29-12-2014, 11:33 PM
Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Завршава се Коледов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама. Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана!
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала
„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена
"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар
„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар
Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице.
Наш стари Божић славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим селима. Божићних обичаја има толико да би се о њима могла цела написати књига. Ево како је Вук С.Караџић описао слављење Божића:
„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те онђе мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала
„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена
"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар
„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар
Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице.
Наш стари Божић славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим селима. Божићних обичаја има толико да би се о њима могла цела написати књига. Ево како је Вук С.Караџић описао слављење Божића:
„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те онђе мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“
