Ovom prilikom objavljujemo samo neke od isečaka sadržaja ove knjige, a koju nam je Braca obelodanio kao uvertiru u veliki sadržaj koju će ova knjiga u preko 100 stranica sadržati :
Бела Паланка, 2014.
1.
Нема ју моја Госпава, не јавља се, абер не прачује нити се на Фејбзук оглашује. Чим се уњури ко маче поди кубе, знам да некакав саир спрема. Некакво вој мисли одврта оди мен ко жена воду у прекоп кад наваџује градину. Одавна се знамо, и сви маривети смо си научили, тека да ми одма тој њурење буде сумњиво. Ко и сви љуђи и све жене поди овуј нашу Суву планину је на тија калуп прајена. Ма какве жене поди Суву планину... Ко све жене у Србију. Ма каква Србија, ко све жене на Балкан! Добра, радна, трпељива, срце ко каца у сићевачћи подрум, убав стас, а грлат глас. Оче да чува тајну, а сви ју сазнају. Оче да ћути, а галами ко раштимовано радио. Клне, а у себ благосиља. Оче да не дава, да буде скрчава, а кад има сви че да иму поред њу. Где су двојица, она је трећа. Вреви сас народ и лево и десно. И сас сирома љуђи и сас јаћи. За њу нема лош и добар, сви су добри. Кад нећега оче да уздигне, ко сас ракету га врљу високо, али куга оче да згази, леле си му га маће... Стпкан је! Има си она неку њојну дипломатију. Али успешну. Кво че, сама жена без мужа, удовица без детка. Мож и да мора таква да буде. Сама си орати: „Да несм оваква, појел би ме народ! Овак' се дејаним некако.“
…………………………………………
ГОСПАВА И ЗЛАТАРИ-роман на народном говору, Лужничко-тимочком дијалекту, у настајању.
10. септембар 2014. у 00:53
3.
Паркира авто преди кућу оди Мики Макарону у Бели брег. Знам га од скоро. Упознали смо се били веч у једну кавану. Сечам се, причал ми је како је у Ниш продал стан па купил кућу у Бели брег. Најстару кућу коју је наш'л у селово, њу је купил. Ја га т'г питујео:
- Бре Мики, па мог'л си поубаву и гланц нову кућу да купиш за теј паре. Што си
толко стару кућу купил?
- Волим етно стил – вреви ми. – Кућа је из деветнајести век. Убава! Сас
пердетија. Само да дојдеш некада да ју видиш... Још турсћи спахија је у њу живел. Да видиш колћи само комин има...
Излазимо из кола сас Госпаву а ја гледам у кућуну. Сва разлупена. Виде вој се летве кованице. Мислим се у себ, мора да Мики оче да ју реновира, па оборил леп оди каљиште па че ју опшива сас трску и че ју малтерисује. Нема нићи по авлију. Идемо камто веранду кад ете га Мики излази. Видел ни. Исцеливуваше се сас Госпаву ко стари другари. Па они са ортаци на апарат за злато. Поздравимо се. Видим га с'в уросен. Мокре му дреје. Негде се мајал по шуму. Уведе ни у кућу, кад видим и унутра зидови разлупавени. У голему собу, б'ш голема и убава, седи још јед'н човек. И он с'в поћисал од росу. Гумене чижме на нође, ногавице оди вармерице у њи нагњел. Горе, на снагу, шарена маскирна војна ветровка оди војни отпад. Бркови бели на лице. Убав човек. Поздравимо се и сас њега. Он, док се здравимо, рече:
- Теча! Тека ме сви окају. Име ми само матичар знаје – и насмеја се убаво кад
овој рече.
Садомо на столице уз астал. Видим, овија двојица, Макарона и Теча се поглеџују. На астал стоји пластично полокче оди кока колу сас жлту рећију. Две чашће по пола испијене. Макарона виде у кво ја и Госпава зевамо и одма ни покани:
- Може ли по рећија?
- Кво ни питујеш – ока Госпава – само се болан човек питује! Аооооиии...!
Макарона ни сипа рећију, ја се развртам по собуну... Сва олупена! Кованице се
виде. Док овој гледам, сети се да нигде у авлију не видо шодер, песак, креч, трску... Ако оче да овој премалтерисује, добар домачин прво припреми матерјал. Кад се работе овакве работе тој се не улази у авлију оди крш. А куде Макарану авлија ко парк... Како се развртам по собуну, тека видо иза Течу, до зид, спуштена једна голема врзаница сас некакве лескове гранће. Док ја зевам у врзаницуну, Госпава муну рећијуну одједанпут, па окну:
- Мики бре, арно сте сас Тетина поћисли... Не прокапује ли кућава?
Не чу кво вој Макарона рече, зевам у врзаницуну и видим да б'ш прућено убаво исечено и
на исту меру скратено. Како боље се узирам, све боље видим и да је свака гранћа расовеста. Видим да ме Теча гледа какво ја гледам, а брцини му игру ко на мачка кад осети чварци. Че и питујем:
- Макароно – нечу директ да питујем човекавог – какво је бре оној пруће?
Врцнуше се оба камто њег, па се пгледаше, па пај у њег', па у мен, па пај се
погледаше, а на Течу брци примрдаше, ма и усница, ко да че да шлогирује. Тићем први проорати Макарона:
- Аааа... за прићево ли питујеш...? Па... Глеџ колћи ми је комин... За потклаџу! –
ма излага ме Макарона и не трепну. За такве работе се лисковине и сувари спреме, а овој асли сирово. Ма че му га и ја забаџам,кад се заима:
- Бре Мики... Па све у сантим исто. Пратиш европсћи стандард.
- Мора бре Лале... Такво време иде – живну малко, мисли да му је прошла л'жата.
Теча само струже сас бркови и мршти се. Цимну рећијуну, па се бркну за џеп те
извади некве таблете, видим по кутијуну „Ранисан“, узе једну и лапну ју без воду, на суво. Пошто га гледамо, рече:
- Нешто ме р'чка жељуд...
Оћутамо се. Не знам за какво че им лесковоно пруће, али се сети што је разгулил
кућуну. Че га р'чкам:
- Макароно... И че премалтерисујеш кућуву?
- Очу Лале. Гоџа стара, а очу ју напрајим ко што је кућа на онија Мишићи у сред Ниш.
- И да примаш туристи?
- Тека... Из Европску унију.
- Убаво... – усмивкам се и пивкам рећијицуну.
Там'н сам тел да видим колко че ме л'же, кад ете ти ју Госпава:
- Макароно, куде ми је апарат?
- Куји бре апарат? – прави се овија шунтав.
- Па за злато бре! – окну Госпава, а Теча само што не паде оди столицу. Там'н
беше надигал чашкуну, па прну сас рећију те упрска Макарону. Ч'с поглеџује у мен' ч'с поглеџује у Макарону. А Макарона искоколил ко на јутроклек кад је а вечерувал цоцорће. Госпава не мирује, ока:
- Ама Мики... Дај ми апаратан, журим се, човек ме довезал, требе ме и врне. И да
ми кажеш че идеш ли на онија златарсћи фестивал. Требе да доставим на Буду списак кује че све да идемо!
Овија двојица ко унередени. Смрзли се јадни. На Течу и другана страна на брци поче поигрује. Поче си сас језик облизује сува уста ко да га шићер напал. А на Макарону се тресу руће ко на пијаницу кад јутром појде у продавницу по 'леб. Једва изусти:
- Че ти га дадем... Де пол'к.
- Ма дај га одма, Лале је наш човек! Кво сте се устресли ко вепрови преди
штројење?!
Још се нићи не диза оди астал. Да би им прекратил муку, ја поче:
- Макароно, овој ли си тражил чупчето на Турчина по дувари, те си разлупавил кућуву?
Видоше да нема л'жа. Него да си оратимо убаво и истинсћи. Па кво че се л,жемо.
Теча грабну, у све муће, моју чашку, ма сасипа ју ко низ кртљичину... Макарона се диже те отиде и испод кревет извади апарат. Гледам га, не знам како изгледу овија златарсћи апарати, али оној сам имал у војску. Оној кво Макарона у руће држи је миноистраживач. Раскачи жице, белу и плаву оди акумулатор за Фићу и још питује Госпаву:
- Оч ли и акумулатор, ил' си имаш твој?
- Нечу, имам си мој.
Т'г га ја пита:
- Показује ли бре некво апаратав?
- Лале... – поче Макарона. – Где га на зид турим зуји... Све сас Течу раскопамо, и
ништа. А показује... Зуји! Зуји ко луд!
- Па зуји на ексери бре Макароно! Хахаха... – Смејем се.
- Како на ексери? Требе на злато да зуји!
- Па не може на злато, кад је миностраживач – вревим му.
- Како миноистраживач? – поглеџује у Госпаву.
- Па тека... Миноистраживач. Ја сам у војску сас тој работил. У тија сам род бил.
Ене и' на војни отпад колко оч'! Шесто динара коштају... – ма не доврши мисао, кад су у глас сас Госпаву окнули:
- Колко кошта?!
- Задњи пут кад сам бил, шесто динара су коштали...
Мики се само спушти на столицу, налакти се на астал и сас шаће увати главу и
поче да скубе косу. Госпава, узе шишено оди кока колу, нема к'д да сипује у чашу, само вој чу како клокоче рећија низ гушу...
- Јао... Јао... – јауче Макарона – јебаћу први ред на сарану на Коњара из
Мезграју, само да га најдем.
- Макароно! – ока Госпава – Ти си ми га довлекал дом! Убил ви Господ да ви не
убије!
Видо ква је работа, Коњар и наматкал, па и питујем:
- Колко сте га платили?
Прва се огласи Госпава:
- Ја си цело теле дадо... – грабну те и Течину рећију сасипа у гушу.
- Петсто евра... – стиска песнице, а сас зуби скрца Макарона. – Петсто му га маће
набијем...!
Тега Теча, огласи се, а насмејал се од уо, до уо...
- Затој си ја рашље насечем оди леску.... И... Џабе апарат!
Са се топрв сети кво је у врзаницуну, па бре рашље! Тој ишли сас Макарону те
секли и за тој опузли ко поганци у клозет.
- Па што че ви оволко рашље? – питујем и'.
- Па за фестивал! Че идемо сас Микија.
..........................................
ГОСПАВА И ЗЛАТАРИ - народни говор. Роман у настајању.
13. септембар 2014. у 14:11
- Будо, нема овде ништа, да зајебујемо овој! – брише си зној оди чело
Сашко.
- Има бре, копај! – ока Буда, седа на зевњу, вади мокре цигаре и пали једну.
Гледа около себ и чуди се на куп, па се усмину и настави си ко за себ: - Бре, оволко ни комуналци не ископу за недељу д'на, колко смо ми за ноч.
- А бре, куде си наш,л планат? – навали се на лопату Пера. Држаље оди лопату
му грапљаво, неизмаздрено, јер неје стигал, да кад му се нач'с скрши, да га измазни. – Нема овде ништа бре Будо!
- А бре, планат је тачан! Стојче Бугарин нече да л'же. Дал му га јед'н Турчин из
Истанбул, а њему га па дала родбина из Македонију.
- Па што они несу копали?! Пичка им материна... – Пера врљи лопату у рупу и
седе на ископану зевњу до Буду. Бркну се за џеп, извади стаклено шише оди пола ћило, погледа га и разочарано рече:
- Ни рећију више немамо... А и поједомо једењено сво.
- Тежак терен бил... – пљуну у рупуну Буда.
- Овој бре само камен... – зноји се Сашко. – Како ли су га 'ајдуци закопали бре
овде?
Оставише ашови, пијуци и лопате у рупу, излезоше сва тројица из њу и седоше у ладовину поди јасен. Сашко се оди муку насмеја:
- Лани ме теше башта искара оди дом! Телеком плачује убаве паре
по метар да се копа шанац за Оптичћи кабал, а ја нечу да копам... Хахахаха... – од муку се насмеја. – Срамота ме! А куде Буду са џабе работим.
- Што џабе? Кад га најдемо, најбогати у Пирот и околину има будемо! Лелеле...
Певаљку и трубачи има сас дукати да усипем! – смеје се Буда.
- Најгоре ми је било, док сам бил официр, да изводим обуку сас војску – жали се
Пера. – Зло ми је било и када сам и гледал како копају ровови и заклони. А гле са! Пуковник у пензију, а копам ко регрут!
- Ма ко булдожер – муа му га Буда.
- Ништа ли неје остало оди кобасицене? Гладан сам ко курјак! – питује и Сашко.
- Ништа, нач'с све појеомо. Ма кује је бре рачунал да је оволко тежак терен... –
јадује Буда.
- Ни комат леб?
- Ништа...
- Па да га зајебемо и да си идемо дом?
- Де да копнемо још малко, па зајутре че идемо на Фестивалан – саветује и Буда.
У тија ма' ишумољи некво иза њи на ободу шуме и ливаде куде су копали.
Оложише се по траву и стануше да гледу у тија правац. Ете ју једна баба, носи поди мишку скрип'ц печурку, а преко шију и раме носи зелену војничку торбицу оди војни отпад. Оди пол'к и зазира се по траву.
- Бабава да ли је у печурће дошла? – ш'пче и питује и Сашко.
- Сигурно... – ш'пче Буда.
Бабана дојде до голему букву која је б'ш у ливаду, стури торбицину оди раме,
подигну се на врови на прсти и на један чипар на буквуну закачи торбицину. Скрип'цан си пај тури поди мишку, обрну се и улезе пај у шумак.
- Кво остави бабана на букву? – звери се Буда.
- Не знам бре... – ш'пче Пера.
- Да идем да видим? – питује и Буда.
- Иди! – орати му Сашко.
Буда се диже, врцну се лево и десно, па кад се стушти низ ливадуну. Ма ко
диверзант бре. Спретан човек! Дојде до буквуну, подрипи, те довану каиш иди торбуну, откачи ју оди чипар, па чучну. Поче да преврта по њу... Тићем се насмеја, и са све торбуну дотрча до другари. Седе на траву и с'в весел им рече:
- Кад си имамо срећу... Рана бре!
- Како? – први искоколи Сашко.
- Еве...
Буда извади прво пластичну влашу оди кока колу пуну сас ладну воду. Па т'г кесу
сас пола леб-вурњак, по њега извади некво у крпу умотано. Пол'к размота крпуну, кад у њу умотана главица црни лук и три печене попошће а у најлон ћесу грутка тврдо овчо сирење.
- Бабава ни донела топли оброк... – накези се Пера.
Буда поче пај да меша по торбуну. Извади плаву најлон ћесу. Одма и удари
убав мирис. Отвори ћесуну,кад унутра домаћа сланина!
- Аууу... Бабана знала кво ја волим! – радује се Буда. – Нес'м мераклија на
сирење. Гле бре... Па и сол турила! – извади сол уврзан у парче оди најлон ћесу.
- Тој је донела сигурно на овчара рану – тумачи Пера.
- Море дај да ми тој поједемо! – сију очи на Сашка.
- Па оно кво че мо....
Распрострше крпуну, сас бритву насекоше леб и сирење. Буда сас њигов нож
нарецка сланинуну и црни лукац. Почеше да једу.
- Како си испимо рећијицуну...- жваче и јадује Пера.
- Ћути кад има вода! – теши га Сашко.
Узиму сви оди сланинуну, али Буда највише. Па он не једе сирење. Пера и Сашко
ко по малко узиму оди њу, а повиш оди сирење, да има повиш за Буду. Ма наручкаше се сас мерак. Буда запали цигару, леже на грбину и вреви:
- Богами... Нес'м скоро овак убаво јел. А сланинана... Малко пуздрава, али бре
блага! Нема таква у месаре!
- Сирењево зајебало век! – облизује се Пера.
- Како се па баба сети те ни турила б'ш три попошће! Ко да ни је бројила –
смишка се Сашко.
- Ручкамо убаво – диже се Буда. – Ајде да поработимо још малко! Перо, де
провери сас рашље има ли бре некво.
Пера узе рашље оди бакрену жицу, убичи се нади рупуну и поче... Склопише му се.
- Показује да има... Ајде да покопамо још малко.
Копају јадни ко робијаши. Варнице лете кад сас пијук ударе у камен. Тићем се
усправи Сашко:
- Са знам што на робијаши не даву гоџа да једу... Сит се бре не може работи!
- Еј... – орати Буда. – Да га замочамо... Стварно, овак наједен не могу да работим.
У тија ма' дотрчаше две кучети. Овчарска. Чуше се из шумак звонци и клопотари
оди овнови и овце. Пера поче да и сватује:
- Ете га овчарат! Пош'л је да обедује. Нема смисла да ни затица овде, а једење
смо му појели. Ајд' си боље отидемо. Па кад се заврши Фестивалан, че се врнемо да копамо још.
- Идемо! – скоро у исти глас окнуше Буда и Сашко.
- А алатав? – досети се Сашко.
- Че га скутамо овам у грмање – саветује и Буда.
Тека и уработише. Почеше прве овце да улазе из шумак на ливадуну. Керови
налајаше на њи. Овчарат негде ока из шумак по овце:
- Р'јјјјј....! А... у дупе ти га штрокаво забодем...! Р'јјјј...! Овам...!
Кад се овчар појави на ливаду, тројица другара веч замакнуше у шумак. Итају.
Одма иза шумак, има кладенац. Стануше на њега да се поомију малко и подотерају. Напише се воду ис едоше да попуше по цигару.
- Овчарат иде по нас – ослушкује Пера, пензионисани официр. – Че га дочекујемо
ли?
- Што па да га и не дочекамо... – мудрује Буда. – Он ли че па да знаје да смо му
ми поједли једење.
Овцене прве избише куде кладенац и у брлог испод почеше да пију воду. По њи, ете га, и овчар. Дедица један сас шајкачу. Прво што видоше, преко раме закачил торбицуну. Само се погледаше.
- Помаже Бог деца! – поздрави и како требе.
- Бог ти помогал дедо – скоро у глас му одговрише.
- Имате ли бре цигару? – пита и деда док се поздрављаше.
- Има – извади Буда паклу и понуди га.
Седоше пај сви до калденацан и пуше. Деда и лукаво гледа поди веџе па и пита:
- Деца, ма ви ли бре онолку кречану ископасте там на ливадуну?
Погледаше се, па Пера први излага:
- Ма јок... Ми си овака шетамо по планину...
- Бре, чудо зевња и камење ископано... – прича деда и гледа негде у даљину. Па
се као досети и настави: - Ма бре... једноман дооде те чепрку по ливадуву... Траже злато. Са ми нећи и леб појел...
Погледаше се, а Сашко, гузан, извади паклу цигаре, запали једну а једну тури иза уо и дава на деду:
- Деда, еве ти да имаш да пушиш, ми имамо још цигаре – рачунал је да че сас тој
да се искупи.
Т'г тека уработи и Буда:
- Еве ти и моје...
Деда се усмивка, гледа и поди веџе, овцене се напише воду, почеше да иду и да
замацињу веч. Т'г, старина се диже, погледа и лукаво, усмину се и рече:
- Ма... Нећи ми појел леб и с леб... Причал би још сас вас, него сам гладан. Мора
да си идем на појату. Ама ако су га појели, али што ми сланинуну поједоше...!? Ја си сас њу мажем муда да се не опрудим бре овде у планину!
Лелеле... Какво је бљување настало... Кучетијана се само облизују....
.............................
