ИСТОРИЈА ПИСМА

[mors]

Претече писма
Споразумевање пре појаве писма – кинетички покрети  - говор помоћу руке, ноге и главе – споразумевање наших предака пре 100.000 година
мнемотехничка средства - подсетници у говору, предмети за подсећање уместо записивања (чворови, нанизане шкољке и рабош)
чворовно писмо – о дрво или једну главну траку, везиване су друге траке разне дужине, ширине и боје
усавршили и користили јужноамерички Индијанци
Назива се још и капуи (перуанско писмо) – у употреби код племена Инка до 16. века
значење се одређивало према начину везивања чворова (једноструки, двоструки...), према бoји траке, удаљености од траке итд.
шкољке – нанизане разнобојне, различитих величина, дебљина и боја - служиле су само за подсећање у говору, улога им је била тренутна – свака је била носилац одређеног значења – могле су да послуже само једном, када их говорник пребира по рукама присећајући се шта има да каже, после су служиле као украс (појас), амајлију или као новац
рабош  -  најраширеније мнемотехничко средство, код Германа, Скита, Скандинаваца, Монгола, Словена, Кинеза, Египћана
рабош – штап, најчешће сачињен од врбе, тополе или другог мекшег дрвета, дужине 20-80 см
у нашим крајевима користио се на следећи начин: лесков штап одређене дужине расцепљен је уздуж, до ¾ дужине – дужи део звао се квочка и остајао је код продавца или онога коме се нешто дугује, а краћи део звао се пиле и њега је добијао онај који узима дуг или робу. Када дужник узима поново робу, предаје продавцу своје пиле а овај га прислања уз квочку и направи на њима зарез – приликом обрачуна оба дела се прислањају један уз други и морају да се подударају - приликом исплате дуга, оба дела рабоша се ломе и бацају у ватру
Рабош  је  и данас у употреби код неких народа у Африци, Аустралији и Кини

[mors]

Прва писма

Клинасто писмо
појавило се између 5000 и 3000 г. пре н.е. код Сумераца (народ који је живео на југу плодне долине Месопотамије, између река Еуфрата и Тигра
Сумерска цивилизација је колевка писа (клинасто), књиге (од глинених плочица) и библиотеке (збирка глинених плочица)
употребљавали су неку врсту усавршенијег појмовног писма са системом знакова са већим фонетским карактеристикама
писали су утискивањем троугластог (тространог) клина у глину, комбинујући положај клина; клин је био од тврдог материјала: дрвета, метала или кости; у глину су се утискивала 4 основна знака: клин, троугао, угао и стрелица; комбинацијом ових знакова добијало се више од 500 скупина знакова; смер писања је био одозго на доле до 2700 г. пре н.е, а од тада пише се водоравно 
Клинастим писмом су прво записивани рачуни у трговини, порези, разна правила – касније су њиме написана књижевна, религиозна, филозофска, историјска и правна дела
у књижевности – могућност да се клинастим писмом  бележе сложене мисли и осећања
најпознатије књижевно дело је најстарији еп у историји светске књижевности --  Еп о Гилгамешу из 2100 г. пре н.е. – сумерско-вавилонски спев о краљу и ратнику који покушава да освоји време и победи свет
Хамурабијев законик (Codex Chammurabi) из 1760 г. пре н.е. - зборник закона вавилонског цара Хамурабија
Из сумерског писма развила су се друга писма:
-  протоеламитско (око 3000 г. пре н.е. у Еламу)
-  угаритско клинасто писмо (1400 г. пре н.е.  у        граду-држави Угрит на северу Феникије)
-  старо персијско клинасто писмо (у 6 веку пре н.е.), усавршено клинасто писмо, имало само 41 знак

[mors]

Најстарији египатски писани споменици потичу из 3000. г. пре н.е.

Три типа египатског писма:
- хијероглифи, свето сликовно, монументално писмо које се уклесује
- хијератско писмо, једноставних облика, користили га свештеници
- демотско писмо, најједноставнији облик египатског писма, пословно писмо за свакодневну употребу, развило се од 7 века пре н.е. из хијератског писма

Хијероглифи
Сложено писмо које карактерише истовремено коришћење три врсте знакова петроглифа, односно пиктографа и идеографа (цртежи људи, животиња и предмета), фонограма (додаци који уклањају двосмисленост) и детерминатива (семантички класификатори који означавају појаве на које упућује основни знак)
Хијероглифи су временом изгубили карактер сликовног писма, али никада нису прерасли у алфабетско писмо
Писани су здесна налево, и одозго према доле (у колумнама) и писани су само на једном језику – египатском
Споменици хијероглифског писма откривени су уклесани у камене блокове на зидовима првих пирамидама из 2600. г. пре н.е.
Дешифровао их је француски египтолог Жан Франсоа Шамполион 1822. године

Хијератско писмо
Свештеничко писмо које се употребљавало за писање текстова на папирусу
Књига мртвих – најзначајнији споменик – садржи молитве посвећене вечном животу
Познате су две верзије ове књиге: Хелиопољска књига мртвих (посвећена богу сунца Ра), и
Тебанска књига мртвих (посвећена богу Амону)
Papirus Pris – најстарији споменик писан хијератским писмом и најстарији папирус – чува се у Лувру (Националном музеју у Паризу)

[mors]

Демотско писмо

Користило се до 5 века пре н.е.
Пословно писмо које није оставило велике писане споменике
Касније коришћено за преписивање старих књига и значајнијих књиж. дела
Из египатског писма развиле су се две групе писама:
Прва мања група
Критско (око 1600. г. пре н.е.)
Хетитско (око 1500. г. пре н.е.)
Друга из које су се развила сва светска писма (осим кинеског)

Из северносемитског писма настало:
Ханаанско писмо (између 1400. и 1300. г. пре н.е.), а из њега
Старо хебрејско писмо (око 100. г. пре н.е.) и
Феничанско  писмо (из истог периода), даље из њега
европска писма: грчко (око 800 г. пре н.е.), из њега
Етрурско (700 г. пре н.е.), латиница (600 г. пре н.е.) и
Коптско писмо (200. година наше ере), јерменско и грузијско (400-600. година наше ере), и на крају глагољица и ћирилица, око 800. година наше ере.

Арамејско писмо, настало око 1000 г. пре н.е. из кога су настала:
- хебрејско
- пахлави
- индијска писма, и на размеђи нове ере
- набатејско и
- сиријско писмо
Око 500 године нове ере настала су писма:
- арапско, синајско и авестијско

[mors]

Грчко писмо

Настало је од феничанског писма
Феничани – трговци и морепловци, трговали са Грцима и пренели им свој алфабет, почетком 9. века пре н.е. (највероватније прво прихватили становници Крита)
Алфабет је у 7. веку пре н.е. био у употреби на целом грчком простору
Феничани су писали здесна налево, па су и Грци у почетку писали у оба правца, непрекидно до 6. века пре н.е, када прелазе на писање слева надесно
Фазе грчког алфабета
Лапидарно писмо – монументално писмо у којем су слова уклесана у камену, сва исте величине, усправна и међусобно неповезана (повеље и религиозни записи) – касније названо унцијално (уставно) писмо-најважније грчко писмо
унцијално (уставно) писмо прерасло је у брзописну варијанту курзивно писмо (искошен тип слова), употребљавало се од 3. века нове ере у два облика: мајускула и минускула
Мајускула (лат. maius=већи) – сва слова су обликована између две замишљене линије – најстарији тип грчког алфабета у којем су сва слова  исте висине
Минускула (лат. minus=мањи) – писање слова између четири линије, а пише се изнад и испод ових линија
Потомци грчког алфабета
Малоазијски народи Лакије, Лидије, Фригије, Карије прихватили су грчко писмо, уз одговарајуће прилагођавање локалном говору
Коптско писмо у Египту (преузето 25 графема од грчког алфабета)
Византијско писмо (од 4. века наше ере)
Словенска писма (глагољица и ћирилица), настала из грчког унцијалног писма, крајем 9. и почетком 10. века нове ере

[mors]

Латиница

Римљани преузели слова од Грка (или од Етрураца?) после 7. века пре н.е.
Најстарији и најпознатији латински натпис је Црни камен са Форума (Lapis niger) из 6. века пре н.е.
У почетку имало 21 слово, од 1. века н.е. додају се слова Y и Z, а од 11. века слово W, и у 17. веку се разликују I од  J и U од V
Латиница данас има 26 слова
Капитала
Настала у време Римског царства као монументално епиграфско писмо. Епиграфска капитала се дели на:
- Квадратну капиталу (Lapis niger)
- Рустичну капиталу
- Курзивну капиталу
Књижна капитала (capitalis libraria) – јавља се у 4. веку
Курзивна мајускула (писмо мањих димензија, брже писмо и више одговарало свакодневим потребама; у употреби од 1. до 4. века)
Унцијала (унцијално писмо), јавља се у књижевним споменицима од 5. века; њиме се пишу кодекси све до 9. века; по неким ауторима настало са преводима Библије са грчког на латински
Полуунцијала (полуунцијално писмо), настало у 5. веку; познати споменик Сплитски еванђелистар (између 7. и 9. века)
Курзивна минускула -  основа свих каснијих европских писама; појавило се после 4. века; писано зарезаним птичјим пером;као књижно писмо заступљено у кодексима од 7. до 10. века

Латиница у средњем веку
Распадом Римског царства слаби културни утицај Рима, па латиница од 7. до 12. века добија локално обележје
Јављају се народна (национална) писма: беневентана и прекаролиншка минускула у Италији у 7. веку; меровиншко писмо у Галији у 7. и 8. веку; визиготско писмо у Шпанији у 8. веку; прекаролина у делу Француске и Немачке у 7. и 8. веку; и англосаксонско или инзуларно писмо у Енглеској и Ирској у 7. веку

[mors]

Словенска писма

Настанак глагољице  и ћирилице  везан је за браћу Константина (Ћирила) и Методија из Солуна
У расправи Сказаније о словјанских писменех Црнорисца Храбра, писца с краја 9. и почетка 10. века, тврди се да Словени пре појаве учене браће нису имали своје фонетско писмо. Били су пагани, читали су и писали цртама и резама, неком врстом сликовног или појмовног писма (отуда стрословенска реч псати, која је значила урезивање, уцртавање знакова у камен или дрво)
На позив великоморавског кнеза Растислава (842-871), браћа Ћирило и Методије са групом својих ученика, у пролеће 863. године крећу из Цариграда у Великоморавску
Константин је, пре одласка, превео са грчког на словенски језик најпотребније литургијске књиге (јеванђеље, псалтир и молитвеник) – створивши тако посебно словенско писмо - глагољицу
Покрштавају Словене, браћа служе у цркви на словенском језику, стварајући тако прву књижевност на том језику
Тако језик македонских Словена око града Солуна постаје од 9. до 12. века први књижевни језик свих Словена
Касније, путем тзв. рецензија,  створени су посебни књижевни језици источних и језици јужнословенских народа
Глагољица
Појавила се у другој половини 9. века
Добила је име највероватније од словенске речи глагољати=говорити
Научници сматрају да је саставио Константин, око 863. године
Он је уз помоћ брата Методија и новог писма превео Нови завет (Јеванђеље) на словенски језик
У почетку глагољица имала 40, а касније 38 слова; свако слово је имало гласовну и бројну вредност
Од 9. до краја 12. века глагољица се ширила од Велике Моравске, преко Чешке и Паноније, до Молдавије и Русије, на југ до Бугарске и Мекедоније, Рашке, Зете, и даље на запад до Босне, Хума, Далмације и Истре
У Македонији се задржала све до краја 12. века, на подручју Охридске школе
Касније глагољица је опстала у западним јужнословенским крајевима
Најпознатији споменици писани глагољицом су:
  Зоргафско јеванђеље (четворојеванђеље настало у Македонији крајем 10. или почетком 11. века)
  Маријино јеванђеље (четворојеванђеље од 174 листа, названо по манастиру у Светој Гори, налази се у Москви)
  Асеманијево јеванђеље (изборно или недељно јеванђеље, писано у Македонији у 11. веку, име по Јосифу Асеманију, службенику папске столице који га је пронашао, налази се у Ватиканској библиотеци у Риму, најлепша и најбоље очувана старослов. рукоп. књига)
    Охридско јеванђеље (писано у Македонији у 11. веку, сачувана два листа, чува се у библиотеци у Одеси)
    Синајски псалтир, Синајски молитвеник (требник), Клоцов глагољаш, Рилски одломци и Кијевски мисал

Типови глагољице
Обла глагољица – њоме су писане књиге које су донели ученици солунске браће из Моравске
Угласта глагољица – у употреби у цркви у Босни, Далмацији и Истри
Глагољицу  су неговали и чували народни свештеници – глагољаши, из отпора према туђинском утицају преко латинског писма у цркви – службу вршили на народном језику, писали глагољицом
Најпознатији и најстарији јужнословенски глагољски споменик је Башчанска плоча из 1102. године, писана обло-угластом глагољицом на каменој плочи. Пронађена у месту Башка на острву Крку.
Хрвојев мисал – глагољски кодекс на пергаменту, са илуминацијама, писао га је глагољаш Бутко око 1405. године, за кнеза Хрвоја Вукчића Хрватинића

[mors]

Ћирилица
Друго словенско писмо, настало после глагољице
Најстарији ћирилични споменици потичу из 10. века
Појавило се после Методијеве смрти (885. године); на позив бугарског цара Симеона (893-925) долазе ученици Ћирила и Методија у Бугарску и преносе византијску културу – стварају ново писмо – ћирилицу
И сам образобан књижевник,  цар Симеон подстиче ширење просвете, те у време његове владавине долази до процвата бугарске културе – златно доба књижевности. Иако на словенском језику, у основи је та књижевност византијска
За ново писмо – ћирилицу – ученици Ћирила и Методија су прилагодили грчко унцијално писмо. Притом су као полазиште имали глагољицу, јер је на њој већ формиран књижевни језик код Словена
Велики слависта Павле Јосиф Шафарик (1795-1861) сматрао је за редактора ћирилице Св.Климента Охридског (?-916), али руски слависта Григорије Иљински сматра да је творац ћирилице неки од млађих ученика Ћирила и Методија и да је настала у Преславу престоници Симеоновој – што подржавају бугарски научници
Петар Ђорђић, писац Историје српске ћирилице, подржава мишљење да је њен творац један од најбољих ученика Ћирила и Методија, и да је настала смишљеном, типолошки уједначеном допуном грчког унцијалног писма
Ћирилица је као и грчко писмо, задржала обележавање бројева словима, бројна вредност слова зависила је од његовог места у азбучном реду (прво слово – 1, друго – 2, и тако редом до 9 за јединице, у другом реду за десетице и у трећем за стотине)
Ћирилична азбука састојала се од 24 слова, преузета из грчког уставног писма, и од 12 слова прилагођених гласовним потребама словенских језика

[mors]

Типови ћирилице

Устав  - геометријски правилно, калиграфско писмо, са доследно спроведеним обликом за свако слово, у употреби од 12. до краја 14. века (од средине 14. века потискује га полуустав) – рашка писменост
Канцеларијско писмо – пословна варијанта уставног писма , карактерише га брзина, писмо повеља и уговора дубровачких писара, у употреби у 13. веку и у првој четвртини 14. веке, када га замењује калиграфска канцеларијска минускула
Калиграфска канцеларијска минускула – први тип канцеларијског устава, јавља се око 1330. године и користи се у току целог 14. века
Полуустав  -  карактеристична је разноликост варијанти за једно слово и више позајмица из грчког писма, јавља се од половине 14.  до 15. века – ресавска писменост
Брзопис – популарно писмо са упрошћеним облицима полуустава, слова нису повезана, наставља традиције канцеларијске минускуле, формиран у 13. веку и у употреби до све до 18. века. Писари цара Душана користили брзопис за црквене повеље, убрзо потом се јавља и у црквеним књигама
Курзив – одликује се везаним писањем (повезана слова) и јавља се тек у 18. веку са појавом грађанске ћирилице (под руским утицајем)
Калиграфски полуустав – писмо литургијских књига, настало под утицајем руске калиграфије, у употреби између 15. и 17. века
Босанска ћирилица (босанчица) -  тип ћирилице који се употребљавао у писаним споменицима Босне и Далмације, од 13. до 15. века, уставна ћирилица коришћена у књигама и дипломатичким списима
Ћирилични споменици (рукописни)
Савина књига  (непотпун јевађелистар) -  настало у североисточној Бугарској у 11. веку, име добила по попу Сави чије се име помиње у једном запису на маргини, чува се у Државној библиотеци у Москви
Супрасаљски зборник  (зборник житија и црквених беседа за месец март) – писан у источној Бугарској у другој половини 11.века, пронађен у манастиру Супрасљу у Пољској и по њему добио име
Поред набројаних, постоје: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског итд.

[mors]

Целокупна српска књижевност од 12. до 18. века писана је на српскословенском језику, а књиге писане овим језиком зову се србуље.
Најстарији сачувани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље из 12. века, најлепши и најбоље очувани споменик српске редакције, чува се у Народном музеју у Београду
Вуканово јеванђеље – око 1200. године, има 189 листова и налази се у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургy
Сачуване су још литургијске и историјске књиге: Летопис попа Дукљанина, Призренски препис Душанова законика из 14. века, Минхенски псалтир с краја 14. века, Српске средњовековне биографије  итд.