03-01-2016, 01:16 PM
Из српских рудника у доба деспота Ђурђа Бранковића вађено је 30 тона злата
Била је касна јесен, 6938. година од стварања света (по тадашњем важећем српском календару), када је при врху високе куле града што доби име по Светом Андреју неимар црвеним циглама узидао осмокраки крст и испод њега следећи текст:
„У Христу богу благодаран деспот Ђурађ, господар Србима и поморју зетскому, сазида овај град”. У 15. веку Смедерево је било највећа европска тврђава, предодређена да се под њеним зидинама одиграју судбоносни догађаји по цело српство, српску државу и суседне европске земље. О куле Андрејиног града, стоног места великог деспота Бранковића, разбијали су се таласи мухамеданства док га, напослетку, османлијски вал није сасвим прогутао.
Ђурађ (Ђурђе) Бранковић био је најбогатији европски владар у бурном времену Европе прве половине 15. века. Главни његови приходи били су од многобројних рудника злата и сребра у Србији, укупно 32 на броју – од њих, из свега три нису вађени племенити метали – те од имања у Угарској. Био је највећи трговачки партнер Млетачке и Дубровачке републике. У Будиму, у трговачкој улици званој Италија, имао је дворац сазидан од брачког камена са одајама чији су подови били обложени мермерним плочама. Током лета, одмарао се у дворцу Некудиму, недалеко од Купиника (Купиново), на Сави. Крај ушћа Јасенице у Кубршницу подигао је раскошан летњиковац.
О величини његовог богатства најбоље сведочи списак написан пре опсаде Смедерева 1439. године када је Дубровачкој републици остављен на чување (у поклад) део деспотовог блага, отприлике трећина. Други део Ђурђеве имовине (блага српске државе), чувао је млетачки дужд, пословни партнер Бранковићев. Благо: млетачки, српски, турски и угарски дукати, накит, жежено злато и сребро, смештено је у вреће па у оковане сандуке и тако, караваном, ношено до дубровачких зидина. Укупно, 12 тона сребра и 8,3 тоне злата. Колико је Србија била богата сведочи податак да су њени рудокопи задовољавали 35 одсто европских потреба за племенитим металима. Из српских рудника годишње је вађено 30 тона злата и сребра, а у целој Европи 47 тона.
Што се тиче Ђурђевог новца, кованог у топионицама у Руднику, Новом Брду, Лецу, Брскову, Трепчи, Сребреници и Смедереву, он спада у најразноврсније и најлепше монете Европе. Чак седамдесет врста златника и сребрњака ковано је у тежинама од 0,96 и 1,2 грама. На аверсу је био приказан Ђурђев лик са натписом: Господин деспот Ђурђе, на другој страни лав, симбол владарске куће Вуковић–Бранковић.
Најзначајнији рудник било је косовско Ново Брдо, недалеко од Приштине. Ту је ковано око 200.000 дуката годишње односно, вадило се око 15 тона сребра. Новим Брдом је руководио војвода са 12 „бургера” – чланова већа, на основу Закона о рудницима. У граду су, поред властеле и војника, живели рудари, трговци и многобројне занатлије. У деспотово доба имао је више од 10.000 становника, отприлике као тада Лондон. Подигнуте су многе управне зграде, топионице, болница, седам цркава и саборна црква Свете Петке. Кад су га Турци освојили имао је 38 градских четврти са 887 кућа. Константин Филозоф је записао: „…овај град беше сребрени и воистину златни”. Ђурђев динар био је цењена и тражена валута, њом се трговало од Сваружја (Новгорода), Будима и Беча, до Лондона.
Челичноплаве деспотове очи
Деспотов дворац се, у Смедеревској тврђави, налазио унутар зидина, у углу између дунавске и језавске стране, одељен од осталог дела тврђаве. Из многобројних записа увиђа се да је био богат и раскошан. На жалост, данас је то најоштећенији део града, па је немогућа реконструкција ни најмањег дела некадашњег сјаја деспотових палата.
Кад је неимар из Млетака поставио спомен-плочу, Ђурђе је напунио 55 година. Судећи по лику на његовим новцима и сликаријама са дародавних повеља, издатих у Жичи 1429. године и Есфигмену, Ђурађ је био висок и леп човек. Путописац, његов савременик, Енеја Силвије Пиколомини, у Србију и Србе „заљубљен”, описује га као снажног човека, господскога лица, густе, кратке и округле браде, великих бркова и дуге косе, што му падаше по раменима. Пиколомини је био присутан када је склопљен уговор о сваковрсној сарадњи Србије и Млетачке републике, потписан 14. августа 1435. године: „…in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala magna audientie “ (…у великој сали за пријеме у резиденцијалној палати Смедерева). Споразум је носио наслов: „Уговор братства и пријатељства Млетачке републике и Србије“. После потписивања, Ђурађ и његови синови постали су почасни грађани Венеције.
Француски хроничар Бертрандон де ла Брокијер пише: „Његове челичноплаве очи привлаче туђ поглед као што магнет себи вуче гвожђе. Врло је присебан, речит и убедљив. Течно говори мађарски, грчки, италијански и француски језик. Као државник, са одликама оштроумног дипломате, окретног финансијера и хитрог политичара, он не уступа војсковођи опробаном у више прилика још за живота деспота Стефана. Побожан је и милостиве руке према ништим (сиромашнима).”
Деспотица Јерина, Ромејка (Византинка) из чувене куће Кантакузина, имала је, у то време, близу 40 година. На Жичкој повељи приказана је као висока, витка, жена жива лица, са косом која јој, у витицама, пада на леђа. Обучена је у дугачку црвену хаљину од атласа, украшену цветовима, утегнуту око струка, са припијеним рукавима. Јерина и Ђурађ имали су петоро деце из брака склопљеног и раскошно прослављеног 1414. године. Јерина је била његова друга жена. У време зидања града Светог Андреја, најстарији син Гргур имао је 17 година, средњи, именом Стефан 13, најмлађи Лазар 11. Старија кћерка Кантакузина (Катарина) пунила је 15, а млађа Мара 9 лета. Де ла Брокијер је о њима оставио запис 1433. године, када је са Деспотовом породицом летовао у дворцу Некудиму, свакодневно јашући са деспотом у лов на разноврсну дивљач и птице. Француз је био Ђурђев поверљив пријатељ и преко њега је ишла трговина Србије са западним европским краљевинама. О његовим синовима Бертрандон каже да су присталог изгледа, а за кћерке како плене својом појавом и понашањем. Најмлађе дете, Мара, када је пошла за Мурата II, била је најлепша девојка у „свој турској царевини”. Описе њене лепоте забележили су историчари турске царевине, а опевали је српски гуслари.
Султан Мурат II и Ђурађ Бранковић закључили су уговор о зидању „другог Цариграда” 1428. године. Турски суверен је сваке године, од свога вазала, добијао 100.000 златних дуката или 120 килограма чистог злата. С обзиром да је био турски вазал, деспоту је била потребна дозвола да подигне велики град на Дунаву. Уверен да су Срби савезници, Мурат је мислио да би било добро подићи једно овако велико здање како би се предупредило могуће продирање Угара у моравску долину или напад неког будућег хришћанског савеза крсташа, на Османско царство. С друге стране, српски суверен је желео потпуно супротно, тражећи чврсте споразуме са европским владарима против турског ширења на север. Судбина Смедерева донекле је унапред била јасна свим странама, пре него што су се горостасне куле почеле огледати у бистрој води Дунава и Језаве.
Тридесет хиљада златних дуката
Страховит напор који је наш живаљ претрпео зидајући град Светог Андреје забележила је и народна песма где се деспотова жена неоправдано назива „проклета Јерина”. Разлог ове омразе је несхватање овог „невиђеног посла” и чињеница да су главни мајстори, они који су заповедали и радове надгледали, били странци. У најамним четама деспота Ђурђа било је, поред Срба, доста Француза, Италијана, Мађара, Немаца, Грка и Албанаца. Између два похода они су живели, како сведочи једна песма, веселим животом унутар зидина Смедерева.
Град је, унутар зидина, брзо растао поставши главно управно и трговачко српско средиште. Дванаести јануар 1453. године био је посебан дан за град Светог Андреје. Заказана је општенародна светковина, приликом полагања моштију Светог Луке у смедеревску митрополију. Мурат II је дозволио одржавање прославе, пуне дирљивих призора и сјаја, а Ђурђа је коштала невероватних 30.000 златних дуката. Мошти великог јеванђелисте пренете су из Епира (Грчка) у српску престоницу. Родољубиви владар је, како пишу житија, веровао да ће чудотворчево тело донети његовом напаћеном народу мир и напредак.
Била је касна јесен, 6938. година од стварања света (по тадашњем важећем српском календару), када је при врху високе куле града што доби име по Светом Андреју неимар црвеним циглама узидао осмокраки крст и испод њега следећи текст:
„У Христу богу благодаран деспот Ђурађ, господар Србима и поморју зетскому, сазида овај град”. У 15. веку Смедерево је било највећа европска тврђава, предодређена да се под њеним зидинама одиграју судбоносни догађаји по цело српство, српску државу и суседне европске земље. О куле Андрејиног града, стоног места великог деспота Бранковића, разбијали су се таласи мухамеданства док га, напослетку, османлијски вал није сасвим прогутао.
Ђурађ (Ђурђе) Бранковић био је најбогатији европски владар у бурном времену Европе прве половине 15. века. Главни његови приходи били су од многобројних рудника злата и сребра у Србији, укупно 32 на броју – од њих, из свега три нису вађени племенити метали – те од имања у Угарској. Био је највећи трговачки партнер Млетачке и Дубровачке републике. У Будиму, у трговачкој улици званој Италија, имао је дворац сазидан од брачког камена са одајама чији су подови били обложени мермерним плочама. Током лета, одмарао се у дворцу Некудиму, недалеко од Купиника (Купиново), на Сави. Крај ушћа Јасенице у Кубршницу подигао је раскошан летњиковац.
О величини његовог богатства најбоље сведочи списак написан пре опсаде Смедерева 1439. године када је Дубровачкој републици остављен на чување (у поклад) део деспотовог блага, отприлике трећина. Други део Ђурђеве имовине (блага српске државе), чувао је млетачки дужд, пословни партнер Бранковићев. Благо: млетачки, српски, турски и угарски дукати, накит, жежено злато и сребро, смештено је у вреће па у оковане сандуке и тако, караваном, ношено до дубровачких зидина. Укупно, 12 тона сребра и 8,3 тоне злата. Колико је Србија била богата сведочи податак да су њени рудокопи задовољавали 35 одсто европских потреба за племенитим металима. Из српских рудника годишње је вађено 30 тона злата и сребра, а у целој Европи 47 тона.
Што се тиче Ђурђевог новца, кованог у топионицама у Руднику, Новом Брду, Лецу, Брскову, Трепчи, Сребреници и Смедереву, он спада у најразноврсније и најлепше монете Европе. Чак седамдесет врста златника и сребрњака ковано је у тежинама од 0,96 и 1,2 грама. На аверсу је био приказан Ђурђев лик са натписом: Господин деспот Ђурђе, на другој страни лав, симбол владарске куће Вуковић–Бранковић.
Најзначајнији рудник било је косовско Ново Брдо, недалеко од Приштине. Ту је ковано око 200.000 дуката годишње односно, вадило се око 15 тона сребра. Новим Брдом је руководио војвода са 12 „бургера” – чланова већа, на основу Закона о рудницима. У граду су, поред властеле и војника, живели рудари, трговци и многобројне занатлије. У деспотово доба имао је више од 10.000 становника, отприлике као тада Лондон. Подигнуте су многе управне зграде, топионице, болница, седам цркава и саборна црква Свете Петке. Кад су га Турци освојили имао је 38 градских четврти са 887 кућа. Константин Филозоф је записао: „…овај град беше сребрени и воистину златни”. Ђурђев динар био је цењена и тражена валута, њом се трговало од Сваружја (Новгорода), Будима и Беча, до Лондона.
Челичноплаве деспотове очи
Деспотов дворац се, у Смедеревској тврђави, налазио унутар зидина, у углу између дунавске и језавске стране, одељен од осталог дела тврђаве. Из многобројних записа увиђа се да је био богат и раскошан. На жалост, данас је то најоштећенији део града, па је немогућа реконструкција ни најмањег дела некадашњег сјаја деспотових палата.
Кад је неимар из Млетака поставио спомен-плочу, Ђурђе је напунио 55 година. Судећи по лику на његовим новцима и сликаријама са дародавних повеља, издатих у Жичи 1429. године и Есфигмену, Ђурађ је био висок и леп човек. Путописац, његов савременик, Енеја Силвије Пиколомини, у Србију и Србе „заљубљен”, описује га као снажног човека, господскога лица, густе, кратке и округле браде, великих бркова и дуге косе, што му падаше по раменима. Пиколомини је био присутан када је склопљен уговор о сваковрсној сарадњи Србије и Млетачке републике, потписан 14. августа 1435. године: „…in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala magna audientie “ (…у великој сали за пријеме у резиденцијалној палати Смедерева). Споразум је носио наслов: „Уговор братства и пријатељства Млетачке републике и Србије“. После потписивања, Ђурађ и његови синови постали су почасни грађани Венеције.
Француски хроничар Бертрандон де ла Брокијер пише: „Његове челичноплаве очи привлаче туђ поглед као што магнет себи вуче гвожђе. Врло је присебан, речит и убедљив. Течно говори мађарски, грчки, италијански и француски језик. Као државник, са одликама оштроумног дипломате, окретног финансијера и хитрог политичара, он не уступа војсковођи опробаном у више прилика још за живота деспота Стефана. Побожан је и милостиве руке према ништим (сиромашнима).”
Деспотица Јерина, Ромејка (Византинка) из чувене куће Кантакузина, имала је, у то време, близу 40 година. На Жичкој повељи приказана је као висока, витка, жена жива лица, са косом која јој, у витицама, пада на леђа. Обучена је у дугачку црвену хаљину од атласа, украшену цветовима, утегнуту око струка, са припијеним рукавима. Јерина и Ђурађ имали су петоро деце из брака склопљеног и раскошно прослављеног 1414. године. Јерина је била његова друга жена. У време зидања града Светог Андреја, најстарији син Гргур имао је 17 година, средњи, именом Стефан 13, најмлађи Лазар 11. Старија кћерка Кантакузина (Катарина) пунила је 15, а млађа Мара 9 лета. Де ла Брокијер је о њима оставио запис 1433. године, када је са Деспотовом породицом летовао у дворцу Некудиму, свакодневно јашући са деспотом у лов на разноврсну дивљач и птице. Француз је био Ђурђев поверљив пријатељ и преко њега је ишла трговина Србије са западним европским краљевинама. О његовим синовима Бертрандон каже да су присталог изгледа, а за кћерке како плене својом појавом и понашањем. Најмлађе дете, Мара, када је пошла за Мурата II, била је најлепша девојка у „свој турској царевини”. Описе њене лепоте забележили су историчари турске царевине, а опевали је српски гуслари.
Султан Мурат II и Ђурађ Бранковић закључили су уговор о зидању „другог Цариграда” 1428. године. Турски суверен је сваке године, од свога вазала, добијао 100.000 златних дуката или 120 килограма чистог злата. С обзиром да је био турски вазал, деспоту је била потребна дозвола да подигне велики град на Дунаву. Уверен да су Срби савезници, Мурат је мислио да би било добро подићи једно овако велико здање како би се предупредило могуће продирање Угара у моравску долину или напад неког будућег хришћанског савеза крсташа, на Османско царство. С друге стране, српски суверен је желео потпуно супротно, тражећи чврсте споразуме са европским владарима против турског ширења на север. Судбина Смедерева донекле је унапред била јасна свим странама, пре него што су се горостасне куле почеле огледати у бистрој води Дунава и Језаве.
Тридесет хиљада златних дуката
Страховит напор који је наш живаљ претрпео зидајући град Светог Андреје забележила је и народна песма где се деспотова жена неоправдано назива „проклета Јерина”. Разлог ове омразе је несхватање овог „невиђеног посла” и чињеница да су главни мајстори, они који су заповедали и радове надгледали, били странци. У најамним четама деспота Ђурђа било је, поред Срба, доста Француза, Италијана, Мађара, Немаца, Грка и Албанаца. Између два похода они су живели, како сведочи једна песма, веселим животом унутар зидина Смедерева.
Град је, унутар зидина, брзо растао поставши главно управно и трговачко српско средиште. Дванаести јануар 1453. године био је посебан дан за град Светог Андреје. Заказана је општенародна светковина, приликом полагања моштију Светог Луке у смедеревску митрополију. Мурат II је дозволио одржавање прославе, пуне дирљивих призора и сјаја, а Ђурђа је коштала невероватних 30.000 златних дуката. Мошти великог јеванђелисте пренете су из Епира (Грчка) у српску престоницу. Родољубиви владар је, како пишу житија, веровао да ће чудотворчево тело донети његовом напаћеном народу мир и напредак.