04-04-2014, 09:03 PM
Hašiš na kafanskom meniju
Dok su u kafanama na Zapadu stvarani "književni forumi", članovi engleskog Kraljevskog društva su još 1664. dolazili da tu raspravljaju o filozofiji, pa je jedan "besmrtnik" zabeležio da su kafane "unapredile korisno znanje koliko i univerziteti", balkanske su poprimale odlike ordinarne birtije.
Zato je islamski teoretičar Mustafa Ali iz 16. veka zaključio da "nisu pravi pesnici i učenjaci oni koji u kafanama sklapaju stihove, već oni, čija je osnova nauka i produbljenost, a kriterijum duhovni i moralni život." I Jovan Skerlić je, mnogo kasnije akademski strogo procenio kako je Jaša Ignjatović bio "lenj, zapušten i neuredan tip kafanskog literatora", dok je, pak, kod Zmaja uočio "kafanske dosetke" kao posledicu brzopletosti i nemarnosti.
Međutim, od samih početaka veoma politizovane, kafane su u Osmanskoj državi bile prvi javni prostori gde se vlast mogla kritikovati, ogovarati, vređati, pa i kovati zavere. Bila je dovoljna jedna varnica pa neisplaćeni i nezadovoljni janičari, podržani ostrašćenom svetinom krenu na dvor nekog od lokalnih paša. Zato nije čudo što su 1717. veliki vezir, a kasnije i lokalne vlasti u "destruktivnim" kafanama imali stalno "zaposlene" špijune. Oštri su bili i, obično liberalni, dubrovački propisi, po kojima se uz kafu nije smelo razgovarati o religiji, politici, niti čitati inostrana štampa, dok su u venecijanskom delu Dalmacije bile zabranjene političke teme, a posle 1789. i pominjanje Francuske revolucije.
Tradicionalno orijentalno gostoprimstvo se iz kućnog okruženja prenelo i u kafanu, pa se i do danas održalo na balkanskim prostorima, zasnovano na principu "šta pije kafana". Iznenadilo je to francuskog putopisca Tevena, koji je sredinom 17. veka primetio: “Kada neko ko već sedi u kafani vidi da prilazi novi, a njemu poznati gosti, ako je iole uljudan, reći će gazdi da ne primi novac od njih. Sve se to čini jednom jedinom rečju. Kad im stigne kafa samo treba da vikne 'džaba'." Nije znao da je ovako ceremonijalno iskazana velikodušnost za samo nekoliko akči jeftinija od skupih kućnih gozbi. Osim prijatelja, za Srbe je bilo podrazumljivo čašćavanje i lokalnih predstavnika osmanske vlasti, od kojih se očekivala neka usluga.
Englez Bidulf je 1608. je u Prokuplju primetio kako po kafanama "sirotinja pije, puši duvan i vodi isprazne dokone razgovore, kao i ljudi u engleskim pivnicama. Ali i sutra će biti tu", zaključio je i bio začuđen istrajnošću gostiju koji su postali gotovo inventar. Da bi se razbila dosada vlasnici su dopuštali pa čak i sami organizovali razne vrste zabave.
Žan Teveno, francuski putopisac i jedan od putnika zaslužnih za popularisanje kafe u svojoj domovini, slušao je 1655. po kafanama "grupe Cigana sa svakovrsnim instrumentima koji vrlo prijatno sviraju, ali je sadržaj njihovih pesama odvratan i pun bestidnosti. No, takva žalobna muzika ovde se sluša." Nastupali su po kafanama i lakrdijaši, žongleri, akrobate, pelivani (rvači), glumci su priređivali lutkarske predstave karađoz, golicave sadržine. Nakon jedne od tih pučkih predstava Alber Žuven de Rošfor je 1676. naglašavao da "mnogi ne dolaze tamo ni zbog muzike, niti kafe, koliko da se razonode posmatrajući svakojaku čeljad oba pola i svih vera, kako se glupiraju."
Kako je svako pojavljivanje žena u javnosti, pogotovu u kafanama, po šerijatskom zakonu bilo zabranjeno, ne samo muslimankama, već i Srpkinjama, gazde su ustanovile da libido posetilaca ne budi samo ženski ples i pesma. Zato su ponekad zapošljavali mlade i lepe dečake da u izazovnoj odeći, feminizirane frizure i pokreta, raznose kafu posetiocima. Neki od njih su, kako beleže pojedini putopisci, "nepristojno plešući", sasvim otvoreno pokazivali želju da zadovolje pohotu gostu. Zato su uleme kafane prikazivale kao "kuće poroka gde se okupljaju svi dilber-čočeci", pa su gore i od mehana.
U srpskim i drugim hrišćanskim kafanama kartanje je bilo dozvoljeno, ali kako je šerijat zabranjivao hazardne igre muslimani su prekraćivali vreme bekgemonom i šahom, koji su krišom igrali najčešće u sitan novac. Primorski mletački gradovi bili su daleko pragmatičniji, pa je krajem 18. veka jedna splitska kafana imala posebnu prostoriju sa stolovima za kartanje, dubrovačka vlada je 1777. dozvolila kockÐnje samo punoletnim plemićima, ali je zato debelo naplaćivala pojedinim kafanama monopol na kartanje. Slavonska vojna komanda je, pak, naredila da su "do 4 sata posle podne zabranjene sve igre, uključujući i biljar, dok muzika nedeljom i praznicima u gostionicama ne počne nikad na selu pre 3, a u gradu pre 4 sata".
Mada je bilo anatemisano, prošvercovano iz susedne Ugarske, točilo se naveliko i vino u većini beogradskih kafana, čiji su zakupci bili janičari i sami skloni svim vrstama alkohola. Dobro snabdevene podrume imali su i u Ubu, tada gotovo potpuno muslimanskom naselju.
Protivnicima kafana dodatni argument bilo je i to što se u njima uživao zabranjeni hašiš i opijum, jer su uživaoci smatrali da "ispijanje kafe uvećava zadovoljstvo". Pre pojave duvana hašiš se uglavnom žvakao pomešan s medom, dok se od početka 17. veka on pušio iz nargile pomešan sa duvanom.
Dok su u kafanama na Zapadu stvarani "književni forumi", članovi engleskog Kraljevskog društva su još 1664. dolazili da tu raspravljaju o filozofiji, pa je jedan "besmrtnik" zabeležio da su kafane "unapredile korisno znanje koliko i univerziteti", balkanske su poprimale odlike ordinarne birtije.
Zato je islamski teoretičar Mustafa Ali iz 16. veka zaključio da "nisu pravi pesnici i učenjaci oni koji u kafanama sklapaju stihove, već oni, čija je osnova nauka i produbljenost, a kriterijum duhovni i moralni život." I Jovan Skerlić je, mnogo kasnije akademski strogo procenio kako je Jaša Ignjatović bio "lenj, zapušten i neuredan tip kafanskog literatora", dok je, pak, kod Zmaja uočio "kafanske dosetke" kao posledicu brzopletosti i nemarnosti.
Međutim, od samih početaka veoma politizovane, kafane su u Osmanskoj državi bile prvi javni prostori gde se vlast mogla kritikovati, ogovarati, vređati, pa i kovati zavere. Bila je dovoljna jedna varnica pa neisplaćeni i nezadovoljni janičari, podržani ostrašćenom svetinom krenu na dvor nekog od lokalnih paša. Zato nije čudo što su 1717. veliki vezir, a kasnije i lokalne vlasti u "destruktivnim" kafanama imali stalno "zaposlene" špijune. Oštri su bili i, obično liberalni, dubrovački propisi, po kojima se uz kafu nije smelo razgovarati o religiji, politici, niti čitati inostrana štampa, dok su u venecijanskom delu Dalmacije bile zabranjene političke teme, a posle 1789. i pominjanje Francuske revolucije.
Tradicionalno orijentalno gostoprimstvo se iz kućnog okruženja prenelo i u kafanu, pa se i do danas održalo na balkanskim prostorima, zasnovano na principu "šta pije kafana". Iznenadilo je to francuskog putopisca Tevena, koji je sredinom 17. veka primetio: “Kada neko ko već sedi u kafani vidi da prilazi novi, a njemu poznati gosti, ako je iole uljudan, reći će gazdi da ne primi novac od njih. Sve se to čini jednom jedinom rečju. Kad im stigne kafa samo treba da vikne 'džaba'." Nije znao da je ovako ceremonijalno iskazana velikodušnost za samo nekoliko akči jeftinija od skupih kućnih gozbi. Osim prijatelja, za Srbe je bilo podrazumljivo čašćavanje i lokalnih predstavnika osmanske vlasti, od kojih se očekivala neka usluga.
Englez Bidulf je 1608. je u Prokuplju primetio kako po kafanama "sirotinja pije, puši duvan i vodi isprazne dokone razgovore, kao i ljudi u engleskim pivnicama. Ali i sutra će biti tu", zaključio je i bio začuđen istrajnošću gostiju koji su postali gotovo inventar. Da bi se razbila dosada vlasnici su dopuštali pa čak i sami organizovali razne vrste zabave.
Žan Teveno, francuski putopisac i jedan od putnika zaslužnih za popularisanje kafe u svojoj domovini, slušao je 1655. po kafanama "grupe Cigana sa svakovrsnim instrumentima koji vrlo prijatno sviraju, ali je sadržaj njihovih pesama odvratan i pun bestidnosti. No, takva žalobna muzika ovde se sluša." Nastupali su po kafanama i lakrdijaši, žongleri, akrobate, pelivani (rvači), glumci su priređivali lutkarske predstave karađoz, golicave sadržine. Nakon jedne od tih pučkih predstava Alber Žuven de Rošfor je 1676. naglašavao da "mnogi ne dolaze tamo ni zbog muzike, niti kafe, koliko da se razonode posmatrajući svakojaku čeljad oba pola i svih vera, kako se glupiraju."
Kako je svako pojavljivanje žena u javnosti, pogotovu u kafanama, po šerijatskom zakonu bilo zabranjeno, ne samo muslimankama, već i Srpkinjama, gazde su ustanovile da libido posetilaca ne budi samo ženski ples i pesma. Zato su ponekad zapošljavali mlade i lepe dečake da u izazovnoj odeći, feminizirane frizure i pokreta, raznose kafu posetiocima. Neki od njih su, kako beleže pojedini putopisci, "nepristojno plešući", sasvim otvoreno pokazivali želju da zadovolje pohotu gostu. Zato su uleme kafane prikazivale kao "kuće poroka gde se okupljaju svi dilber-čočeci", pa su gore i od mehana.
U srpskim i drugim hrišćanskim kafanama kartanje je bilo dozvoljeno, ali kako je šerijat zabranjivao hazardne igre muslimani su prekraćivali vreme bekgemonom i šahom, koji su krišom igrali najčešće u sitan novac. Primorski mletački gradovi bili su daleko pragmatičniji, pa je krajem 18. veka jedna splitska kafana imala posebnu prostoriju sa stolovima za kartanje, dubrovačka vlada je 1777. dozvolila kockÐnje samo punoletnim plemićima, ali je zato debelo naplaćivala pojedinim kafanama monopol na kartanje. Slavonska vojna komanda je, pak, naredila da su "do 4 sata posle podne zabranjene sve igre, uključujući i biljar, dok muzika nedeljom i praznicima u gostionicama ne počne nikad na selu pre 3, a u gradu pre 4 sata".
Mada je bilo anatemisano, prošvercovano iz susedne Ugarske, točilo se naveliko i vino u većini beogradskih kafana, čiji su zakupci bili janičari i sami skloni svim vrstama alkohola. Dobro snabdevene podrume imali su i u Ubu, tada gotovo potpuno muslimanskom naselju.
Protivnicima kafana dodatni argument bilo je i to što se u njima uživao zabranjeni hašiš i opijum, jer su uživaoci smatrali da "ispijanje kafe uvećava zadovoljstvo". Pre pojave duvana hašiš se uglavnom žvakao pomešan s medom, dok se od početka 17. veka on pušio iz nargile pomešan sa duvanom.