18-09-2013, 01:08 PM
Један од најпознатијих хајдучких четовођа из овога краја био је Стојан Стефановић - Дубанћа, у народу познатији као Стојан Ореовачки. Ореовачки зато што потиче из села Ореовица.
Био је ожењен ћерком Јоце из истог села, али име његове супруге није познато. Имао је и ћерку Милку, која је са њим четовала и хајдуковала и, како се прича, била најбољи стрелац у дружини.
Стојан је био један од најпоузданијих хајдука. Многе је борбе водио са својом дружином, и многе битке добио. Био је неустрашиви борац од кога су Турци зазирали.
Хајдуковао је, како легенда каже, дванаест година са својом дружином највише око Топлог Дола, Засковца, Темске... А у његовој дружини, поред осталих, били су неки Станко из Црног Врха, Ига из Каменице, калуђер Авакум, нека Лала из Рагоша...
У то време у Топлом Долу био је спахија Усејин, који је народ страшно мучио и пљачкао. Чуо од народа то хајдук Стојан и начини му заседу код Мртвачког моста, иа путу Темска -Топли До. Спахија је носио много харача, чак преко двадесет хиљада гроша. Када се појавио са својом пратњом, није ни слутио да га будно мотри хајдук Стојан. Дошао је на пушкомет од хајдука. Онда хајдук Стојан изађе из шуме и подвикну Турчину: "Држ се, Усеине!" Пушка опали и Турчин паде. Остали Турци побегоше. Стојан узе благо и његову пушку и њоме је касније многе Турке побио. Код Велике Лукање неког Тоску буљ.убашу, затим Ђорвета буљубашу, Амета барјактара, Тршана буљубашу и многе друге који су злостављали народ.
Сељаци Топлодолци, чије је село испод самог Миџора, поносито и данас причају да је хајдук Стојан често говорио: Или чу пођинем или че Топлодол да буде Србија."
Турци су организовали многе потере за његовом хајдучком дружином, али је нису ухватили. Напротив, увек су се враћали са доста мртвих и рањених.
Стојан Ореовачки био је јуначан човек, одлучан, слободан, вешт у сваком походу. Он је једном, по причању хајдука калуђера Авакума, који је био жив и после ослобођења од Турака, усред дана опколио село Ореовицу, похватао и поубијао Турке који су тих дана сакупљали харач у селу, узео благо, и најурио њихове коње да се сами врате одакле су пошли.
После nиза таквих атака од стране хајдука, Турци су почели да избегавају да иду у села, а када су то чинили, нису смели да врше насиља над народом јер су се плашили хајдука, а нарочито Стојана.
Хајдук Стојан је умео веома брзо и вешто да се преруши у сељака, слугу, угљара и сл., да тако обучен дође у Пирот. Тако је долазио да се снабдева храном, опанцима, барутом.
Једном Стојан, прерушен као угљар, дође у Пирот, и изађе пред кајмакама да му се нешто пожали. Том приликом неопажено метне своју арбију под кајмаково сиџаде. Сутрадаи пак упути једног сељака код кајмакама да му врати арбију (кубуру) коју је јуче оставио. Кад је кајмакам нашао арбију, зинуо је од чуда и одмах му послао по сељаку арбију.
Другом приликом, прича се да је Стојан послао у Пирот једном Турчину покварен пиштољ са захтевом да га поправи и да му га врати пазад са два туцета барута. Турчин је морао то да уради, а да ником није рекао реч, јер се бојао Стојана.
Када су једном Турци организовали велику потеру са око три стотине људи противу Стојанове хајдучке дружине, Стојан се преруши у сељака и умеша у потеру. Цео дан је био са њима, јер га Турци нису препознали, а сељаци нису хтели да га одају. При повратку из потере буљубаша је застао код Нениног кладенца да се напије воде. Узео је свој тас, напио се и дао другима да пију. Узео је и Стојан, напио се хладне изворске воде и умакао у шуму са тасом. Сутрадан је по једном сељаку послао буљубаши тас уз поздрав: "Поздрави буљубашу, дај му тас и кажи да ми је јуче дао тас да се напијем воде на Ненином кладенцу".
Стојан је умео, како се каже, "стићи и утећи и на страшном месту постојати".
Извор:
Дигитална Народна библиотека Србије
Ризница пиротске баштине
Борисав Јовановић
Био је ожењен ћерком Јоце из истог села, али име његове супруге није познато. Имао је и ћерку Милку, која је са њим четовала и хајдуковала и, како се прича, била најбољи стрелац у дружини.
Стојан је био један од најпоузданијих хајдука. Многе је борбе водио са својом дружином, и многе битке добио. Био је неустрашиви борац од кога су Турци зазирали.
Хајдуковао је, како легенда каже, дванаест година са својом дружином највише око Топлог Дола, Засковца, Темске... А у његовој дружини, поред осталих, били су неки Станко из Црног Врха, Ига из Каменице, калуђер Авакум, нека Лала из Рагоша...
У то време у Топлом Долу био је спахија Усејин, који је народ страшно мучио и пљачкао. Чуо од народа то хајдук Стојан и начини му заседу код Мртвачког моста, иа путу Темска -Топли До. Спахија је носио много харача, чак преко двадесет хиљада гроша. Када се појавио са својом пратњом, није ни слутио да га будно мотри хајдук Стојан. Дошао је на пушкомет од хајдука. Онда хајдук Стојан изађе из шуме и подвикну Турчину: "Држ се, Усеине!" Пушка опали и Турчин паде. Остали Турци побегоше. Стојан узе благо и његову пушку и њоме је касније многе Турке побио. Код Велике Лукање неког Тоску буљ.убашу, затим Ђорвета буљубашу, Амета барјактара, Тршана буљубашу и многе друге који су злостављали народ.
Сељаци Топлодолци, чије је село испод самог Миџора, поносито и данас причају да је хајдук Стојан често говорио: Или чу пођинем или че Топлодол да буде Србија."
Турци су организовали многе потере за његовом хајдучком дружином, али је нису ухватили. Напротив, увек су се враћали са доста мртвих и рањених.
Стојан Ореовачки био је јуначан човек, одлучан, слободан, вешт у сваком походу. Он је једном, по причању хајдука калуђера Авакума, који је био жив и после ослобођења од Турака, усред дана опколио село Ореовицу, похватао и поубијао Турке који су тих дана сакупљали харач у селу, узео благо, и најурио њихове коње да се сами врате одакле су пошли.
После nиза таквих атака од стране хајдука, Турци су почели да избегавају да иду у села, а када су то чинили, нису смели да врше насиља над народом јер су се плашили хајдука, а нарочито Стојана.
Хајдук Стојан је умео веома брзо и вешто да се преруши у сељака, слугу, угљара и сл., да тако обучен дође у Пирот. Тако је долазио да се снабдева храном, опанцима, барутом.
Једном Стојан, прерушен као угљар, дође у Пирот, и изађе пред кајмакама да му се нешто пожали. Том приликом неопажено метне своју арбију под кајмаково сиџаде. Сутрадаи пак упути једног сељака код кајмакама да му врати арбију (кубуру) коју је јуче оставио. Кад је кајмакам нашао арбију, зинуо је од чуда и одмах му послао по сељаку арбију.
Другом приликом, прича се да је Стојан послао у Пирот једном Турчину покварен пиштољ са захтевом да га поправи и да му га врати пазад са два туцета барута. Турчин је морао то да уради, а да ником није рекао реч, јер се бојао Стојана.
Када су једном Турци организовали велику потеру са око три стотине људи противу Стојанове хајдучке дружине, Стојан се преруши у сељака и умеша у потеру. Цео дан је био са њима, јер га Турци нису препознали, а сељаци нису хтели да га одају. При повратку из потере буљубаша је застао код Нениног кладенца да се напије воде. Узео је свој тас, напио се и дао другима да пију. Узео је и Стојан, напио се хладне изворске воде и умакао у шуму са тасом. Сутрадан је по једном сељаку послао буљубаши тас уз поздрав: "Поздрави буљубашу, дај му тас и кажи да ми је јуче дао тас да се напијем воде на Ненином кладенцу".
Стојан је умео, како се каже, "стићи и утећи и на страшном месту постојати".
Извор:
Дигитална Народна библиотека Србије
Ризница пиротске баштине
Борисав Јовановић
