15-10-2013, 03:53 PM
U prokletim avlijama
Veselinka Jović iz Negotina, svojevremeno je zbog svoje udaje, a kasnije i zbog ženidbe sina, često obilazila vračare, nadajući se da će joj one preokrenuti život nabolje, tačnije, posrećiti ga. O tim danima, ona govori otvoreno i bez ustezanja.
- Sredinom sedamdesetih godina, našla sam se u dvorištu klokovačke vračare Rusanke, sa željom da mi ubrza udaju za voljenog čoveka, sa kojim ću imati decu. Vračara je tada bila u velikoj gužvi, a mađijanje je obavljala na svojoj zastaklenoj verandi, odakle sam mogla da čujem sve što je govorila. Do mene je, kao udar, doprla neka nevidljiva ali jaka sila, tako da sam u istom trenutku počela da povraćam i drhtim. Za veoma kratko vreme, zapala sam u groznicu koja me je naterala da, naočigled svih ljudi, legnem zgrčena na betonsko dvorište. U nekakvom polusnu, punom unutrašnjeg bola i nemira, kao kroz izmaglicu, nazirala sam čudovišna stvorenja i ale. Bilo je čupavih i dlakavih grozota, koje su se vrzmale oko moje glave i tela. Neprekidno su poskakivali, vrištali i cerekali se. Ne znam koliko je to potrajalo.
- Ostali svet koji se zatekao u dvorištu - kazivala je dalje Veselinka - kao da ništa nije primećivao. Neki su pomišljali da sam od umora malo prilegla, ali je bilo i onih koji su mi prilazili, drmusali me i polivali vodom. I niko od njih nije uspeo da me podigne i osvesti. Niko nije uspeo da vidi i čuje ono što sam ja doživljavala. Nekako sam u isto vreme čula Rusankine reči, koje je izgovarala na vlaškom jeziku, viku i dreku dlakavih stvorenja i dozivanje ljudi da ustanem. Sve je to još više uticalo da utonem u neko duboko, neodređeno stanje zanosa. Postala sam neosetljiva na dodire, nisam osećala ni hladno tlo pod sobom, ni mlaz vode kojom su me polivali. Pred očima mi se sve jasnije pojavljivao jezivi vrtlog čudesnih i opasnih stvorenja koji su navirali kad god bi vračara spomenula ime “moroj” ili “drakulj”. Tek kad je Rusanka završila seansu a dve žene se spustile niz stepenice, stvorenja su se povukla iz kuće i dvorišta, ali nisu otišla daleko, jer, čim je počelo novo mađijanje, sa drugim osobama, sve se ponovilo.
- Posle izvesnog vremena, neko je rekao vračari šta se događa u njenom dvorištu, nakon čega je ona prekinula sa radom i došla kod mene. Jedno kratko bajanje protiv živog vampira pomoglo mi je da ustanem. Bila sam laka kao pero. Posle mi je prinela stolicu, a mužu Ljubi rekla da mi skuva kafu. Za sve to vreme nije radila, jer je bila sigurna da će mi ponovo pozliti. Rekla mi je samo da se spremim i vratim u Negotin, jer ne mogu da podnosim mađijanje. Za moj slučaj bi morala da se obraća svojim “višim silama”i od njih, u vidu glasnog bajanja, zahteva određenu pomoć. Bila je sigurna da ja to neću preživeti, pa me je, kad sam se odmorila, ispratila do puta.
Đavo pristaje na sve!
Da je zaista u pitanju bilo smrtonosno mađijanje, saznali smo narednih dana, obilazeći poznate vračare u selima oko Majdanpeka, ali i samom rudarskom gradiću i razgovarajući sa njima.
Šezdesetpetogodišnja baba Flora, nastanjena podno planine Stol, iznela nam je svoje gledište kad smo joj postavili pitanje kako se vračare obraćaju đavolima i gde ovi borave kada miruju i kad im ona da “otpust”.
Najpre da razjasnimo neke stvari - kazala je baba Flora. - Ne prizivaju đavola baš sve vračare. Što se toga tiče, kuće tih žena su čiste i nema bojazni da neko postrada ili ga uhvate vrtoglavica i mučnina. Dvorišta tih vračara su takođe čista, kao i okolina.
Poznato je da cela đavolja sorta (računajući akrepe, bauke, more, čume, ale, rusalke, vodene demone, žive vampire...) živi po bunjištima, utrinama, guvnima, gustištima, vodenicama, pod mostovima, grobljima i drugim nepristupačnim terenima. Na tim mestima je opasno zadržavati se i danju, a već noću da i ne govorimo. Postoje određene basme uz pomoć kojih vračare iz svojih skloništa izvode ta čuda, kako bi im pomogla da ostvare željenu radnju. Đavo odmah pristaje na sve i ne treba ga dugo nagovarati. Treba mu samo obećati nešto i - gotova radnja! Ali, on je dobro upućen u karakter vračare koja ga priziva, pa gotovo i ne mrda ispred njenog praga. Tu omrkne, tu osvane. Njega je “koristila” i pokojna Rusanka i njoj je, možda ste čuli, došao glave. Jednog dana, kad nije bilo drugih žrtava u avliji i u kući, lično se okomio na nju i “zakovrljio” joj glavu.
- Dok sam u mladosti izučavala taj “zanat”, odlazila sam na “praksu” kod Jaglike na Miroč, kod Petrije u Brodicu, kod baba-Jele u Jasenicu, kod Srebre u Plavnu... Neću da lažem, neke su poštene i časne žene, ali ima i onih kod kojih sam samo jednom otišla. Nikad im niko prag ne preskočio i u kuću ušao! U grobu da se mrtve prevrću, šta su sve činile sa ljudima i koje su im pare uzimale!
- I Jaglika je u svoje vreme bila opasna - nastavila je priču Flora - ali su joj ukućani zabranili da se bavi smrtonosnim činima, crnom magijom koje se svi plaše. A kako i ne bi, kad ti život svakog časa visi o koncu, čim si pokucao na njena vrata! Dok sam bila devojka, odlazila sam kod Jaglike da vidim kako ona baje i vraća čini. Nešto me je teralo da naučim te rabote. Tada nije bilo lekara, pa se poneka bolest i bajanjem terala. Kad sam se popela na planinu iznad Milanovca, Jaglika se nije mnogo opirala da me nauči, ali je rekla da joj moj otac dotera žito, kukuruz, pasulj i još ponešto. Pristala sam na sve samo da bih izučila “zanat”. Naučila me je da bajem od svega i svačega, ali mi je kazala da ako hoću sigurno da uspem, treba da upotrebim nešto što i ona koristi kad su u pitanju velike pare i kad je velika nužda.
Prizivanje šandora
- Jedne noći – nastavila je priču vračara sa Stola - Jaglika me je probudila i rekla da pođem sa njom do obližnje reke. Morala je da učini nekom mladiću da se ovaj odmah oženi devojkom koju je izabrao. Tada nisam mogla da poverujem da je to moguće. Čim smo došle do reke, bacila je nastavak i košulju i ostala potpuno gola. Rekla je da i ja to uradim, pa sam je poslušala. Zašla je do pola u vodu, a ja sam ostala na obali. Podigla je obe ruke uvis i poče da recituje: “Đavole, šandore, meda sam ti donela, bombona i šećera, čarape isplela, košulju izvezla, devojku dovela...” Kad je rekla ono za devojku, meni se podigla kosa na glavi! Bilo je jasno da se radi o meni i da je mene obećala tom šandoru! Neka zebnja obuze mi srce, više od onog što sam čula nego od svežine noći. Pomišljala sam da bežim, ai nisam znala gde i na koju stranu. Mislim da je bilo kasno za sve, zato sam klekla, sklupčala se i očekivala dalji razvoj događaja.
- U jednom trenutku, obistinilo se ono što sam naslućivala. Odnekud, iz nekog gustiša, začuli su se zvižduci, kao kad čobani sviraju uz pomoć prstiju. Ta svirka i zvižduci prišli su bliže, možda na dva-tri koraka do mene, ali se nisu tu zaustavili, nego su otišli do Jaglike u vir. Odjednom se sve zatalasalo i iz vode je izronilo dlakavo i tamno stvorenje, baš na mestu gde je ona stajala. Tek mi se sad potpuno oduzela snaga, glas me je izdao i sva moja čula su utrnula. Sa mesta na kojem sam bila, jasno sam mogla da vidim kako se njih dvoje, šapatom i na čudan način dogovaraju, usred noći, u ledenom viru. Ne znam kako Jaglika te noći nije umrla od hladnoće. Posle su oboje izašli iz vode i došli kod mene. Jaglika mi je rekla da moramo odmah otići u njenu kolibu, jer me tamo čeka neki lep mladić sa kojim moram da provedem noć. Dok mi je to govorila, ona grozota je nestala. Brzo sam navukla košulju i suknju, i bez reči sa Jaglikom krenula prema njenoj pojati. I dok je ona otvarala vrata, bez straha sam šmugnula u drugom pravcu, niz strminu, nošena ogromnom snagom. Tek posle dva sata, našla sam se u Golubinju, gde sam i prespavala.
Grob pod pragom
Da je đavo desna ruka vračarama i posrednik u svim prljavim radnjama, posvedočila nam je i Angelina, vračara iz Majdanpeka, o kojoj smo već pisali.
Nije đavo uzeo dušu samo Rusanki, on ju je uzeo Anki, Persi, Todoru, Jagliki... Svi su oni umirali u trenu i na nogama. Taj njihov zao pomagač uzeo im je dušu bez opomene, na kućnim pragovima. To se dogodilo onda kad druge žrtve nisu obezbedili. Ja sam ga lično videla kod Todora, na Bukovoj glavi, pre možda trideset godina. Pošto je on u poodmaklim godinama živeo sam, društvo su mu, u dugim zimskim noćima, pravila jedino ta grozna i čupava stvorenja. Kad bi mu došla neka mlađa žena i rešila da prespava kod njega (kad je bio mlad), oni su po celu noć lupali po prozoru i grebali po vratima. Todor bi izašao onako razgolićen, porazgovarao sa njima, udobrovoljio ih, ali ih u kuću nikad nije pustio.
I ja sam jednom zanoćila kod Todora. On udovac, a ja raspuštenica, pa se još istim poslom bavimo! Stvarno sam od njega mnogo naučila, ali mnogo i propatila, jer se u poslednje vreme oslobodio, pa je đavole prizivao i za najmanju sitnicu. Najviše ih je koristio kod potrage za zlatom.
- Te noći, kad sam prespavala kod njega, jedva sam živu glavu izvukla! Ležali smo jedno pored drugog, kad nešto podiže vrata i otkači šarke. Todor je uzeo kandilo, veliki drveni krst i upalio tamjan. Napolju, na pragu, začuli su se žamor, molbe i preklinjanja. Poželela sam da vidim šta se dešava, kad - na pragu ugledah Todora, a na kamenom stepeniku, stajao je pravi pravcati đavo. Jedno vreme su se netremice gledali u oči, a onda je moj domaćin zapalio kandilo, pa još nekoliko puta prekrstio prostor, između njih dvojice, sa onim velikim krstom. Posle se ono dlakavo stovrenje, nalik na crnu kozu sa dugačkim repom, povuklo dublje u avliju i tu se sklupčalo. Ostatak te noći provela sam u strahu i besu. Bila sam ljuta na Todora što se druži s nečastivim i priziva ga.
- Jednom sam nešto slično doživela i kod Perse u Zaječaru. Zanoćila sam kod nje, baš uoči jesenjeg vašara. Nisam oka sklopila zbog galame i muzike koja je dopirala sa vašarišta. Negde oko ponoći, prišla sam prozoru, kad ono - Persa gola trči oko kokošarnika, a u ruci joj se dimi nekoliko ugljenova. Kad je zastala, sa omanje strehe na rame joj se spustio isti onakav đavo, kao što je bio Todorov. Pretrčala je nekoliko krugova sa njim na ramenu i uvela ga u svoju sobu, posle čega je cele noći nešto tutnjalo po kući i dvorištu
Kako prevariti vračaru?
Pre trinaest godina, u selu Klokočevcu u blizini Donjeg Milanovca, obrela se Bugarka Albena da bi kod tamošnje vračare, Rusanke Mihajlović izučila crnu magiju, pa da posle po Bugarskoj na lak način zarađuje novac. Baba u Klokočevcu joj je poverovala i u kući pružala gostoprimstvo četiri meseca, a onda je Albena nestala, pokupivši joj najdragocenije stvari. Vračara je danima spravljala opasne čini odbegloj učenici da bi ova, samo posle dva meseca, jedva izvukla živu glavu iz saobraćajne nesreće koja se dogodila samo desetak kilometara od vračarske kuće. Nažalost, te iste zime, i vračara je nestala sa spiska živih.
Neznani gost
Jedne oktobarske noći 1995. godine, iz kuće vračare Rusanke zauvek je nestala Bugarka Albena (bar kako joj se predstavila) i odnela pozlaćeni ženski ručni sat, kristalnu vazu, servis za rakiju, žensko odelo, četiri vezene bluze, dva džempera, šest dukata, tristotine osamdeset nemačkih maraka i sedam stotina dinara.
Rusanku smo zatekli kod kuće, tačnije, na zastakljenoj verandi. Nije trebalo da je podsećamo na ono što se nedavno dogodilo u njenoj kući, jer je i bez našeg pitanja počela da govori o tome što ju je zadesilo i kako je to sve podnela.
- Bilo je to u ranu zoru, posle drugih petlova - započela je Rusanka svoju zanimljivu priču - kad sam začula nečije dozivanje ispred svoje kapije. Bila je to nepoznata mlada žena i pomislila sam da se radi o nekoj mušteriji, koja je došla prvim jutarnjim autobusom. Pozvala sam je da uđe i kad je progovorila, shvatila sam da nije dobro pričala srpski. To sam joj i rekla, a ona je kao iz topa odgovorila da hoće nešto ozbiljno sa mnom da razgovara. Odvela sam je na verandu, gde sam do kraja saslušala njenu priču i zahtev.
Kako mi je rekla, dugo se po Krajini raspitivala o nekoj vračari, pa je u Negotinu saznala za mene i obrela se pred mojim vratima. Nije želela da joj mađijam ili bajem, jer nije imala probleme, ali me je zamolila da je primim na nekoliko dana i podučim svojim tajanstvenim rabotama.
U početku mi je bilo sve to sumnjivo, ali moj muž Ljuba se odmah smilovao, ubeđujući i mene da je primimo, jer mi ne preti kao konkurencija, a baviće se vračanjem i bajanjem u Bugarskoj. Sama je predložila da mi za kiriju plaća pedeset nemačkih maraka, povremeno pomaže u bašti i na njivi i održava kuću.
- Rekla je da se zove Albena. To sam dobro zapamtila, jer sam je tako zvala četiri meseca. Rodom je bila iz nekog sela kod Vidina. Pasoš joj nisam tražila, i to je moja najveća greška, inače bih je brzo pronašla. Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja, do svojih šezdeset dve godine, nisam naučila da na svetu postoje lopovi i prevaranti. Nisam prihvatila da je Bog zna kako obučavam, jer to nisam radila nikad, ali sam joj rekla da sedi, ćuti i gleda kako ja radim, pa da sve to zapamti. I tako je svakodnevno gledala po desetak raznoraznih slučajeva, naslušala se jezivih i surovih ispovesti i beležila moja bajanja i vratke. Zapisivala je svaku basmu i svaku moju reč. Najteže mi je bilo to što sam morala sa vlaškog da joj prevodim na srpski, a basme u prevodu izgube na originalnom smislu i sadržini. Priznajem, obe smo se oko toga namučile: ja kod prevoda, a ona kod zapisivanja. Ali, bilo je radnji koje su se ponavljale, pa nam je tu bio spas. Posle nedelju dana, sve je počelo da se vrti u krug, pa nije imalo više potrebe za zapisivanjem i tumačenjem. Tako je moj neznani i iznenadni gost polako ali sigurno shvatao i učio đavolje rabote. Naravno, uz te basme, morale su se istovremeno izvoditi i druge tajanstvene radnje, počev od kućnog praga, preko bunjišta i guvna, pa sve do Porečke reke.
“Pečenje” zanata
- Jedne večeri - nastavila je Rusanka priču - iz najveće pomrčine, sva usplahirena i preplašena, odnekud je banula mlada žena. Bila je iz sela Tande, a ovamo je došla, jer je iskoristila da pobegne od muža kod kojeg više nije htela da se vrati. Iz podnožja planine Stol, pošla je još u popodnevnim časovima, ali se kretala po potocima i šumarcima, kako je ne bi ko spazio, pa posle njenom mužu sve preneo. Mene je odmah zamolila da pomognem kako znam i umem, ali je najbitnije bilo da učinim da je muž ne pronađe i ne prebije. Posle je samo trebalo da se prebaci, opet jarugama, do Topolnice gde su živeli njen brat i snaja. Verovala je da će tamo biti na sigurnom, jer se njen zlikovac neće usuditi da dođe.
Taman smo se raspričale, kad neko tresnu na glavna vrata. Nismo uspele ni da se pogledamo, a krupan mladić u kožnom kaputu banu u sobu. Ljudi moji, kad on poče da viče i psuje, treštala su stakla na prozoru! A onda se okrete po sobi, tražeći nešto i kad ugleda metlu iza vrata, zgrabi je i poče da udara, najpre po svojoj ženi, pa posle po Albeni i meni. Udarao nas je gde je stigao i koliko je mogao, sve dok se nije zamorio i dršku od metle na nekoliko mesta polomio.
U tom neviđenom košmaru i haosu, nisam ni spazila kad se žena iz Tande izvukla i pobegla u mrklu noć. Prošlo je nekoliko minuta dok je njen muž došao svesti i shvatio da je nema. Bio je ubeđen da se zavukla pod krevet, pa je i tamo zavirivao. Posle je pošao da je traži po drugim sobama, misleći da se sakrila. Kad je čuo viku i zapomaganje, moj muž Ljuba, onako u pidžami, izašao je u hodnik i počeo da viče iz petnih žila. U tom bunilu, nepoznati mladić je nasrnuo na njega i tako ga jako udario da se ovaj našao u sobi, pored mojih nogu. Posle je i on nestao u mraku, i nikad više mu oči nisam videla.
“Odvezivala” i “otvarala”
Kad je prošlo mesec dana, Albena mi je, pošteno i po dogovoru, pružila pedeset maraka. Samo, moj “zanat” nije mogla da izuči za nekoliko dana koliko je mislila, nego je, eto, prošao čitav mesec, a možda će i još jedan, pa i dva, dok sve ne bude savladala. U početku sam je terala da baje kraće i lakše basme, ali je ona veoma brzo shvatala suštinu svih radnji, a ja sam čekala pogodan trenutak da bi se na svemu tome i okušala.
Jednog dana, došao je kod mene čovek predesetih godina, rekao da je iz Salaša. Nisam htela to da proveravam, neka bude odakle hoće! Poznavao me je još od ranije i hteo sa mnom nasamo da razgovara. Rekla sam mu da nema šta da krije i da će posao koji traži da mu obavi ova mlađa žena. Njega je očigledno bilo sramota, jer je u pitanju bila zavezanost, ali nije imao drugog izlaza nego da sa Albenom krene na reku. Ja sam polako išla iza njih, više namerno nego slučajno, pa sam posle sela na obalu i na svoj način ocenjivala Bugarkino mađijanje.
- Čoveku je bilo nezgodno da mu se mlada žena vrzma između nogu, uvezuje ga rafijama i crvenim koncima, a potom i “odvezuje” i “otvara”. Ruke su joj se tresle i odugovlačila je sa glavnim delom magijske radnje, kao da je zaboravila redosled. Na kraju, setila sam se i ja svoje mladosti, a Bugarka muškarca nije videla čitav mesec. Odmah sam otišla kući, a njih ostavila da sami obave ono što treba. To mađijanje se, naravno, oteglo do kasnog popodneva. Kad su došli, ćutala sam, nisam htela da ih diram. Čovek mi je pružio novčanicu i zahvalio što sam mu omogućila da se “izlečen” vrati kući. Ali, on je posle češće navraćao i moju Bugarku negde odvodio. Po tome sam razumela da je ona bila “bolja” vračara nego ja. Za kratko vreme je postigla ono što ja nisam mogla godinama.
Odbegla kradljivica
Dani su veoma brzo prolazili, pogotovo što sam se sa Albenom nekako srodila i zbližila. U nju sam imala veliko poverenje, pa sam je često i samu ostavljala u kući. Tek kasnije, kad me je pokrala i pobegla, shvatila sam da je bila lukava i prepredena. Znala je gde držim novac, nakit i odeću. Spavala je u dnevnoj sobi koja mi je ujedno i radna, jer u njoj primam “mušterije”, a moj muž Ljuba i ja spavali smo u drugoj sobi. Tako je bilo i te noći kad je nestala, bolje rečeno - pobegla.
- Svakog jutra nas je Albena budila i zvala na kafu - prisećala se Rusanka - ali tog jutra smo uzalud čekali njen poziv. Misili smo da je otišla u kupovinu, ili se zadržala usput u razgovoru sa nekim, ali kad sam ušla u sobu, sve mi je postalo jasno. Najpre sam videla da mi je nestalo šest austrijskih dukata, tristotine osamdeset nemačkih maraka i oko sedam stotina dinara. Dala sam se u pretragu i ustanovila da mi je ukrala još i pozlaćeni ručni sat, koji sam dobila od neke žene iz Knjaževca za uspešnu udaju i porod. Ukrala mi je i kristalnu vazu, servis za rakiju, moje najnovije odelo, četiri vezene košulje i dva džempera. Sve sam to dobijala na poklon od ljudi kojima sam bila od pomoći. To su bile moje najdraže uspomene, kojih više nema.
- Planirali smo da sve prijavimo policiji, ali nismo imali nikakvu adresu, pa čak ni Bugarkino prezime. Znali smo samo da se zove Albena, i to je bilo sve. Još u toku leta, zapisala nam je broj telefona u Bugarskoj, ali se na taj broj niko nije javljao. Mislim da je bio lažan. Tako smo morali da dignemo ruke od svega. Kad sam se jednom prilikom požalila policajcu koji je svraćao kod mene i rekla šta mi se dogodilo, čovek je slegao ramenima i pitao zašto je nismo prijavili u SUP kao stranca. Šta sam mogla da mu kažem?!
Rusankino mađijanje
Vračara je digla ruke od potrage za Bugarkom, jer nije znala od čega da krene, ali je rešila da spravlja opasne čini, namenjene Albeni. To je radila danonoćno i bez ičijeg znanja. Želela je da odbeglu kradljivicu stigne zaslužena kazna, pa makar i na drugom kraju sveta.
A kad je i to mađijanje završila, okrenula se svakodnevnim poslovima: vradžbinama i obrađivanju zemlje.
Ne znam da li su prošla puna dva meseca - pričala je vračara - kad se na mestu zvanom Zamna, kod susednog sela Plavna, dogodila velika saobraćajna nesreća. Bugarski autobus survao se u veliku provaliju, u istoimenu reku. Bio je decembar, posle deset sati uveče. Svih tridesetoro putnika je bilo povređeno, a onima sa lakšim povredama, zbrinulo je medicinsko osoblje iz Štubika. Među teže povređenima, nalazila se i moja nekadašnja učenica. To sam lično proverila preko jednog poznanika iz Plavne koji je pomogao unesrećenim putnicima da izađu iz autobusa.
Nesreća ju je zadesila samo na sat i po hoda od moje kuće. Kako je učinila, tako je i prošla. Od tada joj se gubi svaki trag i više ne znam kako je i gde završila.
Kad muškarca “zavežu”...
Već smo pomislili kako smo upoznali sve timočke vračare i da će naši zapisi ubuduće biti malo “mršaviji”. Međutium, u jednom danu pronašli smo “pregršt” novih i uspešnih vračara u Rudnoj Glavi, Crnajki, Golubinju..., a u Maloj Kamenici kod Negotina upoznali smo Ljubicu i Katicu, svekrvu i snaju.
Šezdesetdevetogodišnja Ljubica Mititikić, klasična vračara, obavlja sve magijske radnje, kao nam reče, one bez greha. Oporavlja bolesnu stoku, pomaže da ukućani budu zdravi, povraća čini, pomaže mladima da krenu za svojom sudbinom, da lakše pronađu izabranicu i izabranika, odvezuje muškarce. Njena snaja Katica je nesuđeni veterinar. Iako je sa zavidnim uspehom završila školu za veterinarskog tehničara, sudbina joj nije predodredila da pomaže kod bolesti stoke na način kako je to učila, nego za stolom, gledajući u prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih sudbina.
Susret na reci
Ljubicu Mititikić iz Male Kamenice smo sasvim slučajno sreli na obližnjoj reci koja protiče kroz ovo selo i kod Mihajlovca se uliva u Dunav. Tada je proterivala čini i naprate. Kao po običaju, vračaru smo fotografisali sa ukućanima pored reke, a potom sa njom napravili zapis o “zavezivanju” i “odvezivanju” muškaraca.
Zašto supruge ili ljubavnice “zavezuju” muževe, odnosno ljubavnike? Koje je najjače, najopasnije i najsurovije vezivanje, vaš novinar čuo je iz usta žene koja je u svom pedesetogodišnjem “radnom veku” na polju magijskih radnji, “odvezala” približno stotinu muškaraca. Kako kaže, ništa što je u vezi sa tim radnjama ne krije, jer unesrećenoj osobi treba pomoći i tu nema nikakvih tajni.
- Najpre treba da utvrdim - kazuje Ljubica - na koji je način muškarac “zavezan”, pa tek onda pristupam “odvezivanju”. Simptomi zavezanosti su očigledni i poznati: muškarcu je oduzeta moć u svakom pogledu, pogled mu je zamućen, vratne žile nabrekle, teško hoda, a o polnoj moći ne treba ni govoriti. To i jeste krajnji cilj zlotvorke, da ga prikuje za postelju. Ja najpre takvim ljudima pogledam u zrna ili kafu, pa tek onda ustanovim kako je, kad i gde “zavezan”. Posle pripremam svoje rekvizite i “odvezujem” ga.
O svemu ovome smo razgovarali dok je vračara stajala u reci. Ona je potom izašla iz vode i na travu pored obale spustila devet kašika uz pomoć kojih je mađijala, odnosno spravljala vratak za kuću Radovanovića.
Na pitanje da li je teško “zavezati” muškarca, odgovorila nam je da nije teško, ali je opasno i rizično.
- To je osvetnički poduhvat zbog kojeg čovek može da nastrada, a ponekad i ukućani mogu da snose posledice. To najčešće naprave nestručne i priučene vračare kojima je samo stalo do novca. One se rado prihvataju riskantnih rabota, ne vodeći računa kako će se to odraziti po život i zdravlje osobe kojoj pripremaju “klopku”. Svakodnevno slušam i gledam onesposobljene muškarce koji vape da ih koliko-toliko povratim u normalno stanje. Ne izdvajam ljude, jer tu ne sme da bude izuzetaka. Svima pomažem bez odlaganja, ne čekajući da se stanje pogorša, jer, u protivnom, čovek može da umre. Ne “odvezati” ga, znači prepustiti ga sigurnoj smrti. Ako bih to učinila, bila bih grešna kao i ona koja ga je “zavezala”. To je moja moralna obaveza i moj zavet pred Bogom.
Ubitačnih devet čvorova
Bili smo uporni u nameri da nam sagovornica otkrije kako zlokobne vračare “zavezuju” muškarce. Ljubica nam je navela nekoliko primera, ali jedan koji nam je potanko opisala, posebno je bio bizaran.
- Zavezivanje je svakodnevna pojava po selima Krajine i Kljuca, pogotovo što je tu Dunav, a preko njega se proteruju svakakve ale i nečiste sile. Nedavno je u jednom kladovskom selu žena “zavezala” svog muža, jer joj se nije sviđalo što je odlazio kod drugih. Na jedan konac uvezala je devet čvorova, zajedno sa njegovom semenom tečnošću, a potom je taj konac stavila u cev lovačke puške. Kradom je došla do Dunava i konac sa devet čvorova pucnjem prebacila na drugu stranu reke. Sve je to radila po preporuci neke opake vračare, ili je vračara sama to učinila, ukoliko joj se ova obratila, nudeći joj veliku količinu novca. Uspeh kod “zavezivanja” je uočljiv još istog dana, odnosno večeri. Čim se žena vrati sa obale Dunava, može da primeti velike promene na muškarcu, ali će joj se najpre požaliti na vrtoglavicu i bolove u preponama, glavi i vratu. Tokom noći, za njega, iznenadni napad može da postane nesnosan, pa čak i tragičan. Pucanj preko Dunava sa koncem od devet čvorova, jedan je od najsurovijih načina da se zaveže čovek. To nije laž, niti šala, već istina, i događa se svakodnevno.
”Zavezivanje” može da obavi i ljubavnica ili, kako mi to kažemo, švalerka. Ona može da bude opasnija od zakonske žene, jer žena želi da te privoli kući i porodici, a švalerka te samo gura u ambis. To je bilo i biće. Pa, okrenite se oko sebe i pitajte: koga je švalerka usrećila i izvela na put? Možda samo neku budalu kojoj je preokrenula pamet i od dobrog čoveka napravila bezdušnika, a unesrećila je ukućane i okolinu. Švalerka čoveka može da “zaveže” na bezbroj načina. I ne zanima nju što će ovaj da “zakovrlji” glavom i ode đavolu pod prozor.
- Ponekad su za “zavezivanje” krivi i sami muškarci - tvrdi u svojoj ispovesti Ljubica, - jer svojoj ljubavnici obećaju ono što ne bi trebalo, a to je najčešće brak. Posle joj okrenu leđa i pođu za drugom. E, to švalerka neće da trpi. Okrene se od njega, ali je i dalje boli srce za njim. Na kraju se priseti se da treba da se i ona njemu osveti i oduži dug baš onako kako njoj odgovara - da ga “zaveže”. Zato bih posavetovala svaku mušku glavu da švalerki ništa ne obećava i ne laže je, jer ga posle može nasamariti i oduzeti ono što mu je najmilije.
One “vezuju”, ja “odvezujem”
Ljubicu Mititikić smo posetili i u njenoj kući u Maloj Kamenici. Baš tada je njena snaja Katica zavirila u karte dvema mladim ženama iz Beograda, a posle im je i Ljubica mađijala za uspešnu buduću ljubav. Sa Ljubicom smo nastavili razgovor o tome kako druge žene “zavezuju”, a ona “odvezuje”.
- To je tačno. Druge žene čoveka dovode do ivice smrti, a ja se trudim da ga vratim u stvarnost - potvrdila je Ljubica. - Jedan čovek iz Velike Vrbice je umro od posledica “vezivanja”, drugi je zbog istog skončao u Mihajlovcu, a bilo je još onih koji su otišli na drugi svet. Umrli su, jer je bilo kasno da se bilo šta preduzme. Ova opaka magija blokira unutrašnje organe, a pogotovo srce, koje brzo prepukne. Odmah sam rekla da tu nema pomoći. Ljudi su mislili da će to proći kao i druge lakše bolesti, ali nisu bili ni svesni šta ih je snašlo. Da su kojim slučajem saznali da ih je švalerka zavezala, verovatno bi joj se osvetili i ubili je. Takva ubistva nisu retka. Bilo ih je bilo u Crnajki, Klokočevcu, Kladovu...
- Sreća je što postojimo mi, vračare, koje sve to sprečavamo. Kad dođe čovek i požali se na takve bolove, odmah znamo o čemu se radi. Posle moje rabote, za svaki slučaj, kažem čoveku da dođe još dva puta, a on na kraju ode lak kao pero. Zahvaljuje se i blagosilja me.
- Ima još načina da se muškarac “zaveže”, a to rade samo zle žene koje se pri kraju života pretvore u veštice. Kako su radile za života, tako će i otići na onaj svet u najvećim mukama. Čoveka mogu da “zavežu” noću na neznanom grobu, na utrini, guvnu, bunjištu, u vodenici..., na svakom mestu gde se u nevreme okupljaju zli poslušnici. Pritom mislim na đavola i njegov izrod. Vračare na takvim mestima izmere devet stopa, idući natraške i tu zakopaju nešto od odeće onog koga “vezuju”. U isto vreme, njegovu semenu tečnost zaključaju u katanac, pa posle sve to bace na mesto gde se urva zemlja, kako bi se ovom urvala snaga i sve ostalo.
- Posle ovih radnji, čovek kome je sve to namenjeno odmah oboli. Ne pomažu nikakvi lekari, banje i lutanja. Čim muškarac tako nešto primeti, a imao je veze sa drugom ženom, sa kojom se sporečkao, odmah neka dođe kod mene u Malu Kamenicu, jer sam ja njegov lekar i spasitelj. Nema tu srama. Kad su u pitanju život i opstanak, sve je dozvoljeno.
Katanac, voda i konac
Kad sam sve rekla o “zavezivanju”, reći ću vam i o “odvezivanju”, zapravo, onako kako ja radim i pomažem unesrećenim muškarcima. Ove rabote izvodim u svojoj kući, ili kući čoveka koji mi se obrati. Vračare u okolini Majdanpeka, ove magijske radnje izvode na rekama, ali mislim da nema potrebe za takvim načinom rada, jer je moj metod veoma uspešan. Pitam se: kako vračare mogu da odvedu ljude zimi na reku, kad je veliki sneg i reka zamrzne, jer ljudima i u tim vremenskim prilikama treba pomoći? Muka ne bira vreme i mesto.
Kad se govori o “rekvizitima” uz pomoć kojih se muškarci “odvezuju”, od vračare Ljubice smo saznali sledeće:
- Kod mene ništa ne treba da se ponese, jer ja za ovu radnju sve imam. Potrebni su: otvoren katanac (on nikada ne treba da se zatvara), crven konac i posuda sa vodom. Uz pomoć konca merim dužinu, odnosno visinu i širinu njegovog tela, a potom otvoreni katanac sa tom merom stavim u posudu sa vodom.
Dok bajem, reči izgovaram glasno. Zahvaljujući katancu u vodi, postiže se magijska radnja “odvezivanja” i oslobađanja od svih stega i bolova koje su nanele, najčešće, ženske osobe. To ponavljam devet puta, a posle se u toj vodi čovek okupa isto toliko puta. Čim to završim, smatram da sam uspešno obavila svoj posao. Čovek može da ode svojoj kući zdrav, veseo i raspoložen. Niko mi se još nije javio da bi se požalio na neuspešno “odvezivanje”. Kad nije bilo neuspeha svih ovih godina, mislim da neće ni u buduće.
- I pored toga, želela bih da skrenem pažnju svim muškarcima koji vole da švrljaju. Ni u kom slučaju ne treba da dozvole da im švalerka uzme pamet i da se do te mere zaljube, pa da joj dozvole i ono što nikada ne bi trebalo. Pre svega mislim da ne treba da omoguće da im uzmu onu važnu “materiju” uz pomoć koje mogu da ga “zavežu”. Treba biti obazriv do kraja, jer su švalerke umiljate i opasne. Ko se sa njima nije hvatao u koštac, taj ne poznaje njihove ćudi.
- Biću iskrena, pa ću reći da mi dolaze i takve žene sa molbom da “zavežem” nekog njenog kobajagi prijatelja ili muža. Odmah im kažem da ja to ne znam da radim i da je to smrtni greh. Zastanu malo u dvorištu, okreću se, pa odu. Znam da odlaze kod neke druge vračare i ne odustaju dok ne obave posao. Nude novac, zlato, nude svašta... To ja ne radim, jer imam decu i unuke. Želim da ostanem poštena žena, kao što sam i bila. Želim svoj mir, pa ga i svakom drugom želim. A ovo, ovo su đavolje rabote. Ko šta traži, to i zasluži...
Veselinka Jović iz Negotina, svojevremeno je zbog svoje udaje, a kasnije i zbog ženidbe sina, često obilazila vračare, nadajući se da će joj one preokrenuti život nabolje, tačnije, posrećiti ga. O tim danima, ona govori otvoreno i bez ustezanja.
- Sredinom sedamdesetih godina, našla sam se u dvorištu klokovačke vračare Rusanke, sa željom da mi ubrza udaju za voljenog čoveka, sa kojim ću imati decu. Vračara je tada bila u velikoj gužvi, a mađijanje je obavljala na svojoj zastaklenoj verandi, odakle sam mogla da čujem sve što je govorila. Do mene je, kao udar, doprla neka nevidljiva ali jaka sila, tako da sam u istom trenutku počela da povraćam i drhtim. Za veoma kratko vreme, zapala sam u groznicu koja me je naterala da, naočigled svih ljudi, legnem zgrčena na betonsko dvorište. U nekakvom polusnu, punom unutrašnjeg bola i nemira, kao kroz izmaglicu, nazirala sam čudovišna stvorenja i ale. Bilo je čupavih i dlakavih grozota, koje su se vrzmale oko moje glave i tela. Neprekidno su poskakivali, vrištali i cerekali se. Ne znam koliko je to potrajalo.
- Ostali svet koji se zatekao u dvorištu - kazivala je dalje Veselinka - kao da ništa nije primećivao. Neki su pomišljali da sam od umora malo prilegla, ali je bilo i onih koji su mi prilazili, drmusali me i polivali vodom. I niko od njih nije uspeo da me podigne i osvesti. Niko nije uspeo da vidi i čuje ono što sam ja doživljavala. Nekako sam u isto vreme čula Rusankine reči, koje je izgovarala na vlaškom jeziku, viku i dreku dlakavih stvorenja i dozivanje ljudi da ustanem. Sve je to još više uticalo da utonem u neko duboko, neodređeno stanje zanosa. Postala sam neosetljiva na dodire, nisam osećala ni hladno tlo pod sobom, ni mlaz vode kojom su me polivali. Pred očima mi se sve jasnije pojavljivao jezivi vrtlog čudesnih i opasnih stvorenja koji su navirali kad god bi vračara spomenula ime “moroj” ili “drakulj”. Tek kad je Rusanka završila seansu a dve žene se spustile niz stepenice, stvorenja su se povukla iz kuće i dvorišta, ali nisu otišla daleko, jer, čim je počelo novo mađijanje, sa drugim osobama, sve se ponovilo.
- Posle izvesnog vremena, neko je rekao vračari šta se događa u njenom dvorištu, nakon čega je ona prekinula sa radom i došla kod mene. Jedno kratko bajanje protiv živog vampira pomoglo mi je da ustanem. Bila sam laka kao pero. Posle mi je prinela stolicu, a mužu Ljubi rekla da mi skuva kafu. Za sve to vreme nije radila, jer je bila sigurna da će mi ponovo pozliti. Rekla mi je samo da se spremim i vratim u Negotin, jer ne mogu da podnosim mađijanje. Za moj slučaj bi morala da se obraća svojim “višim silama”i od njih, u vidu glasnog bajanja, zahteva određenu pomoć. Bila je sigurna da ja to neću preživeti, pa me je, kad sam se odmorila, ispratila do puta.
Đavo pristaje na sve!
Da je zaista u pitanju bilo smrtonosno mađijanje, saznali smo narednih dana, obilazeći poznate vračare u selima oko Majdanpeka, ali i samom rudarskom gradiću i razgovarajući sa njima.
Šezdesetpetogodišnja baba Flora, nastanjena podno planine Stol, iznela nam je svoje gledište kad smo joj postavili pitanje kako se vračare obraćaju đavolima i gde ovi borave kada miruju i kad im ona da “otpust”.
Najpre da razjasnimo neke stvari - kazala je baba Flora. - Ne prizivaju đavola baš sve vračare. Što se toga tiče, kuće tih žena su čiste i nema bojazni da neko postrada ili ga uhvate vrtoglavica i mučnina. Dvorišta tih vračara su takođe čista, kao i okolina.
Poznato je da cela đavolja sorta (računajući akrepe, bauke, more, čume, ale, rusalke, vodene demone, žive vampire...) živi po bunjištima, utrinama, guvnima, gustištima, vodenicama, pod mostovima, grobljima i drugim nepristupačnim terenima. Na tim mestima je opasno zadržavati se i danju, a već noću da i ne govorimo. Postoje određene basme uz pomoć kojih vračare iz svojih skloništa izvode ta čuda, kako bi im pomogla da ostvare željenu radnju. Đavo odmah pristaje na sve i ne treba ga dugo nagovarati. Treba mu samo obećati nešto i - gotova radnja! Ali, on je dobro upućen u karakter vračare koja ga priziva, pa gotovo i ne mrda ispred njenog praga. Tu omrkne, tu osvane. Njega je “koristila” i pokojna Rusanka i njoj je, možda ste čuli, došao glave. Jednog dana, kad nije bilo drugih žrtava u avliji i u kući, lično se okomio na nju i “zakovrljio” joj glavu.
- Dok sam u mladosti izučavala taj “zanat”, odlazila sam na “praksu” kod Jaglike na Miroč, kod Petrije u Brodicu, kod baba-Jele u Jasenicu, kod Srebre u Plavnu... Neću da lažem, neke su poštene i časne žene, ali ima i onih kod kojih sam samo jednom otišla. Nikad im niko prag ne preskočio i u kuću ušao! U grobu da se mrtve prevrću, šta su sve činile sa ljudima i koje su im pare uzimale!
- I Jaglika je u svoje vreme bila opasna - nastavila je priču Flora - ali su joj ukućani zabranili da se bavi smrtonosnim činima, crnom magijom koje se svi plaše. A kako i ne bi, kad ti život svakog časa visi o koncu, čim si pokucao na njena vrata! Dok sam bila devojka, odlazila sam kod Jaglike da vidim kako ona baje i vraća čini. Nešto me je teralo da naučim te rabote. Tada nije bilo lekara, pa se poneka bolest i bajanjem terala. Kad sam se popela na planinu iznad Milanovca, Jaglika se nije mnogo opirala da me nauči, ali je rekla da joj moj otac dotera žito, kukuruz, pasulj i još ponešto. Pristala sam na sve samo da bih izučila “zanat”. Naučila me je da bajem od svega i svačega, ali mi je kazala da ako hoću sigurno da uspem, treba da upotrebim nešto što i ona koristi kad su u pitanju velike pare i kad je velika nužda.
Prizivanje šandora
- Jedne noći – nastavila je priču vračara sa Stola - Jaglika me je probudila i rekla da pođem sa njom do obližnje reke. Morala je da učini nekom mladiću da se ovaj odmah oženi devojkom koju je izabrao. Tada nisam mogla da poverujem da je to moguće. Čim smo došle do reke, bacila je nastavak i košulju i ostala potpuno gola. Rekla je da i ja to uradim, pa sam je poslušala. Zašla je do pola u vodu, a ja sam ostala na obali. Podigla je obe ruke uvis i poče da recituje: “Đavole, šandore, meda sam ti donela, bombona i šećera, čarape isplela, košulju izvezla, devojku dovela...” Kad je rekla ono za devojku, meni se podigla kosa na glavi! Bilo je jasno da se radi o meni i da je mene obećala tom šandoru! Neka zebnja obuze mi srce, više od onog što sam čula nego od svežine noći. Pomišljala sam da bežim, ai nisam znala gde i na koju stranu. Mislim da je bilo kasno za sve, zato sam klekla, sklupčala se i očekivala dalji razvoj događaja.
- U jednom trenutku, obistinilo se ono što sam naslućivala. Odnekud, iz nekog gustiša, začuli su se zvižduci, kao kad čobani sviraju uz pomoć prstiju. Ta svirka i zvižduci prišli su bliže, možda na dva-tri koraka do mene, ali se nisu tu zaustavili, nego su otišli do Jaglike u vir. Odjednom se sve zatalasalo i iz vode je izronilo dlakavo i tamno stvorenje, baš na mestu gde je ona stajala. Tek mi se sad potpuno oduzela snaga, glas me je izdao i sva moja čula su utrnula. Sa mesta na kojem sam bila, jasno sam mogla da vidim kako se njih dvoje, šapatom i na čudan način dogovaraju, usred noći, u ledenom viru. Ne znam kako Jaglika te noći nije umrla od hladnoće. Posle su oboje izašli iz vode i došli kod mene. Jaglika mi je rekla da moramo odmah otići u njenu kolibu, jer me tamo čeka neki lep mladić sa kojim moram da provedem noć. Dok mi je to govorila, ona grozota je nestala. Brzo sam navukla košulju i suknju, i bez reči sa Jaglikom krenula prema njenoj pojati. I dok je ona otvarala vrata, bez straha sam šmugnula u drugom pravcu, niz strminu, nošena ogromnom snagom. Tek posle dva sata, našla sam se u Golubinju, gde sam i prespavala.
Grob pod pragom
Da je đavo desna ruka vračarama i posrednik u svim prljavim radnjama, posvedočila nam je i Angelina, vračara iz Majdanpeka, o kojoj smo već pisali.
Nije đavo uzeo dušu samo Rusanki, on ju je uzeo Anki, Persi, Todoru, Jagliki... Svi su oni umirali u trenu i na nogama. Taj njihov zao pomagač uzeo im je dušu bez opomene, na kućnim pragovima. To se dogodilo onda kad druge žrtve nisu obezbedili. Ja sam ga lično videla kod Todora, na Bukovoj glavi, pre možda trideset godina. Pošto je on u poodmaklim godinama živeo sam, društvo su mu, u dugim zimskim noćima, pravila jedino ta grozna i čupava stvorenja. Kad bi mu došla neka mlađa žena i rešila da prespava kod njega (kad je bio mlad), oni su po celu noć lupali po prozoru i grebali po vratima. Todor bi izašao onako razgolićen, porazgovarao sa njima, udobrovoljio ih, ali ih u kuću nikad nije pustio.
I ja sam jednom zanoćila kod Todora. On udovac, a ja raspuštenica, pa se još istim poslom bavimo! Stvarno sam od njega mnogo naučila, ali mnogo i propatila, jer se u poslednje vreme oslobodio, pa je đavole prizivao i za najmanju sitnicu. Najviše ih je koristio kod potrage za zlatom.
- Te noći, kad sam prespavala kod njega, jedva sam živu glavu izvukla! Ležali smo jedno pored drugog, kad nešto podiže vrata i otkači šarke. Todor je uzeo kandilo, veliki drveni krst i upalio tamjan. Napolju, na pragu, začuli su se žamor, molbe i preklinjanja. Poželela sam da vidim šta se dešava, kad - na pragu ugledah Todora, a na kamenom stepeniku, stajao je pravi pravcati đavo. Jedno vreme su se netremice gledali u oči, a onda je moj domaćin zapalio kandilo, pa još nekoliko puta prekrstio prostor, između njih dvojice, sa onim velikim krstom. Posle se ono dlakavo stovrenje, nalik na crnu kozu sa dugačkim repom, povuklo dublje u avliju i tu se sklupčalo. Ostatak te noći provela sam u strahu i besu. Bila sam ljuta na Todora što se druži s nečastivim i priziva ga.
- Jednom sam nešto slično doživela i kod Perse u Zaječaru. Zanoćila sam kod nje, baš uoči jesenjeg vašara. Nisam oka sklopila zbog galame i muzike koja je dopirala sa vašarišta. Negde oko ponoći, prišla sam prozoru, kad ono - Persa gola trči oko kokošarnika, a u ruci joj se dimi nekoliko ugljenova. Kad je zastala, sa omanje strehe na rame joj se spustio isti onakav đavo, kao što je bio Todorov. Pretrčala je nekoliko krugova sa njim na ramenu i uvela ga u svoju sobu, posle čega je cele noći nešto tutnjalo po kući i dvorištu
Kako prevariti vračaru?
Pre trinaest godina, u selu Klokočevcu u blizini Donjeg Milanovca, obrela se Bugarka Albena da bi kod tamošnje vračare, Rusanke Mihajlović izučila crnu magiju, pa da posle po Bugarskoj na lak način zarađuje novac. Baba u Klokočevcu joj je poverovala i u kući pružala gostoprimstvo četiri meseca, a onda je Albena nestala, pokupivši joj najdragocenije stvari. Vračara je danima spravljala opasne čini odbegloj učenici da bi ova, samo posle dva meseca, jedva izvukla živu glavu iz saobraćajne nesreće koja se dogodila samo desetak kilometara od vračarske kuće. Nažalost, te iste zime, i vračara je nestala sa spiska živih.
Neznani gost
Jedne oktobarske noći 1995. godine, iz kuće vračare Rusanke zauvek je nestala Bugarka Albena (bar kako joj se predstavila) i odnela pozlaćeni ženski ručni sat, kristalnu vazu, servis za rakiju, žensko odelo, četiri vezene bluze, dva džempera, šest dukata, tristotine osamdeset nemačkih maraka i sedam stotina dinara.
Rusanku smo zatekli kod kuće, tačnije, na zastakljenoj verandi. Nije trebalo da je podsećamo na ono što se nedavno dogodilo u njenoj kući, jer je i bez našeg pitanja počela da govori o tome što ju je zadesilo i kako je to sve podnela.
- Bilo je to u ranu zoru, posle drugih petlova - započela je Rusanka svoju zanimljivu priču - kad sam začula nečije dozivanje ispred svoje kapije. Bila je to nepoznata mlada žena i pomislila sam da se radi o nekoj mušteriji, koja je došla prvim jutarnjim autobusom. Pozvala sam je da uđe i kad je progovorila, shvatila sam da nije dobro pričala srpski. To sam joj i rekla, a ona je kao iz topa odgovorila da hoće nešto ozbiljno sa mnom da razgovara. Odvela sam je na verandu, gde sam do kraja saslušala njenu priču i zahtev.
Kako mi je rekla, dugo se po Krajini raspitivala o nekoj vračari, pa je u Negotinu saznala za mene i obrela se pred mojim vratima. Nije želela da joj mađijam ili bajem, jer nije imala probleme, ali me je zamolila da je primim na nekoliko dana i podučim svojim tajanstvenim rabotama.
U početku mi je bilo sve to sumnjivo, ali moj muž Ljuba se odmah smilovao, ubeđujući i mene da je primimo, jer mi ne preti kao konkurencija, a baviće se vračanjem i bajanjem u Bugarskoj. Sama je predložila da mi za kiriju plaća pedeset nemačkih maraka, povremeno pomaže u bašti i na njivi i održava kuću.
- Rekla je da se zove Albena. To sam dobro zapamtila, jer sam je tako zvala četiri meseca. Rodom je bila iz nekog sela kod Vidina. Pasoš joj nisam tražila, i to je moja najveća greška, inače bih je brzo pronašla. Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja, do svojih šezdeset dve godine, nisam naučila da na svetu postoje lopovi i prevaranti. Nisam prihvatila da je Bog zna kako obučavam, jer to nisam radila nikad, ali sam joj rekla da sedi, ćuti i gleda kako ja radim, pa da sve to zapamti. I tako je svakodnevno gledala po desetak raznoraznih slučajeva, naslušala se jezivih i surovih ispovesti i beležila moja bajanja i vratke. Zapisivala je svaku basmu i svaku moju reč. Najteže mi je bilo to što sam morala sa vlaškog da joj prevodim na srpski, a basme u prevodu izgube na originalnom smislu i sadržini. Priznajem, obe smo se oko toga namučile: ja kod prevoda, a ona kod zapisivanja. Ali, bilo je radnji koje su se ponavljale, pa nam je tu bio spas. Posle nedelju dana, sve je počelo da se vrti u krug, pa nije imalo više potrebe za zapisivanjem i tumačenjem. Tako je moj neznani i iznenadni gost polako ali sigurno shvatao i učio đavolje rabote. Naravno, uz te basme, morale su se istovremeno izvoditi i druge tajanstvene radnje, počev od kućnog praga, preko bunjišta i guvna, pa sve do Porečke reke.
“Pečenje” zanata
- Jedne večeri - nastavila je Rusanka priču - iz najveće pomrčine, sva usplahirena i preplašena, odnekud je banula mlada žena. Bila je iz sela Tande, a ovamo je došla, jer je iskoristila da pobegne od muža kod kojeg više nije htela da se vrati. Iz podnožja planine Stol, pošla je još u popodnevnim časovima, ali se kretala po potocima i šumarcima, kako je ne bi ko spazio, pa posle njenom mužu sve preneo. Mene je odmah zamolila da pomognem kako znam i umem, ali je najbitnije bilo da učinim da je muž ne pronađe i ne prebije. Posle je samo trebalo da se prebaci, opet jarugama, do Topolnice gde su živeli njen brat i snaja. Verovala je da će tamo biti na sigurnom, jer se njen zlikovac neće usuditi da dođe.
Taman smo se raspričale, kad neko tresnu na glavna vrata. Nismo uspele ni da se pogledamo, a krupan mladić u kožnom kaputu banu u sobu. Ljudi moji, kad on poče da viče i psuje, treštala su stakla na prozoru! A onda se okrete po sobi, tražeći nešto i kad ugleda metlu iza vrata, zgrabi je i poče da udara, najpre po svojoj ženi, pa posle po Albeni i meni. Udarao nas je gde je stigao i koliko je mogao, sve dok se nije zamorio i dršku od metle na nekoliko mesta polomio.
U tom neviđenom košmaru i haosu, nisam ni spazila kad se žena iz Tande izvukla i pobegla u mrklu noć. Prošlo je nekoliko minuta dok je njen muž došao svesti i shvatio da je nema. Bio je ubeđen da se zavukla pod krevet, pa je i tamo zavirivao. Posle je pošao da je traži po drugim sobama, misleći da se sakrila. Kad je čuo viku i zapomaganje, moj muž Ljuba, onako u pidžami, izašao je u hodnik i počeo da viče iz petnih žila. U tom bunilu, nepoznati mladić je nasrnuo na njega i tako ga jako udario da se ovaj našao u sobi, pored mojih nogu. Posle je i on nestao u mraku, i nikad više mu oči nisam videla.
“Odvezivala” i “otvarala”
Kad je prošlo mesec dana, Albena mi je, pošteno i po dogovoru, pružila pedeset maraka. Samo, moj “zanat” nije mogla da izuči za nekoliko dana koliko je mislila, nego je, eto, prošao čitav mesec, a možda će i još jedan, pa i dva, dok sve ne bude savladala. U početku sam je terala da baje kraće i lakše basme, ali je ona veoma brzo shvatala suštinu svih radnji, a ja sam čekala pogodan trenutak da bi se na svemu tome i okušala.
Jednog dana, došao je kod mene čovek predesetih godina, rekao da je iz Salaša. Nisam htela to da proveravam, neka bude odakle hoće! Poznavao me je još od ranije i hteo sa mnom nasamo da razgovara. Rekla sam mu da nema šta da krije i da će posao koji traži da mu obavi ova mlađa žena. Njega je očigledno bilo sramota, jer je u pitanju bila zavezanost, ali nije imao drugog izlaza nego da sa Albenom krene na reku. Ja sam polako išla iza njih, više namerno nego slučajno, pa sam posle sela na obalu i na svoj način ocenjivala Bugarkino mađijanje.
- Čoveku je bilo nezgodno da mu se mlada žena vrzma između nogu, uvezuje ga rafijama i crvenim koncima, a potom i “odvezuje” i “otvara”. Ruke su joj se tresle i odugovlačila je sa glavnim delom magijske radnje, kao da je zaboravila redosled. Na kraju, setila sam se i ja svoje mladosti, a Bugarka muškarca nije videla čitav mesec. Odmah sam otišla kući, a njih ostavila da sami obave ono što treba. To mađijanje se, naravno, oteglo do kasnog popodneva. Kad su došli, ćutala sam, nisam htela da ih diram. Čovek mi je pružio novčanicu i zahvalio što sam mu omogućila da se “izlečen” vrati kući. Ali, on je posle češće navraćao i moju Bugarku negde odvodio. Po tome sam razumela da je ona bila “bolja” vračara nego ja. Za kratko vreme je postigla ono što ja nisam mogla godinama.
Odbegla kradljivica
Dani su veoma brzo prolazili, pogotovo što sam se sa Albenom nekako srodila i zbližila. U nju sam imala veliko poverenje, pa sam je često i samu ostavljala u kući. Tek kasnije, kad me je pokrala i pobegla, shvatila sam da je bila lukava i prepredena. Znala je gde držim novac, nakit i odeću. Spavala je u dnevnoj sobi koja mi je ujedno i radna, jer u njoj primam “mušterije”, a moj muž Ljuba i ja spavali smo u drugoj sobi. Tako je bilo i te noći kad je nestala, bolje rečeno - pobegla.
- Svakog jutra nas je Albena budila i zvala na kafu - prisećala se Rusanka - ali tog jutra smo uzalud čekali njen poziv. Misili smo da je otišla u kupovinu, ili se zadržala usput u razgovoru sa nekim, ali kad sam ušla u sobu, sve mi je postalo jasno. Najpre sam videla da mi je nestalo šest austrijskih dukata, tristotine osamdeset nemačkih maraka i oko sedam stotina dinara. Dala sam se u pretragu i ustanovila da mi je ukrala još i pozlaćeni ručni sat, koji sam dobila od neke žene iz Knjaževca za uspešnu udaju i porod. Ukrala mi je i kristalnu vazu, servis za rakiju, moje najnovije odelo, četiri vezene košulje i dva džempera. Sve sam to dobijala na poklon od ljudi kojima sam bila od pomoći. To su bile moje najdraže uspomene, kojih više nema.
- Planirali smo da sve prijavimo policiji, ali nismo imali nikakvu adresu, pa čak ni Bugarkino prezime. Znali smo samo da se zove Albena, i to je bilo sve. Još u toku leta, zapisala nam je broj telefona u Bugarskoj, ali se na taj broj niko nije javljao. Mislim da je bio lažan. Tako smo morali da dignemo ruke od svega. Kad sam se jednom prilikom požalila policajcu koji je svraćao kod mene i rekla šta mi se dogodilo, čovek je slegao ramenima i pitao zašto je nismo prijavili u SUP kao stranca. Šta sam mogla da mu kažem?!
Rusankino mađijanje
Vračara je digla ruke od potrage za Bugarkom, jer nije znala od čega da krene, ali je rešila da spravlja opasne čini, namenjene Albeni. To je radila danonoćno i bez ičijeg znanja. Želela je da odbeglu kradljivicu stigne zaslužena kazna, pa makar i na drugom kraju sveta.
A kad je i to mađijanje završila, okrenula se svakodnevnim poslovima: vradžbinama i obrađivanju zemlje.
Ne znam da li su prošla puna dva meseca - pričala je vračara - kad se na mestu zvanom Zamna, kod susednog sela Plavna, dogodila velika saobraćajna nesreća. Bugarski autobus survao se u veliku provaliju, u istoimenu reku. Bio je decembar, posle deset sati uveče. Svih tridesetoro putnika je bilo povređeno, a onima sa lakšim povredama, zbrinulo je medicinsko osoblje iz Štubika. Među teže povređenima, nalazila se i moja nekadašnja učenica. To sam lično proverila preko jednog poznanika iz Plavne koji je pomogao unesrećenim putnicima da izađu iz autobusa.
Nesreća ju je zadesila samo na sat i po hoda od moje kuće. Kako je učinila, tako je i prošla. Od tada joj se gubi svaki trag i više ne znam kako je i gde završila.
Kad muškarca “zavežu”...
Već smo pomislili kako smo upoznali sve timočke vračare i da će naši zapisi ubuduće biti malo “mršaviji”. Međutium, u jednom danu pronašli smo “pregršt” novih i uspešnih vračara u Rudnoj Glavi, Crnajki, Golubinju..., a u Maloj Kamenici kod Negotina upoznali smo Ljubicu i Katicu, svekrvu i snaju.
Šezdesetdevetogodišnja Ljubica Mititikić, klasična vračara, obavlja sve magijske radnje, kao nam reče, one bez greha. Oporavlja bolesnu stoku, pomaže da ukućani budu zdravi, povraća čini, pomaže mladima da krenu za svojom sudbinom, da lakše pronađu izabranicu i izabranika, odvezuje muškarce. Njena snaja Katica je nesuđeni veterinar. Iako je sa zavidnim uspehom završila školu za veterinarskog tehničara, sudbina joj nije predodredila da pomaže kod bolesti stoke na način kako je to učila, nego za stolom, gledajući u prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih sudbina.
Susret na reci
Ljubicu Mititikić iz Male Kamenice smo sasvim slučajno sreli na obližnjoj reci koja protiče kroz ovo selo i kod Mihajlovca se uliva u Dunav. Tada je proterivala čini i naprate. Kao po običaju, vračaru smo fotografisali sa ukućanima pored reke, a potom sa njom napravili zapis o “zavezivanju” i “odvezivanju” muškaraca.
Zašto supruge ili ljubavnice “zavezuju” muževe, odnosno ljubavnike? Koje je najjače, najopasnije i najsurovije vezivanje, vaš novinar čuo je iz usta žene koja je u svom pedesetogodišnjem “radnom veku” na polju magijskih radnji, “odvezala” približno stotinu muškaraca. Kako kaže, ništa što je u vezi sa tim radnjama ne krije, jer unesrećenoj osobi treba pomoći i tu nema nikakvih tajni.
- Najpre treba da utvrdim - kazuje Ljubica - na koji je način muškarac “zavezan”, pa tek onda pristupam “odvezivanju”. Simptomi zavezanosti su očigledni i poznati: muškarcu je oduzeta moć u svakom pogledu, pogled mu je zamućen, vratne žile nabrekle, teško hoda, a o polnoj moći ne treba ni govoriti. To i jeste krajnji cilj zlotvorke, da ga prikuje za postelju. Ja najpre takvim ljudima pogledam u zrna ili kafu, pa tek onda ustanovim kako je, kad i gde “zavezan”. Posle pripremam svoje rekvizite i “odvezujem” ga.
O svemu ovome smo razgovarali dok je vračara stajala u reci. Ona je potom izašla iz vode i na travu pored obale spustila devet kašika uz pomoć kojih je mađijala, odnosno spravljala vratak za kuću Radovanovića.
Na pitanje da li je teško “zavezati” muškarca, odgovorila nam je da nije teško, ali je opasno i rizično.
- To je osvetnički poduhvat zbog kojeg čovek može da nastrada, a ponekad i ukućani mogu da snose posledice. To najčešće naprave nestručne i priučene vračare kojima je samo stalo do novca. One se rado prihvataju riskantnih rabota, ne vodeći računa kako će se to odraziti po život i zdravlje osobe kojoj pripremaju “klopku”. Svakodnevno slušam i gledam onesposobljene muškarce koji vape da ih koliko-toliko povratim u normalno stanje. Ne izdvajam ljude, jer tu ne sme da bude izuzetaka. Svima pomažem bez odlaganja, ne čekajući da se stanje pogorša, jer, u protivnom, čovek može da umre. Ne “odvezati” ga, znači prepustiti ga sigurnoj smrti. Ako bih to učinila, bila bih grešna kao i ona koja ga je “zavezala”. To je moja moralna obaveza i moj zavet pred Bogom.
Ubitačnih devet čvorova
Bili smo uporni u nameri da nam sagovornica otkrije kako zlokobne vračare “zavezuju” muškarce. Ljubica nam je navela nekoliko primera, ali jedan koji nam je potanko opisala, posebno je bio bizaran.
- Zavezivanje je svakodnevna pojava po selima Krajine i Kljuca, pogotovo što je tu Dunav, a preko njega se proteruju svakakve ale i nečiste sile. Nedavno je u jednom kladovskom selu žena “zavezala” svog muža, jer joj se nije sviđalo što je odlazio kod drugih. Na jedan konac uvezala je devet čvorova, zajedno sa njegovom semenom tečnošću, a potom je taj konac stavila u cev lovačke puške. Kradom je došla do Dunava i konac sa devet čvorova pucnjem prebacila na drugu stranu reke. Sve je to radila po preporuci neke opake vračare, ili je vračara sama to učinila, ukoliko joj se ova obratila, nudeći joj veliku količinu novca. Uspeh kod “zavezivanja” je uočljiv još istog dana, odnosno večeri. Čim se žena vrati sa obale Dunava, može da primeti velike promene na muškarcu, ali će joj se najpre požaliti na vrtoglavicu i bolove u preponama, glavi i vratu. Tokom noći, za njega, iznenadni napad može da postane nesnosan, pa čak i tragičan. Pucanj preko Dunava sa koncem od devet čvorova, jedan je od najsurovijih načina da se zaveže čovek. To nije laž, niti šala, već istina, i događa se svakodnevno.
”Zavezivanje” može da obavi i ljubavnica ili, kako mi to kažemo, švalerka. Ona može da bude opasnija od zakonske žene, jer žena želi da te privoli kući i porodici, a švalerka te samo gura u ambis. To je bilo i biće. Pa, okrenite se oko sebe i pitajte: koga je švalerka usrećila i izvela na put? Možda samo neku budalu kojoj je preokrenula pamet i od dobrog čoveka napravila bezdušnika, a unesrećila je ukućane i okolinu. Švalerka čoveka može da “zaveže” na bezbroj načina. I ne zanima nju što će ovaj da “zakovrlji” glavom i ode đavolu pod prozor.
- Ponekad su za “zavezivanje” krivi i sami muškarci - tvrdi u svojoj ispovesti Ljubica, - jer svojoj ljubavnici obećaju ono što ne bi trebalo, a to je najčešće brak. Posle joj okrenu leđa i pođu za drugom. E, to švalerka neće da trpi. Okrene se od njega, ali je i dalje boli srce za njim. Na kraju se priseti se da treba da se i ona njemu osveti i oduži dug baš onako kako njoj odgovara - da ga “zaveže”. Zato bih posavetovala svaku mušku glavu da švalerki ništa ne obećava i ne laže je, jer ga posle može nasamariti i oduzeti ono što mu je najmilije.
One “vezuju”, ja “odvezujem”
Ljubicu Mititikić smo posetili i u njenoj kući u Maloj Kamenici. Baš tada je njena snaja Katica zavirila u karte dvema mladim ženama iz Beograda, a posle im je i Ljubica mađijala za uspešnu buduću ljubav. Sa Ljubicom smo nastavili razgovor o tome kako druge žene “zavezuju”, a ona “odvezuje”.
- To je tačno. Druge žene čoveka dovode do ivice smrti, a ja se trudim da ga vratim u stvarnost - potvrdila je Ljubica. - Jedan čovek iz Velike Vrbice je umro od posledica “vezivanja”, drugi je zbog istog skončao u Mihajlovcu, a bilo je još onih koji su otišli na drugi svet. Umrli su, jer je bilo kasno da se bilo šta preduzme. Ova opaka magija blokira unutrašnje organe, a pogotovo srce, koje brzo prepukne. Odmah sam rekla da tu nema pomoći. Ljudi su mislili da će to proći kao i druge lakše bolesti, ali nisu bili ni svesni šta ih je snašlo. Da su kojim slučajem saznali da ih je švalerka zavezala, verovatno bi joj se osvetili i ubili je. Takva ubistva nisu retka. Bilo ih je bilo u Crnajki, Klokočevcu, Kladovu...
- Sreća je što postojimo mi, vračare, koje sve to sprečavamo. Kad dođe čovek i požali se na takve bolove, odmah znamo o čemu se radi. Posle moje rabote, za svaki slučaj, kažem čoveku da dođe još dva puta, a on na kraju ode lak kao pero. Zahvaljuje se i blagosilja me.
- Ima još načina da se muškarac “zaveže”, a to rade samo zle žene koje se pri kraju života pretvore u veštice. Kako su radile za života, tako će i otići na onaj svet u najvećim mukama. Čoveka mogu da “zavežu” noću na neznanom grobu, na utrini, guvnu, bunjištu, u vodenici..., na svakom mestu gde se u nevreme okupljaju zli poslušnici. Pritom mislim na đavola i njegov izrod. Vračare na takvim mestima izmere devet stopa, idući natraške i tu zakopaju nešto od odeće onog koga “vezuju”. U isto vreme, njegovu semenu tečnost zaključaju u katanac, pa posle sve to bace na mesto gde se urva zemlja, kako bi se ovom urvala snaga i sve ostalo.
- Posle ovih radnji, čovek kome je sve to namenjeno odmah oboli. Ne pomažu nikakvi lekari, banje i lutanja. Čim muškarac tako nešto primeti, a imao je veze sa drugom ženom, sa kojom se sporečkao, odmah neka dođe kod mene u Malu Kamenicu, jer sam ja njegov lekar i spasitelj. Nema tu srama. Kad su u pitanju život i opstanak, sve je dozvoljeno.
Katanac, voda i konac
Kad sam sve rekla o “zavezivanju”, reći ću vam i o “odvezivanju”, zapravo, onako kako ja radim i pomažem unesrećenim muškarcima. Ove rabote izvodim u svojoj kući, ili kući čoveka koji mi se obrati. Vračare u okolini Majdanpeka, ove magijske radnje izvode na rekama, ali mislim da nema potrebe za takvim načinom rada, jer je moj metod veoma uspešan. Pitam se: kako vračare mogu da odvedu ljude zimi na reku, kad je veliki sneg i reka zamrzne, jer ljudima i u tim vremenskim prilikama treba pomoći? Muka ne bira vreme i mesto.
Kad se govori o “rekvizitima” uz pomoć kojih se muškarci “odvezuju”, od vračare Ljubice smo saznali sledeće:
- Kod mene ništa ne treba da se ponese, jer ja za ovu radnju sve imam. Potrebni su: otvoren katanac (on nikada ne treba da se zatvara), crven konac i posuda sa vodom. Uz pomoć konca merim dužinu, odnosno visinu i širinu njegovog tela, a potom otvoreni katanac sa tom merom stavim u posudu sa vodom.
Dok bajem, reči izgovaram glasno. Zahvaljujući katancu u vodi, postiže se magijska radnja “odvezivanja” i oslobađanja od svih stega i bolova koje su nanele, najčešće, ženske osobe. To ponavljam devet puta, a posle se u toj vodi čovek okupa isto toliko puta. Čim to završim, smatram da sam uspešno obavila svoj posao. Čovek može da ode svojoj kući zdrav, veseo i raspoložen. Niko mi se još nije javio da bi se požalio na neuspešno “odvezivanje”. Kad nije bilo neuspeha svih ovih godina, mislim da neće ni u buduće.
- I pored toga, želela bih da skrenem pažnju svim muškarcima koji vole da švrljaju. Ni u kom slučaju ne treba da dozvole da im švalerka uzme pamet i da se do te mere zaljube, pa da joj dozvole i ono što nikada ne bi trebalo. Pre svega mislim da ne treba da omoguće da im uzmu onu važnu “materiju” uz pomoć koje mogu da ga “zavežu”. Treba biti obazriv do kraja, jer su švalerke umiljate i opasne. Ko se sa njima nije hvatao u koštac, taj ne poznaje njihove ćudi.
- Biću iskrena, pa ću reći da mi dolaze i takve žene sa molbom da “zavežem” nekog njenog kobajagi prijatelja ili muža. Odmah im kažem da ja to ne znam da radim i da je to smrtni greh. Zastanu malo u dvorištu, okreću se, pa odu. Znam da odlaze kod neke druge vračare i ne odustaju dok ne obave posao. Nude novac, zlato, nude svašta... To ja ne radim, jer imam decu i unuke. Želim da ostanem poštena žena, kao što sam i bila. Želim svoj mir, pa ga i svakom drugom želim. A ovo, ovo su đavolje rabote. Ko šta traži, to i zasluži...
