04-04-2014, 09:29 PM
Samo da nebo ne padne na glavu
Jedan monah iz Krušedola beleži 1605. kao godinu velike gladi, "kad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, te su pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi.
Strah je jedno od najdominantnijih osećanja koje je obuzimalo stanovništvo srednjovekovnih srpskih zemalja. Među prvima koji su shvatili opasnost od Turaka po hrišćanski svet bio je, početkom 14. veka, vizantijski naučnik i političar Teodor Metohit, koji je kritikovao i svoje sunarodnike zbog nesloge, raskoši i pogrešnog verskog života. Jedan srpski letopisac priznaje da "kad su se u ta ljuta vremena, kao svirepi lavovi ustremili Ismailćani na stado Hristovo", on od tog straha pomuti umom.
Kad su i Srbi postali podanici sultana koji je vladao na tri kontinenta, strah je preinačen u bar prividno fatalističko mirenje s postojećim stanjem, naročito tokom decenija prosperiteta Osmanskog carstva. Papa Kalist III je pod utiskom velikih uspeha Mehmeda II Osvajača insistirao da se hrišćani svakodnevno mole nebu protiv osamanlijske pretnje, dok je nemački car Karlo V naredio da i protestanti svakodnevno slušaju "zvona od Turaka", što je trebalo da ih podseća na neposrednu opasnost. Strah od Turaka u srpskim zemljama nije minuo ni u 18. veku, naročito tokom velikih ratova, koji su izazivali ogromna stradanja i migracije lokalnog pravoslavnog življa.
Tokom velike bečke vojne (1683—1699), vođene između hrišćanske alijanse i Osmanskog carstva, Atanasije Daskal zapisa: "Ležahu leševi pomrli ljudi srpskih po svim ulicama velikog Beograda, po poljima i na svim putevima, a ne bejaše nikoga da ih pokopa. A na onima koji su živi hodali ne bejaše nikakve lepote ljudske, već bejahu pocrneli od gladi i lica su im bila kao etiopska. Kad skončaše, ne ostade ni deseti deo ljudi. A preživeli izbegoše iz svoje zemlje i ostaviše je pustu."
Za razliku od paganskog Rima, za koji se smatralo da će večno živeti, kod hrišćana je postojala stalna ideja o kraju sveta, pre drugog dolaska Isusa Hrista, koji će utemeljiti novo carstvo na zemlji. Vizantijska i potonja slovenska apokaliptična literatura nastavljale su tradiciju ranohrišćanskih autora, koji su se, pak, oslanjali na judejsku apokaliptiku. Neodređenost biblijskih tekstova otvarala je mogućnost da bilo kakav važan društveni događaj ili prirodan fenomen odmah pokrenu talas najcrnjih slutnji i turobnog raspoloženja.
Kako se verovalo da će svet propasti 7000 godina nakon svog stvaranja, neki su naučnici apokalipsu očekivali između 1. septembra 1491. i 31. avgusta 1492. Nakon tog perioda sledilo je novo datovanje, pa je čuveni Jovan Nenad, vođa Srba u Ugarskoj, nastupio kao izvršilac proročanstva po kome će se pojaviti car, osloboditi svet od nevernika i predati krunu Bogu. U literaturi je ostalo nadahnuto zabeleženo da se "on pojavio kao meteor i svetleo je nekoliko meseci, od oktobra 1526. do pogibije juna 1527". I protivnici u borbi za presto Ugarskog kraljevstva su uvažavali zagonetnog "crnog čoveka", kako su ga prozvali stranci. Srbi su, pak, njemu hrlili kao novom svecu i novom proroku.
Dok, prema nekim istraživanja, u doba Luja XIV čak tri četvrtine francuskih seljaka nije moglo da prehrani porodicu, u pokorenim srpskim zemljama situacija je bila još gora, pa su se periodi gladi ciklično ponavljali. Verujući u smislenost hrišćanskog asketizma, jedan od monaha manastira Hopova 1726. je zabeležio: "Malo jesti, malo piti, malo spati, hoće dobro biti."
Pored pustošenja neprijateljskih vojski, između 15. i 18. veka glad je izazivalo i svako klimatsko odstupanje — oštra zima, suša, grad, poplava ili najezda skakavaca. Jer, prinosi poljoprivrednih proizvoda, naročito žitarica, bili bi tada znatno manji. Turci su 1463. osvojili i opustošili bosansku državu, pa su se naredne godine mnogobrojni izgladneli pojavili ispred zidina Dubrovnika. Zapis iz manastira Krušedol kaže da je 1605. bila godina velike gladi, mnoga su mesta zapustela, "tad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, kada je jedan srpski letopisac zapisao da su tokom tog leta pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi. "Leta gospodnjeg 1765. s božjim dopuštenjem miš pojede hranu, kukuruz, pšenicu, zob, lan, konoplju i rasade, pa su ljudi noću s lučevima išli u polje i pobiše 13.000 miševa." Zabeležene su i najezde ogromnih jata skakavaca ("pešadinci" su bili veliki i do pet centimetara), koji bi opustošili sav biljni svet.
U svetu Osmanskog carstva retki su naučnici proučavali česte zemljotrese, zadovoljavajući se Aristotelovom teorijom, po kojoj su oni posledica pokreta izazvanog vetrovima u dubokim podzemnim špiljama. Zloslutnim predznakom neke velike nesreće smatrani su i pomračenje sunca i meseca, te strah da će sunce zauvek iščeznuti na horizontu. U jednom hilandarskom rukopisu iz 1433. piše da sedamneastog dana juna u 10 časova "oginu sunce". Kako beleži nepoznati letopisac iz manastira Beočin, kada se 13. septembra 1699, od 9 do 11 sati, sunce videlo kao pola hleba, nekim ljudima su lica bila bleda kao mrtvima, a drugima crna i strašna, jer se mnogima, pa i njemu, činilo da je došao smak sveta. Antički Rimljani su komete nazivali "zvezde sa dugom kosom" i smatrali ih velikim zlom, a mnogo kasnije papa Kalist III doneo je grotesknu odluku da ekskomunicira Halejevu kometu kao đavoljeg izaslanika. Tri godine nakon propasti Vizantije, 1456, svetogorski monasi su zabeležili da se s istoka pojavila zvezda koja se dimila i noću i danju punih 30 dana.
Jedan monah iz Krušedola beleži 1605. kao godinu velike gladi, "kad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, te su pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi.
Strah je jedno od najdominantnijih osećanja koje je obuzimalo stanovništvo srednjovekovnih srpskih zemalja. Među prvima koji su shvatili opasnost od Turaka po hrišćanski svet bio je, početkom 14. veka, vizantijski naučnik i političar Teodor Metohit, koji je kritikovao i svoje sunarodnike zbog nesloge, raskoši i pogrešnog verskog života. Jedan srpski letopisac priznaje da "kad su se u ta ljuta vremena, kao svirepi lavovi ustremili Ismailćani na stado Hristovo", on od tog straha pomuti umom.
Kad su i Srbi postali podanici sultana koji je vladao na tri kontinenta, strah je preinačen u bar prividno fatalističko mirenje s postojećim stanjem, naročito tokom decenija prosperiteta Osmanskog carstva. Papa Kalist III je pod utiskom velikih uspeha Mehmeda II Osvajača insistirao da se hrišćani svakodnevno mole nebu protiv osamanlijske pretnje, dok je nemački car Karlo V naredio da i protestanti svakodnevno slušaju "zvona od Turaka", što je trebalo da ih podseća na neposrednu opasnost. Strah od Turaka u srpskim zemljama nije minuo ni u 18. veku, naročito tokom velikih ratova, koji su izazivali ogromna stradanja i migracije lokalnog pravoslavnog življa.
Tokom velike bečke vojne (1683—1699), vođene između hrišćanske alijanse i Osmanskog carstva, Atanasije Daskal zapisa: "Ležahu leševi pomrli ljudi srpskih po svim ulicama velikog Beograda, po poljima i na svim putevima, a ne bejaše nikoga da ih pokopa. A na onima koji su živi hodali ne bejaše nikakve lepote ljudske, već bejahu pocrneli od gladi i lica su im bila kao etiopska. Kad skončaše, ne ostade ni deseti deo ljudi. A preživeli izbegoše iz svoje zemlje i ostaviše je pustu."
Za razliku od paganskog Rima, za koji se smatralo da će večno živeti, kod hrišćana je postojala stalna ideja o kraju sveta, pre drugog dolaska Isusa Hrista, koji će utemeljiti novo carstvo na zemlji. Vizantijska i potonja slovenska apokaliptična literatura nastavljale su tradiciju ranohrišćanskih autora, koji su se, pak, oslanjali na judejsku apokaliptiku. Neodređenost biblijskih tekstova otvarala je mogućnost da bilo kakav važan društveni događaj ili prirodan fenomen odmah pokrenu talas najcrnjih slutnji i turobnog raspoloženja.
Kako se verovalo da će svet propasti 7000 godina nakon svog stvaranja, neki su naučnici apokalipsu očekivali između 1. septembra 1491. i 31. avgusta 1492. Nakon tog perioda sledilo je novo datovanje, pa je čuveni Jovan Nenad, vođa Srba u Ugarskoj, nastupio kao izvršilac proročanstva po kome će se pojaviti car, osloboditi svet od nevernika i predati krunu Bogu. U literaturi je ostalo nadahnuto zabeleženo da se "on pojavio kao meteor i svetleo je nekoliko meseci, od oktobra 1526. do pogibije juna 1527". I protivnici u borbi za presto Ugarskog kraljevstva su uvažavali zagonetnog "crnog čoveka", kako su ga prozvali stranci. Srbi su, pak, njemu hrlili kao novom svecu i novom proroku.
Dok, prema nekim istraživanja, u doba Luja XIV čak tri četvrtine francuskih seljaka nije moglo da prehrani porodicu, u pokorenim srpskim zemljama situacija je bila još gora, pa su se periodi gladi ciklično ponavljali. Verujući u smislenost hrišćanskog asketizma, jedan od monaha manastira Hopova 1726. je zabeležio: "Malo jesti, malo piti, malo spati, hoće dobro biti."
Pored pustošenja neprijateljskih vojski, između 15. i 18. veka glad je izazivalo i svako klimatsko odstupanje — oštra zima, suša, grad, poplava ili najezda skakavaca. Jer, prinosi poljoprivrednih proizvoda, naročito žitarica, bili bi tada znatno manji. Turci su 1463. osvojili i opustošili bosansku državu, pa su se naredne godine mnogobrojni izgladneli pojavili ispred zidina Dubrovnika. Zapis iz manastira Krušedol kaže da je 1605. bila godina velike gladi, mnoga su mesta zapustela, "tad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, kada je jedan srpski letopisac zapisao da su tokom tog leta pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi. "Leta gospodnjeg 1765. s božjim dopuštenjem miš pojede hranu, kukuruz, pšenicu, zob, lan, konoplju i rasade, pa su ljudi noću s lučevima išli u polje i pobiše 13.000 miševa." Zabeležene su i najezde ogromnih jata skakavaca ("pešadinci" su bili veliki i do pet centimetara), koji bi opustošili sav biljni svet.
U svetu Osmanskog carstva retki su naučnici proučavali česte zemljotrese, zadovoljavajući se Aristotelovom teorijom, po kojoj su oni posledica pokreta izazvanog vetrovima u dubokim podzemnim špiljama. Zloslutnim predznakom neke velike nesreće smatrani su i pomračenje sunca i meseca, te strah da će sunce zauvek iščeznuti na horizontu. U jednom hilandarskom rukopisu iz 1433. piše da sedamneastog dana juna u 10 časova "oginu sunce". Kako beleži nepoznati letopisac iz manastira Beočin, kada se 13. septembra 1699, od 9 do 11 sati, sunce videlo kao pola hleba, nekim ljudima su lica bila bleda kao mrtvima, a drugima crna i strašna, jer se mnogima, pa i njemu, činilo da je došao smak sveta. Antički Rimljani su komete nazivali "zvezde sa dugom kosom" i smatrali ih velikim zlom, a mnogo kasnije papa Kalist III doneo je grotesknu odluku da ekskomunicira Halejevu kometu kao đavoljeg izaslanika. Tri godine nakon propasti Vizantije, 1456, svetogorski monasi su zabeležili da se s istoka pojavila zvezda koja se dimila i noću i danju punih 30 dana.