10-09-2012, 10:36 PM
Злато треба братски поделити. Прича се да ни један ''од тих Турака или Римљана'' (за које се везују предања о закопаном злату) није сам остављао злато, него су увек били у друштву. У складу с тим, верују сврљишки ''златари'', онај који пронађе то злато требало би да га подели са друштвом, братски, као што су га ови заједнички оставили, јер ''ако помислиш да некога превариш, неће ти се дати да га нађеш.''
Злата највише има на међама. Верује се да у сврљишком крају има путева којима су само Турци пролазили и да се обично поред тих путева налазе оставе са благом као и бројни записи и знаци који упућују како се може доћи до блага. Оваква су места посебно бројна на граници која се налазила на Грамади: ''Тамо је било турско, а овамо српско''. На пример, као једно од посебно интересантних места за ''златаре'' наводи се ''Јечмиште'', јер је ту била ''четворомеђа'', односно ту се налазила граница и караула (''тамо је била турска њива, а са наше стране српска'') и верује се да ''у ту клисуру има свашта''.
Разоткривање у сновима. Исто тако, у предањима становништва сврљишког краја често се јавља и мотив разоткривања у сновима места где је закопано благо. Рецимо, по причи једног казивача, његов теча је сањао место звано ''Румењак''. Недалеко од тог места налазио се кладенац где су воденичари захватали воду. По течиној причи, у интерпретацији казивача: ''И идући од тај извор преко звано место 'Стражу' на сред пут сањам ја једног белог старца на ту стазицу, седи на троношку, подбочио се на руке и на лактови. Ја пролазим и не обраћам пажњу на њега. И обрну се, а старац ме упита: 'Видене, јеси л' то ти'? 'Ја сам, бре, дедо'. (А он мисли да је то неки његов деда Мита што је умро.) 'Е, па, Видене, кад си то ти, да идеш да зовнеш Давида, и ово што је овдекај остављено да узмете, то је ваше'. И суну се са прст испод троношку и каже: 'Ево, баш овде је, добро запамти'. И изгуби се деда и ја пројдо. И ја продужим даље и после се разбудим''. И преко зиме је човек, који је сањао овај сан, ишао са поменутим Давидом у лов: ''Идем ја, а он иде по мене. Ја долазим на ту стазицу, а снег до колена. А на том месту змија оволка (огромна) на снег. 'Давиде, кам си, оди горе. На снег змија! Погледај', каже. 'Стварно змија'. Змија оволка дебела, има двадесет килограм месо од њу. Големи црвени крст има на чело. Потеже Давид пушку, пуче пушка и изгуби се змија, нити има змија, нити је убило, нити какво''. По мишљењу казивача (који за себе тврди да је ''златар''), требало је да ухвате ту змију, или да добро запамте место, да не пуцају. На том истом месту се налазио ''степени камен''; на сред степеника је, по сећању ''златара'', био неки знак, уклесан ко зна кад: кочије и кола, девојка која седи на камену, држи кудељу и преде. Када су, касније, поменути ''златари'' отишли са апаратом, нису могли да пронађу то место! Знак, тј. слику девојке-преље, ''златари'' су видели само пре пуцња, а након што су пуцали нису могли да виде тај знак, ''степеник је био ту, а знака нема''.
Принцип амбиваленције. Однос становништва источне Србије према злату је наглашено амбивалентан (''човек не зна како да поступи и шта да ради у вези тога''). С једне стране, ''златари'' осећају велику привлачност према злату, желе да га пронађу и обогате се, а с друге стране, по њиховим веровањима, злато је истовремено и проклето, и онога ко га пронађе стиже несрећа. Посебно се инсистира да злато не сме да се дира уколико се налази на неком ''црквеном месту'', на месту које је посвећено. Ако се такво злато дира – ''ће да се деси у фамилију нешто''.
Митска биљка – расковник. У митском систему који се образује у вези са мотивом трагања за златом, у сврљишкој области, средишње место је резервисано за чудесну биљку расков или расковник (оба облика су широко распрострањена). По народном веровању, у највећем броју случајева само уз помоћ раскова може се доћи до злата.
У сврљишком крају су изузетно распрострањена предања о благу Поп-Мартина (или Поп-Маринка), као и о ''мапама Поп-Маринка'' (на које упућује ознака МПМ, за којом трагају ''златари''. Хајдук-Вељко је, по предању, знао где се налази ово благо. Њега су убили Бугари и Мађари управо да би се домогли раскова, ''земаљских кључева'', јер се мислило да се они налазе код Хајдук-Вељка. Расков је, по веровању, биљка чији је корен у облику човека,. мушкарца – расков има све што има и мушкарац. Помоћу раскова могу да се отварају катанци, ризнице које су затворене и слично. По казивању А. Младеновића, друго име за расков (или расковник) је ''земаљски кључеви''. Мађари и Бугари, и поред тога што су по предању убили Хајдук – Вељка, нису успели да дођу до ''земаљских кључева''. По казивању, деда Борко, травар једини је нашао ''тог раскова'', ''на звано место 'Црвене стене' '', на Сврљишким планинама. По овом казивању, расков расте само на том врху, и то искључиво мушки. Постоји само један мушки док је женских врста раскова чак девет, од којих је само један ''прави'' и сматра се мајком. Када се преломи један његов ''прстак'' из њега иде бела вода, као млеко, тј. овај расков изгледа као мајка која доји. А када се мушком раскову преломи један ''прстак'' (тј. било који његов део) из њега иде вода црвена као крв – и она се третира као Исусова крв. Верује се и да свака врста женског раскова има своју намену. Иначе, неки казивачи изједначују расков са биљком мандрагором.
Забележено је веровање да је закопано благо остављено ''под завером земаљског кључа'' или раскова, тј. да у свакој ризници мора да постоји или мушки или женски расков. Ако је у ризници женски расков, онај ко жели да отвори ризницу мора да донесе мушки, и обрнуто, ако је у ризници мушки, доноси се женски. Током двадесет минута они воде љубав. Тада настаје цика и пиштање, па за то време, док су раскови заузети човек може несметано да изнесе из ризнице шта год жели. А после тих двадесет минута не може да се изнесе ''ни један руст'', односно ни најмањи предмет.
Уколико човек који дође до правог мушког раскова не зна да рукује њиме, то може бити убитачно. Исто је убитачно и ако не зна ког је пола расков који се налази у ризници. Јер, ако је у ризници мушки расков, то може бити опасно по живот, пошто тада настаје борба између два мушка раскова, ''и то руши камен и брда, и све се руши, и човек остаје тамо''. По једном казивању, управо из тих разлога ''златари'', који су отварали магазу у планини Кукавици, код Лесковца, нису више изашли.
Често казивачи наводе да расковник располаже огромном силом, просто несхватљивом обичном смртнику. Слично је и у другим крајевима. По једном казивачу (из етно-филма Каменка Катића): ''То је нека сила Божија, ко то зна шта је''. У сврљишком крају се такође верује да расков има толико моћну силу ''да руши брда, стење, све могуће''. Једна од ситуација када се у највећој мери може сагледати моћ којом располаже расков, јесте управо наведена борба два мушка раскова, током које се ослобађа огромна енергија.
Некада се расков ушивао у део одеће оних који су ишли у рат (''жена или мајка им негде ушије расков''), пошто се верује да расков штити и од метка (''ту метак не пролази уопште, може да пуца какво оће, али метак не долази до њега'').
Треба нагласити да је за коришћење раскова, по веровању, потребно посебно знање. Пре свега важно је знати ''како да га нађеш, како да га ископаш, како да га транспортујеш до одговарајућег места и како да га употребиш, ако га само ставиш у џеп, никакав ефекат немаш од њега, јер он гине''. Верује се да расков не може да живи без црног вина. Треба припремити воштану кутију и налити природно црно вино у њу, и то потпуно природно вино, од чистог зрна грожђа. Чим се расков ископа, треба га ставити у ту кутију са вином и посматрати шта он ради. Чим доспе у вино, расков почне да се помера и окреће, све док се и не окупа. Тек када се окупа, он се умири. Онда се кутија поклопи воштаним поклопцем, умота се у бели пешкир и носи се кући, ''и с тим после можеш да радиш шта хоћеш, јер он је моћан док је жив, а кад је мртав нема никакав ефекат''. Расков се, по неким веровањима, може пронаћи само уочи Ђурђевдана, у поноћ. Најбоље је ако трагач зна на ком месту расков ''излази''. Онда ''мораш да седнеш ту и да мотриш како он ниче и расте, јер док не сване сунце он расте, цвета и процветава, и не познаје се где је био''. Ако трагач не зна тачно на ком месту расков ниче, мора да посматра већу површину и да сачека да прва зора заруди. Тада орао ''из ко зна коју даљину и висину'' долази и ''трчи да откине цвет и да га прогута, јер га чува и даје му моћ живота дуго година; каже се у народу 'живи као сићевички орао', јер тај цвет га чува''. Али, прво је потребно прекрстити се и запалити свећу, па тек онда почети са копањем тамо где је орао отргнуо тај цвет.
Као што је већ речено, верује се да се у свакој ризници налази расков који је чува. Када је у ризници мушки расков, треба донети женски и обрнуто. Док они воде љубав, магаза је слободна за изношење блага. Када се погреши, и донесе се женски расков до ризнице у којој се налази такође женски, реакције нема. ''Златар'' нити може да уђе, нити ће му живот бити угрожен. Међутим, када се донесе мушки расков до ризнице, у којој се већ налази такође мушки, долази до стравичне буке, све се руши и ломи. По једној причи, људи из државе Јордан су долазили у источну Србију, у Голубац, у Ђердапску клисуру, и донели прави женски расков, али нису ништа успели да ураде, што је доказ да се тамо такође налази женски расков. По веровању, у голубачкој тврђави постоји магаза, која је некада припадала Хајдук-Вељку.
За коришћење раскова најбитнији је корен, у облику човека. Такође, расков има и цвет који цвета уочи Ђурђевдана (као што је већ речено).
Верује се да су ''земаљске кључеве'', расков имали Хајдук Вељко и Деда Борко, травар. Сматра се да је Деда Борко могао да лечи управо зато што је поседовао расков. По једном казивању, он је 40 година тражио расков да би га нашао. Излазио је, уочи Ђурђевдана, са шатором на планину, и по 4 до 5 дана боравио на њој, тражећи расков. Само је једном пронашао расков и то му је служило док је био жив. По казивању, Деда Борко, травар живео је ''око 98 година'', а његова дуговечност се такође приписује дејству раскова.
Злата највише има на међама. Верује се да у сврљишком крају има путева којима су само Турци пролазили и да се обично поред тих путева налазе оставе са благом као и бројни записи и знаци који упућују како се може доћи до блага. Оваква су места посебно бројна на граници која се налазила на Грамади: ''Тамо је било турско, а овамо српско''. На пример, као једно од посебно интересантних места за ''златаре'' наводи се ''Јечмиште'', јер је ту била ''четворомеђа'', односно ту се налазила граница и караула (''тамо је била турска њива, а са наше стране српска'') и верује се да ''у ту клисуру има свашта''.
Разоткривање у сновима. Исто тако, у предањима становништва сврљишког краја често се јавља и мотив разоткривања у сновима места где је закопано благо. Рецимо, по причи једног казивача, његов теча је сањао место звано ''Румењак''. Недалеко од тог места налазио се кладенац где су воденичари захватали воду. По течиној причи, у интерпретацији казивача: ''И идући од тај извор преко звано место 'Стражу' на сред пут сањам ја једног белог старца на ту стазицу, седи на троношку, подбочио се на руке и на лактови. Ја пролазим и не обраћам пажњу на њега. И обрну се, а старац ме упита: 'Видене, јеси л' то ти'? 'Ја сам, бре, дедо'. (А он мисли да је то неки његов деда Мита што је умро.) 'Е, па, Видене, кад си то ти, да идеш да зовнеш Давида, и ово што је овдекај остављено да узмете, то је ваше'. И суну се са прст испод троношку и каже: 'Ево, баш овде је, добро запамти'. И изгуби се деда и ја пројдо. И ја продужим даље и после се разбудим''. И преко зиме је човек, који је сањао овај сан, ишао са поменутим Давидом у лов: ''Идем ја, а он иде по мене. Ја долазим на ту стазицу, а снег до колена. А на том месту змија оволка (огромна) на снег. 'Давиде, кам си, оди горе. На снег змија! Погледај', каже. 'Стварно змија'. Змија оволка дебела, има двадесет килограм месо од њу. Големи црвени крст има на чело. Потеже Давид пушку, пуче пушка и изгуби се змија, нити има змија, нити је убило, нити какво''. По мишљењу казивача (који за себе тврди да је ''златар''), требало је да ухвате ту змију, или да добро запамте место, да не пуцају. На том истом месту се налазио ''степени камен''; на сред степеника је, по сећању ''златара'', био неки знак, уклесан ко зна кад: кочије и кола, девојка која седи на камену, држи кудељу и преде. Када су, касније, поменути ''златари'' отишли са апаратом, нису могли да пронађу то место! Знак, тј. слику девојке-преље, ''златари'' су видели само пре пуцња, а након што су пуцали нису могли да виде тај знак, ''степеник је био ту, а знака нема''.
Принцип амбиваленције. Однос становништва источне Србије према злату је наглашено амбивалентан (''човек не зна како да поступи и шта да ради у вези тога''). С једне стране, ''златари'' осећају велику привлачност према злату, желе да га пронађу и обогате се, а с друге стране, по њиховим веровањима, злато је истовремено и проклето, и онога ко га пронађе стиже несрећа. Посебно се инсистира да злато не сме да се дира уколико се налази на неком ''црквеном месту'', на месту које је посвећено. Ако се такво злато дира – ''ће да се деси у фамилију нешто''.
Митска биљка – расковник. У митском систему који се образује у вези са мотивом трагања за златом, у сврљишкој области, средишње место је резервисано за чудесну биљку расков или расковник (оба облика су широко распрострањена). По народном веровању, у највећем броју случајева само уз помоћ раскова може се доћи до злата.
У сврљишком крају су изузетно распрострањена предања о благу Поп-Мартина (или Поп-Маринка), као и о ''мапама Поп-Маринка'' (на које упућује ознака МПМ, за којом трагају ''златари''. Хајдук-Вељко је, по предању, знао где се налази ово благо. Њега су убили Бугари и Мађари управо да би се домогли раскова, ''земаљских кључева'', јер се мислило да се они налазе код Хајдук-Вељка. Расков је, по веровању, биљка чији је корен у облику човека,. мушкарца – расков има све што има и мушкарац. Помоћу раскова могу да се отварају катанци, ризнице које су затворене и слично. По казивању А. Младеновића, друго име за расков (или расковник) је ''земаљски кључеви''. Мађари и Бугари, и поред тога што су по предању убили Хајдук – Вељка, нису успели да дођу до ''земаљских кључева''. По казивању, деда Борко, травар једини је нашао ''тог раскова'', ''на звано место 'Црвене стене' '', на Сврљишким планинама. По овом казивању, расков расте само на том врху, и то искључиво мушки. Постоји само један мушки док је женских врста раскова чак девет, од којих је само један ''прави'' и сматра се мајком. Када се преломи један његов ''прстак'' из њега иде бела вода, као млеко, тј. овај расков изгледа као мајка која доји. А када се мушком раскову преломи један ''прстак'' (тј. било који његов део) из њега иде вода црвена као крв – и она се третира као Исусова крв. Верује се и да свака врста женског раскова има своју намену. Иначе, неки казивачи изједначују расков са биљком мандрагором.
Забележено је веровање да је закопано благо остављено ''под завером земаљског кључа'' или раскова, тј. да у свакој ризници мора да постоји или мушки или женски расков. Ако је у ризници женски расков, онај ко жели да отвори ризницу мора да донесе мушки, и обрнуто, ако је у ризници мушки, доноси се женски. Током двадесет минута они воде љубав. Тада настаје цика и пиштање, па за то време, док су раскови заузети човек може несметано да изнесе из ризнице шта год жели. А после тих двадесет минута не може да се изнесе ''ни један руст'', односно ни најмањи предмет.
Уколико човек који дође до правог мушког раскова не зна да рукује њиме, то може бити убитачно. Исто је убитачно и ако не зна ког је пола расков који се налази у ризници. Јер, ако је у ризници мушки расков, то може бити опасно по живот, пошто тада настаје борба између два мушка раскова, ''и то руши камен и брда, и све се руши, и човек остаје тамо''. По једном казивању, управо из тих разлога ''златари'', који су отварали магазу у планини Кукавици, код Лесковца, нису више изашли.
Често казивачи наводе да расковник располаже огромном силом, просто несхватљивом обичном смртнику. Слично је и у другим крајевима. По једном казивачу (из етно-филма Каменка Катића): ''То је нека сила Божија, ко то зна шта је''. У сврљишком крају се такође верује да расков има толико моћну силу ''да руши брда, стење, све могуће''. Једна од ситуација када се у највећој мери може сагледати моћ којом располаже расков, јесте управо наведена борба два мушка раскова, током које се ослобађа огромна енергија.
Некада се расков ушивао у део одеће оних који су ишли у рат (''жена или мајка им негде ушије расков''), пошто се верује да расков штити и од метка (''ту метак не пролази уопште, може да пуца какво оће, али метак не долази до њега'').
Треба нагласити да је за коришћење раскова, по веровању, потребно посебно знање. Пре свега важно је знати ''како да га нађеш, како да га ископаш, како да га транспортујеш до одговарајућег места и како да га употребиш, ако га само ставиш у џеп, никакав ефекат немаш од њега, јер он гине''. Верује се да расков не може да живи без црног вина. Треба припремити воштану кутију и налити природно црно вино у њу, и то потпуно природно вино, од чистог зрна грожђа. Чим се расков ископа, треба га ставити у ту кутију са вином и посматрати шта он ради. Чим доспе у вино, расков почне да се помера и окреће, све док се и не окупа. Тек када се окупа, он се умири. Онда се кутија поклопи воштаним поклопцем, умота се у бели пешкир и носи се кући, ''и с тим после можеш да радиш шта хоћеш, јер он је моћан док је жив, а кад је мртав нема никакав ефекат''. Расков се, по неким веровањима, може пронаћи само уочи Ђурђевдана, у поноћ. Најбоље је ако трагач зна на ком месту расков ''излази''. Онда ''мораш да седнеш ту и да мотриш како он ниче и расте, јер док не сване сунце он расте, цвета и процветава, и не познаје се где је био''. Ако трагач не зна тачно на ком месту расков ниче, мора да посматра већу површину и да сачека да прва зора заруди. Тада орао ''из ко зна коју даљину и висину'' долази и ''трчи да откине цвет и да га прогута, јер га чува и даје му моћ живота дуго година; каже се у народу 'живи као сићевички орао', јер тај цвет га чува''. Али, прво је потребно прекрстити се и запалити свећу, па тек онда почети са копањем тамо где је орао отргнуо тај цвет.
Као што је већ речено, верује се да се у свакој ризници налази расков који је чува. Када је у ризници мушки расков, треба донети женски и обрнуто. Док они воде љубав, магаза је слободна за изношење блага. Када се погреши, и донесе се женски расков до ризнице у којој се налази такође женски, реакције нема. ''Златар'' нити може да уђе, нити ће му живот бити угрожен. Међутим, када се донесе мушки расков до ризнице, у којој се већ налази такође мушки, долази до стравичне буке, све се руши и ломи. По једној причи, људи из државе Јордан су долазили у источну Србију, у Голубац, у Ђердапску клисуру, и донели прави женски расков, али нису ништа успели да ураде, што је доказ да се тамо такође налази женски расков. По веровању, у голубачкој тврђави постоји магаза, која је некада припадала Хајдук-Вељку.
За коришћење раскова најбитнији је корен, у облику човека. Такође, расков има и цвет који цвета уочи Ђурђевдана (као што је већ речено).
Верује се да су ''земаљске кључеве'', расков имали Хајдук Вељко и Деда Борко, травар. Сматра се да је Деда Борко могао да лечи управо зато што је поседовао расков. По једном казивању, он је 40 година тражио расков да би га нашао. Излазио је, уочи Ђурђевдана, са шатором на планину, и по 4 до 5 дана боравио на њој, тражећи расков. Само је једном пронашао расков и то му је служило док је био жив. По казивању, Деда Борко, травар живео је ''око 98 година'', а његова дуговечност се такође приписује дејству раскова.