19-06-2014, 03:09 PM
U ŠEST vekova dugoj istoriji Osmanske carevine, za vreme trideset i šest sultana, izmenjalo se na vlasti ukupno 210 velikih vezira. Medutim, turski istoricari se slažu da samo jedan od njih zaslužuje epitet najveceg. To je je Mehmed-paša Sokolovic, poreklom Srbin iz Bosne, koji je, dostojno velicini i geniju svog prvog gospodara i najveceg od svih padišaha, Sulejmana Velicanstvenog, uzdigao imperiju do neslucenih visina, gde je neogranicenom vladavinom i mudrošcu velikog diplomate i ratnika održao i za vreme naslednika nedostojnih imena velikog Zakonodavca.
U ovom tekstu je opisan životopis i delo neogranicenog upravitelja Turske carevine, kojem se navršava 500 godina od rodenja, pred kojim je, bezmalo ceo jedan ljudski vek, drhtala Evropa, i velikog državnika koji je nepogrešivim instinktom ništa manjeg vojskovode i ratnika nametao mir sabljom i topovima. Nekadašnji catac i nesudeni monah iz Mileševe, od njegovih rodnih Sokolovica, preko jedrenskog saraja i Enderuna i najviših državnih funkcija u Carigradu, iako preobracen na islam i iskreno veran novoj religiji, nije nijednog trenutka zaboravljao svoje poreklo, što je pokazao svojom popustljivom politikom prema Srbima i, samo njegovom zaslugom obnovljenom Peckom patrijaršijom, na cijem je celu ustolicio svog rodenog brata Makarija.
Prateci neprekidnu uzlaznu liniju dvorskog paža koji je, zahvaljujuci svojoj oštroumnosti i sposobnostima, imao srecu da se bavi u najbližoj blizini i bude u milosti velikog padišaha Sulejmana, videcemo njegov život i kao licnog carevog sobara i oružara, admirala mornarice, rumelijskog beglerbega, komandanta vojne protiv Austrije i osvajaca Sigeta i Arabije i, napose, paše sa tri tuga, koji je jedini od svih velikih vezira imao cast da se održi u službi cak tri sultana.
Sokolovicev genij državnika nije vidljiv samo po cvrstom držanju dizgina osmanske vlasti nakon smrti gospodara triju kontinenata - Sulejmana Velicanstvenog, vec i u njegovoj ambiciji da carevini proširi nove i neslucene vidike i ucini je apsolutnim gospodarom srednje Azije i Indijskog okeana, za šta se upustio u, za ono vreme fantasticnu avanturu prokopavanja kanala Don-Volga, kojeg je trebalo da spoji sa morem, Kaspijsko jezero sa Crnim morem, a odmah iza toga planirao još veci poduhvat - probijanje Sueckog kanala.
Mehmed-paša Sokolovic je, slažu se i turski i evropski istoricari, poživeo dovoljno da ostavi neizbrisiv trag u istoriji Osmanske carevine. Poginuo je tragicno, kao žrtva politicke zavere, od ruke, ironijom sudbine, jednog derviša koji mu je poreklom bio zemljak iz Bosne. Bilo je to u 74. godini njegovog života i, cini se u pravo vreme, da ne bi svojim ocima video pocetak naglog propadanja imperije, u cijem je stvaranju moci i sam ucestvovao, a nad kojom su se, bio je svedok, poslednjih nekoliko godina njegova života poceli da nadvijaju tmurni oblaci, najavljujuci carevanje svega onoga protiv cega se svim silama borio - mita, korupcije i vladavinu harema imperijom.
Život Mehmeda Sokolovica nije lako pratiti, jer su istorijski izvori lišeni opširnijih podataka o njegovom najranijem životu, pogotovo perioda koji je vezan za njegovo odvodenje u carski saraj u Jedrenu i njegovo uspinjanje u dvorskoj službi. Visoki i naociti Bosanac pao je više u oci turskim istoricarima tek kada je, naprasno, bio naimenovan za vrhovnog kapetana mornarice. Od tada ga prate u korak, a sve ono što se dogadalo u njegovom najranijem dobu, ostavljeno je da se crpe iz šturih pominjanja turskih istoricara i predanja srpskog naroda, cega se, iz razumljivih razloga, treba prihvatiti sa dužnom rezervom. Zatim iz malobrojnih pisanih dela o njemu na srpskom jeziku i, na kraju, pedantne diplomatske prepiske dubrovackih i venecijanskih ambasadora na osmanskom dvoru, koji su pomno beležili svake detalje vezane za velikog vezira, od cije je milosti zavisila i sudbina njihove trgovacke moci u Sredozemlju.
Bez sumnje, jedno od najkompletnijih pisanih dela o najvecem osmanskom veziru na srpskom jeziku je knjiga “Mehmed Sokolovic” Radovana Samardžica, koja je sa francuskog prevedena na turski, a vec više od decenije ne silazi iz vitrina turskih knjižara. U njoj je, izmedu ostalog, zabeleženo upravo ono što nedostaje turskim istoricarima - narodno predanje o odvodenju Baja Sokolovica u Jedrene.
NAOCIT, PAMETAN MOMAK
POCETKOM DžVI veka, kada se za potrebe ocuvanja proširenih granica turske carevine pojavila potreba za svežim snagama u armiji, Osmanlije su još više pribegle ranije vec oprobanoj praksi popune vojnog podmlatka putem tzv. devširme, koja je kod nas poznata kao “danak u krvi”.
Pet-šest godina pošto je hercegovacki sandžak-beg Skender Ornosovic “dobio zapovest iz Carigrada da po Bosni i Hercegovini pokupi hiljadu adžemioglana i dovede ih u saraje”, u Bosnu se iza 1520. uputio Ješildže Mehmed-beg, tražeci kao i njegov prethodnik, sposobne mladice za carsku službu. Posle dugog obilaženja Bosne i susednih krajeva, Ješildže-bega put je naneo u selo Sokolovici kod Ruda u višegradskom kadiluku, gde je docuo pricu o naocitom i pametnom momku Baju koji je bio dat u monašku službu kod njegovog ujaka u Mileševi.
MISIJA jaja - baše, Ješildže Mehmed-bega, u kojoj je medu cetrdeset decaka i mladica iz Bosne pokupljen i Bajo Sokolovic, bila je ustaljena procedura koja se po nalogu Porte odvijala povremeno i prema potrebi.
Janicare, tursku stajacu pešadiju i elitnu sultanovu vojsku, pretpostavlja se, osnovao je još sultan Orhan u 14. veku. Devširmu, prikupljanje “živog vojnog poreza” zapoceo je još sultan Mehmed Celebi u prvoj polovini 15. veka, ali je ona u pravom smislu institucijalizovana tek za vreme sultana Murata Drugog, da bi poseban zamah dobila u vreme sultana Mehmeda Osvajaca, a najžešca je bila u 17. veku. Za buducu janicarsku službu, uzimana su, prvenstveno, deca i mladici iz hrišcanskih familija, a u kasnijim periodima, kada sepojavila potreba za ocuvanjem proširenih granica i unutrašnjeg mira, i iz redova Turaka, Cigana i Jevreja. Oduzimanje hrišcanske dece je bilo ukinuto 1638. godine. Povod za to je bilo nezakonito primanje novca koje su uzeli skupljaci devširme u Rumeliji, Bosni, Albaniji i Grckoj. Uzimanje mita glavom su tada platili turnadžibaša Derviš-aga (general-porucnik janicara) i drugi kupitelj dece, Kazhadži- zade, dok se treci Devedži Mustafa spasao na molbu velikog vezira. Ovo uzimanje podanicke dece bilo je poslednje koje spominje osmanska istorija, i tako je pod najvecim osmanskim silnikom sultanom Muratom Cetvrtim bila ukinuta i ova nasilnicka mera.
Najviše janicara, oko 54.000, u turskoj vojsci bilo je sredinom 16. veka. Sa opadanjem turske moci, janicari izazivaju bune i nerede i postaju opasniji za vlast sultana nego za neprijatelja. Mehmed Drugi je 1826. ugušio u krvi njihove pobune u Carigradu, ukinuo ih i uveo nizam, tj. redovnu vojsku, posle cega je prestala i potreba za ubiranjem “živog vojnog poreza”, odnosno devširme.
Halkondilas, savremenik Murata Drugog, kojem se pripisuje usavršenje i uredenje turske vojske, narocito janicara, opširno i verno opisuje sultanov tabor i uredenje njegove vojske, za koju kaže da zbog visokog stepena reda i svrhovitosti izaziva svako poštovanje. “Sultanova porta se sastoji od šest do deset hiljada pešaka. Uhvacene decake šalje u Aziju da bi tamo dve-tri godine naucili turski jezik. Ako u dovoljnoj meri znaju jezik, šalje dve-tri hiljade u mornaricu u Galipolje da uce pomorstvo. Svake godine dobijaju odecu i sablju. Odavde su pozvani na sultanovu portu sa dosta plate za uzdržavanje, a neki dobijaju i više. Oni tvore uski sultanov krug...”
Prema turskim izvorima, devširmom su se kupila deca i mladici uzrasta od osam, deset, petnaest, osamnaest ili dvadeset godina, ali ponajviše oni starosti od 14 do 18 godina. Devširma je prikupljana jednom u tri, pet ili sedam godina i skupljalo se, odjednom, izmedu dve hiljade i deset hiljada dece koja su, uglavnom, bila birana po fizickoj snazi, pameti i lepoti.
Istorijsko pamcenje “danka u krvi”, kako je medu hrišcanskom rajom nazvana devširma, urezano je podjednako i medu Srbima, ali i Gruzijcima i Rusima. Samardžic, pozivajuci se na veliki broj istorijskih beležaka, koje kazuju da su roditelji, u strahu za svoju decu, odvodili svu celjad u planinu kad bi se culo da nailazi skupljac devširme, navodi da su zbog toga citave porodice prebegavale u susednu državu, a da su pojedini roditelji radije svoju decu sakatili nego ih predavali Turcima u ruke.
Sacuvane su i vesti da su neke majke ispisivale sinovima krst na celu ili na ruci sokom jedne otrovne trave, koji bi ostavio ožiljak i tako ih zanavek odvajale od Turaka. Pribegavalo se ponekad i ranoj ženidbi, pa se nailazilo na decake privencane vec u dvanaestoj godini. Ali, turske vlasti su se lako dosecale ovakvim dovijanjima, tako da bi, umesto spasa, cešce usledila njihova odmazda. Zbog toga je, kao najcelishodnije sredstvo ostajalo to da se dete otkupi ili haraclija mitom odobrovolji, ali je bilo malo kuca koje su takav trošak mogle da podnesu. Ponavljanje jedne pojave, bilo to i nasilje, ipak dovodi do navikavanja...
Kad je Ješildže Mehmed-beg pao u Sokolovice, Bajo se, verovatno, zatekao u ocevoj kuci ili je jaja-baša, doznavši kakvog sina ima domacin Dimitrije, naredio da tica dovedu iz Mileševe. Ova druga pretpostavka se cini verovatnijom, jer se pored ocajnih roditelja pojavio i pomenuti kaluder, Bajov stric ili ujak, koji je pokušao da dete sacuva. Stari Sokolovic se, kažu turski izvori, obratio šuraku da mu pomogne novcem kako bi otkupio sina. Kaluder je, zaista, svim silama nastojao da pridobije ili potkupi jaja-bašu, ponudivši mu “faraonski novac za decaka”, ali beg nije dozvolio “da mu se isprljaju skuti”.
Sirotim roditeljima je još jedino ostalo to da dete sakriju, da bega nekako zavaraju, da sacekaju priliku kad ce možda da ga pridobiju. Sakupljac danka u krvi nije bio samo neumoljiv. Razlog roditeljske nesrece i ocaja on je iskreno video u njihovoj zabludelosti i neznanju. Zbog toga je rekao Sokolovicima: “Ej, neznalice i putnici po bespucima pakla! Zar ne znate da ce ovaj siromah decko u padišahovoj službi postati cestit? Kad on, nesumnjivim staranjem sultanovim, postigne vecitu srecu, svaki od vas doci ce do vecnog bogatstva i trajne srece. Jer, ova država je Humaj-ptica, koja je pala na vaš soj, a vi je svojim glupostima odgonite i svojim rukama sopstvenu kucu palite! Na celu vašega sina beleg je velike srece, koji kazuje da ce on u sultanovoj blizini, u službi dobrotvora, doci do veoma velikih položaja...”
Tako je mitološka Humaj-ptica, koja vecito srecnim cini svakoga kome njena senka padne na glavu, preletela i iznad sela Sokolovica. Uvidajuci da moraju da predaju sina, roditelji su decaka izvukli iz skrovišta i zamolili jaja-bašu neka im ga dobro prigledaju. Ješildže Mehmed-beg je bio veoma zadovoljan “što je izneo sokola iz gnezda”.
Grupu od cetrdeset decaka “pokupljenih iz poznatih i plemenitih porodica”, medu kojima je bio i Bajo, Ješildže Mehmed-beg je pravo iz Sokolovica uputio u Jedrene, gde ih je sultan Sulejman primio na huzur (u audijenciju) i, izjavivši kako mu se dopadaju, naredio da se upišu u tamošnji carski saraj. U jednoj turskoj pesmi, koja govori o odvodenju mladog Sokolovica na sultanov dvor, posle svega, dolaze stihovi:
Iz kandža zlog gavrana istrgoh jednu divnu prepelicu, i ulovih
jednog sokola pre saznanja ljubavi...
SAN UOCI BOŽICA
DOK je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, govori predanje, uoci Božica usnila san “da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama svet natkrilio”. Kad je to ispricala svekru, koji je, prema obicaju, svoj celjadi u kuci trebalo da protumaci snovidenja u toj noci, starac je snahu dobro pogledao i rekao joj: “Daj bože, da bude srecno, moja snaho, ali mocno da ti rodiš zemlji gospodara”.
SA velikom se sigurnošcu zna da je Bajo Sokolovic, sa grupom od cetrdeset mladica koje je Ješildže Mehmed-beg poveo sa sobom u Jedrene u periodu kada se u tom gradu i njegovoj okolini, izmedu ratnih pohoda, od novembra 1524. do marta 1525, odmarao Sulejman Velicanstveni.
Odabrani mladici su primljeni na huzur (u audijenciju) velikom padišahu koji je rekao da mu se “veoma dopadaju” i od tog trenutka je pocelo njihovo komplikovano, sistematsko i neretko nemilosrdno vaspitavanje i poducavanje u raznim naukama i vojnim veštinama, ciji je krajnji cilj bio da se od njih naprave sposobni i padišahu do groba odani dvorski službenici, vojskovode i državni velikodostojnici koji ce biti stub moci Osmanskoga carstva.
Bajo Sokolovoc, zajedno sa trideset devetoricom drugih mladica, statusom i pamecu, imao je srecu da ga odmah upišu u icoglane, buduce dvorske paževe koji su, samim tim, bili predodredeni za napredovanje prema najvišim dvorskim, državnim i vojnim funkcijama. Za razliku od njih, ostali mladici koji su takode bili prikupljeni devširmom, bili su upisivani u adžemioglane, kategoriju buducih janicara koji su upucivani u anadolska sela za ucenje turskog jezika i celicenje teškim seoskim poslovima, da bi tek nekoliko godina posle toga pocinjali sa vojnom obukom i bili prikljucivani tzv. janicarskim ognjištima.
U Osmanskom carstvu su postojala tri saraja: u Jedrenu, Galati i Carigradu. Sva tri saraja imala su po trista decaka. To su, zapravo, bili kadetski zavodi, gde su pitomci bili obucavani ili za ratnu ili za dvorsku službu. U njima je postojalo ukupno šest soba. Prve dve su: velika i mala soba, prva sa dve stotine, a druga sa stotinu pitomaca, i to su bile sobe za pripravnike u službi paževa, a cetiri gornje su bile odredene za osobnu službu.
Najniža od ove cetiri sobe zvala se seferli odaja, koja se brinula za sultanovo rublje. Ova soba je ujedno bila škola pevaca, plesaca, brijaca i ranarnika u saraju. Baškulukdžija je dva puta sedmicno u srebrnoj posudi prao muslin sultanova turbana, pri cemu su ostali pevali pesme u punom zboru, tako da je pranje turbana ujedno bila i vežba u pevanju.
TRECA je soba bila kiler, tj. podrum ili zapravo pekara za slatkiše i u njoj su se bavili iskljucivo izradom i cuvanjem slatkiša, ukuvanih plodova, slatka (halve), šerbeta, sirupa, sredstava za jacanje i sokova svih vrsta. Uz to, paževi ove sobe isporucivali su svece za odaje i bogomolju saraja...
Sledeca u hijerarhijskom nizu je hazna odaja u kojoj su se icoglani, osim vežbanju u jahanju i oružju, osobito poducavali da opslužuju sultana, podsecaju caru nokte, pomažu berber-baši i ucili se savijanju turbana.
Poslednja, has odaja, u koju su dolazili samo najodabraniji i u prethodnim odajama prekaljeni pitomci, bila je vec odskocna daska za visoke dvorske, državne i vojne funkcije. Icoglanima iz ove sobe je bilo povereno cuvanje samog sultana, relikvija bogomolje, koja se nalazi do sultanove spavaonice, a u kojoj se nalaze ogrtac, sveti steg i poslanikova sablja i luk, te sablje triju prvih halifa i nekolicine njegovih drugova... Poveravanje ovih državnih dragocenosti, bio je najbolji znak da su ovi mladi preobracenici na islam u najvecoj padišahovoj milosti i da ce se, posle, u proseku petnaestogodišnjeg vaspitavanja i obucavanja u jednom od ovih saraja, naci na najvišim i odabranim vojnim i upravnim funkcijama carevine.
Za Baju Sokolovica, kojem je prilikom preobracanja na islam nadenuto novo ime Mehmed, pretpostavlja se da je ostao u službi u jedrenskom saraju 13 godina i da je kao paž, prateci sultana u vojnim pohodima ucestvovao u Mohackoj bici 1526. godine, da je sa turskom vojskom bio pod Becom 1529, a da je kasnije, kao paž, prešao u službu velikog defterdara Skendera - celebije, u cijoj je sviti ucestvovao u ratu protiv Persije.
KADA je veliki defterdar, koji je, po tradiciji, školovao paževe za najviše državne i finansijske službe bio optužen od velikog vezira i sultanovog šticenika Ibrahim-paše da je glavni krivac za zakasnelo zauzimanje Bagdada, a zatim i javno pogubljen, svi njegovi telohranitelji, paževi i posluga bili su pridodati carskom saraju. Medu tri stotine tih paževa, nalazila su se i sedmorica mladica koji su, prema svedocenju tadašnjeg turskog hronicara Alije, postali prvi ministri ili veziri carstva: Pertef Mehmed-paša, Ahmed-paša, Pijale Mehmed-paša, Lala Mustafa-paša, Husejin-paša i Mehmed-paša Sokolovic. Sve su to bili oni koji ce, kroz život, pratiti Sokolovica decenijama, neki od njih i do smrti, da mu budu prijatelji, podrška u naporima ili, cešce, ljuti dušmani.
Preuzevši svu njegovu pratnju, jer su najbolji od njih za dvor i obrazovani, sultan je izvesno bio obavešten koliko koji od njegovih vaspitanika vredi, piše Samaredžic. Svi Sokolovicevi biografi pominju da je prva njegova služba kada su ga doveli na Novi dvor u Carigradu bila finansijske prirode. Radio je u carskoj riznici, dakle posao koji je uz Skender - celebiju izvesno mogao najbolje da nauci.
Od tog trenutka, Mehmed je za deset godina promenio pet zvanja kao sultanov dvoranin: išao je tacno onim putem koji vodi do visokih položaja u državnoj upravi i vojsci. “U poslu je bio veran i pouzdan”, kaže njegov biograf: “njegovo držanje i vladanje, kao i umešnost i dovitljivost prilikom raznih ceremonija, sultanu su se posebno dopali.”
Prva Mehmedova služba je bila rikabdar, zvanje koje se sastojalo u tome što je pomagao padišahu kod uzjahivanja konja i pratio ga na putu, iduci pored njega pešice. Iza toga je postao cohardar, dostojanstvenik koji se brinuo o sultanovoj odeci, nastupajuci na svecanostima neposredno uz njegove skute. Uskoro mu je, medutim, dodeljeno zvanje koje mu je omogucilo da se još više istakne i pokaže u punom sjaju. Postao je silahdar-aga, zapovednik carskih štitonoša, cija je dužnost bila da se brine o licnom sultanovom naoružanju i da ga, prilikom javnih ceremonija pridružuje s desne strane, noseci o desnom ramenu njegovu sablju.
Za Mehmeda Sokolovica, medutim, kažu da prilikom obavljanja ovih službi nije bio samo paradni dvoranin, vec da je obavljao i mnoge druge poverljive poslove. Zbog toga je nagraden zvanjem cešnegir-baše, koji je važio za jednog od najpouzdanijih sultanovih ljudi. Pratio je sultana na svim njegovim putovanjima i pohodima i, upravljajuci poslovima dvorskih trpezara, licno kušao jelo i pice koje je bilo namenjeno sultanu.
PUT ZVEZDA
ZVEZDANI put Sokoloviceve karijere koja ce ga odvesti do najviših upravnih funkcija carstva, nagovešten je u prolece 1543, kada je Sulejman postavio Mehmeda za velikog kapidži-bašu, najstarijeg medu zapovednicima dvorske straže. Time je Mehmed, ostavši još uvek dvoranin, neposrednije uveden u gotovo redovno obavljanje drugih službi: kapidži-baša je privodio strane izaslanike sultanu prilikom javnih audijencija, obavljao razne poverljive misije, osobito diplomatske prirode, dostavljao tajna pisma i važne poruke Porte namesnicima u provincijama, “donosio svilene gajtane i katil fermane”. Uticaj kapidži-baše na sultanovom dvoru i u vrhovima uprave carstva bio je tako osetan, da su ih Dubrovcani unosili u spiskove, sasvim odmerene, onih turskih velikodostojnika koje treba obdariti.
VELIKI iskorak Mehmeda Sokolovica na pozornicu osmanske imperije, dogodio se 1546, godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk za cije su ime vezane najslavnije stranice turske pomorske istorije i strah i trepet svega što plovi Sredozemljem. Na opšte zgražavanje njegovih saboraca i iskusnih pomorskih komandanata, za prvog coveka mornarice, kapudan-pašu, imenovan je Mehmed Sokolovic, za kojeg se jedino znalo da nema nikakvog pomorskog iskustva! Tada je medu turskim hronicarima, koji ce od tada pomnije pratiti svaki njegov korak, pocelo raspitivanje za ovog, kako se tada mislilo, “miljenika dvora”.
Istoricar Ismail Hami Danišmend cak bljuje vatru na ovakvo Sokolovicevo imenovanje, nazivajuci to Kanunijevom greškom. Prema nekim turskim istoricarima, Sokolovic je na toj dužnosti bio cetiri godine, od 1546. do 1550, dok M. Tajib Ðokbilen u turskoj Islamskoj enciklopediji, u tekstu o Mehmed-paši Sokolovicu, tvrdi da je dve godine više bio na toj službi, dok naš Radovan Samardžic smatra da je on upravljao pomorskim poslovima Turske do 1551. godine, kada je bio unapreden u zvanje rumelijskog beglerbega.
Malo je ko od ovih kriticara razumevao dalekovidost Sulejmana Velicanstvenog koji je imao velikog dara i osecaja da odabire prave ljude za prave funkcije i koji je, nasuprot uvreženom mišljenju da odbranu stecenih pozicija na moru treba ostaviti nekadašnjim gusarima, odabrao za admirala mornarice proverenog coveka koji ce u njoj zavesti red i poredak i cija sudbina nece zavisiti od hirova, trenutnih raspoloženja i odmetanju sklonih gusarskih komandanata, kao što su bili cuveni Hajredin Ridobradi i njegov nesudeni naslednik i ništa manje proslavljeni gusarski kapetan Turgut Reis.
POSLE punih cetvrt veka haranja Sredozemljem i totalne zavisnosti osmanske mornarice od severnoafrickih, egejskih i albanskih gusara koji su se stavili pod njenu zastavu, osmanska flota je, rukovodena mudrom rukom novog kapudan-paše Mehmeda Sokolovica, pocela da dobija jednu sasvim drugu fizionomiju.
Za cetiri godine, koliko je Sokolovic proveo na ovoj funkciji, preuredena i po svim vojnim pravilima ustrojena turska mornarica je izrasla u veliku pomorsku silu koja je bila kadra i za mnogo vece poduhvate nego što su to bili kratkorocni piratski uspesi njenih dojucerašnjih gusarskih kapetana.
Da bi ostvario te svoje ciljeve, Mehmed-paša Sokolovic je dao da se preurede i izgrade nova brodogradilišta i pristupio izgradnji brodova odredenih tipova, vece zapremine i kvaliteta. Pocetkom pedesetih godina 16. veka, u Zlatnom Rogu, podignut je arsenal koji je imao sto trinaest svodova, pod kojima je stalno radilo oko cetiri stotine radnika. “Cim se jedna galija porine u more, na istom mestu zapocne gradnja druge... Za kratko vreme i uz silne napore, Turska je dobila veliki broj novih brodova, i to pre svega zaslugom novog kapudan-paše. Da bi se obezbedila sredstva za ovaj posao, preureden je poreski sistem u nekoliko provincija, najviše Grckoj, a pojedini rodovi vojske prilagodeni su za službu u mornarici.”
Prema Radovanu Samardžicu, ali i mnogim turskim hronicarima i istoricarima, Mehmed Sokolovic se nije upuštao u okršaje na moru, ali nije ostao iskljucivo vezan za carigradski arsenal, gradnju brodova i podešavanje poreskog uredenja i vojnog potencijala potrebama pomorstva. Postoje nagoveštaji da je on vec tada smišljao planove o turskom prodoru u podrucje Indijskog okeana... Zbog nemogucnosti prolaza Gibraltarom, kojeg je cuvala, za to uvek ujedinjena hrišcanska flota, u njegovoj glavi se još tada radala ideja o prokopavanju Sueckog kanala, poduhvatu koji bi omogucio izlazak osmanske flote iz Sredozemnog “jezera” i ucinio osmansku imperiju istraživacem i gospodarom novih mora i svetova. Poduhvat koji je on ostavio za docnija vremena, kada ce kao veliki vezir imati moci da se uhvati u koštac sa realizacijom jedne tako velike ideje i ideje o prokopavanju kanala Volga - Don.
Posle ministra mornarice, Sokolovic je, milošcu i voljom Sulejmana Velicanstvenog, naznacen za rumelijskog beglerbega. To je bila funkcija koja je znacila prekretnicu u njegovom životu i karijeri. Dobiti zvanje rumelijskog beglerbega, znacilo je i neposredno približavanje najvišoj vlasti. Namesnici Rumelije, umesto u Sofiji, koja je bila njhovo sedište, stolovali su prakticno u Carigradu i, dakle, bili u blizini dvora i ucestvovali su na carskom divanu odmah posle vezira. Drugim recima, dužnost rumelijskog paše dodeljivan je zvanicnicima obicno neposredno pred njhov ulazak u ministarsko vece.
KAO rumelijskom beglerbegu, Sokolovicu se osmehnula sreca da se sa svojim sposobnostima još više nametne padišahu Sulejmanu. Mir koji je 1547. bio postignut sa Austrijom bio je pokvaren i pojavilo se kao sporno pitanje Erdelja. Erdelj je bio osmanski begluk i osmanlije su tražile njegovu predaju. Iz tih razloga pocele su pripreme za rat koji je trebalo da vodi rumelijski beglerbeg Mehmed-paša Sokolovic. U Islamskoj enciklopediji se navodi da su 1551. Sokolovicu za taj rat pridodate snage smederevskog sandžakbega Rustem-bega, jedan deo konjanika sa Krima i Dobrudže, a iz Istanbula je stiglo i 2.000 janicara. Sokolovic je za ovaj rat uzeo i druge snage: Mihaloglu Ali-begove akindžije i Hadum-pašine snage. Njegova vojska je nadmašila 80.000, dok je neprijatelj, s druge strane, na tvradavama imao 50 topova.
Za razliku od ovog vojnog pohoda, koji Sokolovic nije uspeo da dobije diplomatskim putem, turski istoricari isticu njegovo briljantno ucešce u padišahovom vojnom pohodu na Nahdživan, koji je održan 1552. i 1553. godine. Sokolovic je sa rumelijskom vojskom, pod komandom velikog vezira, otišao do Gruzije. Po završetku vojnog pohoda došao je u Amasju, gde je, kako beleže turski hronicari, na ratnom divanu, kojeg je 1554. održao padišah, vec ucestvovao kao treci vezir.
Sokolovic je još od prvog dana stupanja na vezirsku funkciju, osetio svu težinu njene odgovornosti, predosecajuci uz to sve prednosti, a još cešce moguce opasnosti koje se nadvijaju nad topuzom vlasti, bilo zbog sultanovog nezadovoljstva nekim postupcima svojih najbližih podanika, bilo zbog uplitanja harema u državne poslove, koje je pocelo da pokazuje svoje prve znake još za vladavine Sulejmana Velicanstvenog.
Kao treci vezir, Mehmed-paša Sokolovic se našao u središtu vihora intriga najvoljenije Sulejmanove žene, sultanije Hurem, nekadašnje Rokselane, koja je podstakla bracu, princeve Selima i Bajazita na bratoubilacki obracun oko nasleda za presto. Bajazit je bio sposobniji, ali je, po pravu nasleda, presto pripadao Selimu. U bratskoj svadi oko nasleda, Sulejman Velicanstveni je bio neumoljiv. Poslao je vojsku na mladeg sina, a glavnu ulogu u njegovom porazu i izgonjenju u Persiju, odakle je na veliki pritisak Porte morao biti izrucen i zajedno sa sinovima zadavljen, odigrao je upravo Mehmed-paša Sokolovic, koji se našao na strani princa Selima. Dostojanstveno držanje treceg vezira u tim dvorskim intrigama, a docnije i na bojnom polju, ostace duboko urezano u secanju jedinog preživelog princa i pretendenta na osmanski presto, što mu potonji osmanski vladar, Selim Drugi, nece nikada zaboraviti.
SULTANOV ZET
SOKOLOVIC se uspeo do položaja drugog vezira 1561. godine, posle smrti velikog vezira Rustem-paše. Na položaj velikog vezira doveden je Semiz Ali-paša, dotadašnji drugi vezir, a njegovo mesto je zauzeo Mehmed-paša Sokolovic. Godinu dana iza toga, postao je i sultanov zet, oženivši šesnaestogodišnju Selimovu cerku Ismihan (Esmu), što mu je sada, kao clanu porodice Osmanovica, definitivno odredilo dalju sudbinu.
MEHMED-paša Sokolovic postao je prvi vezir Porte u trenutku kada su se na prestolima zapadnih zemalja i u Rusiji odvijale krupne promene, a nove krunisane glave najavljivale da nece još dugo da trpe diktate Porte iza kojih su stajali autoritet i moc ostarelog Sulejmana Velicanstvenog. Veliki vezir Semiz Ali-paša, koji je važio za mirovnjaka, umro je gotovo istovremeno kada su u Carigrad stigle vesti o turskom porazu na Malti. Sultan se bez dvoumljenja odlucio da državni pecat poveri svom dotadašnjem drugom veziru i zetu svog naslednika, Mehmed-paši Sokolovicu. Nije prošlo ni deset dana, a iz careve kancelarije su krenula naredenja mnogim begovima i pašama, od Ohrida do Custendila i Nikopolja do Temišvara, da budu u pripravnosti i da se polako primicu ka Sofiji, Smederevu i Beogradu.
Novi veliki vezir, Mehmed-paša Sokolovic pogadao je želje sultana da još jednom, na samom izmaku života, krene u vojni pohod na zapad. Period mira koji su 1562. postigli Busbek i Semiz Ali-paša još nije bio istekao, a vec je bio povreden, jer su osmanski upravljaci Erdelja bili zaposeli nekoliko mesta koja su pripadala Austriji. Austrijanci su se preko svojih poslanika u Carigradu žalili na ovo Sulejmanu Velicanstvenom, ali su istovremeno udarili na napadace. Sve se ovo dešavalo upravo kada je Semiz Ali-paša umro i kada je na njegovo mesto došao Mehmed-paša Sokolovic, koji se, kao ratnik, odmah odlucio na objavu rata Austriji.
Sulejman Velicanstveni, koji je vladao osmanskom imperijom punih dvadeset pet godina i bio neprikosnoveni gospodar gotovo triju kontinenata, naslucivao je svoj skori kraj. Zašao je bio u 72. godinu života i mucila ga je teška kostobolja. Ipak, naviklom na blistave pobede, najteže od svega pao mu je turski poraz na Malti, a neprebolna rana mu je bilo neuspešno opsedanje Beca. Sa svetske istorijske pozornice hteo je da side isto onako kako je na nju i došao: novom i efektnom vojnom protiv “neposlušne” Austrije i pohodom na Siget, koji je trebalo da bude predigra novom opsedanju, i po njegovim zamislima konacnom zauzimanju Beca, koji je bio zadnji bedem za osmanske prodore u bogate zapadne hrišcanske zemlje.
Ostarelog padišaha, koji je iza sebe, kao vojskovoda, imao pohode na Beograd, Rodos, Mohac, Bec, Kišeg, Bagdad, Krf, Sucavu, Budim, Gran, Tebriz i Nahdživan, na trinaesti i poslednji pohod, nagovorio je najviše netom ustoliceni prvi vezir Mehmed-paša Sokolovic, koji je osvajanje Sigeta, a odmah potom i Beca, smatrao obavezom i krunom blistave vladarske karijere najveceg osmanskog padišaha, ali i svojim licnim uspehom, koji bi ga, kako je smatrao, uvrstio u najodabranije osmanske velikane istorije osmanske imperije.
U rat protiv Austrije pošlo se prvog maja 1566, a opsežne pripreme i ceremonije koje su pratile izlazak sultanove vojske iz Carigrada nadmašile su sjaj svih dotadašnjih pohoda. U ime starog i onemocalog sultana, koji se samo formalno nalazio na celu vojske, komandovao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolovic.
Medutim, još na prvom odmorištu se videlo da ostareli Sulejman nema snage da jaše, pa je najveci deo puta provodio u kolima ili nosiljci, pojavljujuci se na konju samo u paradne svrhe, kada je trebalo da ujaše u naseljena mesta, Beograd na primer, pokazujuci se kao predvodnik jedne, po snazi i sjaju, do tada nevidene vojne armade.
Sve konce pohoda na Siget, cija je opsada zapocela 5. avgusta 1566. držao je veliki vezir Sokolovic, zajedno sa najodanijim mu licnim sekretarom Feridunom. Cetrnaestog dana po Sulejmanovom dolasku pod bedeme Sigeta, kojeg je branio cuveni junak Nikola Zrinjski, postali su opsedatelji gospodari vanjske utvrde, dok se unutrašnja još suprotstavljala. Obe strane su se junacki borile, a turski hronicari beleže da je veliki vezir Mehmed-paša Sokolovic, cak tri puta, ludom srecom izbegao smrt.
Ujutro, 5. septembra, sve je usplamtelo i preraslo u silan požar, kao Sulejmanova mrtvacka baklja, jer je on u noci od petoga na šestoga septembra umro, bilo od staracke slabosti, dizenterije ili udara kapi. Nije mu dato da za utehu pred smrt vidi pad Sigeta ili da cuje za predaju dule... Nestrpljiv zbog dugotrajne opsade Sigeta, pisao je sam Sulejman, još kratko vreme pred smrt velikom veziru: “Zar se taj dim još nije razišao, ne odzvanja li vec truba o osvajanju?”
Sulejmanova smrt je precutana ne samo vojsci, nego i vezirima, a vlastorucno sultanovo pismo je objavljeno kao dnevna zapovest. Autor zapovesti je bio Džafer-aga, tadašnji vrhovni štitonoša kojeg je jedinog s tajnim pisarom Feridunom veliki vezir uputio u državnu tajnu o smrti. Oni su obojica opravdali poverenje i kasnije ce, za Selima Drugog, ili bolje reci za vladavine velikoga vezira Sokolovica, prvi da postane njegov zet i janicarski aga, a drugi reisefendija. Opsada Sigeta je nastavljena, a da se ne bi posumnjalo u sultanovu smrt, navode tadašnji turski hronicari, Sokolovic je naredio da se Sulejmanovo mrtvo telo balsamuje, a uz pomoc šminke i oponašanja gestikulacije, na carski presto posadi Imam Hasan-aga, koji je mnogo licio na padišaha.
Varka je uspela, a mir u vojsci koja je još više kidisala na bedeme tvrdave, ocuvan. Pošto je osvojen Siget, održan je sledeceg dana divan, a tri najveštija pera carstva: nekadašnji nišandžija i sadašnji muteferika Dželal-zade, reisefendija Mehmed celebi i sekretar Feridun-beg ispisali su pisma o pobedi, koja su poslata svim namesnicima u carstvu, krimskom hanu, šerifu Meke, persijskom šahu i drugim silama, a u sultanovo ime. Ujedno su podeljene nagrade i povišice plata, a Sulejmanova poslanica što ju je napisao vrhovni štitonoša džafer, koji je znao da oponaša njegov rukopis, objavila je da je jedan deo vojske upucen na osvajanje Baboca, a drugi odreden za izgradnju sigetske tvrdave.
Objašnjeno je dalje da je nemoguce da se sultan zbog otecenih nogu javno pojavi, te da ce on, nakon završetka izgradnje sigetske džamije, da obavi u njoj molitvu u petak i zahvalnicu za tako sjajnu pobedu. Tako je državna tajna o Sulejmanovoj smrti u potpunosti sacuvana do dolaska njegovog sina i prestolonaslednika iz Kutahije u Carigrad mudrošcu i oprezom velikog vezira.
DOCEK SELIMU
TEK kada je pao Siget, otpravi Mehmed Sokolovic cauša Hasana prestolonasledniku Selimu u Kutahiju s vešcu o Sulejmanovoj smrti, za koju vojska još nije znala. Pismo je napisao Feridun, najpoverljiviji sekretar velikog vezira, dok je caušu usmeno receno da sultan nece da krene nazad dok se Siget ne obnovi za odbranu. Cauš je jahao tako brzo da je osmog dana bio kod Selima. A, i ovaj je pohitao, te je sa svojim najpoverljivijim osobama bio vec treceg dana kraj Carigrada u Kadicoju. Nakon malog nesporazuma sa namesnikom Carigrada, Iskender-pašom, koji o svemu ništa nije znao, dode Selim s carskom galijom i uz topovske pozdrave u Uskudar, te tako i glavni grad sazna za sultanovu smrt.
U ovom tekstu je opisan životopis i delo neogranicenog upravitelja Turske carevine, kojem se navršava 500 godina od rodenja, pred kojim je, bezmalo ceo jedan ljudski vek, drhtala Evropa, i velikog državnika koji je nepogrešivim instinktom ništa manjeg vojskovode i ratnika nametao mir sabljom i topovima. Nekadašnji catac i nesudeni monah iz Mileševe, od njegovih rodnih Sokolovica, preko jedrenskog saraja i Enderuna i najviših državnih funkcija u Carigradu, iako preobracen na islam i iskreno veran novoj religiji, nije nijednog trenutka zaboravljao svoje poreklo, što je pokazao svojom popustljivom politikom prema Srbima i, samo njegovom zaslugom obnovljenom Peckom patrijaršijom, na cijem je celu ustolicio svog rodenog brata Makarija.
Prateci neprekidnu uzlaznu liniju dvorskog paža koji je, zahvaljujuci svojoj oštroumnosti i sposobnostima, imao srecu da se bavi u najbližoj blizini i bude u milosti velikog padišaha Sulejmana, videcemo njegov život i kao licnog carevog sobara i oružara, admirala mornarice, rumelijskog beglerbega, komandanta vojne protiv Austrije i osvajaca Sigeta i Arabije i, napose, paše sa tri tuga, koji je jedini od svih velikih vezira imao cast da se održi u službi cak tri sultana.
Sokolovicev genij državnika nije vidljiv samo po cvrstom držanju dizgina osmanske vlasti nakon smrti gospodara triju kontinenata - Sulejmana Velicanstvenog, vec i u njegovoj ambiciji da carevini proširi nove i neslucene vidike i ucini je apsolutnim gospodarom srednje Azije i Indijskog okeana, za šta se upustio u, za ono vreme fantasticnu avanturu prokopavanja kanala Don-Volga, kojeg je trebalo da spoji sa morem, Kaspijsko jezero sa Crnim morem, a odmah iza toga planirao još veci poduhvat - probijanje Sueckog kanala.
Mehmed-paša Sokolovic je, slažu se i turski i evropski istoricari, poživeo dovoljno da ostavi neizbrisiv trag u istoriji Osmanske carevine. Poginuo je tragicno, kao žrtva politicke zavere, od ruke, ironijom sudbine, jednog derviša koji mu je poreklom bio zemljak iz Bosne. Bilo je to u 74. godini njegovog života i, cini se u pravo vreme, da ne bi svojim ocima video pocetak naglog propadanja imperije, u cijem je stvaranju moci i sam ucestvovao, a nad kojom su se, bio je svedok, poslednjih nekoliko godina njegova života poceli da nadvijaju tmurni oblaci, najavljujuci carevanje svega onoga protiv cega se svim silama borio - mita, korupcije i vladavinu harema imperijom.
Život Mehmeda Sokolovica nije lako pratiti, jer su istorijski izvori lišeni opširnijih podataka o njegovom najranijem životu, pogotovo perioda koji je vezan za njegovo odvodenje u carski saraj u Jedrenu i njegovo uspinjanje u dvorskoj službi. Visoki i naociti Bosanac pao je više u oci turskim istoricarima tek kada je, naprasno, bio naimenovan za vrhovnog kapetana mornarice. Od tada ga prate u korak, a sve ono što se dogadalo u njegovom najranijem dobu, ostavljeno je da se crpe iz šturih pominjanja turskih istoricara i predanja srpskog naroda, cega se, iz razumljivih razloga, treba prihvatiti sa dužnom rezervom. Zatim iz malobrojnih pisanih dela o njemu na srpskom jeziku i, na kraju, pedantne diplomatske prepiske dubrovackih i venecijanskih ambasadora na osmanskom dvoru, koji su pomno beležili svake detalje vezane za velikog vezira, od cije je milosti zavisila i sudbina njihove trgovacke moci u Sredozemlju.
Bez sumnje, jedno od najkompletnijih pisanih dela o najvecem osmanskom veziru na srpskom jeziku je knjiga “Mehmed Sokolovic” Radovana Samardžica, koja je sa francuskog prevedena na turski, a vec više od decenije ne silazi iz vitrina turskih knjižara. U njoj je, izmedu ostalog, zabeleženo upravo ono što nedostaje turskim istoricarima - narodno predanje o odvodenju Baja Sokolovica u Jedrene.
NAOCIT, PAMETAN MOMAK
POCETKOM DžVI veka, kada se za potrebe ocuvanja proširenih granica turske carevine pojavila potreba za svežim snagama u armiji, Osmanlije su još više pribegle ranije vec oprobanoj praksi popune vojnog podmlatka putem tzv. devširme, koja je kod nas poznata kao “danak u krvi”.
Pet-šest godina pošto je hercegovacki sandžak-beg Skender Ornosovic “dobio zapovest iz Carigrada da po Bosni i Hercegovini pokupi hiljadu adžemioglana i dovede ih u saraje”, u Bosnu se iza 1520. uputio Ješildže Mehmed-beg, tražeci kao i njegov prethodnik, sposobne mladice za carsku službu. Posle dugog obilaženja Bosne i susednih krajeva, Ješildže-bega put je naneo u selo Sokolovici kod Ruda u višegradskom kadiluku, gde je docuo pricu o naocitom i pametnom momku Baju koji je bio dat u monašku službu kod njegovog ujaka u Mileševi.
MISIJA jaja - baše, Ješildže Mehmed-bega, u kojoj je medu cetrdeset decaka i mladica iz Bosne pokupljen i Bajo Sokolovic, bila je ustaljena procedura koja se po nalogu Porte odvijala povremeno i prema potrebi.
Janicare, tursku stajacu pešadiju i elitnu sultanovu vojsku, pretpostavlja se, osnovao je još sultan Orhan u 14. veku. Devširmu, prikupljanje “živog vojnog poreza” zapoceo je još sultan Mehmed Celebi u prvoj polovini 15. veka, ali je ona u pravom smislu institucijalizovana tek za vreme sultana Murata Drugog, da bi poseban zamah dobila u vreme sultana Mehmeda Osvajaca, a najžešca je bila u 17. veku. Za buducu janicarsku službu, uzimana su, prvenstveno, deca i mladici iz hrišcanskih familija, a u kasnijim periodima, kada sepojavila potreba za ocuvanjem proširenih granica i unutrašnjeg mira, i iz redova Turaka, Cigana i Jevreja. Oduzimanje hrišcanske dece je bilo ukinuto 1638. godine. Povod za to je bilo nezakonito primanje novca koje su uzeli skupljaci devširme u Rumeliji, Bosni, Albaniji i Grckoj. Uzimanje mita glavom su tada platili turnadžibaša Derviš-aga (general-porucnik janicara) i drugi kupitelj dece, Kazhadži- zade, dok se treci Devedži Mustafa spasao na molbu velikog vezira. Ovo uzimanje podanicke dece bilo je poslednje koje spominje osmanska istorija, i tako je pod najvecim osmanskim silnikom sultanom Muratom Cetvrtim bila ukinuta i ova nasilnicka mera.
Najviše janicara, oko 54.000, u turskoj vojsci bilo je sredinom 16. veka. Sa opadanjem turske moci, janicari izazivaju bune i nerede i postaju opasniji za vlast sultana nego za neprijatelja. Mehmed Drugi je 1826. ugušio u krvi njihove pobune u Carigradu, ukinuo ih i uveo nizam, tj. redovnu vojsku, posle cega je prestala i potreba za ubiranjem “živog vojnog poreza”, odnosno devširme.
Halkondilas, savremenik Murata Drugog, kojem se pripisuje usavršenje i uredenje turske vojske, narocito janicara, opširno i verno opisuje sultanov tabor i uredenje njegove vojske, za koju kaže da zbog visokog stepena reda i svrhovitosti izaziva svako poštovanje. “Sultanova porta se sastoji od šest do deset hiljada pešaka. Uhvacene decake šalje u Aziju da bi tamo dve-tri godine naucili turski jezik. Ako u dovoljnoj meri znaju jezik, šalje dve-tri hiljade u mornaricu u Galipolje da uce pomorstvo. Svake godine dobijaju odecu i sablju. Odavde su pozvani na sultanovu portu sa dosta plate za uzdržavanje, a neki dobijaju i više. Oni tvore uski sultanov krug...”
Prema turskim izvorima, devširmom su se kupila deca i mladici uzrasta od osam, deset, petnaest, osamnaest ili dvadeset godina, ali ponajviše oni starosti od 14 do 18 godina. Devširma je prikupljana jednom u tri, pet ili sedam godina i skupljalo se, odjednom, izmedu dve hiljade i deset hiljada dece koja su, uglavnom, bila birana po fizickoj snazi, pameti i lepoti.
Istorijsko pamcenje “danka u krvi”, kako je medu hrišcanskom rajom nazvana devširma, urezano je podjednako i medu Srbima, ali i Gruzijcima i Rusima. Samardžic, pozivajuci se na veliki broj istorijskih beležaka, koje kazuju da su roditelji, u strahu za svoju decu, odvodili svu celjad u planinu kad bi se culo da nailazi skupljac devširme, navodi da su zbog toga citave porodice prebegavale u susednu državu, a da su pojedini roditelji radije svoju decu sakatili nego ih predavali Turcima u ruke.
Sacuvane su i vesti da su neke majke ispisivale sinovima krst na celu ili na ruci sokom jedne otrovne trave, koji bi ostavio ožiljak i tako ih zanavek odvajale od Turaka. Pribegavalo se ponekad i ranoj ženidbi, pa se nailazilo na decake privencane vec u dvanaestoj godini. Ali, turske vlasti su se lako dosecale ovakvim dovijanjima, tako da bi, umesto spasa, cešce usledila njihova odmazda. Zbog toga je, kao najcelishodnije sredstvo ostajalo to da se dete otkupi ili haraclija mitom odobrovolji, ali je bilo malo kuca koje su takav trošak mogle da podnesu. Ponavljanje jedne pojave, bilo to i nasilje, ipak dovodi do navikavanja...
Kad je Ješildže Mehmed-beg pao u Sokolovice, Bajo se, verovatno, zatekao u ocevoj kuci ili je jaja-baša, doznavši kakvog sina ima domacin Dimitrije, naredio da tica dovedu iz Mileševe. Ova druga pretpostavka se cini verovatnijom, jer se pored ocajnih roditelja pojavio i pomenuti kaluder, Bajov stric ili ujak, koji je pokušao da dete sacuva. Stari Sokolovic se, kažu turski izvori, obratio šuraku da mu pomogne novcem kako bi otkupio sina. Kaluder je, zaista, svim silama nastojao da pridobije ili potkupi jaja-bašu, ponudivši mu “faraonski novac za decaka”, ali beg nije dozvolio “da mu se isprljaju skuti”.
Sirotim roditeljima je još jedino ostalo to da dete sakriju, da bega nekako zavaraju, da sacekaju priliku kad ce možda da ga pridobiju. Sakupljac danka u krvi nije bio samo neumoljiv. Razlog roditeljske nesrece i ocaja on je iskreno video u njihovoj zabludelosti i neznanju. Zbog toga je rekao Sokolovicima: “Ej, neznalice i putnici po bespucima pakla! Zar ne znate da ce ovaj siromah decko u padišahovoj službi postati cestit? Kad on, nesumnjivim staranjem sultanovim, postigne vecitu srecu, svaki od vas doci ce do vecnog bogatstva i trajne srece. Jer, ova država je Humaj-ptica, koja je pala na vaš soj, a vi je svojim glupostima odgonite i svojim rukama sopstvenu kucu palite! Na celu vašega sina beleg je velike srece, koji kazuje da ce on u sultanovoj blizini, u službi dobrotvora, doci do veoma velikih položaja...”
Tako je mitološka Humaj-ptica, koja vecito srecnim cini svakoga kome njena senka padne na glavu, preletela i iznad sela Sokolovica. Uvidajuci da moraju da predaju sina, roditelji su decaka izvukli iz skrovišta i zamolili jaja-bašu neka im ga dobro prigledaju. Ješildže Mehmed-beg je bio veoma zadovoljan “što je izneo sokola iz gnezda”.
Grupu od cetrdeset decaka “pokupljenih iz poznatih i plemenitih porodica”, medu kojima je bio i Bajo, Ješildže Mehmed-beg je pravo iz Sokolovica uputio u Jedrene, gde ih je sultan Sulejman primio na huzur (u audijenciju) i, izjavivši kako mu se dopadaju, naredio da se upišu u tamošnji carski saraj. U jednoj turskoj pesmi, koja govori o odvodenju mladog Sokolovica na sultanov dvor, posle svega, dolaze stihovi:
Iz kandža zlog gavrana istrgoh jednu divnu prepelicu, i ulovih
jednog sokola pre saznanja ljubavi...
SAN UOCI BOŽICA
DOK je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, govori predanje, uoci Božica usnila san “da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama svet natkrilio”. Kad je to ispricala svekru, koji je, prema obicaju, svoj celjadi u kuci trebalo da protumaci snovidenja u toj noci, starac je snahu dobro pogledao i rekao joj: “Daj bože, da bude srecno, moja snaho, ali mocno da ti rodiš zemlji gospodara”.
SA velikom se sigurnošcu zna da je Bajo Sokolovic, sa grupom od cetrdeset mladica koje je Ješildže Mehmed-beg poveo sa sobom u Jedrene u periodu kada se u tom gradu i njegovoj okolini, izmedu ratnih pohoda, od novembra 1524. do marta 1525, odmarao Sulejman Velicanstveni.
Odabrani mladici su primljeni na huzur (u audijenciju) velikom padišahu koji je rekao da mu se “veoma dopadaju” i od tog trenutka je pocelo njihovo komplikovano, sistematsko i neretko nemilosrdno vaspitavanje i poducavanje u raznim naukama i vojnim veštinama, ciji je krajnji cilj bio da se od njih naprave sposobni i padišahu do groba odani dvorski službenici, vojskovode i državni velikodostojnici koji ce biti stub moci Osmanskoga carstva.
Bajo Sokolovoc, zajedno sa trideset devetoricom drugih mladica, statusom i pamecu, imao je srecu da ga odmah upišu u icoglane, buduce dvorske paževe koji su, samim tim, bili predodredeni za napredovanje prema najvišim dvorskim, državnim i vojnim funkcijama. Za razliku od njih, ostali mladici koji su takode bili prikupljeni devširmom, bili su upisivani u adžemioglane, kategoriju buducih janicara koji su upucivani u anadolska sela za ucenje turskog jezika i celicenje teškim seoskim poslovima, da bi tek nekoliko godina posle toga pocinjali sa vojnom obukom i bili prikljucivani tzv. janicarskim ognjištima.
U Osmanskom carstvu su postojala tri saraja: u Jedrenu, Galati i Carigradu. Sva tri saraja imala su po trista decaka. To su, zapravo, bili kadetski zavodi, gde su pitomci bili obucavani ili za ratnu ili za dvorsku službu. U njima je postojalo ukupno šest soba. Prve dve su: velika i mala soba, prva sa dve stotine, a druga sa stotinu pitomaca, i to su bile sobe za pripravnike u službi paževa, a cetiri gornje su bile odredene za osobnu službu.
Najniža od ove cetiri sobe zvala se seferli odaja, koja se brinula za sultanovo rublje. Ova soba je ujedno bila škola pevaca, plesaca, brijaca i ranarnika u saraju. Baškulukdžija je dva puta sedmicno u srebrnoj posudi prao muslin sultanova turbana, pri cemu su ostali pevali pesme u punom zboru, tako da je pranje turbana ujedno bila i vežba u pevanju.
TRECA je soba bila kiler, tj. podrum ili zapravo pekara za slatkiše i u njoj su se bavili iskljucivo izradom i cuvanjem slatkiša, ukuvanih plodova, slatka (halve), šerbeta, sirupa, sredstava za jacanje i sokova svih vrsta. Uz to, paževi ove sobe isporucivali su svece za odaje i bogomolju saraja...
Sledeca u hijerarhijskom nizu je hazna odaja u kojoj su se icoglani, osim vežbanju u jahanju i oružju, osobito poducavali da opslužuju sultana, podsecaju caru nokte, pomažu berber-baši i ucili se savijanju turbana.
Poslednja, has odaja, u koju su dolazili samo najodabraniji i u prethodnim odajama prekaljeni pitomci, bila je vec odskocna daska za visoke dvorske, državne i vojne funkcije. Icoglanima iz ove sobe je bilo povereno cuvanje samog sultana, relikvija bogomolje, koja se nalazi do sultanove spavaonice, a u kojoj se nalaze ogrtac, sveti steg i poslanikova sablja i luk, te sablje triju prvih halifa i nekolicine njegovih drugova... Poveravanje ovih državnih dragocenosti, bio je najbolji znak da su ovi mladi preobracenici na islam u najvecoj padišahovoj milosti i da ce se, posle, u proseku petnaestogodišnjeg vaspitavanja i obucavanja u jednom od ovih saraja, naci na najvišim i odabranim vojnim i upravnim funkcijama carevine.
Za Baju Sokolovica, kojem je prilikom preobracanja na islam nadenuto novo ime Mehmed, pretpostavlja se da je ostao u službi u jedrenskom saraju 13 godina i da je kao paž, prateci sultana u vojnim pohodima ucestvovao u Mohackoj bici 1526. godine, da je sa turskom vojskom bio pod Becom 1529, a da je kasnije, kao paž, prešao u službu velikog defterdara Skendera - celebije, u cijoj je sviti ucestvovao u ratu protiv Persije.
KADA je veliki defterdar, koji je, po tradiciji, školovao paževe za najviše državne i finansijske službe bio optužen od velikog vezira i sultanovog šticenika Ibrahim-paše da je glavni krivac za zakasnelo zauzimanje Bagdada, a zatim i javno pogubljen, svi njegovi telohranitelji, paževi i posluga bili su pridodati carskom saraju. Medu tri stotine tih paževa, nalazila su se i sedmorica mladica koji su, prema svedocenju tadašnjeg turskog hronicara Alije, postali prvi ministri ili veziri carstva: Pertef Mehmed-paša, Ahmed-paša, Pijale Mehmed-paša, Lala Mustafa-paša, Husejin-paša i Mehmed-paša Sokolovic. Sve su to bili oni koji ce, kroz život, pratiti Sokolovica decenijama, neki od njih i do smrti, da mu budu prijatelji, podrška u naporima ili, cešce, ljuti dušmani.
Preuzevši svu njegovu pratnju, jer su najbolji od njih za dvor i obrazovani, sultan je izvesno bio obavešten koliko koji od njegovih vaspitanika vredi, piše Samaredžic. Svi Sokolovicevi biografi pominju da je prva njegova služba kada su ga doveli na Novi dvor u Carigradu bila finansijske prirode. Radio je u carskoj riznici, dakle posao koji je uz Skender - celebiju izvesno mogao najbolje da nauci.
Od tog trenutka, Mehmed je za deset godina promenio pet zvanja kao sultanov dvoranin: išao je tacno onim putem koji vodi do visokih položaja u državnoj upravi i vojsci. “U poslu je bio veran i pouzdan”, kaže njegov biograf: “njegovo držanje i vladanje, kao i umešnost i dovitljivost prilikom raznih ceremonija, sultanu su se posebno dopali.”
Prva Mehmedova služba je bila rikabdar, zvanje koje se sastojalo u tome što je pomagao padišahu kod uzjahivanja konja i pratio ga na putu, iduci pored njega pešice. Iza toga je postao cohardar, dostojanstvenik koji se brinuo o sultanovoj odeci, nastupajuci na svecanostima neposredno uz njegove skute. Uskoro mu je, medutim, dodeljeno zvanje koje mu je omogucilo da se još više istakne i pokaže u punom sjaju. Postao je silahdar-aga, zapovednik carskih štitonoša, cija je dužnost bila da se brine o licnom sultanovom naoružanju i da ga, prilikom javnih ceremonija pridružuje s desne strane, noseci o desnom ramenu njegovu sablju.
Za Mehmeda Sokolovica, medutim, kažu da prilikom obavljanja ovih službi nije bio samo paradni dvoranin, vec da je obavljao i mnoge druge poverljive poslove. Zbog toga je nagraden zvanjem cešnegir-baše, koji je važio za jednog od najpouzdanijih sultanovih ljudi. Pratio je sultana na svim njegovim putovanjima i pohodima i, upravljajuci poslovima dvorskih trpezara, licno kušao jelo i pice koje je bilo namenjeno sultanu.
PUT ZVEZDA
ZVEZDANI put Sokoloviceve karijere koja ce ga odvesti do najviših upravnih funkcija carstva, nagovešten je u prolece 1543, kada je Sulejman postavio Mehmeda za velikog kapidži-bašu, najstarijeg medu zapovednicima dvorske straže. Time je Mehmed, ostavši još uvek dvoranin, neposrednije uveden u gotovo redovno obavljanje drugih službi: kapidži-baša je privodio strane izaslanike sultanu prilikom javnih audijencija, obavljao razne poverljive misije, osobito diplomatske prirode, dostavljao tajna pisma i važne poruke Porte namesnicima u provincijama, “donosio svilene gajtane i katil fermane”. Uticaj kapidži-baše na sultanovom dvoru i u vrhovima uprave carstva bio je tako osetan, da su ih Dubrovcani unosili u spiskove, sasvim odmerene, onih turskih velikodostojnika koje treba obdariti.
VELIKI iskorak Mehmeda Sokolovica na pozornicu osmanske imperije, dogodio se 1546, godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk za cije su ime vezane najslavnije stranice turske pomorske istorije i strah i trepet svega što plovi Sredozemljem. Na opšte zgražavanje njegovih saboraca i iskusnih pomorskih komandanata, za prvog coveka mornarice, kapudan-pašu, imenovan je Mehmed Sokolovic, za kojeg se jedino znalo da nema nikakvog pomorskog iskustva! Tada je medu turskim hronicarima, koji ce od tada pomnije pratiti svaki njegov korak, pocelo raspitivanje za ovog, kako se tada mislilo, “miljenika dvora”.
Istoricar Ismail Hami Danišmend cak bljuje vatru na ovakvo Sokolovicevo imenovanje, nazivajuci to Kanunijevom greškom. Prema nekim turskim istoricarima, Sokolovic je na toj dužnosti bio cetiri godine, od 1546. do 1550, dok M. Tajib Ðokbilen u turskoj Islamskoj enciklopediji, u tekstu o Mehmed-paši Sokolovicu, tvrdi da je dve godine više bio na toj službi, dok naš Radovan Samardžic smatra da je on upravljao pomorskim poslovima Turske do 1551. godine, kada je bio unapreden u zvanje rumelijskog beglerbega.
Malo je ko od ovih kriticara razumevao dalekovidost Sulejmana Velicanstvenog koji je imao velikog dara i osecaja da odabire prave ljude za prave funkcije i koji je, nasuprot uvreženom mišljenju da odbranu stecenih pozicija na moru treba ostaviti nekadašnjim gusarima, odabrao za admirala mornarice proverenog coveka koji ce u njoj zavesti red i poredak i cija sudbina nece zavisiti od hirova, trenutnih raspoloženja i odmetanju sklonih gusarskih komandanata, kao što su bili cuveni Hajredin Ridobradi i njegov nesudeni naslednik i ništa manje proslavljeni gusarski kapetan Turgut Reis.
POSLE punih cetvrt veka haranja Sredozemljem i totalne zavisnosti osmanske mornarice od severnoafrickih, egejskih i albanskih gusara koji su se stavili pod njenu zastavu, osmanska flota je, rukovodena mudrom rukom novog kapudan-paše Mehmeda Sokolovica, pocela da dobija jednu sasvim drugu fizionomiju.
Za cetiri godine, koliko je Sokolovic proveo na ovoj funkciji, preuredena i po svim vojnim pravilima ustrojena turska mornarica je izrasla u veliku pomorsku silu koja je bila kadra i za mnogo vece poduhvate nego što su to bili kratkorocni piratski uspesi njenih dojucerašnjih gusarskih kapetana.
Da bi ostvario te svoje ciljeve, Mehmed-paša Sokolovic je dao da se preurede i izgrade nova brodogradilišta i pristupio izgradnji brodova odredenih tipova, vece zapremine i kvaliteta. Pocetkom pedesetih godina 16. veka, u Zlatnom Rogu, podignut je arsenal koji je imao sto trinaest svodova, pod kojima je stalno radilo oko cetiri stotine radnika. “Cim se jedna galija porine u more, na istom mestu zapocne gradnja druge... Za kratko vreme i uz silne napore, Turska je dobila veliki broj novih brodova, i to pre svega zaslugom novog kapudan-paše. Da bi se obezbedila sredstva za ovaj posao, preureden je poreski sistem u nekoliko provincija, najviše Grckoj, a pojedini rodovi vojske prilagodeni su za službu u mornarici.”
Prema Radovanu Samardžicu, ali i mnogim turskim hronicarima i istoricarima, Mehmed Sokolovic se nije upuštao u okršaje na moru, ali nije ostao iskljucivo vezan za carigradski arsenal, gradnju brodova i podešavanje poreskog uredenja i vojnog potencijala potrebama pomorstva. Postoje nagoveštaji da je on vec tada smišljao planove o turskom prodoru u podrucje Indijskog okeana... Zbog nemogucnosti prolaza Gibraltarom, kojeg je cuvala, za to uvek ujedinjena hrišcanska flota, u njegovoj glavi se još tada radala ideja o prokopavanju Sueckog kanala, poduhvatu koji bi omogucio izlazak osmanske flote iz Sredozemnog “jezera” i ucinio osmansku imperiju istraživacem i gospodarom novih mora i svetova. Poduhvat koji je on ostavio za docnija vremena, kada ce kao veliki vezir imati moci da se uhvati u koštac sa realizacijom jedne tako velike ideje i ideje o prokopavanju kanala Volga - Don.
Posle ministra mornarice, Sokolovic je, milošcu i voljom Sulejmana Velicanstvenog, naznacen za rumelijskog beglerbega. To je bila funkcija koja je znacila prekretnicu u njegovom životu i karijeri. Dobiti zvanje rumelijskog beglerbega, znacilo je i neposredno približavanje najvišoj vlasti. Namesnici Rumelije, umesto u Sofiji, koja je bila njhovo sedište, stolovali su prakticno u Carigradu i, dakle, bili u blizini dvora i ucestvovali su na carskom divanu odmah posle vezira. Drugim recima, dužnost rumelijskog paše dodeljivan je zvanicnicima obicno neposredno pred njhov ulazak u ministarsko vece.
KAO rumelijskom beglerbegu, Sokolovicu se osmehnula sreca da se sa svojim sposobnostima još više nametne padišahu Sulejmanu. Mir koji je 1547. bio postignut sa Austrijom bio je pokvaren i pojavilo se kao sporno pitanje Erdelja. Erdelj je bio osmanski begluk i osmanlije su tražile njegovu predaju. Iz tih razloga pocele su pripreme za rat koji je trebalo da vodi rumelijski beglerbeg Mehmed-paša Sokolovic. U Islamskoj enciklopediji se navodi da su 1551. Sokolovicu za taj rat pridodate snage smederevskog sandžakbega Rustem-bega, jedan deo konjanika sa Krima i Dobrudže, a iz Istanbula je stiglo i 2.000 janicara. Sokolovic je za ovaj rat uzeo i druge snage: Mihaloglu Ali-begove akindžije i Hadum-pašine snage. Njegova vojska je nadmašila 80.000, dok je neprijatelj, s druge strane, na tvradavama imao 50 topova.
Za razliku od ovog vojnog pohoda, koji Sokolovic nije uspeo da dobije diplomatskim putem, turski istoricari isticu njegovo briljantno ucešce u padišahovom vojnom pohodu na Nahdživan, koji je održan 1552. i 1553. godine. Sokolovic je sa rumelijskom vojskom, pod komandom velikog vezira, otišao do Gruzije. Po završetku vojnog pohoda došao je u Amasju, gde je, kako beleže turski hronicari, na ratnom divanu, kojeg je 1554. održao padišah, vec ucestvovao kao treci vezir.
Sokolovic je još od prvog dana stupanja na vezirsku funkciju, osetio svu težinu njene odgovornosti, predosecajuci uz to sve prednosti, a još cešce moguce opasnosti koje se nadvijaju nad topuzom vlasti, bilo zbog sultanovog nezadovoljstva nekim postupcima svojih najbližih podanika, bilo zbog uplitanja harema u državne poslove, koje je pocelo da pokazuje svoje prve znake još za vladavine Sulejmana Velicanstvenog.
Kao treci vezir, Mehmed-paša Sokolovic se našao u središtu vihora intriga najvoljenije Sulejmanove žene, sultanije Hurem, nekadašnje Rokselane, koja je podstakla bracu, princeve Selima i Bajazita na bratoubilacki obracun oko nasleda za presto. Bajazit je bio sposobniji, ali je, po pravu nasleda, presto pripadao Selimu. U bratskoj svadi oko nasleda, Sulejman Velicanstveni je bio neumoljiv. Poslao je vojsku na mladeg sina, a glavnu ulogu u njegovom porazu i izgonjenju u Persiju, odakle je na veliki pritisak Porte morao biti izrucen i zajedno sa sinovima zadavljen, odigrao je upravo Mehmed-paša Sokolovic, koji se našao na strani princa Selima. Dostojanstveno držanje treceg vezira u tim dvorskim intrigama, a docnije i na bojnom polju, ostace duboko urezano u secanju jedinog preživelog princa i pretendenta na osmanski presto, što mu potonji osmanski vladar, Selim Drugi, nece nikada zaboraviti.
SULTANOV ZET
SOKOLOVIC se uspeo do položaja drugog vezira 1561. godine, posle smrti velikog vezira Rustem-paše. Na položaj velikog vezira doveden je Semiz Ali-paša, dotadašnji drugi vezir, a njegovo mesto je zauzeo Mehmed-paša Sokolovic. Godinu dana iza toga, postao je i sultanov zet, oženivši šesnaestogodišnju Selimovu cerku Ismihan (Esmu), što mu je sada, kao clanu porodice Osmanovica, definitivno odredilo dalju sudbinu.
MEHMED-paša Sokolovic postao je prvi vezir Porte u trenutku kada su se na prestolima zapadnih zemalja i u Rusiji odvijale krupne promene, a nove krunisane glave najavljivale da nece još dugo da trpe diktate Porte iza kojih su stajali autoritet i moc ostarelog Sulejmana Velicanstvenog. Veliki vezir Semiz Ali-paša, koji je važio za mirovnjaka, umro je gotovo istovremeno kada su u Carigrad stigle vesti o turskom porazu na Malti. Sultan se bez dvoumljenja odlucio da državni pecat poveri svom dotadašnjem drugom veziru i zetu svog naslednika, Mehmed-paši Sokolovicu. Nije prošlo ni deset dana, a iz careve kancelarije su krenula naredenja mnogim begovima i pašama, od Ohrida do Custendila i Nikopolja do Temišvara, da budu u pripravnosti i da se polako primicu ka Sofiji, Smederevu i Beogradu.
Novi veliki vezir, Mehmed-paša Sokolovic pogadao je želje sultana da još jednom, na samom izmaku života, krene u vojni pohod na zapad. Period mira koji su 1562. postigli Busbek i Semiz Ali-paša još nije bio istekao, a vec je bio povreden, jer su osmanski upravljaci Erdelja bili zaposeli nekoliko mesta koja su pripadala Austriji. Austrijanci su se preko svojih poslanika u Carigradu žalili na ovo Sulejmanu Velicanstvenom, ali su istovremeno udarili na napadace. Sve se ovo dešavalo upravo kada je Semiz Ali-paša umro i kada je na njegovo mesto došao Mehmed-paša Sokolovic, koji se, kao ratnik, odmah odlucio na objavu rata Austriji.
Sulejman Velicanstveni, koji je vladao osmanskom imperijom punih dvadeset pet godina i bio neprikosnoveni gospodar gotovo triju kontinenata, naslucivao je svoj skori kraj. Zašao je bio u 72. godinu života i mucila ga je teška kostobolja. Ipak, naviklom na blistave pobede, najteže od svega pao mu je turski poraz na Malti, a neprebolna rana mu je bilo neuspešno opsedanje Beca. Sa svetske istorijske pozornice hteo je da side isto onako kako je na nju i došao: novom i efektnom vojnom protiv “neposlušne” Austrije i pohodom na Siget, koji je trebalo da bude predigra novom opsedanju, i po njegovim zamislima konacnom zauzimanju Beca, koji je bio zadnji bedem za osmanske prodore u bogate zapadne hrišcanske zemlje.
Ostarelog padišaha, koji je iza sebe, kao vojskovoda, imao pohode na Beograd, Rodos, Mohac, Bec, Kišeg, Bagdad, Krf, Sucavu, Budim, Gran, Tebriz i Nahdživan, na trinaesti i poslednji pohod, nagovorio je najviše netom ustoliceni prvi vezir Mehmed-paša Sokolovic, koji je osvajanje Sigeta, a odmah potom i Beca, smatrao obavezom i krunom blistave vladarske karijere najveceg osmanskog padišaha, ali i svojim licnim uspehom, koji bi ga, kako je smatrao, uvrstio u najodabranije osmanske velikane istorije osmanske imperije.
U rat protiv Austrije pošlo se prvog maja 1566, a opsežne pripreme i ceremonije koje su pratile izlazak sultanove vojske iz Carigrada nadmašile su sjaj svih dotadašnjih pohoda. U ime starog i onemocalog sultana, koji se samo formalno nalazio na celu vojske, komandovao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolovic.
Medutim, još na prvom odmorištu se videlo da ostareli Sulejman nema snage da jaše, pa je najveci deo puta provodio u kolima ili nosiljci, pojavljujuci se na konju samo u paradne svrhe, kada je trebalo da ujaše u naseljena mesta, Beograd na primer, pokazujuci se kao predvodnik jedne, po snazi i sjaju, do tada nevidene vojne armade.
Sve konce pohoda na Siget, cija je opsada zapocela 5. avgusta 1566. držao je veliki vezir Sokolovic, zajedno sa najodanijim mu licnim sekretarom Feridunom. Cetrnaestog dana po Sulejmanovom dolasku pod bedeme Sigeta, kojeg je branio cuveni junak Nikola Zrinjski, postali su opsedatelji gospodari vanjske utvrde, dok se unutrašnja još suprotstavljala. Obe strane su se junacki borile, a turski hronicari beleže da je veliki vezir Mehmed-paša Sokolovic, cak tri puta, ludom srecom izbegao smrt.
Ujutro, 5. septembra, sve je usplamtelo i preraslo u silan požar, kao Sulejmanova mrtvacka baklja, jer je on u noci od petoga na šestoga septembra umro, bilo od staracke slabosti, dizenterije ili udara kapi. Nije mu dato da za utehu pred smrt vidi pad Sigeta ili da cuje za predaju dule... Nestrpljiv zbog dugotrajne opsade Sigeta, pisao je sam Sulejman, još kratko vreme pred smrt velikom veziru: “Zar se taj dim još nije razišao, ne odzvanja li vec truba o osvajanju?”
Sulejmanova smrt je precutana ne samo vojsci, nego i vezirima, a vlastorucno sultanovo pismo je objavljeno kao dnevna zapovest. Autor zapovesti je bio Džafer-aga, tadašnji vrhovni štitonoša kojeg je jedinog s tajnim pisarom Feridunom veliki vezir uputio u državnu tajnu o smrti. Oni su obojica opravdali poverenje i kasnije ce, za Selima Drugog, ili bolje reci za vladavine velikoga vezira Sokolovica, prvi da postane njegov zet i janicarski aga, a drugi reisefendija. Opsada Sigeta je nastavljena, a da se ne bi posumnjalo u sultanovu smrt, navode tadašnji turski hronicari, Sokolovic je naredio da se Sulejmanovo mrtvo telo balsamuje, a uz pomoc šminke i oponašanja gestikulacije, na carski presto posadi Imam Hasan-aga, koji je mnogo licio na padišaha.
Varka je uspela, a mir u vojsci koja je još više kidisala na bedeme tvrdave, ocuvan. Pošto je osvojen Siget, održan je sledeceg dana divan, a tri najveštija pera carstva: nekadašnji nišandžija i sadašnji muteferika Dželal-zade, reisefendija Mehmed celebi i sekretar Feridun-beg ispisali su pisma o pobedi, koja su poslata svim namesnicima u carstvu, krimskom hanu, šerifu Meke, persijskom šahu i drugim silama, a u sultanovo ime. Ujedno su podeljene nagrade i povišice plata, a Sulejmanova poslanica što ju je napisao vrhovni štitonoša džafer, koji je znao da oponaša njegov rukopis, objavila je da je jedan deo vojske upucen na osvajanje Baboca, a drugi odreden za izgradnju sigetske tvrdave.
Objašnjeno je dalje da je nemoguce da se sultan zbog otecenih nogu javno pojavi, te da ce on, nakon završetka izgradnje sigetske džamije, da obavi u njoj molitvu u petak i zahvalnicu za tako sjajnu pobedu. Tako je državna tajna o Sulejmanovoj smrti u potpunosti sacuvana do dolaska njegovog sina i prestolonaslednika iz Kutahije u Carigrad mudrošcu i oprezom velikog vezira.
DOCEK SELIMU
TEK kada je pao Siget, otpravi Mehmed Sokolovic cauša Hasana prestolonasledniku Selimu u Kutahiju s vešcu o Sulejmanovoj smrti, za koju vojska još nije znala. Pismo je napisao Feridun, najpoverljiviji sekretar velikog vezira, dok je caušu usmeno receno da sultan nece da krene nazad dok se Siget ne obnovi za odbranu. Cauš je jahao tako brzo da je osmog dana bio kod Selima. A, i ovaj je pohitao, te je sa svojim najpoverljivijim osobama bio vec treceg dana kraj Carigrada u Kadicoju. Nakon malog nesporazuma sa namesnikom Carigrada, Iskender-pašom, koji o svemu ništa nije znao, dode Selim s carskom galijom i uz topovske pozdrave u Uskudar, te tako i glavni grad sazna za sultanovu smrt.
, ne mogu da postavim link idem preko mobilnog telefona. Lep tekst Grota.