04-04-2014, 09:45 PM
Vesele i posrnule snaše Novosatkinje
Dok je strast još nekako društveno kontrolisana, seksualnost je, i pored moralizatorskog programa verskih reformi koje je habzburški dvor preuzeo u drugoj polovini 18. veka, sve otvorenije iskazivana. Tretirajući seksualnost kao razornu snagu, Pravoslavna crkva je dozvoljavala samo bračne odnose i nametnula ne samo porodici, već i široj zajednici da brine o časti devojaka, ali i udatih žena.
Tako izvesna Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi za razvod braka upućenoj mitropolitu Mojseju Petroviću otvoreno navodi kako je mlada, pa strahuje da po odlasku muža ne padne u iskušenje i osramoti sebe i roditelje. Pored oca i muža o čednosti ženskinja brinula su se i razna esnafska udruženja, koja su svojim pravilima i pretnjom strogim kaznama, zabranjivala kalfama da sramote devojke. Ako bi neka sa kalfom zatrudnela, od njega se očekivalo da je oženi, a u suprotnom je i njegova čast dolazila u pitanje.
I pored normativnih i preventivnih mera, veliki je bio broj vanbračne dece koja su po davno utvrđenom nepisanom običaju ostavljana noću ispred crkava, zavisno od toga kojoj veroispovesti anonimna majka pripada. U toku samo jedne godine, između 1780. i 1781, ostavljeno je osmoro pravoslavne nahočadi: ispred Almaške crkve pronađeno je petoro, kod Nikolajevske dvoje i u porti Saborne jedno. Često trudnoću nije bilo moguće sakriti, jer su o tome vodile računa i duhovne i svetovne vlasti, koje su podizale tužbu zbog pokušaja ubistva novorođenčadi.
Tako je Jelena Jezdimirović iz Kućinaca, stara 19 godina, zatrudnela sa Ilijom Carem, a kad se porodila zakopala je mrtvorođenu bebu na obližnjoj utrini. Pošto je istragom ustanovljeno da je dete ipak sahranjeno mrtvo, kažnjena je sa samo mesec dana zatvora. Mada je poštovanje bračne vernosti smatrano jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina, preljube su bile česte i mogle su da izazovu privremeni ili stalni razvod braka. Neverstvo žena tretirano je kao teži moralni prekršaj, ali su sankcionisani i muževi preljubnici. Tako je Bačka konzistorija 1772. donela odluku o privremenom razvodu zbog muževljeve nevere, dok je njegova ljubavnica javno proterana iz grada. Povod za razvod mogao je da bude i odsustvo "smešanija", odnosno seksualnih odnosa između supružnika, pa je Katarina Pamuković 1788. zatražila razvod braka zbog impotencije muža Gavrila Nikšića.
Lekarskim pregledom je ustanovljeno da je on zaista polno nemoćan zbog dugotrajne venerične bolesti, pa je njegova žena ostala nerazdevičena. Dopušteno joj je da se ponovo uda, a Gavrilo je bio dužan da je izdržava sve dok ne nađe sebi novog muža. Udovci su održavali seksualne odnose sa sluškinjama, ali su strogo pazili na diskreciju, jer bi u suprotnom konzistorija mogla da pokrene parnicu i njegovu ljubavnicu istera iz varoši.
Obrazovanjem je nastojalo da se potisne seksualnost kod i muške i ženske mladeži, kojoj je kao ideal nametan stid. U svojim memoarima Simeon Piščević čedno piše o svojim "predbračnim" iskustvima: "Ja sam se sa svojom nevestom video, ali nismo jedno drugom ni reči kazali, iako sam ja tu smelost smeo sebi dopustiti, pošto sam se šetao s njenim bratom. Mogao sam joj prići i upitati je za zdravlje i ukazati joj poštovanje, a uz to još štogod progovoriti, ali se nisam usudio da to učinim kako njeni roditelji već prvog dana ne pomisle o meni nešto rđavo. Ipak, i pored svega toga, naši su se pogledi sretali. Devojka mi se učinila mila i vrlo lepa. Ona je bila godinu dana mlađa od mene, a ja sam imao 17 godina. Eto, takav sam ja bio mladoženja."
Piščevićev opis susreta s groficom Vešelini, mladom i lepom udovicom, vlasnicom ergele u Transilvaniji, prepun je pritajene erotike, ali ona ni u jednoj rečenici ne izbija na površinu. Nešto je otvoreniji Sava Tekelija, koji u memoarima opisuje i svoje mladalačke ljubavne dogodovštine. Pominje budimsku avanturu s ćerkom doktora Perze, koja mu je dolazila u kvartir, kao i očijukanje s princezom Amalijom, jednom od sestara cara Franca I. Priznaje i kako je tokom njihovog susreta u Šenbrunu u jednom trenutku poželeo da je "uštine za guzicu", ali ga je drug jedva od toga odgovorio i od straha da ne napravi skandal odvukao iz dvorca.
Celu epizodu završava poučnim zaključkom: "Dakle, može se drzovan mladić i s princezama šaliti." Kada je otišao u goste kod strica u Rusiju, on mu je prebacivao da se previše ponaša prema nekoj devojci, a Tekelija to komentariše: "Jest, pomislim ja, da ti znaš strikane kako ona mene grli i ljubi kad niko ne vidi, šta bi onda rekao. Doista, ja onda mlad od 26 godina svakoj sam bio mio." Očigledno da se nije mnogo uzbuđivao zbog stričevog moralisanja znajući da ovaj već godinama izdržava mladu ljubavnicu, sa kojom je izrodio i dvoje dece.
Tekelija ne pominje svoje ljubavne uspehe kod Srpkinja, ali su o njima pisali drugi memoaristi onoga doba. Tako je pustolov i erotoman Đakomo Kazanova zabeležio svoju avanturu s ćerkom budimskog gostioničara Petra Kostića, kod koga je odseo nakon dramatičnog bekstva iz venecijanske tamnice. Kad se saznalo da je zaveo i potpuno zaludeo lepuškastu devojku morao je u sred noći da beži od besa razjarenih roditelja.
Dok je strast još nekako društveno kontrolisana, seksualnost je, i pored moralizatorskog programa verskih reformi koje je habzburški dvor preuzeo u drugoj polovini 18. veka, sve otvorenije iskazivana. Tretirajući seksualnost kao razornu snagu, Pravoslavna crkva je dozvoljavala samo bračne odnose i nametnula ne samo porodici, već i široj zajednici da brine o časti devojaka, ali i udatih žena.
Tako izvesna Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi za razvod braka upućenoj mitropolitu Mojseju Petroviću otvoreno navodi kako je mlada, pa strahuje da po odlasku muža ne padne u iskušenje i osramoti sebe i roditelje. Pored oca i muža o čednosti ženskinja brinula su se i razna esnafska udruženja, koja su svojim pravilima i pretnjom strogim kaznama, zabranjivala kalfama da sramote devojke. Ako bi neka sa kalfom zatrudnela, od njega se očekivalo da je oženi, a u suprotnom je i njegova čast dolazila u pitanje.
I pored normativnih i preventivnih mera, veliki je bio broj vanbračne dece koja su po davno utvrđenom nepisanom običaju ostavljana noću ispred crkava, zavisno od toga kojoj veroispovesti anonimna majka pripada. U toku samo jedne godine, između 1780. i 1781, ostavljeno je osmoro pravoslavne nahočadi: ispred Almaške crkve pronađeno je petoro, kod Nikolajevske dvoje i u porti Saborne jedno. Često trudnoću nije bilo moguće sakriti, jer su o tome vodile računa i duhovne i svetovne vlasti, koje su podizale tužbu zbog pokušaja ubistva novorođenčadi.
Tako je Jelena Jezdimirović iz Kućinaca, stara 19 godina, zatrudnela sa Ilijom Carem, a kad se porodila zakopala je mrtvorođenu bebu na obližnjoj utrini. Pošto je istragom ustanovljeno da je dete ipak sahranjeno mrtvo, kažnjena je sa samo mesec dana zatvora. Mada je poštovanje bračne vernosti smatrano jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina, preljube su bile česte i mogle su da izazovu privremeni ili stalni razvod braka. Neverstvo žena tretirano je kao teži moralni prekršaj, ali su sankcionisani i muževi preljubnici. Tako je Bačka konzistorija 1772. donela odluku o privremenom razvodu zbog muževljeve nevere, dok je njegova ljubavnica javno proterana iz grada. Povod za razvod mogao je da bude i odsustvo "smešanija", odnosno seksualnih odnosa između supružnika, pa je Katarina Pamuković 1788. zatražila razvod braka zbog impotencije muža Gavrila Nikšića.
Lekarskim pregledom je ustanovljeno da je on zaista polno nemoćan zbog dugotrajne venerične bolesti, pa je njegova žena ostala nerazdevičena. Dopušteno joj je da se ponovo uda, a Gavrilo je bio dužan da je izdržava sve dok ne nađe sebi novog muža. Udovci su održavali seksualne odnose sa sluškinjama, ali su strogo pazili na diskreciju, jer bi u suprotnom konzistorija mogla da pokrene parnicu i njegovu ljubavnicu istera iz varoši.
Obrazovanjem je nastojalo da se potisne seksualnost kod i muške i ženske mladeži, kojoj je kao ideal nametan stid. U svojim memoarima Simeon Piščević čedno piše o svojim "predbračnim" iskustvima: "Ja sam se sa svojom nevestom video, ali nismo jedno drugom ni reči kazali, iako sam ja tu smelost smeo sebi dopustiti, pošto sam se šetao s njenim bratom. Mogao sam joj prići i upitati je za zdravlje i ukazati joj poštovanje, a uz to još štogod progovoriti, ali se nisam usudio da to učinim kako njeni roditelji već prvog dana ne pomisle o meni nešto rđavo. Ipak, i pored svega toga, naši su se pogledi sretali. Devojka mi se učinila mila i vrlo lepa. Ona je bila godinu dana mlađa od mene, a ja sam imao 17 godina. Eto, takav sam ja bio mladoženja."
Piščevićev opis susreta s groficom Vešelini, mladom i lepom udovicom, vlasnicom ergele u Transilvaniji, prepun je pritajene erotike, ali ona ni u jednoj rečenici ne izbija na površinu. Nešto je otvoreniji Sava Tekelija, koji u memoarima opisuje i svoje mladalačke ljubavne dogodovštine. Pominje budimsku avanturu s ćerkom doktora Perze, koja mu je dolazila u kvartir, kao i očijukanje s princezom Amalijom, jednom od sestara cara Franca I. Priznaje i kako je tokom njihovog susreta u Šenbrunu u jednom trenutku poželeo da je "uštine za guzicu", ali ga je drug jedva od toga odgovorio i od straha da ne napravi skandal odvukao iz dvorca.
Celu epizodu završava poučnim zaključkom: "Dakle, može se drzovan mladić i s princezama šaliti." Kada je otišao u goste kod strica u Rusiju, on mu je prebacivao da se previše ponaša prema nekoj devojci, a Tekelija to komentariše: "Jest, pomislim ja, da ti znaš strikane kako ona mene grli i ljubi kad niko ne vidi, šta bi onda rekao. Doista, ja onda mlad od 26 godina svakoj sam bio mio." Očigledno da se nije mnogo uzbuđivao zbog stričevog moralisanja znajući da ovaj već godinama izdržava mladu ljubavnicu, sa kojom je izrodio i dvoje dece.
Tekelija ne pominje svoje ljubavne uspehe kod Srpkinja, ali su o njima pisali drugi memoaristi onoga doba. Tako je pustolov i erotoman Đakomo Kazanova zabeležio svoju avanturu s ćerkom budimskog gostioničara Petra Kostića, kod koga je odseo nakon dramatičnog bekstva iz venecijanske tamnice. Kad se saznalo da je zaveo i potpuno zaludeo lepuškastu devojku morao je u sred noći da beži od besa razjarenih roditelja.