14-04-2014, 04:45 PM
Слављење као суштина родне вере
Свима је познато да слава игра веома битну улогу у традицији нашег народа. Као обичај, она је веома стара и потиче из претхришћанског периода. Она стоји у вези са култом предака, а успостављање односа са прецима остао је елемент славе и након прихватања хришћанства. Славећи славу ми, дакле, одајемо поштовање својим прецима. Слава је наследна па слављењем славе показујемо прецима да чувамо традицију и оно што су нам оставили у наслеђе. Из тога следи да је слава у вези са нашим родом, као породицом у ширем смислу речи ― са нашим прецима, ужом или широм породицом и потомцима. Слављење заправо чини суштину родне вере, у чијој се основи налази поштовање рода. Покушаћемо да објаснимо зашто је то тако...
Словенски народ је род оних који славе. Ми смо Славени, Славјани, народ који слави... Шта су славили Славени? Природу, богове, претке и хероје, али и празнике плодности, фестивале сунца... Извори о старословенској религији представљају нас као оне који кличу боговима и прецима, славећи их и на тај начин. Поред клицања ту је и наздрављање као облик слављења и одавања поштовања. Најпознатији словенски усклик је управо "Слава!". Овај усклик представља неизоставни део сваког родноверног обреда који се и завршава овим ускликом. Често се усклик "Слава!" комбинује са речима које означавају објекат слављења па тако имамо усклике „Слава Роду!“ „Слава боговима!“ или „Слава родним боговима!“. Ту је и спомињање појединачних божанстава у усклицима типа „Слава Перуну!“, „Слава Дажбогу!“ итд.
Од свих народа ми смо највише склони слављењу, и то не само у смислу хедонистичког празновања. То је свима познато. Прво, што се хедонизма тиче, он свакако постоји. Још су нас германски хроничари представљали као оне који неумерено једу, пију, чак и у приликама као што су сахране. Знамо за даће или посмртне гозбе током којих су рођаци или пријатељи преминуле особе толико пили да су неки од њих и умирали на овим гозбама (о овоме је писао арапски хроничар Ибн Фадлан). Да не спомињем модерне свадбе, прославе Нове године, пунолетства, одласка у војску, крштења детета и сл. Ипак, не треба све свести на хедонизам, јер ми као народ дефинитивно имамо неку потребу да обележимо за нас битне догађаје, да покажемо њихову величину. То је нака чудна фасцинираност животом и његовим појавама које очигледно на нас делују много интензивније него на остале народе. Због тога смо ми међу реткима који су сачували славску традицију, и као ретко ко смо тако бучни, весели и неумерени на прославама.
Слављење није само суштина родне вере већ и њено специфично одређење. Оно што разликује родноверног од хришћанина је управо слављење као начин одношења према вишим силама, боговима. Родноверни се својим боговима не моле, они их славе. Тиме је успостављен један другачији однос према божанском. Један приснији однос од оног који постоји у хришћанским обредима јер током родноверних обреда сви су равноправни. Не постоји страх људи од бога, осећај ниже вредности или грешности. При свему овом су они који славе у хармонији са природом, боговима и Универзумом.
Будући да је чин слављења толико битан за родну веру, а усклик „Слава!“ скоро постао синоним за родноверје занимало ме какво је то уопште искуство слављења словенских богова. Шта се дешава у главама људи током овог чина, какве су емоције у питању. Слављење је исказивање поштовања боговима и прецима за све оно што су нам дали и оставили у наслеђе. Наздрављање је такође једна врста слављења и као такво, исказивање поштовања. Током слављења, присутан је осећај духа заједништва јер родноверни у глас кличу „Слава!“ током и на крају обреда. Последњи усклик „Слава!“ врхунац је обреда и момената када је сва енергија заједнице фокусирана у једну реч. Моменат када сви родноверни постану једно ― једно и са прецима, боговима и природом.
Током чина слављења, дакле, успоставља се универзална хармонија и стиче један осећај мира и испуњености. Придодao бих још и да је акт слављења повезан са усхићењем и фасцинираношћу моћима природе и моћима богова, и из те емоције аутоматски произилази жеља за слављењем ових моћи. Емоције овакве врсте типичне су за све пагане, како за наше европске претке, тако и за оне које у данашње време обнављају старе европске религије.
Свима је познато да слава игра веома битну улогу у традицији нашег народа. Као обичај, она је веома стара и потиче из претхришћанског периода. Она стоји у вези са култом предака, а успостављање односа са прецима остао је елемент славе и након прихватања хришћанства. Славећи славу ми, дакле, одајемо поштовање својим прецима. Слава је наследна па слављењем славе показујемо прецима да чувамо традицију и оно што су нам оставили у наслеђе. Из тога следи да је слава у вези са нашим родом, као породицом у ширем смислу речи ― са нашим прецима, ужом или широм породицом и потомцима. Слављење заправо чини суштину родне вере, у чијој се основи налази поштовање рода. Покушаћемо да објаснимо зашто је то тако...
Словенски народ је род оних који славе. Ми смо Славени, Славјани, народ који слави... Шта су славили Славени? Природу, богове, претке и хероје, али и празнике плодности, фестивале сунца... Извори о старословенској религији представљају нас као оне који кличу боговима и прецима, славећи их и на тај начин. Поред клицања ту је и наздрављање као облик слављења и одавања поштовања. Најпознатији словенски усклик је управо "Слава!". Овај усклик представља неизоставни део сваког родноверног обреда који се и завршава овим ускликом. Често се усклик "Слава!" комбинује са речима које означавају објекат слављења па тако имамо усклике „Слава Роду!“ „Слава боговима!“ или „Слава родним боговима!“. Ту је и спомињање појединачних божанстава у усклицима типа „Слава Перуну!“, „Слава Дажбогу!“ итд.
Од свих народа ми смо највише склони слављењу, и то не само у смислу хедонистичког празновања. То је свима познато. Прво, што се хедонизма тиче, он свакако постоји. Још су нас германски хроничари представљали као оне који неумерено једу, пију, чак и у приликама као што су сахране. Знамо за даће или посмртне гозбе током којих су рођаци или пријатељи преминуле особе толико пили да су неки од њих и умирали на овим гозбама (о овоме је писао арапски хроничар Ибн Фадлан). Да не спомињем модерне свадбе, прославе Нове године, пунолетства, одласка у војску, крштења детета и сл. Ипак, не треба све свести на хедонизам, јер ми као народ дефинитивно имамо неку потребу да обележимо за нас битне догађаје, да покажемо њихову величину. То је нака чудна фасцинираност животом и његовим појавама које очигледно на нас делују много интензивније него на остале народе. Због тога смо ми међу реткима који су сачували славску традицију, и као ретко ко смо тако бучни, весели и неумерени на прославама.
Слављење није само суштина родне вере већ и њено специфично одређење. Оно што разликује родноверног од хришћанина је управо слављење као начин одношења према вишим силама, боговима. Родноверни се својим боговима не моле, они их славе. Тиме је успостављен један другачији однос према божанском. Један приснији однос од оног који постоји у хришћанским обредима јер током родноверних обреда сви су равноправни. Не постоји страх људи од бога, осећај ниже вредности или грешности. При свему овом су они који славе у хармонији са природом, боговима и Универзумом.
Будући да је чин слављења толико битан за родну веру, а усклик „Слава!“ скоро постао синоним за родноверје занимало ме какво је то уопште искуство слављења словенских богова. Шта се дешава у главама људи током овог чина, какве су емоције у питању. Слављење је исказивање поштовања боговима и прецима за све оно што су нам дали и оставили у наслеђе. Наздрављање је такође једна врста слављења и као такво, исказивање поштовања. Током слављења, присутан је осећај духа заједништва јер родноверни у глас кличу „Слава!“ током и на крају обреда. Последњи усклик „Слава!“ врхунац је обреда и момената када је сва енергија заједнице фокусирана у једну реч. Моменат када сви родноверни постану једно ― једно и са прецима, боговима и природом.
Током чина слављења, дакле, успоставља се универзална хармонија и стиче један осећај мира и испуњености. Придодao бих још и да је акт слављења повезан са усхићењем и фасцинираношћу моћима природе и моћима богова, и из те емоције аутоматски произилази жеља за слављењем ових моћи. Емоције овакве врсте типичне су за све пагане, како за наше европске претке, тако и за оне које у данашње време обнављају старе европске религије.