ђаволе, вампире или вукодлаке и неке епидемијске болести као што је колера, вук се појављује и у многим баснама, где удави, уграби, поједе и растргне болести.
Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу - особито мушку - децу те у приликама високе смртности деце.
У Тимочкој крајини, да би се човек осветио особи која је на његову кућу "бацила свађу", требало је да ту особу погледа кроз вучји гркљан говорећи "Викао свет на тебе као на вука!"

Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima.

Dažbog je u svim kombinacijama Sunce, prema verovanju - preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet (cikličnosti umiranja i vaskrsavanja). Ovakva svakodnevna predstava o božanstvu je uobičajena u paganskim religijama pa i kod Slovena.
Kod Srba kada je predstavljao podzemni svet bio je u folkloru Hromi Daba - zli demon predstavljen kao hromi starac u medvedjoj koži koga prati vuk. Vuk je njegova životinjska inkarnacija, prvobitni oblik koji nije prestao da postoji i koji je ostao Dažbogov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja.
Slovenski najvažniji praznik - proslavljanje nepobedivog Sunca pada na dan današnjeg Božića.

Konstantin Veliki proglašavajući hrišćanstvo zvaničnom religijom, namešta dan Božića i on se slavi od 336 godine.

Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Dažbogovog jaki kult  je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen.

Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk.
Vuciji kult i gospodar vukova su posebno vezani za Srbe i Makedonce i pogotovu za dinarsku oblast i druge planinske oblasti Balkana.

Ovaj drevni Vinčanski vučji kult je preživeo do današnjih dana i daje odgovor na pitanje ko smo i odakle smo.