29-06-2012, 10:58 PM
Стара планина под Турском влашћу
Турци су се појавили на Балкану средином 14. века, а целокупно подручје Србије су освојили у 15. веку, тачније 1459. године. О времену потпадања Дојкинаца под турску власт нема довољно података, али се 1455. година сматра за годину у којој је освојен цео пиротски крај, те се ова година може узети за годину у којој је село Дојкинци такође потпало под турску власт. Према турској администрацији село Дојкинци је припадало нахији Висока, односно кази Шехирћој (Пироту), а Нишком пашчалуку. Турци су покореном становништву - раји, наметали многе обавезе: десетак, харач, кулук, данак у крви и друго. Поред тога, они су настојали да исламизују народ, што је рају ставило у јако тежак положај. Он је био додатно отежан због турских намесника (који су у име султана владали освојеним подручјима), а који нису поштовали султанове прописе о начину владавине и који су увели разне додатне дажбине (нпр. деветак), одузимали земљу сељацима, напаствовали девојке и жене и слично.У оваквим околностима многи Височани су напустили своје домове и отишли у хајдуке. Стара планина је увек била пуна хајдука који су на њој били од Ђурђевдана до Митровдана (тако село Дојкинци и данас слави ова два дана као сеоске славе). Хајдучке чете су пресретале турске караване и сакупљаче харача отимајући од њих оружје и новац који су закопавали на само њима знаним, местима у планини. Један од најпознатијих хајдука из овог краја био је Стојан са његовом ћерком Милком из Ореовице. Он је, са својом четом, контролисао пут који је из Бугарске водио за Пирот. По легенди, место изнад Дојкинаца звано ''Крваве баре'' је било место окршаја између хајдука и Турака, након чега су баре - локве задуго биле црвене од проливене људске крви. Дојкинчани су имали два позната хајдука: Саву и Ачевицу, чији потомци још увек памте легенде везане за њихове предке. Поред хајдучије, становници Висока су учествовали и у Првом и у Другом Српском устанку и били учесници многих других буна против Турака.После стварања кнежевине Србије, положај Срба у још увек неослобођеним крајевима, међу којима је био и Пирот, се погоршао, и многи су пребегли у слободну Србију. Било је и оних који су дизали буне и устанке. Становништво Висока је учествовало у више буна: 1835. године дванаест нишких села се побунило; маја 1836. под Хаџи-Нешиним вођством дигла се буна у Пироту; августа 1836. Височани су напали Турке у Пироту; 1841. године устанак Срба у Нишком санџаку захватио је и Пиротску нахију; године 1859. Пироћанци су подигли нову буну. У овом крају борбе су се наставиле и у време ослободилачких ратова (1876-1877), када су Пирот и околина напокон ослобођени -1877. године.Не постоје прецизни подаци о томе колики је број Дојкинчана учествовао у овим бунама и борбама, јер се најчешће сви устаници са Старе планине у документима помињу под скупним називом ''Височани''. Тако је А. Петронијевић 1836. године, пишући Милошу Обреновићу о побуни у Пироту, споменуо Височане од којих се ''више бојао'' јер нису хтели да иду својим кућама док год не протерају Турке.
Године 1878. након преговора Русије са Турском, у Санстефану, Србија је добила независност, али не и све територије које су биле српске. Бугарској је требао да припадне нишавски (у оквиру њега и пиротски крај), топлички и врањски округ. Србија је на ово оштро приговорила, па је исте, 1878. године, уз помоћ Енглеске и Астро-Угарске, сазван Берлински конгрес на коме су ови крајеви враћени Србији.Није на одмет поменути да је, по мишљењу неких историчара, у Санстефану рођена идеја такозване ''велике Бугарске', која се састојала у тенденцији ове земље да својој територији припоји већ поменуте округе, али и делове Македоније. Могућност за остваривање ове идеје, Бугарска је видела у свим следећим ратовима у којима је учествовала.
Турци су се појавили на Балкану средином 14. века, а целокупно подручје Србије су освојили у 15. веку, тачније 1459. године. О времену потпадања Дојкинаца под турску власт нема довољно података, али се 1455. година сматра за годину у којој је освојен цео пиротски крај, те се ова година може узети за годину у којој је село Дојкинци такође потпало под турску власт. Према турској администрацији село Дојкинци је припадало нахији Висока, односно кази Шехирћој (Пироту), а Нишком пашчалуку. Турци су покореном становништву - раји, наметали многе обавезе: десетак, харач, кулук, данак у крви и друго. Поред тога, они су настојали да исламизују народ, што је рају ставило у јако тежак положај. Он је био додатно отежан због турских намесника (који су у име султана владали освојеним подручјима), а који нису поштовали султанове прописе о начину владавине и који су увели разне додатне дажбине (нпр. деветак), одузимали земљу сељацима, напаствовали девојке и жене и слично.У оваквим околностима многи Височани су напустили своје домове и отишли у хајдуке. Стара планина је увек била пуна хајдука који су на њој били од Ђурђевдана до Митровдана (тако село Дојкинци и данас слави ова два дана као сеоске славе). Хајдучке чете су пресретале турске караване и сакупљаче харача отимајући од њих оружје и новац који су закопавали на само њима знаним, местима у планини. Један од најпознатијих хајдука из овог краја био је Стојан са његовом ћерком Милком из Ореовице. Он је, са својом четом, контролисао пут који је из Бугарске водио за Пирот. По легенди, место изнад Дојкинаца звано ''Крваве баре'' је било место окршаја између хајдука и Турака, након чега су баре - локве задуго биле црвене од проливене људске крви. Дојкинчани су имали два позната хајдука: Саву и Ачевицу, чији потомци још увек памте легенде везане за њихове предке. Поред хајдучије, становници Висока су учествовали и у Првом и у Другом Српском устанку и били учесници многих других буна против Турака.После стварања кнежевине Србије, положај Срба у још увек неослобођеним крајевима, међу којима је био и Пирот, се погоршао, и многи су пребегли у слободну Србију. Било је и оних који су дизали буне и устанке. Становништво Висока је учествовало у више буна: 1835. године дванаест нишких села се побунило; маја 1836. под Хаџи-Нешиним вођством дигла се буна у Пироту; августа 1836. Височани су напали Турке у Пироту; 1841. године устанак Срба у Нишком санџаку захватио је и Пиротску нахију; године 1859. Пироћанци су подигли нову буну. У овом крају борбе су се наставиле и у време ослободилачких ратова (1876-1877), када су Пирот и околина напокон ослобођени -1877. године.Не постоје прецизни подаци о томе колики је број Дојкинчана учествовао у овим бунама и борбама, јер се најчешће сви устаници са Старе планине у документима помињу под скупним називом ''Височани''. Тако је А. Петронијевић 1836. године, пишући Милошу Обреновићу о побуни у Пироту, споменуо Височане од којих се ''више бојао'' јер нису хтели да иду својим кућама док год не протерају Турке.
Године 1878. након преговора Русије са Турском, у Санстефану, Србија је добила независност, али не и све територије које су биле српске. Бугарској је требао да припадне нишавски (у оквиру њега и пиротски крај), топлички и врањски округ. Србија је на ово оштро приговорила, па је исте, 1878. године, уз помоћ Енглеске и Астро-Угарске, сазван Берлински конгрес на коме су ови крајеви враћени Србији.Није на одмет поменути да је, по мишљењу неких историчара, у Санстефану рођена идеја такозване ''велике Бугарске', која се састојала у тенденцији ове земље да својој територији припоји већ поменуте округе, али и делове Македоније. Могућност за остваривање ове идеје, Бугарска је видела у свим следећим ратовима у којима је учествовала.
