25-01-2013, 01:16 AM
“Говорити о историји, често пута је незахвалан посао. То је једина наука која има директан утицај на политику. Зато је историја доживела толико фалсификата, преправки, подешавања, шминкања итд…
….
” Код нас Срба постоје 2 периода у историји, у проучавању историје. Период пре берлинског конгреса 1878-ме године, и после њега. До берлинског конгреса ми смо углавном знали да смо Срби, да смо на овим просторима од каменог доба. Да смо у времену римске империје имали значајну улогу. Да је наша најславнија династија Немањића пореклом од једног римског императора. У средњовековној Србији нема нигде помена Словена као таквих.
Не само да нема сеоба Словена, нема помена Словена. Наша писменост била је стара једна писменост коју су наши стари назовали “Србицом”. Све се то мења током времена, али је преокрет настао од берлниског конгреса, када је Русија несрећно направила онај споразум са Турском, и направила велику Бугарску на штету Србије. Тадашње велике силе нису желеле ширење Русије на Балкану, сазивају берлински конгрес, преправљају “Санстефански уговор” у корист Србије, али не за лепе очи. На том истом конгресу дат је мандат Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину, а Србима је тада речено:”Преко Дрине, преко Дунава, није ништа ваше! И немојте тамо да гледате”. Србија у то време, тога времена, није могла ништа друго него да слегне раменима. И онда се овде појављује једна мала група интелектуалаца, али врло моћни, који узимају на себе да спроведу те идеје берлинског конгреса.
На челу групе је Стојан Новаковић који је био и министар Просвете и председник владе. Стојан Новаковић, иначе правник по струци, почиње да слови као главни историчар. Смењује професора историје на великој школи, Срећковића, шаље га пре времена у пензију. На његово место поставља свога кума, Љубомира Ковачевића, правника по струци. И од тада почиње прича о сеобама Словена.
Srbi, drevni ratnici Sunca
Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke.
Praotac ljudi
Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici.
….
” Код нас Срба постоје 2 периода у историји, у проучавању историје. Период пре берлинског конгреса 1878-ме године, и после њега. До берлинског конгреса ми смо углавном знали да смо Срби, да смо на овим просторима од каменог доба. Да смо у времену римске империје имали значајну улогу. Да је наша најславнија династија Немањића пореклом од једног римског императора. У средњовековној Србији нема нигде помена Словена као таквих.
Не само да нема сеоба Словена, нема помена Словена. Наша писменост била је стара једна писменост коју су наши стари назовали “Србицом”. Све се то мења током времена, али је преокрет настао од берлниског конгреса, када је Русија несрећно направила онај споразум са Турском, и направила велику Бугарску на штету Србије. Тадашње велике силе нису желеле ширење Русије на Балкану, сазивају берлински конгрес, преправљају “Санстефански уговор” у корист Србије, али не за лепе очи. На том истом конгресу дат је мандат Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину, а Србима је тада речено:”Преко Дрине, преко Дунава, није ништа ваше! И немојте тамо да гледате”. Србија у то време, тога времена, није могла ништа друго него да слегне раменима. И онда се овде појављује једна мала група интелектуалаца, али врло моћни, који узимају на себе да спроведу те идеје берлинског конгреса.
На челу групе је Стојан Новаковић који је био и министар Просвете и председник владе. Стојан Новаковић, иначе правник по струци, почиње да слови као главни историчар. Смењује професора историје на великој школи, Срећковића, шаље га пре времена у пензију. На његово место поставља свога кума, Љубомира Ковачевића, правника по струци. И од тада почиње прича о сеобама Словена.
Srbi, drevni ratnici Sunca
Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke.
Praotac ljudi
Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici.