Melanholiju ubija crno vino
Srednjovekovna medicina, kao i crkva, smatrala je da bolesti izazivaju natprirodni uzroci, znači da dolaze od boga. Prosti svet ih je zamišljao kao posebnu vrstu demona u obliku vila, veštica, životinja, muškaraca, sredovečnih žena, baba, ali i mladih devojaka, koji idu od kuće do kuće i šire rednju, odnosno epidemiju.
Kao zaštita od uroka nošeni su amajlije ili zapisi molitvi, izgovarane su i bajalice, koje je trebalo da nagovaranjem ili pretnjama navedu demona da napusti bolesnika. Jedna u Bosni je glasila:
"U more, u goru,
đe pijevac ne pjeva,
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne vreči,
đe pas ne laje,
đe se gusle ne čuju - hajde,
u vodu, u goru,
jer ti mjesta ovđe nije!"
Dvojica dubrovačkih trgovaca su, pak, primetila kako su Beograđani verovali da je bolest što je harala po varoši 1627. božja kazna za nemoral naroda, jer su krčme pune prostitutki.
Srednjovekovna nauka je uzroke bolesti istraživala, pre svega, kroz opšteprihvaćenu Hipokratovu teoriju o ravnoteži četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči, kao nužnom uslovu zdravlja, koju je remetila promena godišnjih doba. Zato je često primenjivana terapija puštanja krvi. Po "Jestestvoslovju" iz 15. veka, krv raste u proleće, žuč u doba žetve, pa je zato topla i žuta. Crna žuč, koja često izaziva neraspoloženje, stvara se u jesen, a sluz zimi. Zato "Prizrenski zbornik" vek kasnije savetuje da u novembru treba jesti kuvana jaja i med, svakog jutra uzimati sredstva za povraćanje, a preporučuje se i kupanje. Kako je i februar mesec pojačanog stvaranja crne žuči, ne treba jesti meso ni povrće, već treba piti što jače crno vino.
U "Ljekaruši", nastaloj krajem 18. veka u manastiru Godovik kod Požege, pored molitvi, zdravica i pesama, nalazi se i 60 recepata, zasnovanih na lekovitom bilju i sastojcima životinjskog porekla. Zapisani su melemi protiv uboja, lekovi za stomačne i urološke tegobe, razna zapaljenja, pa i lek protiv impotencije. Među običnim svetom, neke druge, tada popularne lekaruše, pored biljnih lekova, preporučuju i krajnje bizarne, kao što su: ptići lastavići, mlado mače, crvi iz grabova panja, zgnječena žaba, sažežena krtica, srce od sove, mišje mleko.
Kad predložena sredstva nisu pomagala, bolesnici su se u gradovima obraćali za pomoć berberima, jer je lečenje bilo sastavni deo njihovog zanata. Već kao kalfe, počinjali su da stavljaju pijavice, vade zube, daju klistir, prave meleme, puštaju krv, a ponekad izvode amputacije i druge složenije hiruške zahvate. Vojni ranari su od 15. veka sve češće vidali opekotine i višestruke prelome kostiju izazvane vÐtrenim oružjem. Olovo korišćeno za izradu zrna pri pogotku bi zbog svoje mekoće pravilo ozlede koje su se teško lečile. Kako bi se sprečila gangrena, često je vršena amputacija pojedinih delova tela, a mnogobrojni vojni invalidi bili su dokaz da su ove intervencije uspešno izvođene. Mada su radili u oskudnim uslovima, imali su osnovne vrline potrebne i u savremenoj hirurgiji - dobro oko, snažnu ruku i tvrdo srce.
Prano, sin Nenadov, pred mostarskim šerijatskim sudom dao je ovakvu izjavu: "Već nekoliko godina bolujem od gangrene. Lijeva mi je noga ispod gležnja izjedena, zato dajem pristanak da mi odsiječe. Od danas, ma što bude, preuzimam odgovornost i nikog neću teretiti." Posebna vrsta putujućih hirurga, istina bez formalnih kvalifikacija, bili su litotomi, koji su vadili kamen iz bešike, dok su nerniotomi operisali kilu. U protokolima sarajevskog kadije iz 1566. ostala su četiri ugovora kojima se odobrava Ciganinu Smoljanu da obolelim osobama izvadi kamen iz bubrega. Očigledno je posao dobro uradio, jer žalbe nisu pronađene.
Elitu lekarskog poziva činili su školovani lekari, zvani 'vrači', a kasnije 'fizici'. Pošto su samo retki imali univerzitetsko obrazovanje, pa se još specijalizovali za bolesti unutrašnjih organa, bili su veoma cenjeni. Mnoge osmanske namesnike u Bosni, kao i umućne Srbe, najčešće su lečili dubrovački lekari. Tako je dubrovački fizik Marko Flori išao 1756. u Travnik da bosanskog pašu leči od melanholije. Kad je u Beogradu 1795. izbila kuga, vezir Mustafa-paša je zadržao italijanskog lekara Vičenca, koji je putovao za Carigrad, i pustio ga tek kad je prošla opasnost od epidemije. Tek u drugoj polovini 18. veka pojavili su se obrazovani srpski lekari u južnoj Ugarskoj.
Prvi je bio Jovan Apostolović, koji je studije na univerzitetu u Haleu 1756. okončao disertacijom "O načinu kako duševni afekti utiču na ljudsko telo". U istom gradu je 13 godina kasnije diplomirao i Petar Miloradović, sin novosadskog senatora, dok je gradski lekar u Sremskim Karlovcima Jovan Živković završio fakultet u Budimu 1784. Medicinske usluge bile su izuzetno skupe, pa su lekari dugo zaobilazili Kotor, zbog male plate. Tek kad su gradske vlasti odlučile da za gradskog fizika obezbede 360 dukata godišnje i besplatan stan, građani su dobili stalnu lekarsku službu.
Isterivanje anonimnog đavola
Duševni bolesnici su u svakom srednjovekovnom selu i varoši služili za podsmeh, ali izazivali i strah. Sarajevski letopisac Mula Mustafa Bašeskija zabeležio je: "Luda kći nekog starca silazila je često u čaršiju, djeca bi je zadirkivala, ona bi ih tjerala topuzom koji joj je visio o lancu. Nosila je čizme i trčala tako brzo da se tome svak čudio. Odrasli ljudi, pa čak i janičari, bježali su od nje."
Manastiri i čudotvorna moć relikvije koje su čuvali, smatrani su mestima gde se oboleli duh može izlečiti. Srbi, a ponekad i muslimani, vodili su umobolne pred ikonu Bogorodice u Čajniču ili do moštiju svetog Vasilija u Ostrogu. U Studenici i nekim manastirima po Makedoniji duševni bolesnici su zatvarani u posebne kelije, gde su im danonoćno čitane molitve. Primenjivan je i ritual egzorcima, tako što su bolesnici vezivani u klade da se ne mogu pomerati, a onda bi ih tukli dok ne kažu ime đavola koji je u njih ušao. Kad bi se saznalo njegovo ime, ispisivano je na parčetu papiru, koje je bacano u vatru.
U Sarajevo je 1776. "stigao jedan ćosavi, mršavi pobožan Srbin, koji je u jednoj zÐtvorenoj sobi počeo lečiti luđake, nekakvom vodom i lakom hranom. Navodno bijaše vrlo vješt u tom poslu."
Pod imenom "francuska bolest", prvi slučaj sifilisa zabeležen je u vojsci francuskog kralja Šarla VIII, koja se 1494. zatekla u Napulju. Brzo je bolest stigla čak do Rusije, a odatle preko Austrije dve godine kasnije u Slavoniju, gde su je zvali "frenjak" ili "vrenac". Kako su hroničari zapisali, prvi znakovi sifilisa bile su gnojnice po genitalijama, nekoliko godina kasnije bolest je zahvatala razne delove tela i utrobu.
Iz rana je curila smrdljiva sluz, mišići su truleli, a kod pojedinih nesrećnika videle su se i kosti. Kada je 1520. uočeno da se bolest prenosi seksualnim putem, glavnim krivcem za njeno širenje proglašene su prostitutke, pa se smatralo da se redovnim seksualnim odnosima sa čistom i zdravom ženom sifilis može zaustaviti. Epidemijska se bolest krajem 18. veka raširila po srednjem i istočnom Banatu, pa je austrijska vlast, kako bi sprečila njeno širenje među vojnicima, 1784. dovela prostitutke iz Beča. Seobama Vlaha u to doba sifilis je stigao u istočnu Srbiju i tamo postao endemski.
Lepra, koja je izopštavala iz društva veliki broj ljudi, sa Balkana se gotovo povukla u 17. veku, pa je u kotorskom arhivu zabeleženo da je 1621. poslednji put biran starešina leprozijuma. Po celoj Evropi ove ustanove se zatvaraju, a iz njih su proterane skitnice i beskućnici, koji su tu nalazili besplatnu hranu i utočište.
Velike boginje su bile najraširenija bolest tokom 18. veka, pa je, po proceni jednog lekara, od njih obolevalo 95 od 100 ljudi, svaki sedmi je umro, a kod mnogih su kao trajne posledice ostali slepilo i gluvoća.
Kako se manifestovala pojavom gnojnica po telu, smatralo se da bolest nastaje kvarenjem krvi. Zato je kao terapija savetovano puštanje krvi, a kad bi se kraste formirale, trebalo ih je probušiti zlatnom iglom i zaprašiti kafom. Veštinu "kalemljenja", odnosno namerno izazivanje velikih boginja kod zdravih ljudi unošenjem oslabljenih klica iz gnoja obolelih, iz Kine su na Balkan doneli Čerkezi, koji su tako čuvali lepotu svojih devojaka namenjenih za produju haremima u Osmanskom carstvu.
Ovo umeće, do tada nepoznato u Evropi, toliko je oduševilo ledi Montegju, suprugu britanskog diplomate, da je 1717. na taj način zaštitila svog sina i ubeđivala englesku prestolonaslednicu da sledi njen primer. Neki putopisci su zabeležili kako su pojedine žene u Gruži, kraj Kragujevca, dobro poznavale ovu veštinu. Ubrzo pošto je engleski lekar Edvard DŽener pronašao vakcinu protiv velikih boginja, prva vakcinacija je u Habzburškom carstvu sprovedena 1799. u Beču, a pet godina kasnije u južnoj Ugarskoj. Da bi suzbio nepoverenje svoje pastve, mitropolit Stefan Stratimirović je morao da objavi spis kojim je podržao kampanju državnih vlasti.
Najveći strah izazivala je kuga, ili čuma, kako je pominju srpski letopisci. Endemična žarišta bila su u okolini Mostara i Sarajeva, pa je ostala i poslovica: ne izbija kao kuga iz Sarajeva. Profesor Šraud s peštanskog univerziteta, koji je predvodio komisiju za suzbijanje kuge u Sremu 1795, opisije njeno brzo napredovanje: "Ljudi ujutru naizgled zdravi, posle podne već su bili teški bolesnici. Bljuvali su jed, a retko krv. Zatim su gubili svest ili se teturali kao pijani. Teška glavobolja kod nekih je ličila na ludilo, pa su ih zato morali vezivati." I epidemija 1738-40. desetkovala je stanovništvo južne Ugarske: "Od Zemuna do Varadina nije se moglo proći drumom od trupova mrtvih ljudi i životinja, a i od smrada. A ne mogaše se ni Dunavu pristupiti ni vode zahvatiti od teškoga gada."
Kako je kuga smatrana božjom kaznom, preporučivani su kolektivno pokajanje i strogi posta, pa jedan budimski prota 1739. iz okuženog grada piše: "Stotine ljudi se pričešćuje svake nedelje i svakog sveca. I moleban činimo svaki dan." Kad bi epidemija jenjavala, crkva je priređivala litije i zahvalnice. Iako je priznavala božansko poreklo kuge, nauka je počela tražiti i njene uzorke, te načine da pomogne bolesnicima. "Hilandarski medicinski kodeks" preporučuje da oboleli mirišu dunju i drugo voće, dok prostorije u kojima leže treba kaditi, kako bi se umanjilo dejstvo otrova. Od pomoći su mogli biti puštanje krvi, laksativna sredstva i zakiseljena hrana. Zdravima je savetovano da mirišu cveće i druge prijatne mirise.
Od kuge i popovi beže
Bekstvo je kao najprovereni lek za "crnu smrt", kako je kuga metaforično nazivana, primenjivano u skladu sa latinskom poslovicom: brzo se skloni, ostani dugo i ne žuri sa povratkom. Iz Kotora je 1430. tokom epidemije pobegao i sam zapovednik tvrđave, a 1503. kancelar, kao i sve sudije, pa umirući nisu mogli da sastave ni valjan testament.
Pozvala je i sveštenika, ali on kao ni njegov pomoćnik nisu smeli doći, te je bila primorana da svoju poslednju volju saopšti rođaku. Kad je po prestanku epidemije pozvan na sud da pre naslednicima saopšti šta mu je rekla, on izjavi da mu je "o mnogo čemu govorili, ali se on svega toga ne seća, jer je bio u velikog strahu o zaraze, pa nije obraćao dovoljno pažnje na njene reči."
Nisu svi opravdavali bekstvo, pa je jedan svedok kuge u Sarajevu iz 1723. zapisao: "Mnogi pobegoše, a ja ostah. Kad sam video posledice haranja kuge, koja pokosi mnoge lepe momke i neveste, krasne devojke i decu, shatih da ko je pobegao, izbegao je smrt, a ko to ne učini, pomre i zato onaj koji veli da ne treba bežati iz zaraženog mesta neka je proklet."
Bila su to i za sveštenike velika iskušenja. Tokom uzastopnih epidemija kuge 1709—1713. trebalo je odrediti paroha koji će vršiti službu među bolesnim, a izolovanim Srbima, jer su se svi sveštenici izgovarali da bi ovakvu obavezu najradije izbegli. I sam budimski paroh pismom je pitao episkopu Vićentiju Jovanović da li pravoslavne crkve treba da postupe poput katoličkih koje su zatvorene. Kako mu vladika nije ništa odgovorio, prota se sklonio s porodicom u svoj vinograd kraj grada i dolazio je samo nedeljom i praznicima na službu. Lokalni Srbi su se žalili i na oskudicu, kad su vlasti naredile da se zapale kuće zaraženih: "Nismo imali ni hleba, ni drva. A i ko je imao novca, nije imao od koga da ih kupi. Ako čovek i deca mu prebole čumu neće imati ništa od života, kad im je sve požeženo." Bili su ogorčeni zbog spletki drugih gradskih zajednica, koje su tvrdile da "Raci prenose bolest, jer se ne čuvaju među sobom, mrtva tela vruća ljube, a kad ih ukopaju, onda se časte i piju vino."
Zdravstvena služba u srpskim zemljama najpre je uvedena 1437. na području Boke, koja je priznavala vlast republike Venecije. Kad su po Crnoj Gori harale epidemije lokalna mletačka ispostava je za stražu na granici pokušavala da angažuje svoje podanike, što su se oni trudili da izbegnu, providno se pravdajući se kako su "u ratu sa Crnogorcima (inače sunarodnicima i često istoplemenicima — pr. prir. ) pa sa njima ne mogu." Zabranom dolaska na kotorski trg bili su nezadovoljni i Crnogorci, te je kotorski rektor izvestio Veneciju da su "Crnogorci napravili veliku gužvu, izmešali se sa ovdašnjim stanovništvom i pokušali da uđu u grad. Da bi im sprečili ulaz, morali smo podignemo ulazni pokretni most." Veliku ulogu imali su kontumaci (karantini) ustanovljeni na granicama i po većim lukama. Tu su putnici zadržavani 42 dana kako bi se ustanovili da li su zaraženi nekom bolešću, dok je roba iz Turske sunčana i kađena. Zdravstveni kordon Austrije pokrivao je granice uspostavljene početkom 18. veka sa Osmanskim carstvom, a najveći je kontumac od 1730. bio u Zemunu. Imao je dvadesetak zgradu, katoličku i pravoslavnu kapelu, te gostionicu, jer je unošenje hrane preko granice bilo zabranjeno.
Austrijski diplomata fon Taube, beleži da su posebno rizičnom robom smatrana vuna i pamuk, pa je kuga, koja je opustošila Marsej i Tulon od 1720. do 1723. dospela u Francusku preko malenog uzorka pamuka koji je neki trgovac doneo u džepu iz Smirne. Jedan austrijski oficir, kome je po povratku iz Turske u zemunskom karantinu ustanovljenu da je zdrav, kugu je Madžarsku preneo kićankom na sablji i ko god ju je dotakao zarazio se.
U velikim manastirima kao što su Hilandar ili Dečani bolnice su neprekidno radile od osnivanja, dok je najstariji gradski "špitalj" Sv. Krsta ustanovljen u Kotoru početkom 13. veka i postojao je sve do 1740. Oni osnivani po južnoj Ugarskoj bili su zapravo dobrotvorne pravoslavne, katloličke i ponekad jevrejske ustanove. Kako donacije nisu bile dovoljne često su zapadale u dugove, te je Habzburška država "Sanitetskim normativom" iz 1770. odredila da se sredstvima, koja su manastiri odvajali za siromašne, te delom iz svake nasleđene imovine finansiraju bolnice. Na čelu svake bolničke službe obično se nalazio hirurg, ali su gradovi na teritoriji današnje Vojvodine se trudili da angažuju i fizika, koji je ujedno bio i gradski lekar. Prvog su sa Jovanom Živkovićem 1786. dobili Sremski Karlovci, tri godine kasnije i Zemun, a pošto oboleli u bolnici nisu bili zadovoljni tretmanom žalili su se lordmeru, koji je odredio vizite tri puta dnevno. Trudila se Austrija da smanji i stopu smrti novorođenčadi i Statutom Beograda je 1724. određeno da službu vode babice sa položenim ispitom. Najčešće su to bili Nemice, pa su se lokalni pravoslavci ubrzo žalili mitropolitu Mojsiju na "zle pojave prilikom porođaja Srpkinja."
Još od 14. veka u Kotoru prve apoteke vodili su italijanski farmaceuti, a ih je gradski fizik nadgledao i određivao cene medikamenata. Verovatno prva apoteka u južnoj Ugarskoj otvorena početkom 18. veka bila je ona vojna u Petrovaradinu, da bi narednih decenija civilne dobio Novi Sad, Beograd, Zemun, Subotica, Vršac Bečkerek i Pančevo.
Samo da nebo ne padne na glavu
Jedan monah iz Krušedola beleži 1605. kao godinu velike gladi, "kad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, te su pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi.
Strah je jedno od najdominantnijih osećanja koje je obuzimalo stanovništvo srednjovekovnih srpskih zemalja. Među prvima koji su shvatili opasnost od Turaka po hrišćanski svet bio je, početkom 14. veka, vizantijski naučnik i političar Teodor Metohit, koji je kritikovao i svoje sunarodnike zbog nesloge, raskoši i pogrešnog verskog života. Jedan srpski letopisac priznaje da "kad su se u ta ljuta vremena, kao svirepi lavovi ustremili Ismailćani na stado Hristovo", on od tog straha pomuti umom.
Kad su i Srbi postali podanici sultana koji je vladao na tri kontinenta, strah je preinačen u bar prividno fatalističko mirenje s postojećim stanjem, naročito tokom decenija prosperiteta Osmanskog carstva. Papa Kalist III je pod utiskom velikih uspeha Mehmeda II Osvajača insistirao da se hrišćani svakodnevno mole nebu protiv osamanlijske pretnje, dok je nemački car Karlo V naredio da i protestanti svakodnevno slušaju "zvona od Turaka", što je trebalo da ih podseća na neposrednu opasnost. Strah od Turaka u srpskim zemljama nije minuo ni u 18. veku, naročito tokom velikih ratova, koji su izazivali ogromna stradanja i migracije lokalnog pravoslavnog življa.
Tokom velike bečke vojne (1683—1699), vođene između hrišćanske alijanse i Osmanskog carstva, Atanasije Daskal zapisa: "Ležahu leševi pomrli ljudi srpskih po svim ulicama velikog Beograda, po poljima i na svim putevima, a ne bejaše nikoga da ih pokopa. A na onima koji su živi hodali ne bejaše nikakve lepote ljudske, već bejahu pocrneli od gladi i lica su im bila kao etiopska. Kad skončaše, ne ostade ni deseti deo ljudi. A preživeli izbegoše iz svoje zemlje i ostaviše je pustu."
Za razliku od paganskog Rima, za koji se smatralo da će večno živeti, kod hrišćana je postojala stalna ideja o kraju sveta, pre drugog dolaska Isusa Hrista, koji će utemeljiti novo carstvo na zemlji. Vizantijska i potonja slovenska apokaliptična literatura nastavljale su tradiciju ranohrišćanskih autora, koji su se, pak, oslanjali na judejsku apokaliptiku. Neodređenost biblijskih tekstova otvarala je mogućnost da bilo kakav važan društveni događaj ili prirodan fenomen odmah pokrenu talas najcrnjih slutnji i turobnog raspoloženja.
Kako se verovalo da će svet propasti 7000 godina nakon svog stvaranja, neki su naučnici apokalipsu očekivali između 1. septembra 1491. i 31. avgusta 1492. Nakon tog perioda sledilo je novo datovanje, pa je čuveni Jovan Nenad, vođa Srba u Ugarskoj, nastupio kao izvršilac proročanstva po kome će se pojaviti car, osloboditi svet od nevernika i predati krunu Bogu. U literaturi je ostalo nadahnuto zabeleženo da se "on pojavio kao meteor i svetleo je nekoliko meseci, od oktobra 1526. do pogibije juna 1527". I protivnici u borbi za presto Ugarskog kraljevstva su uvažavali zagonetnog "crnog čoveka", kako su ga prozvali stranci. Srbi su, pak, njemu hrlili kao novom svecu i novom proroku.
Dok, prema nekim istraživanja, u doba Luja XIV čak tri četvrtine francuskih seljaka nije moglo da prehrani porodicu, u pokorenim srpskim zemljama situacija je bila još gora, pa su se periodi gladi ciklično ponavljali. Verujući u smislenost hrišćanskog asketizma, jedan od monaha manastira Hopova 1726. je zabeležio: "Malo jesti, malo piti, malo spati, hoće dobro biti."
Pored pustošenja neprijateljskih vojski, između 15. i 18. veka glad je izazivalo i svako klimatsko odstupanje — oštra zima, suša, grad, poplava ili najezda skakavaca. Jer, prinosi poljoprivrednih proizvoda, naročito žitarica, bili bi tada znatno manji. Turci su 1463. osvojili i opustošili bosansku državu, pa su se naredne godine mnogobrojni izgladneli pojavili ispred zidina Dubrovnika. Zapis iz manastira Krušedol kaže da je 1605. bila godina velike gladi, mnoga su mesta zapustela, "tad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, kada je jedan srpski letopisac zapisao da su tokom tog leta pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi. "Leta gospodnjeg 1765. s božjim dopuštenjem miš pojede hranu, kukuruz, pšenicu, zob, lan, konoplju i rasade, pa su ljudi noću s lučevima išli u polje i pobiše 13.000 miševa." Zabeležene su i najezde ogromnih jata skakavaca ("pešadinci" su bili veliki i do pet centimetara), koji bi opustošili sav biljni svet.
U svetu Osmanskog carstva retki su naučnici proučavali česte zemljotrese, zadovoljavajući se Aristotelovom teorijom, po kojoj su oni posledica pokreta izazvanog vetrovima u dubokim podzemnim špiljama. Zloslutnim predznakom neke velike nesreće smatrani su i pomračenje sunca i meseca, te strah da će sunce zauvek iščeznuti na horizontu. U jednom hilandarskom rukopisu iz 1433. piše da sedamneastog dana juna u 10 časova "oginu sunce". Kako beleži nepoznati letopisac iz manastira Beočin, kada se 13. septembra 1699, od 9 do 11 sati, sunce videlo kao pola hleba, nekim ljudima su lica bila bleda kao mrtvima, a drugima crna i strašna, jer se mnogima, pa i njemu, činilo da je došao smak sveta. Antički Rimljani su komete nazivali "zvezde sa dugom kosom" i smatrali ih velikim zlom, a mnogo kasnije papa Kalist III doneo je grotesknu odluku da ekskomunicira Halejevu kometu kao đavoljeg izaslanika. Tri godine nakon propasti Vizantije, 1456, svetogorski monasi su zabeležili da se s istoka pojavila zvezda koja se dimila i noću i danju punih 30 dana.
I caricu volim i bogu se molim
Kad je veliki deo Srba južno od Save i Dunava nakon 1690, u masovnom egzodusu, iz Osmanskog carstva prešao u Habzburšku monarhiju, sa njima izbegli pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević bio je jedini duhovni i svetovni predvodnik svoga etnosa. Na osnovu imperatorovih privilegija, dobio je pravo da upravlja celokupnim životom srpskog življa i predstavlja ga pred državnim vlastima.
Dok je crkva nastojala da od pojedinca stvori vernika, država je htela podanike. Kako su se oni pred dvostrukim zahtevima snalazili, možda najilustrativnije pokazuje porodična kuća Bogdanovića, bogatih trgovaca iz Petrovaradinskog šanca. Na zidovima strogog ali otmenog doma isticali su se portreti upokojene glave porodice, Maksima, mitropolita Jovana Georgijevića i carice Marije Terezije, a između njih su bile raspoređene porodične ikone i slike.
Militantni nalet katoličke reforme kardinala Leopolda Kolonića, sprovođen u oblastima tek osvojenim od Turaka, 1718. doveo je u opasnost opstanak SPC, kada je počela da organizuje parohijsku mrežu i čvrsto uklapa vernike u instituciju crkvene zajednice, koja je pratila njihov život od rođenja do smrti. Redovno pohađanje liturgije, naročito nedeljom, postala je obaveza koja se morala poštovati. Prema naredbi mitropolita Mojseja Petrovića iz 1726, sve gostionice i radnje su za vreme bogosluženja morale biti zatvorene.
Dozvoljeno je bilo samo bakalnicama i kasapnicama da rade do prvog oglašavanja zvona, a nakon drugog, i zaposleni u njima kretali su ka crkvi. U nekim sredinama je čak proveravano jesu li svi članovi, osim zaduženog da čuva kuću, otišli u crkvu, te da li je neko ostao da skita po ulicama. Mitropolit je dve godine kasnije naredio da se pred sabornim hramom u Sentandreji načini drveni jaram, da bi se u njega stavljali svi koji ne budu redovno dolazili u crkvu, osim u slučaju velike nužde i odsutnosti iz mesta, bez obzira na pol, starost i društveni položaj.
Tako su kažnjavani i svi koji bi radili nedeljom i o praznicima. Represivne mere su podržavala i cehovska udruženja, novčano kažnjavajući svoje članove zbog nedolaženja u crkvu ili nepodobnog vladanja tokom bogosluženja. Najtežim prestupom smatrao se dolazak u pripitom stanju, pa je prestupnik, osim globe cehu, morao da se sam prijavi vlastima kako bi ga i one kaznile.
Parohijski hramovi postajali su sve monumentalniji, njihova unutrašnjost raskošnija, sama liturgija toržestvenija. Vernik je sve više postajao pasivni posmatrač sakralnog pozorišnog rituala, koji je malo razumeo i malo ga se ticao, pa se tokom bogosluženja uglavnom dosađivao.
Samo su stari i ugledni očevi porodica mogli da sede dostojanstveno na sedištima koja postaju predmete skupog statusnog nadmetanja i čestih sporova. Mlađi, a naročito žene, smešteni u zadnji deo hrama, tzv. žensku crkvu, prepuštali su se zabavama, pa su u arhivu temišvarske crkve svetog Georgija ostala krasnopisom pisana denucijantska pisma koja je krajem 18. veka slala popadija Nela, udova prethodnog sveštenika, nakon svake nedeljne liturgije, obaveštavajući aktuelnog paroha o zbivanjima i razgovorima u ženskom delu hrama.
Mada je bio nostalgičan prema "starim, dobrim vremenima", u svojim memoarima Jakov Ignjatović nije propustio da se priseti kaćiperstva i raznih egzaltacija koje su dominirale ženskom crkvom: "Luksuz je i onda bio veliki. Sve gospođe i gospođice predstavljale su se u najnovijoj modi, pa kad ih vidi, pomislio bi da su u Pale Rojalu. Pa onda svi ti interesantni razgovori, mesne spletke i koketovanja, ponekad kao intermeco i poneka nesvest od prevelike pobožnosti ili tesna midera, ko će ga znati.
Bio je to pravi vašar. Da ih je Isus mogao videti, sve bi ih isterao, kao nekad iz jerusalimskog hrama." U punoj meri poštovana je sveta tajna krštenja, jer bez nje niko nije mogao da se venča ili bude sahranjen na lokalnom pravoslavnom groblju, dok je muškarcima krštenica bila potrebna i kako bi mogli početi da uče zanat. No, u praksi nije bilo baš tako jednostavno. Po crkvenoj dogmatici, krštenja su se morala obavljati isključivo u hramovima, a nikako po kućama, i to uranjanjem, a ne pukim polivanjem vodom.
Muška i ženska deca su se morala krstiti odvojeno, jer bi krštenjem u istoj vodi postali braća i sestre, pa bi brak među njima bio zabranjen. Poseban probelem bila su deca iz ne baš uobičajenih mešovitih brakova, jer su muška kasnije odgajana u veri oca, a ženska majčinoj. Pravoslavno sveštenstvo se s katoličkim često sukobljavalo oko (potencijalnih) vernika, naročito onih koji su se zatekle u bolnicama ili zatvorima. Bački episkop Visarion Pavlović je zato pokrenuo postupak protiv franjevačkog gvardijana Antonija Desvića, koji je pokušao 1752. da obrlati dvojicu srpskih zatvorenika osuđenih na smrt u somborskom zatvoru.
"On je sa još jednim drugom prodro među zidine gubilišta, vrata zaključao, a zločince mamio u svoju veru, lažno im obećavajući pomilovanje. Kad su to videla dvojica naših sveštenika, kao neka vojna sila napali su na vrata i otvorili ih, pa se tom ružnom prizoru smejao i zbog nepristojnosti bunio i sam dželat. Kad gvardijan nije uspeo u svom ružnom činu, jer je jedan od zlikovaca već bio obešen, vikao je: Đavo će vam, kao i popu Andriji, dušu ugrabiti!"
Bračno mešanje tokom posta zabranjeno
Od vernika je zahtevano da se bar dva puta godišnje ispovede, i to uglednim monasima, koje su imenovali mitropolit i pomesni episkopi. Tek "Regulamentom" iz 1770. ovo pravo su dobili i sveštenici. Ispovesti je prethodio sedmodnevni post, mada se mogao svesti na tri dana, pa čak i na jedan dan.
Tada se ne uzima hrana, a da bi se izbeglo "bračno smešanije", supružnici leže u odvojenim krevetima. Tokom noći se ne ide na spavanje, već započinje s pobožnim razmišljanjima i molitvama. Nakon baveze vernici su dobijali ispovedne cedulje, koje su imale poseban značaj za sirotinju i prosjake, jer bez njih nisu mogli da računaju na pomoć fondova crkvene opštine. Žene su se češće ispovedale od muškaraca, a neke su to činile i krišom od supruga.
Crkvi je bilo mnogo teže da institucionalizuje još uvek slabo hristijanizovanane brakove, koji se anarhično sklapaju i razvode, mnogo parova živi nevenčano, a bilo je i bigamije. Temišvarski episkop Joanikije Vladisavljević na arhijerejskom saboru 1726. kao jedan od razloga navodi to što očevi devojaka prilikom prosidbe traže veliki novac, sto groša pa i više. Kako siromašne porodice to nisu mogle da plate, devojke su ostajale naudate, a momci neoženjeni. No, mladići iz imućnih familija ženili su se i više od četiri puta, što po učenju SPC nije dozvoljeno.
Kad im je sveštenstvo to zabranjivalo, oni su pretili da će preći u katoličanstvo, pa je pred takvom ucenom brak ipak dozvoljavan. Slična anarhija je vladala i u bačkoj i valjevskoj eparhiji. Muževi su ostavljali nezbrinute žene i odlazili u manastir, a kaluđeri su skidali monaške rize i ženili se. Neoženjeni vojnici otimali su tuđe supruge i živeli sa njima, a njihove starešine, poput kragujevačkog kapetana Staniše Markovića Mlatišume, to su tolerisale. On sam je bio optužen sa bigamiju, zbog čega je 1735. osuđen na smrt, ali je potom pomilovan.
Prilikom sklapanja braka roditelji su malo računa vodili o simpatijama svoje dece, pa su se često mladenci prvi put viđali na veridbi, a drugi put kad su venčavani. Neretko je veridba obavljana bez prisustva verenika. Takva je bila i jedna od najraskošnijih svadbi s početka 18. veka, kada se ženio Ranko Tekelija, sin pukovnika Pomoriške granice Jovana Tekelije, Alkom, ćerkom pukovnika Mojsija Raškovića iz Šarengrada. Ako bi momak sam sebi našao devojku, morao je da obezbedi blagoslov roditelja. O devojkama koje su sebi izabrale verenike nigde nema pisanog pomena. Sve to je dovodilo do kasnijih bračnih nesporazuma, pa je SPC od 1727. zahtevala da se veridba sa kojom verenici nisu saglasni proglasi nevažećom. No, ni raskid veridbe gotovo da nije zavisio od volje mladenaca, jer su u suštini problema najčešće bili ekonomski i statusni motivi roditelja.
Ilustrativan je bio spektakularan raskid veridbe ćerke najbogatijeg Karlovčanina Jakova Andrejevića, koji je svoju mlađu kćer Jelisavetu verio sa Trifonom Jovanovićem, provizorom mitropolijskog spahiluka u Dalju, ali kad se kao drugi prosac pojavio komoranski plemić Baltazar Pešti, devojčini roditelji su procenili da je on mnogo bolja prilika, ugovorili su novu veridbu, sklopili bračni ugovor i pompezno zakazali venčanje. U zaštitu prvog verenika stao je mitropolit Pavle Nenadović, zapretivši devojčinim roditeljima izopštenjem iz crkve, pa su oni kćer ipak udali za Trifona.
Onda se pobunio i Peštijev otac, na Andrejevića se potužio ugarskom dvorskom kancelaru i velikom komorskom županu Naždiju, koji je protiv mitropolita podneo tužbu lično carici Mariji Tereziji. Slične razmerice su se pojavljivale i kod nižih staleža, pa je Spasoje Mijatović iz Dobanovaca verio svog brata Janka sa Smiljanom, sestrom Milenka Atanackova, ali je ubrzo nakon toga devojčin brat verio sestru i sa Krstom Nedeljkovićem iz Šatrinaca. Slučaj je dospeo i pred Konzistoriju Sremske eparhije, koji je naredio da devojčin brat vrati primljene darove bivšem vereniku, a sve ostale troškove plati u dvostrukom iznosu. Kako je devojčina porodica bila siromašna, deo globe je platio i novi verenik. Nerado se, gotovo kao na incident gledalo na verski mešovite brakove.
Ugledni i obrazovani službenik Magistrata u Petrovaradinskom šancu, a kasnije i plemić Toma Nikolić, bezuspešno je pokušavao da se oženi ćerkom gostioničara Tome Pelegrinija, zbog protivljenja devojčinih roditelja, pa su njih dvoje godinama živeli nevenčano, mÐda su izrodili četvoro dece. Često su devojke zbog udaje za inoverca lišavane i nasledstva. Katarina Nađ, koja se udala za Ćiru Radinovića, trebalo je da nasledi polovinu imanja prebogatog rođaka Ferenca Antala, ali kako je za supruga izabrala Srbina, po testamentu joj je pripalo svega 4000 forinti.
Bogati katolik Josif Pauzo, pisar i kasnije senator novosadskog magistrata, koji se 1793. oženio ćerkom takođe bogatog kapetana Samuila Radojčića i Sofije Monasterli, već prilikom veridbe je pristao da deca do punoletstva budu vaspitana u duhu pravoslavlja, a potom sami biraju veru koju će ispovedati. Predbračni ugovor je lično car Franc I odbio da verifikuje, jer je bilo uobičajeno da se muška deca vaspitavaju u katoličkoj veri oca, a ženska po majčinom pravoslavlju.
Popovi posmrtno opljačkali starice
Jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina smatrana je spremnost vernika da prilikom pisanja oporuke misli kako da materijalno pomogne drugima. Bilo je uobičajeno da se trećina imovine nameni za podušje i milosrđe. Pojedinci koji to nisu mogli, pravdali su se u testamentima, stavljajući do znanja kako poštovanje te konvencije smatraju važnom moralnom vrednošću.
Tako Rafailo Miloradović, zvanični slikar bačkog episkopa, ističe da je za života uvek pomagao crkvi i sirotinji, ali pod stare dane to nije u mogućnosti, pa moli za razumevanje. Istina, Miloradović nije bio siromašan, jer iza njega ostao veliki imetak.
Poseban problem bili su testamenti preminulih bez direktnih naslednika. Mada je na osnovu privilegije koju je 1691. potpisao car Leopold I imanje pripadalo Karlovačkoj mitropoliji, lokalne vlasti su tu odredbu često zaobilazile. Kako su se protesti mitropolita pokazali uzaludnim, apelovano je na parohijske sveštenike da privole vernike bez dece da zvaničnim testamentom svoje imanje ostave crkvi.
To je omogućilo i brojne zloupotrebe, pa je novosadski prota Danilo Petrović krajem 18. i početkom 19. veka stekao nekoliko kuća u gradu, obećavajući pobožnim udovicama kako će im držati pomen prilikom bogosluženja. Crkvenim kanonima strogo su zabranjivani bajanje i obredi čiji paganski koreni nisu mogli da se dovedu u vezu sa hrišćanstvom, a podsticana su verovanja koja su tokom vekova hristijanizovana. Pravoslavna crkva je oštro osuđivala svako sujeverje, ali zvanično nije verovala u veštice, niti je protiv njih pokretala procese. Inicijatori optužbi bili su vernici, koji su iz raznih razloga optuživali pojedine parohijane da im vradžbinama nanose zlo.
Žene optužene za veštičarenje izvođene su pred nadležnu konzistoriju, gde se od njih zahtevalo da se pokaju, a za kaznu su im, kao jednoj ženi iz Vojke 1745, određivane pokajničke molitve. Ovakve optužbe nisu zaobilazile ni muškarce, pa je izvesni Racko iz Neradina, zajedno sa suprugom, optužen za vradžbine, ali se nakon ispitivanja pokajao i primirio.
Vernici su ponekad za veštičarenje optuživali čak i svoje sveštenike ili članove njihovih porodica. Iriškog protu Mihajla Pejića njegovi parohijani su tužili da oko sebe okuplja žene koje se bave gatanjem i čarolijama. Mada optužba nije bila sasvim bez osnova, mitropolijska komisija je aferu nekako zataškala. Meštani Hasan-pašine (Smederevske) Palanke su 1734. uhvatili majku sveštenika Petra Ninkovića, svezali je i bacili u vodu, kako bi se uverili da li je veštica, ali pošto je ona nekako uspela da se iskobelja iz reke, prognali su je iz varoši. Mitropolit Mojsej Petrović je insistirao da kapetan Staniša Marković Mlatišuma interveniše, ali je on izbegao izvršenje zahteva, jer je izgleda i sam verovao u veštice. Za razliku od Srpske pravoslavne crkve, po nalogu Katoličke, optuženi za veštičarenje su dospevali u zatvor, gde su mučeni, a potom kažnjavani, pa i spaljivani.
Sa prodorom prosvetiteljskih ideja, obrazovana elita je počela sve više da kritikuje verovanje u moć molitve i čudotvornih relikvija. Sava Tekelija u svojim memoarima piše kako je u Pešti izbio požar baš kad je u gradu boravio car Jozef II, koji je i sam pomagao stanovništvu da organizuje gašenje. Kad se u tom metežu pojavio katolički sveštenik i pozvao građane na svesrdnu molitvu, vladar mu je odbrusio: "Oče, idite vi u crkvu, a ovi ljudi valja da gase, a ne kleče."
Još je skeptičniji Tekelija bio prema relikvijama, koje su mu pokazivane tokom obilaska kultnih mesta u Moskvi: "Izneli su mi i klin s kojim je navodno Hrist bio za krst prikovan, no ja sam ih već viđao u Budimu, Đeru i Beču, i svi su bili na drugačiji način kovani." Jedan od osnovnih ciljeva reformi koje je započela Marija Terezija bilo je prosvećivanje podanika, podizanje njihovog ekonomskog potencijala, a time i poreske sposobnosti. Reforme crkveno-narodnog života Srba, rascijanske, odnosno ilirske nacije, posebno njenog dela naseljenog u Vojnoj krajini i Banatu, poverene su posebnom državnom telu, Ilirskoj dvorskoj deputaciji, koju je carica ustanovila 1747.
U rukopisu koji je za potrebe vaspitanja prestolonaslednika Jozefa II napisao 1761. baron Johan Hristof Bartenštajn, inače predsednik Ilirske dvorske deputacije, ističe se kako je srpski etnos u monarhiji lojalan vladarskom domu, hrabar, pošten i skroman. Kako Srbi žive veoma štedljivo, naročito tokom dugih postova, baron pragmatično zaključuje da zbog toga mogu platiti više poreza od drugih podanika. No, smatrajući da oni u punoj meri doprinose političkoj stabilnost države, Bartenštajn se zalagao za njihovu veću slobodu, a naročito se protivio verskim represijama kojima ih često podvrgavaju pojedini katolički prelati.
Idilična slika o srpskom etnosu u Habzburškoj monarhija drastično je promenjena već narednih decenija, pa je Fridrih Vilhelm fon Taube u knjizi koju je 1777. objavio u Lajpcigu, nadahnut tada popularnim rusoovskim stavovima, Srbe surovo opisao kao plemenite divljake.
Progon sitnih svetaca
Čim je minula neposredna vojna opasnost od opadajućeg Osmanskog carstva, a važnost srpskih graničara postala drugorazredna, bečka birokratija počinje kritički da razmatra antropologiju Srba (nazivali su ih Ilirima), pa Fridrih Vilhelm fon Taube 1777. piše: "Pod turskim jarmom Iliri su zadivljali, primili su poroke od svojih gospodara, a ne i njihove vrline.
Oni koji žive u Sremu još su najbolji od svih, i u odnosu na Hrvate i Dalmatince oni su pravi anđeli. Svi Iliri u austrijskim i turskim zemljama veoma su prepredeni, lukavi i umeju da se pretvaraju. Seljaci nisu glupi i prosti, kao mamlazi u drugim zemljama. U religiji su revnosni i gotovo sujeverni, a za svoje sveštenstvo imaju ne samo najveće poštovanje, nego su im i slepo poslušni."
"Glavne vrline Ilira su vernost vladaru, gostoljubivost i smelost koja ne preza ni od kakve opasnost, sklonost ratu i vanredna hrabrost u njemu. Glavni su im poroci tromost i lenjost, čemu doprinosi i podneblje, sklonost razbojništvu, neobuzdani nagon za žestoka pića, sa svim porocima koji nastaju odatle kao što su mnogoženstvo, razvrat i obostrane preljube, neviđen nehat za budućnost, te preziranje nauke i umetnosti. Tu je i sasvim ohlađena ljubav prema bližnjem i osvetoljubivost koja često traje godinama."
I pored ovakvih nimalo laskavih ocena, Ilirska dvorska kancelarija je pokušala da reformama prilagodi srpski etnos prosvećenoj apsolutističkoj državi. Monarhija se već na početku razmimoišla sa pravoslavnom crkvom oko pitanja praznika i postova, koji su iscrpljivali srpske podanike, slabili njihovu radnu sposobnost i povećavali stopu smrtnosti. Pravoslavci su post smatrali velikom vrlinom, poštujući ga ma koliko bio strog i dug.
A postili su četiri velika posta, svake srede i petka, kao i na zavetne dana, dakle gotovo polovinu godine. Tih dana nisu jeli meso, mleko, niti maslac, dok su siromašni uglavnom živeli o pasulju, sočivu i hlebu. Upotreba alkohola, međutim, bila je dozvoljena. Roditelji su zbog postova izbegavali da šalju decu na školovanje u udaljena mesta, pa u svojim memoarima Simeon Piščević beleži: "Najviše su strahovali da će im sinovi, kad se odvoje od kuće, svaki dan jesti meso, zaboraviti veru i zakon, pretopiti se u Nemce ili Šokce i postati nesposobni za ekonomičan domaći život."
Mnogo značajniji je bio problem prevelikog broja zapovednih dana, kada pravoslavci nisu radili. Centralna državna vlast, koja je u središtu svoje ideologije imala kult rada, smatrala je to gubljenjem radnog vremena. Bečka administracija je težila da reformama nauštrb praznika poveća broj radnih dana i podigne životni standard podanika, a time i njihovu poresku sposobnost. Na udaru su se našle sve veroispovesti, pa i zvanična katolička, ali dok su ostale konfesije ove mere mirno primile, pravoslavci su pružali veliki otpor.
Srbi su nakon Velike seobe i dolaska u Habzburšku monarhiju 1690, pored nedelja, crkvenih slava i zavetnih dana, poštovali 164 praznika, što je bilo više od polovine kalendarske godine. Prema shvatanju carice Marije Terezije i državne vlasti, bio je to glavni uzrok lenjosti i siromaštva rascijanske nacije u toj monarhiji.
Franc Štefan Engel, koji je gotovo čitav radni vek proveo među Srbima, pa ih je odlično i poznavao, u svom rukopisu "Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema" iz 1786. je napisao: "Nadničari i sluge su upravo retki, na selu ih gotovo uopšte nema, jer nacija je tako troma, da joj i sopstveno gazdinstvo preteško pada." Redukcijom koju je Sinod SPC uveo po naređenju državne vlasti 1769, ukinuto je 69 praznika, onih manje značajnih, koji su, inače, neradno praznovani samo pre podne.
I nakon ove redukcije nije se radilo 68 dana i ako se tome dodaju 52 nedelje, zajedno sa postom, Srbi se tokom godine nikakvog posla nisu prihvatali puna četiri meseca. Prva redukcija primljena bez negodovanja ostala je na snazi narednih pet godina i u narodu je upamćena kroz poslovicu kojom se opisuju mnogobrojnost bilo čega: ima ih k’o sitnih svetaca.
Bezuspešan otpor vernika izazvala je nova redukcija, kojom je Sinod, po naređenju vlasti, broj zapovednih praznika sveo na 42. Najviše ogorčenja izazvalo je ukidanje praznovanje svih srpskih svetaca, osim Svetog Save. Konačno sažimanje neradnih dana sprovedeno je 1786, kad je ostalo 27 praznika.
Ilirska dvorska deputacija je želela da trajnost rezultata reformi obezbedi novom formom osnovnog obrazovanja, koje je dotad prepušteno crkvi. Engel je smatrao prosvećivanje za "najsigurnije pomoćno sredstvom da se duh radinost pokrene među tromim seljanima. Umesto što deca rastu u dokoličarenju i čuvaju stoku, treba ih blagovremeno bodriti na predenje, grebanje vune, pletenje ili rad vretenom."
Osnovni problem je bilo pitanje vere i jezike, ali se od idealnog profila podanika - katolika koji govori nemački - u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj državi odustalo. Možda je ideološki najilustrativniji primer za celokupnu školsku reformu u Habzburškoj monarhiji čitanka Atanasija Demetrovića Sekereša, koji ističe kako "podanici moraju dobrovoljno činiti ono što vlast naređuje, dok je roptanje protiv naređenja vlasti kažnjivo."
Majstor ne mora odmah da se ženi
Srpski trgovačko-zanatlijski stalež, koji je uspeo da preživeo i sve nedaće osmanskog društva, lako se snašao u Habzburškoj monarhiji. Kako je industrija, osim tekstilne, bila minimalno razvijena, cehovska udruženja su imala veliku moć, veću nego bilo gde u Evropi.
Uživala su znatnu samostalnost, garantovanu statutima koje je potvrđivao lično vladar, pa su mogla da se, braneći svoje interese, suprotstave i gotovo neprikosnovenim magistratima slobodnih kraljevskih gradova. Uključili su se Srbi odmah nakon Velike seoba u mešovite nemačko-srpske ili mađarsko-srpske cehove, ali kako se pokazalo da ovo zajedništvo nikom ne odgovara, srpski trgovci i zanatlije su već nakon desetak godina počeli da osnivaju vlastite esnafe, čija je pravila potvrđivao, osim cara, i patrijarh.
Mada to nisu bila prinudna udruženja, članstvo u cehovima smatralo se gotovo obaveznim, i bez njega bilo je u staleškom društvu teško opstati. Pod cehovsko ustrojstvo, osim majstora i kalfi, potpadale su i njihove porodice, pa i šegrti, svi članovi su morali da vode pristojan život, a svaki, pa i najsitniji prestup, kažnjavan je. Tako su neoženjeni i udovci držani u cehu najduže godinu dana, a nakon toga stalno su bili globljeni. Majstori su konstrolisali kalfe, kalfe šegrte, pa je stvoren sistem neprestanog nadgledanja.
Šegrti su služili kalfe, koje su, za uzvrat, brinule o njihovom vaspitanju. Po "Prilniku za kalfe i šegrte sentandrejskog tabačkog ceha" iz 1769, ako se šegrt ujutro ne bi pomolio Bogu, kalfa je imao pravo da ga išamara. Kad bi isti greh učinio kalfa, za prvu opomenu bio je dužan da plati jednu pintu vina, a ako bi se to ponovilo, oduzimana mu je nedeljna zarada. Kalfe su bile dužne da se međusobno paze, i kad bi se jedan razboleo dvojica su ostajala kraj njega da bi ga danonoćno negovali. Nije kalfa smeo da izostane sa bogosluženja, morao je da vodi računa o svom ponašanju i nije smeo da se druži sa šegrtima, bitangama i kočijašima.
Dolama je uvek morala da mu bude zakopčana, a ne ulicu nije smeo izlaziti bez štapa. U gostionici je javno mogao da popije samo pola litra vina, i to stojeći, a više od toga samo u majstorovoj kući, a da mu se to ne zameri.
Stara cehovska pravila bila su jedan od bitnih elemenata obrazovanja mentalnog profila građanskog staleža u Habzburškoj monarhiji sve do kraja 18. veka, kada je car Jozef II, u ime reformi proizvodnje i trgovine, odbio da legalizuje dotadašnje esnafske statute. Nakon ratova protiv Napoleona, u Budimu su 1813. usvojene znatno liberalnije "Artikule". Po njima, novopromovisani majstor više nije bio dužan da se odmah ženi. Kalfama koje su bile sluge omogućeno je da postanu majstori. Majstori su mogli da postanu i vanbračno rođene kalfe, kao i oni čiji su roditelji krivično gonjeni. Majstori čije su žene učinile preljubu više nisu bili lišavani dostojanstva. Pomilovani članovi cehova nisu više smatrani obeščašćenim i vraćana
su im prethodna prava.
Naporedo sa slabljenjem uticaja cehova jačala je moć gradske uprave, koja je, po ugledu na državne reforme, nastojala da unificira celokupno građanstvo, nezavisno od zanimanja i vere. U takvim okvirima građanski srpski etnos se trudi da prihvati utvrđene norme, ali preuzima samo ono što mu odgovara, a odbacuje sve što nije u skladu sa njegovim shvatanjima.
Ne prihvatajući pasivno represivne mere crkvenih i državnih reformi, predstavnici ovog sloja samosvesno su zapevali "Mi že Sentandrejci, cjelog svjeta slavni". Novoj generaciji građanstva, svesnoj svoga statusa i obrazovanja, namenjena je knjiga Pavla Julinca "Put ka trajnoj slavi i istinskoj veličini", objavljena 1775. — svojevrstan praktikum sa savetima o podizanju velelepnih zdanja, ukrašavanju doma, odeći, posluzi, kočijama... Obrazovani pojedinci, međutim, nisu krili kako ne žele da svoju individualnost sasvim potčine kolektivističkim zahtevima.
Tako je, ponekad i do neumesnosti, Jovan Rajić, utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj, naglašavao svoju učenost i poštovanje hrišćanskog načina života. (Istina, njegovi savremenici su zabeležili kako je živeo povučeno i svakoga dana 15-16 sati čitao i pisao, pet sati spavao, a dva-tri sata provodio u molitvi.) I pesme prosvećenog Zaharija Orfelina odišu melanholičnim tonom, pre svega zbog nemogućnosti obrazovanih ljudi da se uklope u sredinu, naročito gradsku. No, retki su se, poput Novosađanina Isaije Parivode, potpuno povlačili iz društvenog života. On je u 40. godini ostavio samohranu majku i 1756. se zamonašio u fruškogorskom manastiru Rakovac. Međutim, ni u bratstvu se nije osećao ugodno, pa je živeo sam u isposnici usečenoj u steni, nedaleko od sremskog sela Ledinci.
Kako se individualnost iskazuje i kroz posedovanje, grof Jovan Branković u popisu svoje imovine, sastavljenom pred smrt, nagalašava da je polovina bračnog kreveta njegova, dok druga pripada supruzi. Višedecenijska borba karlovačkih mitropolita da ukinu ličnu imovinu kaluđera u fruškogorskim manastirima okončana je tek sredinom 18. veka. Tek kad je skršena otvorena pobuna monaštva zaživela je ideja o zajedničkom životu i imovini.
Parohe udovce terali u manastir
Intelektualci su pronalazili razne načine da sačuvaju svoju individualnost u habzburškom društvu, koje je želelo od svakog pojedinca "skrojiti" kompletnog podanika. Tako je Dositej Obradović, koji mnogo puta svoje knjige naziva "čedima", u pismu iz Lajpciga 1784. prijatelju i episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti naglašava: "U uboga oca uboga i deca".
Prosvećeni Evropejac živeo je stalno u pokretu, u iznajmljenim sobama, kod poslodavaca ili prijatelja. Vlastiti dom stvorio je tek pod starost u Beogradu, postavši ministar prosvete u Karađorđevoj vladi. I Hristifor Žefarović je sa svojim skromnim pokućstvom najveći deo života proveo u iznajmljenoj sobi koju je zvao "moja kelija". Nakon smrti supruge Ane, član akademije u carskoj Vieni, Zaharija Orfelin nije se više ženio, i mÐda se često selio nastojao je da stvori vlastito domaćinstvo. Za 200 forinti kupio je 1763. kuću u Novom Sadu, gde je živeo sa svojim ostarelim ocem Jovanom. Prodao ju je šest godina kasnije i novu kupio u Karlovcima, da bi živeo sa svojim sinovcem Jakovom, poznatim slikarom, koga je i posinio. Pošto se nisu najbolje slagali morao se pred kraj života ponovo seliti. Neki naučnici i umetnici poput Gavrila Stefanovića Venclovića, Hristofora Žefarovića ili Dionisija Novakovića kraći ili duži period života proveli su kao monasi.
U štabnim mestima vlasti su podizale stanove za oficire, bez obzira da li su živeli sa porodicom ili bili sami. Stan za samce sastojao se od predsoblja, velike sobe za stanovanje, sobice za posluge, štale za konje i šupe za drva. Pesnik i oficir Jovan Pačić nije promenio ovakav način stanovanja ni po odlasku u pÕnziju. Nastanio se u budimskoj kući zvanoj "Dva hrasta", u čijem je jednom delu bila gostionica, gde se i hranio. Jovan Avakumović, sudija Kikindskog dištrikta pred kraj 18. Veka, za četvorosoban stan u zgradi Magistrata odvajao je svega šestinu svoje plate. Mada je bio Sentandrejac aristokratskih manira, zazuzeo je samo dve prostorije - u jednoj je stanovao on, a u drugoj posluga — dok je druge dve ustupio je Magistratu. U trećoj su održavane sednice, a četvrtoj boravili gradski panduri.
Nekim staležima je samački život, međutim, bio nametnut, naročito pravoslavnim sveštenicima, kojima nakon smrti supruge nije dozvoljavano da sklope drugi brak. Živeli su sami, često sa malom decom, a crkva je zahtevala da nakon dve godine napuste svoju parohiju i stupe u manastir. Do tada su mogli da pozovu u pomoć sestru, bližu rođaku, neku neudatu ženu ili udovicu. U popisu parohijana crkve svetih arhistratiga Mihajila i Gravrila u Deroljama zabeleženo je 1783. kako u domaćinstvu sveštenika Vasilija devetogodišnji sin Antonije i sestra Teofana. Ponekad ni ovaj nerazumno kratak rok nije poštovan, pa je, recimo, mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao da se prota Nikolaj Petrović iz Višnjice zamonaši maltene čim je ostao udovac.
Bio je to jedan od osnovnih načina za popunjavanje monaških redova, koji su početkom 18. veka bilo gotovo desetkovani. U fruškogorskim manastirima, najvećoj monaškoj skupini Karlovačke mitropolije, prilikom generalne vizitacije 1735. popisano je svega oko 200 kaluđera, u proseku jedva po desetak u bratsstvu. U Grgetegu su od 15 monaha njih desetorica su ranije bili sveštenici, a u Privinoj Glavi od devet šestorica. Za razliku od drugi oni su primali kaluđersku rizu bez trogodišnje iskušeničke provere. Ostali monasi dolazili su manastire još kao deca, najčešće iz sirotinjskih porodica i na nagovor roditelja, a retki su se monašili u zrelom dobu. U Starom Jasku živelo je 13 monahinja, koje su u manastir stizale u poznijim godinama, obično nakon smrti supruga. Samo su dve bile izuzetak, jedna se zamonašila kao devojčica i došla zajedno sa majkom udovicom, a druga posle razvoda braka. Samo je ona živela u keliji sa jednom starijom monahinjom, a kretanje van manastirskog imanje bilo joj je ograničeno.
Veliki broj samaca iz trgovačko-zanatlijskog sloja, živelo je po iznajmljenima sobama i gostionicama, čekajući priliku da se materijalno uzdignu, okuće i ožene. Tako se u ugovoru sklopljenom u Novom Sadu 1782. između trgovaca Kuzmana Miletića i Antonija Tomića, navodi da će ovaj drugi besplatno stanovati u jednoj sobi "vircuza" svog ortaka. Tomić se nije ženio i ostao je samac do svoje iznenadne smrti. Posebnu grupu činili su srpske duđandžije i majstori koji su došli iz Osmanskog carstva, ostavivši tamo svoje supruge. Često se više nisu ženili, mÐda su neki u novu postojbinu dovodili braću, rođake i njihove sinove. S obzirom da su i dalje redovno vodili brigu o svojim porodicama, slali u Tursku novac i ostavljali nasleđe najbližima, državne vlasti i gradski magistrati su pokušavali da spreče iznošenje kapitala, zahtevajući od pečalbara da sklope novi brak i uklope se u opšti poredak. Turske vlasti, pak, želeći da osiguraju stalni dotok novca nisu dozvoljavale da žene iseljenika odu u Habzburšku monarhiju. Nastale pravne probleme preseklo je svojom naredbom Namesničko veća austrijskog suverena iz 1776, kojom je bila najviše pogođena brojna i bogata cincarska populacija, koja se vremenom znatno obogatila u krajevima severno od Save i Dunava.
|
