01-01-2012, 10:42 PM
Zmije su bezazlene?
Od 2.800 vrsta zmija, 280 ih je otrovno. Od 2,5 miliona ljudi, koje godišnje ujede zmija, 100.000 umire. Ipak, one ujedaju samo ako ih okolnosti na to prisile…
Svetska zdravstvena organizacija sada nudi banku podataka o ubodima zmija otrovnica. U njoj su fotografije, informacije, serumi protiv otrova i saveti. Pitanje koje se postavlja jeste u kojoj meri su otrovne zmije opasne i kako se treba ponašati prema njima prije i nakon uboda?
Zmije otrovnice su u suštini više-manje bezazlene. Ukoliko se prema njima postupa pravilno, one ne predstavljaju opasnost, jer gotovo uvek beže. To tvrdi ekspert za zmije doktor Volfgang Beme. A ko to može bolje da tvrdi nego on. Već 40 godina proučava zmije. Nikada ga nisu ujele. „Zmije su fascinantne. Ili ih mrzite ili su vam odvratne ili ih, kao ja, smatrate fantastičnim“, kaže Beme.
Neke zmije ne ujedaju rado
Na zemlji postoji 2.800 različitih vrsta zmija, od kojih je samo 10 odsto otrovno. Ali i među zmijama otrovnicama postoje razlike. „Postoje zaista agresivne zmije otrovnice, ali ima i onih koje ne ujedaju rado. Zašto, to je teško reći. One ujedaju samo ako ih okolnosti na to prisile. Agresivnost zmijama nije potrebna. Tako recimo morske zmije skoro nikada ne ujedaju. Ali ako to jednom urade, može biti vrlo neprijatno“, ističe Beme.
Azijske zmije otrovnice lako se love, i to rukom. Duge su po dva metra i važe kao delikates. Za razliku od njih, afričke mambe često ujedaju. I one uglavnom bježe, ali ako se osećaju napadnute, vrlo brzo postaju agresivne. Mambe su brze zmije, koje spretno gmižu po drveću. Da bi uhvatile svoj plen, ptice, guštere i žabe, one moraju da budu veoma brze.
Zmije nose otrove, čiji cilj nije da ubiju. Njihovo toksično dejstvo, podvlači Beme, samo je sporedni efekat. „Kada zmije progutaju svoj plen, moraju da ga hemijski razlože. Zato su im potrebne agresivne pljuvačne žlezde. A to je otrov!“
Nakon ujeda rana se odmah mora razrezati
Sastav otrova zavisi od hrane. Tako recimo neke zmije u Maroku imaju sasvim drugačiji sastav otrova nego iste takve na severu Indije. Jedne se hrane uglavnom hvatajući škorpione, a druge jedu miševe.
Zmijski otrovi dele se na nervne i takozvane krvne otrove ili hemotoksine. Hemotoksini razaraju crvena krvna zrnca, dolazi do nekroze, tkivo počinje da truli. Ali, protiv tih otrova se može delovati. Rana se odmah mora razrezati, najbolje žiletom, i krv mora da iscuri, a sa njom i veća količina otrova. U najgorem slučaju mora se amputirati noga ili ruka. Svetska zdravstvena organizacija godišnje beleži 300.000 amputacija, koje su posledica ujeda zmija otrovnica.
Nervni otrovi, koje imaju kobre, mambe ili vodene zmije daleko su opasniji. Oni direktno deluju na centralni nervni sistem. Nekad je potrebno samo nekoliko minuta da dođe do paralisanja i smrti gušenjem. Nakon ujeda neophodno je odmah ubrizgati protivotrov.
Najfatalnije su zmije, koje imaju i jednu i drugu vrstu otrova. Zato, kada ugledate zmiju bitno je sakriti strah i pokazati odlučan nastup i ona će se povući.
Od 2.800 vrsta zmija, 280 ih je otrovno. Od 2,5 miliona ljudi, koje godišnje ujede zmija, 100.000 umire. Ipak, one ujedaju samo ako ih okolnosti na to prisile…
Svetska zdravstvena organizacija sada nudi banku podataka o ubodima zmija otrovnica. U njoj su fotografije, informacije, serumi protiv otrova i saveti. Pitanje koje se postavlja jeste u kojoj meri su otrovne zmije opasne i kako se treba ponašati prema njima prije i nakon uboda?
Zmije otrovnice su u suštini više-manje bezazlene. Ukoliko se prema njima postupa pravilno, one ne predstavljaju opasnost, jer gotovo uvek beže. To tvrdi ekspert za zmije doktor Volfgang Beme. A ko to može bolje da tvrdi nego on. Već 40 godina proučava zmije. Nikada ga nisu ujele. „Zmije su fascinantne. Ili ih mrzite ili su vam odvratne ili ih, kao ja, smatrate fantastičnim“, kaže Beme.
Neke zmije ne ujedaju rado
Na zemlji postoji 2.800 različitih vrsta zmija, od kojih je samo 10 odsto otrovno. Ali i među zmijama otrovnicama postoje razlike. „Postoje zaista agresivne zmije otrovnice, ali ima i onih koje ne ujedaju rado. Zašto, to je teško reći. One ujedaju samo ako ih okolnosti na to prisile. Agresivnost zmijama nije potrebna. Tako recimo morske zmije skoro nikada ne ujedaju. Ali ako to jednom urade, može biti vrlo neprijatno“, ističe Beme.
Azijske zmije otrovnice lako se love, i to rukom. Duge su po dva metra i važe kao delikates. Za razliku od njih, afričke mambe često ujedaju. I one uglavnom bježe, ali ako se osećaju napadnute, vrlo brzo postaju agresivne. Mambe su brze zmije, koje spretno gmižu po drveću. Da bi uhvatile svoj plen, ptice, guštere i žabe, one moraju da budu veoma brze.
Zmije nose otrove, čiji cilj nije da ubiju. Njihovo toksično dejstvo, podvlači Beme, samo je sporedni efekat. „Kada zmije progutaju svoj plen, moraju da ga hemijski razlože. Zato su im potrebne agresivne pljuvačne žlezde. A to je otrov!“
Nakon ujeda rana se odmah mora razrezati
Sastav otrova zavisi od hrane. Tako recimo neke zmije u Maroku imaju sasvim drugačiji sastav otrova nego iste takve na severu Indije. Jedne se hrane uglavnom hvatajući škorpione, a druge jedu miševe.
Zmijski otrovi dele se na nervne i takozvane krvne otrove ili hemotoksine. Hemotoksini razaraju crvena krvna zrnca, dolazi do nekroze, tkivo počinje da truli. Ali, protiv tih otrova se može delovati. Rana se odmah mora razrezati, najbolje žiletom, i krv mora da iscuri, a sa njom i veća količina otrova. U najgorem slučaju mora se amputirati noga ili ruka. Svetska zdravstvena organizacija godišnje beleži 300.000 amputacija, koje su posledica ujeda zmija otrovnica.
Nervni otrovi, koje imaju kobre, mambe ili vodene zmije daleko su opasniji. Oni direktno deluju na centralni nervni sistem. Nekad je potrebno samo nekoliko minuta da dođe do paralisanja i smrti gušenjem. Nakon ujeda neophodno je odmah ubrizgati protivotrov.
Najfatalnije su zmije, koje imaju i jednu i drugu vrstu otrova. Zato, kada ugledate zmiju bitno je sakriti strah i pokazati odlučan nastup i ona će se povući.