18-06-2012, 10:05 PM
IZGUBLJENI GRAD ARGOS
Veruje se da je anticka tvrdava, prebogata zlatom i drugim dragocenostima, skrivena negde u blizini sela Rgotina u Srbiji. Da li ju je pre pola veka pronašao timocki Romeo, od kada je prava opsesija lovaca na blago sa svih strana.
Još od preistorije Timeocke krajine i sve njene prirodne blagodeti mamile su razne plemena i narode, a iza njih su ostajala mnoga naselja i gradevine. Od svih njih, najvecu pažnju izaziva stari rimski grad Argos, što zbog svoje monumentalne arhitekture, a još više zbog prica da je u njemu sakrivena golema kolicina zlata i drugih vrednih dragocenosti.
Argos je, kako kažu istorijski podaci, bio anticka tvrdava, locirana kod sela Rgotina, u okolini današnjeg grada Bora. Izgradili su je Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.
U kanjonu Borske reke bilo im je utocište u koje su se visokodostojnici povlacili noseci sve ono što su robovi svakodnevno kopali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka u istocnoj Srbiji.
Maštoviti drevni majstori izradivali su nakit od topljenog plemenitog metala. Ono malo nakita koji su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri i mame pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.
Svi ti divni lanci, prstenje, minduše, broševi, kopce i šnale za kosu koje su ukrašavale carske dame pre dve hiljade godina, nadeni su kod Krivelja, petnaestak kilometara daleko od sela Rgotine. Tamo, gde retki stari spisi samo uzgred pominju grad Argos, za sada nije bilo nalaza.
Mešutim, sve to ne obeshrabruje meštane okolnih sela, a ni avanturiste iz ostalih delova Srbije. Oni i dalje traže, jer je praksa pokazala da je najveci deo vrednih arheoloških nalaza do sada, bio slucajno pronaden. Tek nakon toga išlo se u potragu za lokalitetima i otkopavali se temelji starih gradevina.
SKLONIŠTE STARIH RIMLJANA
Prica o Argosu je još zanimljivija, jer se tvrdi da je taj grad bio sazidan u kanjonu, izmedu visokih litica krecnih stena koje okružuju Rgotinu. Prizor je i za današnje prolaznike impresivan jer se sjajnobeli visovi brda uzdižu unedogled i cini se kao da se utapaju u samo nebo.
'Možda nas i ta atmosfera tera da verujemo da su stari Rimljani izabrali neku nisku zaravan koja je sa sve tri strane bila okružena brdima i da su na njoj sazidali grad' - kaže jedan od meštana koji se i sam aktivno bavi potragom za zakopanim blagom koja je zakonom zabranjena.
On, kao i drugi meštani, veruje da su Rimljani blokirali teškim stenama i sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je cinilo zaledinu otvorili ulaz u pecinu, još prostraniju od sazidane tvrdave, i unjoj uredili sobe za eventualnu zaštitu od varvarskih plemena.
'Pecina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uredeno mnogo soba i sve su imale kupatila slicna onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovackoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara. Druga, nešto manja dvorana bila je ocigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice ciji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grncarije, cinija i caša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani. Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. jedna je bila kovnica novca. Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovcezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda - ispricao je gore spomenuti tragac za blagom.
Dok je govorio, nije napravio nijednu pauzu, kao da prica po necijem diktatu. A oci, zagledane u daljinu cudno su se caklile, poput ociju putopisca koji opisuje mesto na kome je više puta bio i impresioniran zapamtio svaki detalj koji je video.
PRICA PRAVOG PRONALAZACA
Svi bi se u svetu radovali da je iz starorimske imperije ostao tako dobro sakriven objekat, da se s jednog mesta može autenticno posvedociti o ovoj verovatno najuzbudljivijoj epohi naše civilizacije.
Raspoloženje kod našeg tragaca za blagom je splasnulo do razocarenja, kada je nastavio svoju pricu.
'Nisam ja bio te srece da sve to vidim. Cela prica vezana je za sudbinu jednog Rajka iz susednog sela Vražogrnac. On je pre cetiri decenije tragajuci za sopstvenim mirom obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dode, sedne i zaboravi na svoju nesrecno ljubav, Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive cak tamo do Metovnice i šire do onog Grljana kod Zajecara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata pomnrli su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sacuva bogatstvo. Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je udvorištu pod hrastom ostalo i mnogo pokopanih zlatnika, i nije mu više ništa trebalo. Ali on je želeo samo jedno, visoku i tanku jasminu s ocima boje trave i bledom, skoro prozracnom kosom. Živela je u njegovom susedstvu. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.
Prica o Rajku i Jasmini, u stvari je prica o Romeu i Juliji na srpski nacin. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veca jer je Jasmina bila udata i imala je cak i dete, a posle Drugog svetskog rata, sve bele udovice zvali su gestapovske kurve.
U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ceš teško odoleti, kad osecaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oci i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oci. Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom cerkom otišla. Niko nije znao gde, am da su je svi tražili. Pricalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skucila.
Rajku je, medutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drvece i lutao po belom vanzemaljskom stenju. Tokom jedne šetnje naišao je na plocu. Verovatno je vec bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da ude. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolecima prica, da vracare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrcu tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.
Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noci Vražogrncani su se okupali, žene su im spremile ciste gace jer se u pohode za blagom ne ide necist, i došli su tu, nadomak našeg sela. Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodic rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povredena, trojica tek okrznuta.
Veruje se da je anticka tvrdava, prebogata zlatom i drugim dragocenostima, skrivena negde u blizini sela Rgotina u Srbiji. Da li ju je pre pola veka pronašao timocki Romeo, od kada je prava opsesija lovaca na blago sa svih strana.
Još od preistorije Timeocke krajine i sve njene prirodne blagodeti mamile su razne plemena i narode, a iza njih su ostajala mnoga naselja i gradevine. Od svih njih, najvecu pažnju izaziva stari rimski grad Argos, što zbog svoje monumentalne arhitekture, a još više zbog prica da je u njemu sakrivena golema kolicina zlata i drugih vrednih dragocenosti.
Argos je, kako kažu istorijski podaci, bio anticka tvrdava, locirana kod sela Rgotina, u okolini današnjeg grada Bora. Izgradili su je Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.
U kanjonu Borske reke bilo im je utocište u koje su se visokodostojnici povlacili noseci sve ono što su robovi svakodnevno kopali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka u istocnoj Srbiji.
Maštoviti drevni majstori izradivali su nakit od topljenog plemenitog metala. Ono malo nakita koji su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri i mame pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.
Svi ti divni lanci, prstenje, minduše, broševi, kopce i šnale za kosu koje su ukrašavale carske dame pre dve hiljade godina, nadeni su kod Krivelja, petnaestak kilometara daleko od sela Rgotine. Tamo, gde retki stari spisi samo uzgred pominju grad Argos, za sada nije bilo nalaza.
Mešutim, sve to ne obeshrabruje meštane okolnih sela, a ni avanturiste iz ostalih delova Srbije. Oni i dalje traže, jer je praksa pokazala da je najveci deo vrednih arheoloških nalaza do sada, bio slucajno pronaden. Tek nakon toga išlo se u potragu za lokalitetima i otkopavali se temelji starih gradevina.
SKLONIŠTE STARIH RIMLJANA
Prica o Argosu je još zanimljivija, jer se tvrdi da je taj grad bio sazidan u kanjonu, izmedu visokih litica krecnih stena koje okružuju Rgotinu. Prizor je i za današnje prolaznike impresivan jer se sjajnobeli visovi brda uzdižu unedogled i cini se kao da se utapaju u samo nebo.
'Možda nas i ta atmosfera tera da verujemo da su stari Rimljani izabrali neku nisku zaravan koja je sa sve tri strane bila okružena brdima i da su na njoj sazidali grad' - kaže jedan od meštana koji se i sam aktivno bavi potragom za zakopanim blagom koja je zakonom zabranjena.
On, kao i drugi meštani, veruje da su Rimljani blokirali teškim stenama i sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je cinilo zaledinu otvorili ulaz u pecinu, još prostraniju od sazidane tvrdave, i unjoj uredili sobe za eventualnu zaštitu od varvarskih plemena.
'Pecina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uredeno mnogo soba i sve su imale kupatila slicna onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovackoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara. Druga, nešto manja dvorana bila je ocigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice ciji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grncarije, cinija i caša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani. Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. jedna je bila kovnica novca. Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovcezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda - ispricao je gore spomenuti tragac za blagom.
Dok je govorio, nije napravio nijednu pauzu, kao da prica po necijem diktatu. A oci, zagledane u daljinu cudno su se caklile, poput ociju putopisca koji opisuje mesto na kome je više puta bio i impresioniran zapamtio svaki detalj koji je video.
PRICA PRAVOG PRONALAZACA
Svi bi se u svetu radovali da je iz starorimske imperije ostao tako dobro sakriven objekat, da se s jednog mesta može autenticno posvedociti o ovoj verovatno najuzbudljivijoj epohi naše civilizacije.
Raspoloženje kod našeg tragaca za blagom je splasnulo do razocarenja, kada je nastavio svoju pricu.
'Nisam ja bio te srece da sve to vidim. Cela prica vezana je za sudbinu jednog Rajka iz susednog sela Vražogrnac. On je pre cetiri decenije tragajuci za sopstvenim mirom obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dode, sedne i zaboravi na svoju nesrecno ljubav, Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive cak tamo do Metovnice i šire do onog Grljana kod Zajecara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata pomnrli su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sacuva bogatstvo. Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je udvorištu pod hrastom ostalo i mnogo pokopanih zlatnika, i nije mu više ništa trebalo. Ali on je želeo samo jedno, visoku i tanku jasminu s ocima boje trave i bledom, skoro prozracnom kosom. Živela je u njegovom susedstvu. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.
Prica o Rajku i Jasmini, u stvari je prica o Romeu i Juliji na srpski nacin. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veca jer je Jasmina bila udata i imala je cak i dete, a posle Drugog svetskog rata, sve bele udovice zvali su gestapovske kurve.
U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ceš teško odoleti, kad osecaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oci i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oci. Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom cerkom otišla. Niko nije znao gde, am da su je svi tražili. Pricalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skucila.
Rajku je, medutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drvece i lutao po belom vanzemaljskom stenju. Tokom jedne šetnje naišao je na plocu. Verovatno je vec bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da ude. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolecima prica, da vracare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrcu tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.
Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noci Vražogrncani su se okupali, žene su im spremile ciste gace jer se u pohode za blagom ne ide necist, i došli su tu, nadomak našeg sela. Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodic rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povredena, trojica tek okrznuta.