12-02-2013, 02:45 PM
На основу Закона о културним добрима Републике Србије многе врдне ствари су законом заштићене, тј. "уживају претходну заштиту".
То је смишљено још у комунистичко време како био држава на законским основама полагала право на све иоле вредно што се налази у земљи или у води. Таква пракса преносила се само из закона у закон, па се и у овом последњем важећем Закону о културним добрима из 1994. године таква пракса утврдила као нешто што се подразумева само по себи а дефинише одређеним параграфима и члановима поменутог закона.
Дакле, на основу тог закона "свако ко у земљи или у води пронађе неки вредан предмет или предмете који уживају претходну заштиту закона (а нема шта није побројано да не ужива ту заштиту), налазач је дужан да исти предмет или предмете у року од најкасније 48 сати од тренутка налаза, исте преда најближем надлежном музеју ули полицијској станици". Ако такав предмет или предмете не предате како је наведено, Ви аутоматски кршите Закон. Нажалост, са аспекта Закона - тако стоје ствари. Међутим, у реалности - нико није луд да поступа по овако дрско смишљеној отимачини приватног налаза, па за последицу тога имамо продају таквих вредних предмета из Србије колекционарима и аукцијским кућама у иностранству.
Е, сад... поштеном налазачу држава је предвидела и поштену надокнаду за његову лојалност, па је тако, по законској одредби (веровали или не), још из 1948. године, предвидела да се поштеном налазачу исплати награда у вредности од 15 % од процењене вредности налаза.
И ту Вас додатно понизе и преваре тако што налаз процене далеко испод његове реалне тржишне или уметничке вредности, па Ви за своје добро дело и слепо поступање по Закону добијете смешну и понижавајућу суму као награду за своје поштење.
Наравно, држава овако поступа зато што јој не пада на памет да за поштене исплате и откупе издвоји потребну суму у свом буџету па наши људи све што (случајно или намерно) пронађу вредно продају по иностранству. Тако Србија од тога никада неће имати никакве користи, а све зато што тако селективно покушала да изврши отимачину од својих грађана.
Наравно, у последњих неколико година у нацрту се налази Закон који донекле (али, НЕДОВОЉНО) покушава да исправи ову неправду, међутим, док се он не усвоји - нашим рекама ће још много воде протећи.
Ипак, у међувремену је наша држава (за сваки случај), у свом Кривичном закону усвојила репресивну меру везану за забрану неовлашћеног ископавања на археолошким локалитетима где је (по први пут у историји Србије), запретила казном затвора од неколико година - што би у принципу и било у реду с обзиром на несавесна и веома ружна и деструктивна поступања појединих наших трагача на археолошким локалитетима који треба да се оставе и нашој деци у аманет, а не да буду завек уништени због нечије неконтролисане похлепе.
Ето, тако са законске основе посматрано, стоје ствари у вези поступања са вредним налазима.
Свакако, у реалности је сасвим другачије - свако поступа по свом нахођењу и процени.
Поздрав!
Sneshko
То је смишљено још у комунистичко време како био држава на законским основама полагала право на све иоле вредно што се налази у земљи или у води. Таква пракса преносила се само из закона у закон, па се и у овом последњем важећем Закону о културним добрима из 1994. године таква пракса утврдила као нешто што се подразумева само по себи а дефинише одређеним параграфима и члановима поменутог закона.
Дакле, на основу тог закона "свако ко у земљи или у води пронађе неки вредан предмет или предмете који уживају претходну заштиту закона (а нема шта није побројано да не ужива ту заштиту), налазач је дужан да исти предмет или предмете у року од најкасније 48 сати од тренутка налаза, исте преда најближем надлежном музеју ули полицијској станици". Ако такав предмет или предмете не предате како је наведено, Ви аутоматски кршите Закон. Нажалост, са аспекта Закона - тако стоје ствари. Међутим, у реалности - нико није луд да поступа по овако дрско смишљеној отимачини приватног налаза, па за последицу тога имамо продају таквих вредних предмета из Србије колекционарима и аукцијским кућама у иностранству.
Е, сад... поштеном налазачу држава је предвидела и поштену надокнаду за његову лојалност, па је тако, по законској одредби (веровали или не), још из 1948. године, предвидела да се поштеном налазачу исплати награда у вредности од 15 % од процењене вредности налаза.
И ту Вас додатно понизе и преваре тако што налаз процене далеко испод његове реалне тржишне или уметничке вредности, па Ви за своје добро дело и слепо поступање по Закону добијете смешну и понижавајућу суму као награду за своје поштење.
Наравно, држава овако поступа зато што јој не пада на памет да за поштене исплате и откупе издвоји потребну суму у свом буџету па наши људи све што (случајно или намерно) пронађу вредно продају по иностранству. Тако Србија од тога никада неће имати никакве користи, а све зато што тако селективно покушала да изврши отимачину од својих грађана.
Наравно, у последњих неколико година у нацрту се налази Закон који донекле (али, НЕДОВОЉНО) покушава да исправи ову неправду, међутим, док се он не усвоји - нашим рекама ће још много воде протећи.
Ипак, у међувремену је наша држава (за сваки случај), у свом Кривичном закону усвојила репресивну меру везану за забрану неовлашћеног ископавања на археолошким локалитетима где је (по први пут у историји Србије), запретила казном затвора од неколико година - што би у принципу и било у реду с обзиром на несавесна и веома ружна и деструктивна поступања појединих наших трагача на археолошким локалитетима који треба да се оставе и нашој деци у аманет, а не да буду завек уништени због нечије неконтролисане похлепе.
Ето, тако са законске основе посматрано, стоје ствари у вези поступања са вредним налазима.
Свакако, у реалности је сасвим другачије - свако поступа по свом нахођењу и процени.
Поздрав!
Sneshko