05-04-2014, 12:14 AM
LEGENDA O BELOJ VODI
Dominirajuće čarobno lepo vrelo na prostranoj visoravni kolosalne crnotravske Čemernik – planine zove se Bela voda. Legenda kaže da se turske zaptije (žandarmi) sa mulazimima (poručnicima), čaušima i pašama, polazeći iz turskog konaka u Crnoj Travi na putu ka sedištu nahije u Vranju, imale predah baš kod ovog čemerničkog vrela. Turske zaptije, koje su u Crnoj Travi, na mestu gde je sada spomenik ženi Crnotravki, imale svoj konak (stanicu), a preko puta gde je sada osnovna škola – zatvor, u Crnoj Travi bi pri polasku za Vranje dobro ručali i konje nahranili. Posle dvočasovnog penjanja uz obronke Čemernika na vrhu ove planine odmor je bio poželjan, pa su ga komandanti vojsci ili žandarmima odobravali. Vojska koja je u bazi u Crnoj Travi jela do sitosti, odmarala se kraj vrela i u dugačkoj koloni čekala da se napije pitke i zdrave planinske vode. Oni koji bi jednom pili, poželeli bi da ponovo piju istu vodu govoreći: „Ovo je dobra voda“, a zbog kamena belutka koji se oko vrela nalazi, govorili bi i „Dobra je ova bela voda!“. Kasnije je eliminacijom prve tri reči dobijena eliptična rečenica u obliku sintagme „Bela voda“. Priča se da je turskom mulzalimu dosadilo da njegovi vojnici stalno ponavljaju reči „Dobra je ova bela voda“, pa jednom prilikom vojsci ne odobri ručavanje u konaku u Crnoj Travi. Na putu za Vranje, baš kad dođe kod vrela Bela voda, dade zaptijama komandu za predah. Začudo ni jedan Turčin ne saže se nad izvorom da se napije vode. Mulazim ih prekori: „Što sad ne pijete tu hvaljenu dobru belu vodu?“. Zaptije mu odgovoriše da su gladni, a ne žedni, a mulazim im uzvrati: „Ne hvalite drugom prilikom samo dobru belu vodu, već i dobar ručak u Crnoj Travi“. Mesto „dobra bela voda“ žandarmima je padao u interes samo Bela voda. Nazivom „Bela voda“ služili su se hajduci, jer im je tu bilo sastajalište i svratište. Ovim nazivom služili su se i kiridžije koji su karavanima prolazili preko visoravni Čemernika, putujući za Carigrad, a obratno za Vranje, Srbiju i more. Kako je Čemernik obilovao neprekidnim pašnjačkim površinama, to je ova visoravan duga oko 15 kilometra bila zborište stočara, uključiv crnotravska domaćinstva, pa čak i daleke Ašane (gracizirane Balkance), koji su čuvali i po hiljadu ovnova jednome vlasniku. Na Čemerniku su ovi čobani svoja stada ovaca i krda goveda napasali, a kraj izvora su svoju mnogobrojnu stoku okupljali, tu vodom napajali i kraj vrela svoja stada i krave muzli. Voda je od muže mleka često bila bela. To je uticalo da se naziv Bela voda održi sve do današnjih dana, kada Čemernik prestaje da bude pastirska idila ili stanica karavana ili put za karavane i zaptije ka Vranju i Novom Brdu i na drugoj strani za Sofiju i Carigrad. Kao uspomena na nekadašnje stočne farme i karavanski saobraćaj, živi i ovaj toponim – Bela voda i predanje o njoj.
Dominirajuće čarobno lepo vrelo na prostranoj visoravni kolosalne crnotravske Čemernik – planine zove se Bela voda. Legenda kaže da se turske zaptije (žandarmi) sa mulazimima (poručnicima), čaušima i pašama, polazeći iz turskog konaka u Crnoj Travi na putu ka sedištu nahije u Vranju, imale predah baš kod ovog čemerničkog vrela. Turske zaptije, koje su u Crnoj Travi, na mestu gde je sada spomenik ženi Crnotravki, imale svoj konak (stanicu), a preko puta gde je sada osnovna škola – zatvor, u Crnoj Travi bi pri polasku za Vranje dobro ručali i konje nahranili. Posle dvočasovnog penjanja uz obronke Čemernika na vrhu ove planine odmor je bio poželjan, pa su ga komandanti vojsci ili žandarmima odobravali. Vojska koja je u bazi u Crnoj Travi jela do sitosti, odmarala se kraj vrela i u dugačkoj koloni čekala da se napije pitke i zdrave planinske vode. Oni koji bi jednom pili, poželeli bi da ponovo piju istu vodu govoreći: „Ovo je dobra voda“, a zbog kamena belutka koji se oko vrela nalazi, govorili bi i „Dobra je ova bela voda!“. Kasnije je eliminacijom prve tri reči dobijena eliptična rečenica u obliku sintagme „Bela voda“. Priča se da je turskom mulzalimu dosadilo da njegovi vojnici stalno ponavljaju reči „Dobra je ova bela voda“, pa jednom prilikom vojsci ne odobri ručavanje u konaku u Crnoj Travi. Na putu za Vranje, baš kad dođe kod vrela Bela voda, dade zaptijama komandu za predah. Začudo ni jedan Turčin ne saže se nad izvorom da se napije vode. Mulazim ih prekori: „Što sad ne pijete tu hvaljenu dobru belu vodu?“. Zaptije mu odgovoriše da su gladni, a ne žedni, a mulazim im uzvrati: „Ne hvalite drugom prilikom samo dobru belu vodu, već i dobar ručak u Crnoj Travi“. Mesto „dobra bela voda“ žandarmima je padao u interes samo Bela voda. Nazivom „Bela voda“ služili su se hajduci, jer im je tu bilo sastajalište i svratište. Ovim nazivom služili su se i kiridžije koji su karavanima prolazili preko visoravni Čemernika, putujući za Carigrad, a obratno za Vranje, Srbiju i more. Kako je Čemernik obilovao neprekidnim pašnjačkim površinama, to je ova visoravan duga oko 15 kilometra bila zborište stočara, uključiv crnotravska domaćinstva, pa čak i daleke Ašane (gracizirane Balkance), koji su čuvali i po hiljadu ovnova jednome vlasniku. Na Čemerniku su ovi čobani svoja stada ovaca i krda goveda napasali, a kraj izvora su svoju mnogobrojnu stoku okupljali, tu vodom napajali i kraj vrela svoja stada i krave muzli. Voda je od muže mleka često bila bela. To je uticalo da se naziv Bela voda održi sve do današnjih dana, kada Čemernik prestaje da bude pastirska idila ili stanica karavana ili put za karavane i zaptije ka Vranju i Novom Brdu i na drugoj strani za Sofiju i Carigrad. Kao uspomena na nekadašnje stočne farme i karavanski saobraćaj, živi i ovaj toponim – Bela voda i predanje o njoj.