Ocena Teme:
  • 0 Glasov(a) - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
PRIVATNI ŽIVOT SRBA U VREME OSMANLIJA I HABZBURŠKE MONARHIJE
#11
I žene su volele da puše

Nije islamskim teolozima smetalo ispijanje kafe u kućama, već kafana kao javna institucija, u kojoj su se okupljali nezadovoljnici, odlazeći u nju radije nego u džamiju. Kako nije bilo moguće pronaći u šerijatu pravne argumente da se kafa proglasi toksičnom i anatemiše, poput vina, providno opravdanje je pronađeno u Kuranu, koji zabranjuje korišćenje ugljenisanog jela, a zrna kafe su prženjem, navodno, ugljenisana. Ipak, od sultanove dozvole iz 1592. sam napitak više nije napadan, nego kafane, moralnim i političkim argumentima. Povremene zabrane su bile kratkotrajne i često ograničene samo na određena područja, pa su nove nicale brže nego što su stare zamandaljene.

Za duvan je pronađeno više razloga za zabranu: doneli su ga stranci, omamljuje, neprijatan je, nepristojno ga je pušiti, "njegov neugodan miris smeta muslimanima i poštovanim anđelima", odvlači od vršenja verskih obreda, izaziva lenjost, rasipništvo, naklonost prema grešnicima, prlja, može da izazove požar… Evo šta Ibrahim Pečevi, prosečno obrazovani intelektualac pisarsko-vojničke karijere, piše o duvanu: "Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruke, duvajući dim jedan drugom u lice. Cela mahala je zaudarala. Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, pa i u celu kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak kuće uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha čovek dolazi u stanje da ne može raditi." O kafi i duvanu pisani su i hvalospevi uživanju, pa je jedan mistični pesnik sročio kako je "duvan bez kafe kao seks bez strasti, kafa bez hašiša kao kuća bez pendžera, dok je hašiš bez duvana kao kuća bez duvara".

Sultan Murat IV je naredio da se u svim provincijama postave ljudi koji će "tajno i javno" kontrolisati zabranu pušenja, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakog ko imalo "smrdi na duvan", ma kom staležu pripadao. Krivci su vešani na licu mesta. Drakonske kazne i zabrane kafana trajno su ukinute nakon poraza koje su Osmanlije pretrpele u ratu sa Svetom ligom 1688. Moralne preporuke muslimanskih ulema nisu imale nikakve posledice po Srbe, ali su se sultanova naređenja i na njih odnosila.

Srpska elita je, povodeći se za svojim osmanskim uzorima, odmah počela da troši kafu i duvan u znatnim količinama, o čemu govore i troškovnici mitropolitskih i episkopskih dvorova. Beogradski mitropoliti Mojsej Petrović i Vikentije Jovanović, koji su stolovali tokom kratkotrajne austrijske vlasti početkom 18. veka, naručivali su duvan za lečenje i ušmrkavanje, dok su za niškog mitropolita Joanikija redovno kupovani kahva, fildžani i čibuci. A imao je preosvećeni i na koga da se ugleda - uzor su mu mogli biti i sami vaseljenski patrijarsi.

Cvilizacijski šok doživeo je arhimandrit Gerasim Zelić, došavši iz Dalmacije 1784. u Jerusalim, kada je zatekao orijentalnu atmosferu na prijemu kod patrijarha: "Uvedoše nas u jednu veliku salu, gde ugledam šest lica sa bradom i šest svetovnih, đe sjede s prekrštenim nogama i s čibucima u ustima, dugačkim četiri do pet lakata. Zatim arhiđakon donese kafu bez šećera. Za svakim dimom srču kafu, a ja se od muke krvavo znojim, ne mogavši ni dim od duvana trpiti, a kamoli čibuk u usta metnuti. Jer do tad sam bio zakleti neprijatelj luledžija, no sad sam u Patrijaršiji prvi put morao lulu zapalit, bojeći se da mi za zlo ne prime." Dok se u Zapadnoj Evropi ustalilo mišljenje da pušenje lule nimalo ne pristaje dami, već eventualno prostitutkama koje na ulici ili u gostionici dočekuju svoje mušterije, u Osmanskom carstvu nije bilo nikakvih prepreka da i žene uživaju u duvanu, samo to nisu smele raditi van kuće ili hamama.

Zemljana lula je omogućila da se pušenje brzo proširi među mornarima, lučkim radnicima i vojnicima (bile su toliko jeftine da su i najsiromašniji svakog meseca mogli priuštiti novu lulu). Viši društveni slojevi na Zapadu su se opredelili za finiju, ali i skuplju varijantu - ušmrkivanje duvanskog praha. Novoj modi nije odeleo ni sam srpski crkveni vrh, a po ugledu na njega i srednji stalež. Carica Marija Terezija je velikodušno delila zlatne burmutice srpskim vladikama, pa je jednu od njih vršački episkop Vikentije Popović 1778. darovao manastiru Šišatovac, jer ni kaluđeri nisu duvan izbegavali. Ipak, burmut se, kako je zabeleženo 1726, u beogradskom mitropolitskom dvoru trošio u ograničenim količinama. Kod Osmanlija, pak, šmrkanje nije bilo tako prestižno. Srbi su najčešće pušili na lule duge oko metar i po, pa je dim bio mlak. Imali su ti čibuci i drugu namenu - u Crnoj Gori su govorili da se "žena bije čibukom, a ljudi nožem ili puškom". Udarac čibukom smatran je krajnjom uvredom, koja se kažnjavala sa 50 cekina oštećenom i još toliko globe.
Odgovori
#12
Srbi razbojnike u pesme turili

I nakon dolaska Osmanlija na Balkan kolo je ostalo jedno od najdemokratskijih formi društvenog života. U njega su se hvatali plemići, sveštenici i seljaci, dozvoljavajući sebi mnogo sloboda, naročito za vreme karnevala u primorju.

Osećajući se ugroženom, Katolička crkva je posebnim zakonskim paragrafom 1535. zabranila svojim župnicima u Splitu, Zadru, Baru i Dalamtinskoj zagori da "skaču sa ženama i učestvuju u lakrdijama". Izvesna sloboda im je ostavljena jedino tokom svadbenih svečanosti. Preterano veselje smetalo je i Pravoslavnoj crkvi, pa je Gavril Stefanović Venclović, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, 1743. opominjao kaluđere da ne skitaju "motreći gde se odžaci puše, podražujući po sokaci pse i sprovodeći šalu i maskaru". Nije njemu smetalo kolo samo sa stanovišta morala, već i ukusa, smatrajući ga potpuno besmislenim. U jednoj besedi je izrekao: "Gde god se svirnja čuje, muška i ženska fela uhvati se da skače, lomi, krši, more se i znoje gologlavi, te dolame svoje zbog velikog znoja svlače. A zašto i za koju vajdu to podnose i trpe?"

Stefan Gerlah, izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, bio je na Petrovdan 1578. u Beloj Palanci iznenađen videvši kako se ispred crkve svetog Đurđa devojke i žene hvataju u kolo i "dve po dve pevaju", iako je još trajalo bogosluženje, kome su prisustvovali uglavnom stariji muškarci. Nisu devojke pevale samo o ljubav, već i o srpskim epskim junacima. Slavonski graničarski oficir Matija Antun Relković se 1762. zgražao nad razuzdanim devojačkim poskočicama, čiji su stihovi imali gotovo neskrivenu erotsku konotaciju: "Oj, u Marka Kraljevića sina, dobar konjić u potaji ima!"

Van kolÐ slavljeni su i neki, tada aktuelni, problematični junaci. Kako je hajdučija u Sremu i Slavoniji tokom 17. i 18. veka uzela maha, ugarska dvorska kancelarija je zatražila od Srpske crkve da i ona doprinese suzbijanju kriminala. Jer, u narodu se mnogo pričalo o poduhvatima razbojnika, koji su čak i u pesmama slavljeni kao najveći junaci. Mitropolit Vikentije Jovanović je zato 1731. svojoj pastvi u poslanici objasnio kako su uzroci razbojništva u "nedovoljnom vaspitanju, odsustvu dobrih običaja i straha božjeg", koje u starijem uzrastu dovodi do raznih devijacija, kakve su "pijanstvo, krađa, skakanje u kolu, psovanje očeva, majki, vere i krsta". Na kraju je hajducima i njihovim jatacima zapretio trostrukom anatemom.

Igranje uz gajde negovali su naročito banatski, sremski i slavonski graničari, naročito u predahu između bitaka, koje su koalicione sile vodile protiv Napoleonove Francuske od 1792. do 1801. Konjički major Stanislav ot Šumarski beleži da se i po 400 vojnika strastveno hvatalo u kolo, a bilo je onih koji su se "do smrtna znoja nadigravali". Kad su išli u izvidnice, graničari su pevali uz gajde ili samo junačkim glasom, i to tako prodorno da se "šume i brdine razležu". Svojom pesmom izazivali su divljenje i protivnika koji njihov jezik nisu razumeli: "Francuzi bi čak iz svog logora trčali napred i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde."

Najstariji zapis o srpskim narodnim igrama ostavio je Rođeri de Pačijenca, dvorski pesnik napuljske kraljice Izabele del Balco. On je 1497. u okolini Barija zabeležio kako su izbeglice iz srpskih zemalja glasno vikale i pile "po svom običaju", i to svi redom, "muškarci, žene, odrasli, pa čak oni koji su još deca". Potom su, kako kaže, pevali i igrali "skačući kao koze". Najviše ga je dojmila bugarštica o Janošu Hunjadiju, epskom Sibinjaninu Janku, koga su Turci porazili na Kosovu 1448. Kada se kroz srpske zemlje povlačio prema Budimu, slavnog viteza, od koga je Evropa očekivala spas pred navalom Osmanlija, u smederevskoj tvrđavi je mesec dana zatočenog držao despot Đurađ Branković, pokušavajući da od Ugarske naplati "ratnu štetu".

Zdravice, počasnice, pesme u slavu predaka, junačke, šaljive i druge, zavisno od prigode, na dvorovima srpske vlastele, a nakon sloma države po kućama imućnijih ljudi, izvođene su najčešće uz gusle, razne svirale i bubnjeve. Plemići koji su prebegli u Ugarsku prihvatili su običaje lokalnih velikaša, pa je u prvoj polovini 16. veka pop Đurađ zabeležio kako se za trpezom zabavljaju uz citre, harfe, frule i bubnjeve.

Prost narod je pevao i tokom poljskih radova ili putovanja, na stražama i po dunavskim šajkama. Kad je 1547. na splitskom trgu gradska vlastela okupljenoj sirotinji podelila sledovanje hleba, jedan slepi vojnik im je u znak zahvalnosti zapevao pesmu o Marku Kraljeviću, koju su svi okupljeni oduševljeno prihvatili.

Srpski način pevanja bugarštica bio je prihvaćen na gotovo celom Balkanu, od ribara na Hvaru, kako je zabeležio Petar Hektorović, pa sve do planina Erdelja i Lipe, najvećeg srpskog naselja u Pomorišju. Tu je najpoznatiji profesionalni guslar i lautista bio nadaleko čuveni Dimitrije Karaman, čiji je, sve dok se nisu žestoko posvađali, mecena bio veseljak i ljubitelj muzike, lokalni beg Uluman.
Odgovori
#13
Harambašu Miška ubiše Sremci

Ni patrijarh Arsenije IV nije se usuđivao da kritikuje u "pesmetinama" slepih sremskih guslara slavljene hajduke, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor, koji u strahu od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz svog dvora, mada ga je čuvala austrijska vojska.

Guslarenje uz pevanje narodnih pesama nije uvek bilo bezazlena razbibriga, moglo se zbog toga i na sudu odgovarati. Leta 1547. u Dubrovniku su dvojica građana pretukla nekog Marina slepca i polomila mu gusle jer su bili uvređeni sadržajem njegove pesme. Koju godinu ranije još gore je prošao majstor Matko Petrov, koji je teško ranjen sabljom po ruci i iznad očiju kad je, po nagovoru izvesnih plemića, u svojoj pesmi "bugarkinji" pomenuo trojicu uglednih sugrađana, među kojima su bili bankar i sveštenik.

Obraćajući se narodu Srema, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je tvrdio da "pesmetine" slepih prosjaka koje slave hajduke odvlače omladinu od bogougodnih pripovedi, crkvenih nauka i duhovnih pesama. No, nije se usuđivao da baš poimence prozove razbojnike, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor Stefanović, koji strahujući od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz vlastitog dvora, mÐdÐ ga je čuvala brojna vojnička straža.

Od velikog haramija pesmama ovenčanih, nešto više se zna o nadaleko čuvenom harambaši Mišku, kojim se pozabavio i naš poznati istoričar akademik Slavko Gavrilović. Sukobivši se u Futogu 1736. s pandurima, Miško je psovao, pretio i potezao oružje, hvaleći se kako je učinio toliko zla da mu je narodno pamćenje garantovano. U opštoj gružvi panduri su ga nekako savladali, vezali njega i dvojicu mu drugova, pa poveli u Čerević. Kad su se u šumi hajduci oslobodili, panduri su pripucali i svu trojicu ubili. Ali, sledi neočekivan epilog: "Ubrzo dvojica pandura naiđoše na dvojicu razbojnika iz čete tek ubijenog harambaše Miška, oko kojih se u jednoj krčmi kraj Karlovaca okupila gomila sveta kako bi slušali pesme jednog od njih na 'turskoj violini' (guslama). Čim je pandure ugledao, svirač ih poče psovati: 'Šta radite ovde vi, pandurski izrodi iz Srema?' Nazvao ih je još dželatima svoga harambaše i dvojice drugova, na šta su panduri odgovorili da su oni dobili što su i zaslužili. Uz gusle i piće dvojica razbojnika su opevali svoju hrabrost i nedela, vređali pandure i na kraju im krčazima razbili glavu."

Mada su obični "graždani" i dalje prisno osećali tradicionalni epski svet, krajem 18. veka narodni rapsodi počinju da se odupiru ustaljenom plačljivom i razneženom stilu, često sklonom patetici, naivnosti, čak i banalnosti. Otvoreno priznaju da je vojvoda Momčilo bio "junak od mejdana", a njegov sestrić Marko Kraljević tek "junak od drumova". I učeni koviljski arhimandrit Jovan Rajić je u svojoj "Istoriji" kritikovao narodne pesme i priče, jer su bile u neskladu s već prihvaćenim naučnim saznanjima. Međutim, usmena tradicija je ostala zvanično prihvatljiva ako je u službi socijalnog i moralnog vaspitanja, pa je Matija Antun Relković 1779. štampao pesmu "Jakšići kušaju ljube", poučavajući Slavonce kako da žene na vreme ukrote, da se ne bi isprečile među braćom i razorile dom.

Gusle su u nekim situacijama mogle da posluže i kao sredstvo kontra-obaveštajne borbe. Unikatnu pobedu su čuveni senjski uskoci izvojevali 1604. uz pomoć pesme i igre. Naime, u okolini Skrdina i Šibenika od Mlečana su uskoci zaplenili nekoliko stotina grla stoke, poklali je, utovarili u svoje brodice i krenuli ka Senju. Nedaleko od Zadra general Grabrijeli im je presekao put svojim dobro naoružanim galijama i primorao ih da uplove u jednu usku uvalu. Opkoljeni, uskoci su se iskrcali, podigli šanac od kamenja i zapalili logorske vatre. Znajući da ih Mlečani dvogledima pomno posmatraju, nekoliko uskoka je, kako bi zavarali neprijatelja, "igralo na guslama, dok su ostali vukli svoje brodove uzbrdo po naslaganom mesu preko hrptrenice otoka na drugu, protivnu obalu". Tamo su meso ponovo utovarili i odveslali ka Senju. Pre toga su, u čamce koje su ostavili u uvali, pobili debele motke i na njih okačili svoje kape sa ždralovim perjem, pa se Mlečanima izdaleka činilo da uskoci na njih nišane iz musketa. Sledećeg dana vetar je popustio i general je naredio da se 600 ljudi iskrca i zauzme šanac. Vojska je razvila zastave i u ritmu bubnjeva krenula u juriš. Da su prevareni, shvatili su tek kad im na puščanu paljbu niko nije uzvratio.

O srpskim pogrebnim tužbalicama pisao je nemački duhovnik Stefan Gerlah, koji se 1578. našao u Grockoj, kraj Beograda, koju je nekoliko dana ranije pogodila strašna nepogoda. Oluja praćena grmljavinom, munjama, kišom i gradom krupnim kao dve pesnice ne samo što je uništila imanja i kuće, već se sedam žena i dece utopilo u obližnjem Dunavu. Nad žrtvama, svečano odevenim, pokrivenim koprenom i okićenim cvećem i vencima, ređale su se na celivanju lokalne seljanke, tukle u prsa, čupale kosu i grebale lice do krvi. Druge su, pak, sedele sa strane, plakale i naricale dve po dve, duže od tri sata, sve dok grobovi nisu bili iskopani.

Neki stranci, kao Karlo Gonci, koji je bio u službi zadarskog providura Kverinija, plaćeno tuženje smatrali su ogavnim varvarskim činom, pa je nakon jedne sahrane u Dalmatinskoj zagori napisao: "Oni plaćaju jednu četu žena da nariču nad lješevima njihovih mrtvaca i one se izmenjuju po redu da bi dale odmora grlima iznemoglim i promuklim od jezivog zavijanja jedne takve muzike da se kosa na glavi diže."
Odgovori
#14
Beogradski jad i bijeda

Kad je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, skrivenu pod zemljom. Pošto je nije našao, pod pretnjom strogih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "po troje ni četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Kako se Osmansko carsko širilo po Starom kontinentu, evropski vladari, i zbog straha, bili su primorani da na njega obraćaju veliku pažnju. Putujući na Portu, diplomatski predstavnici su beležili i detalje iz života porobljenih hrišćanskih naroda. Putopisci su u 16. veku najčešće posećivali manastir Mileševu i beležili kako u njemu živi 50-60 monaha, koji se bave poljoprivredom i uživaju privilegije kod turskih vlasti. "Ti kaluđeri duge kose, odjeveni u mrkosive suknene haljine, vode čist i umjeren život i time druge svećenike i redovnike daleko nadkriljuju. Manastir je dobro očuvan, osobito crkva sa slikama, koje su većinom na grčki način srebrom ovjenčane, vrlo bogato nakićene, kao što sam u malo krišćanskih crkava vidio. Sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo." Po dobrim uslovima i velikom bratstvu pominje se i Ravanica, u kojoj je bilo čak 300 kaluđera.

Samo 40 godina kasnije, 1611. jedan francuski putnik beleži da je Mileševa siromašni manastir sa dvadesetak kaluđera, "koji su jadno odjeveni i žive po siromaški". Patrijarh Pajsije piše kako su spaljene mošti svetog Save 1594. nakon velikih bitaka vođenih oko Đera, u Ugarskoj. 'Neki beg Arbanas poukom đavolskom, koji od iskona mrzi dobro, dođe prezimi u Beogradu kod serdara Sinan-paše. Stalno ga je na zlo navodio govoreći: 'Veruju Turci svetom Savi i krste se.' I posla serdar vojnike u Mileševu neočekivano, oni poharaše raku svetu sa moštima, odnesoše ih u Beograd i spališe 27. aprila na polju Vračarevu."

Već u prvoj polovini 16. veka većina manastira je izgubila svoja imanja i dospela u siromaštvo, pa Đenovljanin Meravino piše: "Turci, ako kaluđere i sveštenike ne pobiju, a oni ih liše svake moći i načine ih bednim. Sa crkva poskidaju sva zvona i odnesu ostali nakit i pribor crkveni. Te crkve pretvaraju posle u džamije. Hrišćanima ostavljaju samo nekolike i to niske, sirotinjske crkvice, u kojima im je dozvoljeno da službu služe, ali samo tihim glasom. Kad se ove crkvice usled zemljotresa, vatre ili od starosti poruše, hrišćani ih ne smedu opravljati, osim ako sa velikim novce na to pravo dobiju." Češki je istoričar Hans Dernšvam, putujući dolinom Morave, "pokraj puta primetio jednu rđavo ograđenu drvenu građevinu pokrivenu trskom, a na njoj veliki krst, što treba da je srpska crkva". Mnogi putnici su žalili i što u Srbiji nema crkvenih zvona, pa upotrebljavaju klepala, drvena zvona, duge i debele grede i "čekić kojim udaraju o komad gvožđa na užetu". U mnogim manastirima i dalje su prepisivane bogoslužbene knjige, a mlađi su od iskusnih monaha kroz svakodnevnu praksu učili pojanje.

Prolazeći kroz Beograd 1573, nemački duhovnik Stefan Gerlah piše da u "prvom delu varoši, na Savi stanuju mnogi Cigani i biedni Srbi", koji imaju samo jednu crkvu sv. arhangela Mihaila. Najbliža škola im je u manastiru Hopovo. "Narod čak ne razume sve što im sveštenik tokom službe govori, neki znaju samo 'Oče naš'." Jedan francuski putopisac je zabeležio kako "u krajevima oko Beograda ima 12.000 katolika, a u čitavoj Srbiji još pet hiljada". Kada je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, koja je bila skrivena pod zemljom, a imala je čak i male orgulje. Pošto je nije našao, pod pretnjom velikih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "ni po troje, ni po četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Odlaskom vlastele u Ugarsku i na zapad, opusteli su zamkovi i despotske kuće, pa više nije bilo onih koji bi pozivali dubovačke ili ugarske muzičare na svoje porodične svetkovine. "Glumci, skromasi, svirači, špilmani" i drugi umetnici viteškog doba posle pada despotovine izgubili su svoje stalne slušaoce i mecene, među Srbima, koji su tokom osmanlijske vladavine uglavnom živeli po selima. Oni su tokom praznika pevali kolede, lazarice, jerfemije, kraljice, dodole, krstonoše i đurđevdanske pesme.

Putujući po Balkanu, flamanski humanista A. G. Bebekijus je 1555. bio iznenađen pogrebnim običajima, koje je video na sahrani nekog utopljenika u jednom selu kraj Jagodine: "Mrtvac je ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega staviše nešto jela, hleba, mesa i jedan sud s vinom. Žena pokojnikova i kći stajahu obučene u čisto odelo; kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar kojim je žena muža darivala bila je crvena mala kapa kakvu kod nas devojke gospodskoga roda nose. Slušali smo i njihova naricanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju: Šta smo ti mi nažao učinile da tako s nama uradiš? Da li te u čemu gde ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas tako samohrane i u bedi ostavljaš?" Primetio je tom prilikom i da je srpski sveštvenik bio obučen kao običan seljak, "noge su mu bile gole do iznad kolena i od drugih seljaka se razlikovao samo po kapi i dugoj kosi, koja mu je visila preko ramena".
Odgovori
#15
Kako turski doboš kaže

Egzotično je opatu Boninu izgledao život u Sremu 1702, no bio je malo gadljiv prema lokalnim svadbenim veselicama. "Slično muškarcima, žene nose belu odeždu, koja im služi kao kaput. Umesto podsuknje, omotavaju se izvezenim raznobojnim prugastim platnom od sirove vune. Košulje uz vrat ukrašene su cvetićima. Glavu omotavaju velikom maramom, a mnoge kosu dele na pletenice.

Da bi se sijale, uvek ih namažu sa puno maslaca. Na nogama, kao i muškarci, nose cipele od sirove kože ili kožnih niti. Devojke se udaju čim napune 10 ili 11 godina. Kad ženik prosi svoju dragu, daje joj jabuku, u kojoj je, zavisno od njegove sposobnosti, utisnuto mnogo metalnog novca. Veselje uz svirku frula i gajdi traje po nekoliko dana, a nekad i sedmica. Takva svečanost, naravno, ne prolazi bez velikog troška. Naročito se pije mnogo vina. Sto se nikad ne rasprema, a budući da je mali, na njemu se ne vidi gotovo ništa osim hrpe kostiju. Tako se pokazuje bogatstvo, što je za vaspitanog čoveka odbratno."

Primetio je katolički prelat i nepoverenje koje domaći živalj gaji prema strancima, pre svega zbog straha od razbojništva i zaraze. Žalio se i na neudobnost i skromnost prenoćišta kod domaćina: "Kad osoba sa strane želi da u njihovoj kući prenoći, kao krevet joj prostru malo slame ili sena pored vatre i pokrivaju jednim malim bednim pokrivačem. Ako sa sobom nema ništa, gost mora mnogo da se muči."

Na oprez prema nepoznatima upućivale su i vlasti, savetujući da se strancu provere dokumenta pre nego što se primi u dom. Obilazeći Frušku goru 1774, Gerasim Zelić piše kako je u nekom prnjavoru išao od vrata do vrata raspitujući se za put do manastira Kuveždin, ali mu niko iz kuća nije dogovarao. Neki bi samo otvorili prozore da vide ko kuca i bez reči ih zatvarali. Tek posle mnogo pokušaja, iz jedne kuće je izašao bos čovek, samo u gaćama i košulji, i pokazao mu put.

Gostoprimstvo je bilo rezervisano pre svega za pripadnike iste vere. Tako je ruski monah Vasilije Gligorovič Barski u Budimu 1724. obišao petnaestak srpskih kuća pokušavajući da nađe prenoćište. Svuda je odbijen, jer su domaćini zbog njegove pelerine mislili da je grkokatolik. Umoran i razočaran, svratio je u krčmu da popije pivo, gde je meštanin Rista Veljković otkrio da je stranac pravoslavac. Pozvao je kaluđera i njegovog saputnik na noćenje, zadržavši ga u gostima dva naredna dana. Kad je i arhimandrit Isaija Antonović potvrdio da je Barski pravoslavac, budimski Srbi su ga pozvali u svoju crkvu i tamo skupili izdašan prilog za nastavak njegovog putovanja.

Raskošne su bile svadbe u gradovima, pa je zbog preterivanja mitropolit Mojsej Putnik 1727. morao da poslanicom upozori svoju pastvu na "nepotrebne i nelepe običaje". Manje pompezno proslavljani su Božić, Uskrs i krsna slava, najznačajniji srpski porodični praznik, kada se pozivaju odabrani gosti, čije je prisustvo potvrđivalo ugled porodice i njen društveni status. Zato je posebna pažnja posvećivana pripremi i posluživanju hrane. Osion i nimalo sklon finim manirima, oberkapetan Sekula Vitković, koji je Petrovaradinskim šancem vladao kao pravi kabadahija, ipak je zbog prestiža angažovao nemačkog kuvara, izvesnog Fridriha Šuberta, za znatnu mesečnu platu od osam forinti.

Većini srednjovekovnih letopisaca na Balkanu dopadala se muzika koju su Srbi izvodili uz gajde, oboe i bubnjeve, dok su turske melodije smatrali bučnim, neprijatnim i varvarskim. "Milozvučna je to muzika koliko i kad bačvar nabija obruče na bačve", ironično je zapisao jedan. Nije bio oduševljen ni austrijski poslanik u čiju je čast domaćin, negde u okolini Paraćina 1719, priredio koncert lokalne ciganske bande. "Baš su nam bili nesnosni turski zurlaši sa svojom kreštećom muzikom i sreća je što su išli sa nama samo dok je guverner niški bio kod nas."

Pred engleskim lekarom Edvardom Braunom izveli su Sremci hajdučku igru u kojoj su "muškarci gole mačevi udarali jedan o drugi, obrtali se i podskakivali." U Beogradu je 1664. Braun bio gost kod trgovca Marka Manikata, koji je "pio kao riba, a svoje pevanje pratio udaranjem u talambas, velik kao pivski bokal bez dna". Francuz M. Kikle je, pak, nekoliko puta išao na zabave kad su svirali Cigani "na svojim ćemanetima, gitarama i tapanima".

Muzički instrumenti su korišćeni i u sasvim pragmatične svrhe, kakva je borba protiv hajduka, koji su često znali da ojade trgovačke karavane. Zato su bubnjari držali šumske straže i udaranjem u doboše obaveštavali putnike da je prolaz bezbedan. Ušli su bubnjevi i u vojne arsenale, a naročito nakon bitke kada su, kako beleži Evlija Čelebija, Turci pobedili hrišćansku vojsku i zaplenili mnogo truba i bubnjeva.

Putopisce su naročito fascinirali islamski monasi derviši, koji su živeli po strogim asketskim pravilima. "Svakog dana o večernjoj molitvi oni, stavivši jedan drugom ruku na rame, igraju u krug i viču iz sveg glasa, da nadaleko odjekuje: 'nema drugog boga osim Alaha'. Toliko se zanesu da padnu u trans, voda sa njih poteče, a svima im pøÕna na usta izbije. Od velikog premaranja padaju jedan za drugim."
Odgovori
#16
Sremci se zavukli pod zemlju

Srpsko plemstvo u Habzburškoj monarhiji, uglavnom vojničko i činovničko, izniklo je iz gradskog staleža i ostalo za njega vezano, jer se ni po bogatstvu ni statusu nije bitno razlikovalo, posebno u odnosu na "graždane" slobodnih kraljevskih varoši. Posedi im nisu bili veliki, a ni dvorci reprezentativni.

Putujući po Slavoniji 18. veka Franc Taube je zabeležio: "Dvorci i plemićke kuće su veoma jadno sagrađeni, jer su vlastelini zbog strašnih i često ponavljanih turskih i tatarskih napada, postali toliko plašljivi da im se čini budalastim da u tom turskom susedstvu izvode lepe i skupe zgrade."

Jovan Tekelija je sebi kuću u Aradu podigao 1705, ali ona nije sačuvana, jer je kasnije srušena i zamenjena izduženom prizemnom kućom. Grof Jovan Branković, rođak i sekretar čuvenog letopisca Georgija Brankovića, bio je kapetan Sombora od 1723. do svoje smrti 1734. pa je u centru varoši, znatnim delom u orijentalnom stilu, podigao čitav dvorski kompleks nazvan "kaštelj".

U njemu je pored privatnih odaja postojao i prostor za iznajmljivanje trgovcima i zanatlijama, a preko puta rečice tzv. "zverinjak", gde su bile grofove konjuišnice i lovačke staje. NJegova udovica Marija je zdanje prodala lokalnim vlastima 1749. kad je Sombor dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sličan kompleks od nekoliko zgrada imao je i oberkapetan Sekula Vitković u Petrovaradinskom šancu, današnjem Novom Sadu. Kad je grad demilitarizovan 1748. dvor je od Vitkovića, koji se preselio u Mitrovicu, otkupio Magistrat i pretvorio ga u turski han.

Drugi plemićki dvorci bili su nešto skromniji, pa su nekoliko decenija nakon zidanja rušeni i zamenjeni reprezentativnijim zdanjima. Porodica Čarnojević je između 1740. i 1770. posedovala spahiluk Futog, jedan od najvećih plemićkih latifundija toga doba u Bačkoj. Dvorac nije sačuvan, jer je imanje kupio grof Andreas Hadik, predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, i sagradio 1777, po projektu poznatog petrovaradinskog inženjera Frančeska de Paola Manetha, novi dvor koji i danas postoji. Sačuvan je i dvorac, zapravo prizemna zgrada, koju su Stratimirovići podigli na svom spahiluku u Kulpinu.

Kapetana Stevana Zaka iz Stare Kanjiže za ratne zasluge carica Marija Terezija je 1751. proglasila plemićem, a taj status je istovremeno priznat i njegovoj deci Petru, Đorđu, Jovanu, Alki, Katarini i Juliji. Zajedno sa titulom dobio je spahiluk Bajša kraj Bačke Palanke, gde je podigao manji prizemni dvorac. NJegov unuk Dimitrije ga je preuredio 1818. u letnjikovac okružen bujnim parkom. Jedan od najreprezentativnijih dvoraca u stilu kasnog baroka podigla je 1793. porodica Servijski u Turskoj Kanjiži, danas Novom Kneževcu. Marko Servijski, bogati cincarski trgovac iz Novog Sada, na prvoj licitaciji komorskih dobara održanoj 1781/2. kupio spahiluk i time stekao titulu plemića.

Onovremeni letopisci su zabeležili da je u ponašanju srpskog plemstva, pa i dvorcima koji su podizali, bilo nečega skorojevićkog, nadmenog i pompeznog. Većinu dvoraca okruživali su parkovi, a naročito je bio reprezentativan onaj kraj rezidencije karlovačkih mitropolita. Međutim, Sava Tekelije beleži kako je aradski episkop Pavle Avakumović, inače sklon baštovanluku, “prekrasan park dao iseći, da bi u njemu lepo voće i kukuruze zasejao.

Obilazeći Srem 1702. opat Bonini je primetio kako su zemunice najčešći tip seoske kuće: "Ulazna vrata su toliko niska da čovek samo poguren može ući u ove plemenite i vešto sagrađene stanove. U njima je jedno malo suženje sa ognjištem. Otvoreno je na krovu kroz koji dopire jedina svetlost u ove pećine. Pored vatre imaju jednu ili dve podzemne sobe sa otvorom na vrhu.

U njima spava više porodica, a za vreme zime greju se pećima od običnog blata. Ne može se u celom Sremu naći kuća od kamena, a retke su one čija je izgradnja koštala više od 20 do 30 forinti. (Malo bolja tadašnja plata bila je oko deset — pr. prir.) Oni koji su bogatiji grade bednije kuće, kako ne bi morali da prime na prenoćište mnoge osobe koje dolaze sa strane."

U još bednijoj kuću bio je Gerasim Zelić kad se zime 1774. zatekao na Fruškoj Gori: "U toj sobici bijaše čovek, žena i dvoje male dječice, jedna krava sa teletom, jedna svinja i pas." Graničarski oficir Antun Matija Relković sa puno sarkazma u stihovima opisuje ova skromna zdanja: "Nemaš u kući stolice, ni čestite police, niti gdigod oramara, gde se hleb i drugo zatvara."

Takve kuće su podizane u Radincima, Grgurevcima, Bešenovu i drugim fruškogorskim selima, pa kad je u Irigu i okolini izbila kuga 1795. vlasti nisu ni pokušavale da ih očiste i okreče, već su ih jednostavno porušile. Samo u Irigu su spaljeno 402 ovakva uboga kućerka. Kako je vlastima bilo teško da kontroliše stanovništvo u razbacanim naseljima, preduzete su državne reforme da bi se sela ušorila. Prva planska naselja ustanovljena su 1748. za nemačke kolonizatore, a kasnije su slične regulacione mere preduzete u oblastima Vojne Granice, Slavonije i Srema.
Odgovori
#17
Nobl balovi u Tabanu

Već polovinom 18. veka balovi su postali najvažniji društveni događaji u životu srpskog prečanskog građanskog sloja. Pod uticajem "nobl balova" plemstva Habzburške monarhije prvi su ih je prihvatio vojnički stalež, naročito mlađi oficiri. Za vreme vladavine Josifa II u punoj meri su demokratizovani i stekli popularnost u "graždanstvu".

Sava Tekelija beleži da se tokom njegovih studija u Budimu, provodio kao nikad pre ni posle toga u životu, te da je gotovo svako veče išao na balove: "Subotom su Srblji držali bal 'Kod krune' u Tabanu, nedeljom smo išli u gradu, u ponedeljak rizikovali život vozeći se između santi lada do Pešte i '7 kurfiršta'. No, mladost ludost se pokazivala i u utornik kod "Belog krsta", u sredu u peštanskoj Hakerovoj sali, četvrtkom negde u gradu… i tako cele sedmice." Na jedan od peštanskih plemićkih maskenbalova Tekelija je došao odeven u tatarski kostim, na opšte oduševljenje prisutnih dama.

Svaki ceh je imao svoje "purgerske balove", priređivane o pokladama ili kad se birala nova uprava. Ceremonijal-majstor je bio tzv. predigrač, čiji je zadatak bio da svakom pridošlom kalfi nađe majstorsku ćerku za partnerku, s kojom bi odigrao prvi ples. Glavna igra je bila kolo, koje su igrali majstori i majstorice, a u pauzama tancovanja držane su mnoge prigodne zdravice. Opisujući purgerske balove u Sentandreji, Jakov Ignjatović ističe: "Nije tu bilo nikakve etikete, ali jeste učtivosti svojstvene zanatlijama i manjim trgovcima". Nadaleko su bili čuveni i balovi u Petrovaradinskom šancu.

Pored nedeljnog odlaska u crkvu balovi su bili jedina prilika da devojke zasene konkurentkinje, bolje se upoznaju s potencijalnim mladoženjama i predstave se kao poželjne udavače. Sve veći značaj balova, koji narušavaju staro patrijarhalno vaspitanje, kritikuje se u pesmi "Čistoje ogledalce", koja je krajem 18. veka pevana po gradskim sokacima:

"Vetroglava tvoja mati
ne misli ti dobra dati
Ona diže ludu glavu
i ne smotri tebi slavu
već te vodi po balovi
da ti ona kog ulovi
Troši novce bez prilike
a u kući nema dike."

Balovi su nametali i nova pravila ponašanja, a naročito umeće lepog razgovora i igre. U celoj Bačkoj bila je čuvena lepa Jela Nešković iz Novog Sada, koja je smatrana neprevaziđenim "šprehmajsterom" i "tancmajsterom" pa su u njenu slavu i pesme spevane.

Početkom 19. veka balovi su promenili svoj ideološki sklop, u program se uvode nacionalne igre i konverzacija na maternjem jeziku, pa oni postaju jedan od važnih elementara u stvaranju nacionalnog identiteta etničkih grupa Monarhije.

Svaki grad je svojim propisima ograničavao noćni život naročito omladine, pa im je u Budimu leti bilo dozvoljeno da van kuće leti ostanu do devet, a zimi samo do osam sati. Nakon toga zatvarane su varoške kapije, dućani i gostionice, muzičari su morali da oglase fajront, a za svako kršenje naređenje plaćala se globa. Ko bi se usprotivio bio je hapšen, okivan i vođen u zatvor. I pored zabrana mladi su se šuljali po sokacima, pa su šegrte optuživani da kradu voće, a kalfe da mnogo piju. Jedan nestašluk budimskih kalfi zabeležio je u svojim memoarima Sava Tekelija, koga su nagovorili da se popne na merdevine, proviri u sobu nekih devojaka i proveri da se zaiste uveče umivaju kiselim mlekom.

Međutim, Tekelija je pao s merdevina, sav se izlomio, pa je punih godinu dana morao da se oporavlja kod kuće u rodnom Aradu. Stroge su bile kazne i za nemoral, pa mÐda su mnoge javne kuće legalno radile, često su izdavane naredbe o proterivanju nekih "kurvi", koje su iz ko zna kojih sve razloga posebno bile na lošem glasu.

Krajem 18. veka postalo je popularno učlanjivanje u razna društva, pa i tajna masonska. Članovi zagrebačke lože Prudencije s nadimcima Danijel, odnosno Rubin bili su major Prodanović i kapetan Mikašinović. U karlovačkoj loži bili su episkopi Petar Petrović i Josif Jovanović Šakabenta, pod konspirativnim imenima Beniamin i Cicero. Zajedno sa Šakabentom u osječku ložu uključio se i arhimandrit manastira Krušedol, potonji mitropolit Stefan Stratimirović, zatim registrator mitropolijskog arhiva Pavle Marković, narodnocrkveni agent Stefan Novaković i upravnik srpskih škola Stefan Vujanovski.

Voleli su građani i viši stalež, naročito leti da od velikih sparina pobegnu iz grada u prirodu i prirede izlete, po ugledu na tzv. muslimanske teferiče. Odlazilo se najčešće do okolnih letnjikovaca, majura i čardaka. Ostao je izveštaj s jednog izleta mitropolita Pavla Nenadovića, nakon obavljene vizitacije fruškogorskih manastira.

Ispod ruševina kule Starog gradišta, preosovećenom su društvo pravili vikarni episkop Partenije Pavlović, igumani manastira Rakovca i obliženjg Vrdnika, seoskih knez Jovan Andrejević, vlasnik pošte u Karlovcima, te nekoliko monaha i mitropolitovih činovnika. Posluga je ponela dosta hrane i pića, a visoki crkveni jerarsi nakon svake zdravice u čast Božju, Bogorodičinu, svetog kneza Lazara, carice Marije Terezije i njene porodice, te sveštenstva i naroda, čaše su razbijali o zidine kule.
Odgovori
#18
Gospoda i u Beč svoju posteljinu nosi

Mnogo su po K und K monarhiji putovali Srbi 18. veka: trgovci na vašare i u najzabitija sela, kalfe na vandrovku (višegodišnje sticanje praktičnih znanja kod raznih majstora), đaci i studenti su učili širom Evrope, dok su pobožni odlazili na hodočašća.

Učeni Dionisije Novaković, profesor a potom i perfekt Latinskog učilišta u Petrovaradinskom šancu, obilazio je eparhije, držeći propovedi po crkvama i seoskim vašarima, odlazeći i gde su ga zvali i gde ga nisu očekivali. Propovednička putovanja su prekinuta tek kad mu je na sednici Konzistorijalnog mitropolijskog suda neopozivo zabranjeno da radi ono za šta nema odobrenje.

Sa mnogo muke je prosvećeni Dositej Obradović u pismu episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti pokušao da objasni kako iz "Požuna u Germaniju putuje preko Italije, Korzike, Kalabrije, Carigrada, Crnog mora, Besarbije, Moldavije, Poljske i Šlezije, da bi malo mimograd mogao videti zemlje i gradove". Dok je Dositej na putu često i gladovao, imućni poput Simeona Piščenjvića i Save Tekelije su uživali u udobnosti poštanskih diližansi, iznajmljenih ili vlastitih kola.

Piščević, bogat i nemirnog duha, na putovanja nosi vlastitu posteljinu čak i kad odlazi u "carsku Vienu". Dugo se i temeljno sa porodicom pripremao za put u Rusiju (opisi iz njegovih memoara bili su inspiracija Crnjanskom za pisanje "Seoba"), kupio je kola s četiri konja i iznajmio celu ekipu sluga koji će ga pratiti. U svakom mestu gde su zastali, dok su konjušari timarili konje a kuvari mu pripremali ručak, on je poput pravog globtrotera obilazio znamenitosti. I Tekelija je za svoje česte odlaske u Budim i Peštu koristio četvoropreg.

Kad je feldmaršal-lajtnant Mihailo Mikašinović, baron od Šlagenfelda, kao deputarac Slunjske regimente došao na crkveno-narodni sabor u Karlovce 1769, kao pratnju svite od čak 13 osoba, među kojima je bila i njegova supruga, poveo je: ađutanta, kuvara, tri sluge, potrčka, dva kočijaša i tri husara. U kući Jovana Andrejevića, kod koga je odseo, zakupio je četiri sobe. Bogate porodice su na duža putovanja sa sobom nosile doslovno sve što bi im moglo zatrebati, jer su žene i deca spavali u kolima kada usputna svratišta nisu bila primerena njihovom nivou. I gostionice u većim i manjim gradovima često ne ispunjavaju plemićka očekivanja, pa se Tekelija žalio kako u nekoj krčmi nije mogao da zaspi od stalnog dečjeg plača, te je noć proveo pod vedrim nebom. Srećom, bilo je toplo.

Đaci, studenti i kalfe putovali su znatno skromnije, najčešće su peške prevaljivali i po nekoliko stotina kilometara. Tako je potonji utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj Jovan Rajić prevalo put od Šoprona do Kijeva, gde je nameravao da upiše Duhovnu akademiju. Često se na put kretalo s malo novca, ili bez njega, pa se moralo računati na milostinju i gostoprimstvo u usputnim svratištima i krčmama. Dositej Obradović je opisao svoje mukotrpno putešestvije od Temišvara do Fruške gore, noseći u torbi samo tri krajcare, rezervnu košulju, komad hleba, katehizis i časoslov, ali je bio primoran da ga proda nekom lokalnom svešteniku za sedam krajcara. Odmorio se jedino kad ga je nadomak Karlovaca primio neki kočijaš i za nekoliko marijaša prevezao do Hopova.

Kada su zbog nepoznatog razloga saslušavali izvesnog Novosađanina Jovana Čupića, on je pandurima ispričao kako je napustio kuću u 16. godini, želeći, i pored protivljenja roditelja, da se zamonaši u Hilandaru. Uspeo je tek 1761, kad je upoznao jednog svetogorskog kaluđera. Međutim, samo se dva meseca zadržao u Hilandaru, jer mu se iskušenički život nije svideo. Otišao je u Carigrad, pa u Moskvu, gde je završio škole i vratio se u Habzburšku monarhiju.

Retko su prečanski Srbi odlazili u osmanske krajeve. Ipak, jeromonah Mojsije iz manastira Beočin bežao je tamo i vraćao se četiri puta. Izvesni Jovan iz prnjavora manastira Privina glava je ostavio suprugu i dvoje dece, pa sa komšinicom, suprugom Jovana Mijatovića, prebegao južno od Save. Ona se kasnije predomislila i vratila, dok se o njegovoj sudbini ništa ne zna.

Često se odlazilo na hodočašća. Siromašniji su išli do manastira na Fruškoj gori ili kultnog hrama Uspenja Bogoradice u Srpskom Kovinu, gde se čuvala ikona za koju se verovalo da ima isceliteljska svojstva, dok su najimućniji i najpobožniji preko Atosa odlazili u Svetu zemlju. Neki su, kao 1731. Nikola Bogdanović, jedan od najbogatijih građana Petrovaradinskog šanca, svoj hadžiluk okončali monašenjem.

On je uz pomoć mitropolita Vikentija Jovanovića uspeo da dobije pasoš, pre polaska raspravio je imovinske odnose sa braćom i testamentom ženi Veseli ostavio 7.000 forinti. U Hilandaru se zamonašio kao hadži Nikanor, a braća su deo dobiti od imovine slala kao priloge manastirima Krušedol i Hilandar, a deo novca davali su za pomoć udovicama. Na Svetoj gori je ovaj novosadski hadžija i preminuo 1751. Putovanja u Svetu zemlju nekad su se pretrvarala u prave avanture, kao hodočašća krušedolskog arhimandrita Nikifora Radosavljevića i Danila Neradinca, koje su u Egejskom moru zarobili gusari, pa su tek posle nekoliko godina uspeli da se izbave.
Odgovori
#19
Kuća bez knjiga i ikona


Pored kaluđera iz starih srednjovekovnih zadužbina, poput Studenice, Dečana, Žiče ili Đurđevih stupova, u Beogradski pašaluk su dolazili i monasi sa Sinaja, Atosa i iz Svete zemlje da prikupljaju pomoć za svoje manastire. Često su seljaci pomagali i hramove u udaljenim krajevima, za koje verovatno dotad nisu ni čuli. Znajući koliko su Srbi vezani za pravoslavlje, pojedine varalice u monaškim odorama, sve dok ih knjaz Miloš Obrenović nije strogim kaznama suzbio, pod pretnjom kletvi i anateme su pokušavale da i od sirotinje izvuku što više novca.

Prota Matija Nenadović u svojim memoarima beleži da je srpski živalj veoma poštovao svete nedelje i sve zapovedne hrišćanske praznike, pa je pazio da tih dana nikakav posao ne započinje niti završava. Kako su gotovo svi seljaci iz njegove Brankovine bili nepismeni, često su se obraćali majci ovog budućeg sveštenika, jer je "on znao čitati i svece joj kazivati", kako bi proverili da nisu zaboravili neko "crveno slovo". O velikim praznicima, naročito posle velikih postova, cele porodice su se gurale oko male crkve brvanare, ne uspevši da uđu ni u njenu portu. U selima gde nije bilo crkve, sveštenici su pričešćivali okupljeni narod i po livadama i njivama, ako se za njih, osnovano ili ne, tvrdilo da su crkvišta ili manastirišta.

Retko koji srpski seljak imao je knjige, dok su ikone u svojim kućama imali samo sveštenici i imućniji meštani. Teološko znanje prosečnog vernika bilo je skromno, većina je znala neke od Deset božjih zapovesti, zatim koji je svetac porodični zaštitnik i kako se slavi. Književnik Milovan Vidaković, rođen u šumadijskom selu Nemenikuće, koji je mlad emigrirao u Habzburšku monarhiju, u svoj "Avtobiografiji" piše kako većina ukućana u njegovom domu nije znala ni sve reči pojedinih molitvi, pa se svako molio kako je znao i umeo. Mada su mu roditelji bili među najimućnijima u celom kraju, pa je kod njih odsedao beogradski mitropolit prilikom obilaska eparhija, u kući nisu imali ikone. Vidaković svedoči i kako lokalne osmanske vlasti nisu bile netrpeljive prema hrišćanima, jer su svečanu đurđevdansku litiju, u kojoj je i sam učestvovao, muslimani sa znatiželjom posmatrali, ne pokazujući nikakvu nameru da je ometaju.

I siromašni i bogati su se nedeljama, pa i mesecima unapred spremali za svoju krsnu slavu, koja je proslavljana tri dana. Svaka porodica je pored gostiju, koji su na slavu pozivani i kojima je poseta uzvraćana, dobrodošlicu pružali i neznanim putnicima, kako bi pokazali svoju hrišćansku širokogrudost. Gosti su ostajali dokle su želeli, ili dok je bilo hrane i pića, pa su se razilazili i nekoliko dana od zvaničnog završetka slave.

Naročito su Srbi poštovali post, ispovest i pričešće, pa je potporučnik Habzburške vojske Miteser, koji se 1784. nalazio u špijunskoj misiji u Timočkoj krajini, zabeležio da su tokom Gospojinskog posta "pravoslavci jeli samo jako usoljenu ribu i pasulj kuvan na vodi, sa dosta paprike, toliko začinjen da se ne može jesti". U srpske frajkore tokom austro-turskog rata (1788—1791), po ugledu na ostale jedinice multikonfesionalne habzburške vojske, postavljani su vojni sveštenici sa isključivo duhovnom misijom, ali su neki od njih kad je zatrebalo uzimali i oružje u ruke.

Oni su određivali i kojim će danima intendanti deliti posne obroke Srbima. Snažnim prisustvom pravoslavne vere u životu srpskog stanovništva 18. veka može se objasniti mali procenat prelaska u islam, mÐda je, istina, to bio i period slabljenja Osmanskog carstva, kad promena vere nije doprinosila napredovanju na društvenoj lestvici. Među vernicima poseban ugled uživali su putnici koji su se nakon hodočašća u Svetu zemlju ili na Atos vratili s titulom hadžije; takvi su bili hadži Ruvim Nešković, arhimandrit Bogovađe, hadži Gerasim Georgijević, iguman Moravaca, ili hadži Melentije Stafanović, arhimandrit Rače.

I malobrojna srpska elita, oborknezovi, seoski knezovi (kodžabaše) i drugi laički predstavnici naroda su se trudili da uspostave bliske veze s najistaknutijim crkvenim velikodostojnicima, pa je po želji svoga oca, kneza Alekse Nenadovića, protu Mateju rukopoložio tadašnji užičko-valjevski mitropolit Joakim. Mada je srpsko stanovništvo većinom bilo odano pravoslavlju, vizitacija Valjevske episkopije, koju je 1735. obavio protosinđel Beogradsko-karlovačke mitropolije Andreja Joakimović, pokazala je sumornu sliku o sveštenicima u kratkotrajnoj habzburškoj tvorevini Kraljevini Srbiji (1718—1739).

Knjiga je među njima bilo malo, teološko znanje oskudno, a ponašanje ponekad problematično. Većina popisanih sveštenika čak nije znala ni svih sedam svetih tajni, pa su im podeljene cedulje iz kojih je trebalo da ih nauče. Nizom arhijerejskih i saborskih uredbi sveštenstvu je naređeno da se oblači jednoobrazno, saglasno svom zvanju — monasi u crne mantije, a mirski sveštenici u plave - te da drže urednu bradu i brkove. Zabranjeno im je da neograničeno učestvuju u gozbama, na svadbama i proslavama, te "da igraju kuglu, kocke, komedije i maškere", čemu su neki očigleno bili skloni.
Odgovori
#20
Monahe su i hajduci poštovali

Većina pravoslavnih sveštenika u Beogradskom pašaluku bili su doseljenici (ili prva generacija njihovog potomstva) pristigli pretežno iz graničarskih dinarskih predela, pa u tim surovim vremenima nije bila retkost da su neki u svoj biografiji imali i hajdučku prošlost. Iz starog kraja preneli su i dotadašnji način života, bavili su se, kao i njihovi susedi, poljoprivredom i stočarstvom, a neki stekli i znatna imanja, velika gotovo kao pravi spahiluci.

Od ostalih seljaka razlikovali su se samo po tome što su, pored bogoslužbenih knjiga, posedovali ruske bukvare i gramatike, pa su njihova deca, čak i ženska, rano naučila da čitaju. Ako bi se sveštenički poziv u familiji ugasio, bogoslužbene knjige, sinđelije, ikone i krstovi poklanjani su parohijskim crkvama ili obližim manastirima, mada je bilo i potomaka koji su ih prodavali.

Radi školovanja, neki su budući sveštenici odlazili i u udaljene oblasti. Vizitacijom fruškogorskih manastira 1735. ustanovljeno je da četvrtina učenika potiče iz Osmansog carstva. Za sveštenički poziv obrazovali su se prvo u Pokrovo-bogorodičnoj školi mitropolita Pavla Nenadovića, a od njenog ustanovljenja 1794. i Karlovačkoj bogosloviji. U manastirima Petkovica, Bogovađa i Dokmir pored osnova pismenosti i teološkog znanja učenici su podučavani umetnosti ikonopisanja, duboreza i kamenoreza. Međutim, bilo je južno od Save i Dunava i sveštenika koji su studirali u Pešti, Požunu ili Segedinu, stakavši znatno šire obrazovanje od onog neophodnog za vršenje duhovene misije.

Posebnost svešteničkog poziva doprinela je i stvaranju brojnih svešteničkih porodičnih loza, isprepletanih rodbinskim vezama jer se vodilo računa da se budući sveštenici žene upravo iz svešteničkih kuća. Međutim, mada česta, ta pojava nije dovela do stvaranja nekakvog posebnog, zatvorenog svešteničkog staleža.

Iako su pravoslavni kaluđeri kod građanskih vlasti, kao i pretpostavljenih crkvenih arhijereja, bili u gotovo istom pravnom položaju kao mirski sveštenici, njihov svakodnevni život, uređen crkvenim tipikom, bio je sasvim drugačiji. Monaška bratstva popunjavali su učenici koji su prvobitno bili došli kod pojedinih uglednih kaluđera radi opismenjavanja, dolaskom obudovelih sveštenika, po tada strogo primenjivanom pravilu obavezni da prime postrig, ali su najbrojniji bili obični ljudi iz naroda, koji su želeli da žive moralno što čistijim životom ili okaju grehove iz prošlosti.

Pre nego što bi postali članovi bratstva, kandidati su morali da najmanje tri godine žive po strogim pravilima iskušeništva, da bi nakon toga, ako bi mišljenje duhovnog oca bilo povoljno, primali postrig. Odsecanje kose i zamena svetovne odeće kaluđerskom rizom označavali su raskid sa svetovnim životom. Pošto bi položili tri zaveta (na siromaštvo, poslušnost i bezbračnost) dotadašnja imena bila su im zamenjivana monaškim.

S obzirom da su parohije često nasleđivane u svešteničkoj porodici, vernici su svoje lokalne parohe uglavnom smatrali kao sebi ravne, obične ljude, s kojima su odrastali i poznavali ih iz vremena pre nego što su rukopoloženi. S takvim sveštenikom, koji je kao i ostali seljaci orao, sekao šumu i gajio stoku, neretko su obični ljudi mogli i da se posvađaju zbog najobičnijih, svetovnih razloga. I zbog svog asketskog načina života monasi su uživali veliko poštovanje, čak i kod odmetnike od zakona hrišćanske vere. Cinjenicu da ih, dok su skupljali milostinju, nisu napadali ni hajduci, iako su sa sobom nosili novac, zapazili su i habzbruški vojni krugovi, pa su ih zbog toga smatrali najpogodnijim za obaveštajne misije.

Nisu, naravno, duhovnicima, ispovedali svoje grehove samo hajduci, već i obični ljudi. Revnosni sveštenici ili monasi uspevali su čak i starešine porodica da ubede u neophodnost ispovesti bar jednom godišnje. Prilikom ispovedi, glava kuće je poslednja dolazila na red, tek pošto bi se uverio da su njegovi ostali bližnji obavili svoju dužnost. Ispovedniku su poveravane stvari koje su za ostale ljude u okruženju zauvek ostale tajna, osim ako onaj ko se ispovedao izričito nije tražio da se to prenese nekom trećem licu. Pored brige o spasenju duše, u nedostatku posebnih medicinskih ustanova, duhovnicima su poveravane i najintimnije stvari koje su se ticale duševnog i telesnog zdravlja pojedinaca, nepoznate i njegovim bližnjim.

Da bi lečili bolesti, pojedini manastiri s vremenom su postali prava riznica znanja, zasnovanih pre svega na iskustvima narodne medicine. Skromna hiruška i farmaceutska znanja imali su i pojedini monasi-lutalice, ali su njihovi nestručni pokušaji operacije gušavosti, ili čak pojedinih tumora, ponekad ostavljali nepopravljive posledice po zdravlje pacijenata. Manastiri Vraćevšnica i Kalenić su postali specijalizovali centri gde su primani bolesnici s jakim epileptičnim napadima ili oni koji su bili teško duševno oboleli, pa u tom stanju počinili ubistva ili razbojništva. Posle završenog lečenja, puštani su kući, uz pisane potvrde lokalnim vlastima da su izlečeni i da im se to što su počinili u bolesti biše ne sme uzimati za zlo
Odgovori
« Starije Teme | Novije Teme »


Skoči na Forum:


Korisnika pregleda ovu temu: 12 Gost(a)