31-12-2014, 12:27 AM
Сав род људски дијели се на пет разних раса или пасмина илити сојева, од којих је најважнији и најпросвјећенији бијели сој људи: сој кавкаски. Кавкаски сој сачињавају три огромна племена: аријско, семитско и туранско племе. У аријско племе спадају ова посебна племенска стабла: Индијанци, Персијанци, Јелини (Грци), Римљани или Романи (Талијани, Шпањолци, Французи и Румуни), па Ђермани (Нијемци) и Словени. (Енглези, Шведи и њихови сродници постали су из мјешавине ових стабала аријских.) Семитско племе у главном сачињавају: Јевреји (Чивути) и Арабљани (Арапи). У туранском племену најважнији су данас: Турци и Маџари. Једни народи аријског порјекла зову се још и по језику: индо-европски народи. То су они народи, који су некада говорили једним заједничким језиком, и којима је данас Европа стојбина и постојбина, а праколијевка им је била Индија, а то је велика земља на далеком југоистоку у Азији.
Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа. — у народе најпросвјећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народи: Руси, Чеси (с Моравцима), Пољаци, Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби.
Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом: Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.
Име Србин постало је у незапамћено доба, на много стољећа прије Христа. А име Словен, као опће наше име, усвојено је тек у дванаестом стољећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: Сва она српска племена, која су могла међу собом да слове (да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, који нијесу ''словили'' (говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великога стабла словенског; тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога истог стабла — српског.
Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи: рођаци или својаци. Дакле: сва она племена, која међу се бијаху род и говораху истим језиком, звала су се — Сораби или Срби. А у стародавном индијском (санскритском) језику, из којега је постао и српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човјека слободна, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. Но, осим овога правога имена, туђинци називљу Србе још и Рацима и Власима. Име Рац, или Рас, или Расијан, или Рашчанин —једно је исто. То је име врло старо и постало је још у најдавније доба, кад се Српство раселило из своје прадомовине Индије. Тада се наши праоци расијаше по свијету, те по томе једне Србе назваше Расијани, а стари Грци их зваху Спорима, по грчкој ријечи спорадин, што ће рећи такођер: расијани. Касније, особито у доба Немањића, то је име подмлађено и обновљено, па онда је ријеч Рас или Рашчанин значила човјека из Расе или Рашке, а Раса илити Рашка била је најглавнија српска област у сред Праве Србије, где је данас Нови Пазар и Топлица.
Име Влах нешто је млађе и значи човјека туђинца. То име чули су Срби први пут на 400 година прије Христа од тако званих Келта илити Влаха, који нама нијесу ни род ни помози Бог и који су давно изумрли. Касније Влах се звао сваки пастир, па и тежак. А кад су Турци освојили српску државу, онда су се Срби повукли из градова у горе и дубраве, и бавили се само сточарством и земљорадњом, те тако се име Влах пренијело на сав српски народ под Турцима. Дакле: ''Влах'' значи само занимање, а не народност. Власима данас ми зовемо само Румуне (Каравлахе) и њихове рођаке Цинцаре. Име Рац и Влах надјенуто је српском народу у доба наше потиштености и сужањства, а тиме су нас туђинци хтјели означити као народ бесправан, који је изгубио слободу и државу своју. А данас нам та имена надјевају само наши душмани, кад хоће, да нас наруже.
Али некоји Срби и сада се називљу још: Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Хрваћани, Личани, Бановци, Крајишници, Славонци, Сријемци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Маћедонци итд. Све су ово само покрајински називи и не значе ништа друго, него само земље и покрајине оне, гђе ти Србљи живе. Али сваки Србин, ма гђе се он родио и ма гђе он живјео, остаје Србин, те Србин, докле год говори српским језиком и држи српске обичаје. Исто тако некоји Србљи називљу се и по вјери: Ришћани, Кршћани, Шокци, Латини, Турци итд. Ово је заостало из онога срамног и ропског доба, кад су људи једни друге гонили и убијали због вјере и разликовали се по вјери. Али данас би то била срамота, бесмислица и нечовјештво. Јер данас Срби исповједају неколико разних вјероисповјести, а — ''брат је мио које вјере био''.
Сима Лукин Лазић
КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ПОЧЕТКА XX ВЕКА
Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа. — у народе најпросвјећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народи: Руси, Чеси (с Моравцима), Пољаци, Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби.
Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом: Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.
Име Србин постало је у незапамћено доба, на много стољећа прије Христа. А име Словен, као опће наше име, усвојено је тек у дванаестом стољећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: Сва она српска племена, која су могла међу собом да слове (да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, који нијесу ''словили'' (говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великога стабла словенског; тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога истог стабла — српског.
Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи: рођаци или својаци. Дакле: сва она племена, која међу се бијаху род и говораху истим језиком, звала су се — Сораби или Срби. А у стародавном индијском (санскритском) језику, из којега је постао и српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човјека слободна, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. Но, осим овога правога имена, туђинци називљу Србе још и Рацима и Власима. Име Рац, или Рас, или Расијан, или Рашчанин —једно је исто. То је име врло старо и постало је још у најдавније доба, кад се Српство раселило из своје прадомовине Индије. Тада се наши праоци расијаше по свијету, те по томе једне Србе назваше Расијани, а стари Грци их зваху Спорима, по грчкој ријечи спорадин, што ће рећи такођер: расијани. Касније, особито у доба Немањића, то је име подмлађено и обновљено, па онда је ријеч Рас или Рашчанин значила човјека из Расе или Рашке, а Раса илити Рашка била је најглавнија српска област у сред Праве Србије, где је данас Нови Пазар и Топлица.
Име Влах нешто је млађе и значи човјека туђинца. То име чули су Срби први пут на 400 година прије Христа од тако званих Келта илити Влаха, који нама нијесу ни род ни помози Бог и који су давно изумрли. Касније Влах се звао сваки пастир, па и тежак. А кад су Турци освојили српску државу, онда су се Срби повукли из градова у горе и дубраве, и бавили се само сточарством и земљорадњом, те тако се име Влах пренијело на сав српски народ под Турцима. Дакле: ''Влах'' значи само занимање, а не народност. Власима данас ми зовемо само Румуне (Каравлахе) и њихове рођаке Цинцаре. Име Рац и Влах надјенуто је српском народу у доба наше потиштености и сужањства, а тиме су нас туђинци хтјели означити као народ бесправан, који је изгубио слободу и државу своју. А данас нам та имена надјевају само наши душмани, кад хоће, да нас наруже.
Али некоји Срби и сада се називљу још: Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Хрваћани, Личани, Бановци, Крајишници, Славонци, Сријемци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Маћедонци итд. Све су ово само покрајински називи и не значе ништа друго, него само земље и покрајине оне, гђе ти Србљи живе. Али сваки Србин, ма гђе се он родио и ма гђе он живјео, остаје Србин, те Србин, докле год говори српским језиком и држи српске обичаје. Исто тако некоји Србљи називљу се и по вјери: Ришћани, Кршћани, Шокци, Латини, Турци итд. Ово је заостало из онога срамног и ропског доба, кад су људи једни друге гонили и убијали због вјере и разликовали се по вјери. Али данас би то била срамота, бесмислица и нечовјештво. Јер данас Срби исповједају неколико разних вјероисповјести, а — ''брат је мио које вјере био''.
Сима Лукин Лазић
КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ПОЧЕТКА XX ВЕКА