04-04-2014, 09:24 PM
Isterivanje anonimnog đavola
Duševni bolesnici su u svakom srednjovekovnom selu i varoši služili za podsmeh, ali izazivali i strah. Sarajevski letopisac Mula Mustafa Bašeskija zabeležio je: "Luda kći nekog starca silazila je često u čaršiju, djeca bi je zadirkivala, ona bi ih tjerala topuzom koji joj je visio o lancu. Nosila je čizme i trčala tako brzo da se tome svak čudio. Odrasli ljudi, pa čak i janičari, bježali su od nje."
Manastiri i čudotvorna moć relikvije koje su čuvali, smatrani su mestima gde se oboleli duh može izlečiti. Srbi, a ponekad i muslimani, vodili su umobolne pred ikonu Bogorodice u Čajniču ili do moštiju svetog Vasilija u Ostrogu. U Studenici i nekim manastirima po Makedoniji duševni bolesnici su zatvarani u posebne kelije, gde su im danonoćno čitane molitve. Primenjivan je i ritual egzorcima, tako što su bolesnici vezivani u klade da se ne mogu pomerati, a onda bi ih tukli dok ne kažu ime đavola koji je u njih ušao. Kad bi se saznalo njegovo ime, ispisivano je na parčetu papiru, koje je bacano u vatru.
U Sarajevo je 1776. "stigao jedan ćosavi, mršavi pobožan Srbin, koji je u jednoj zÐtvorenoj sobi počeo lečiti luđake, nekakvom vodom i lakom hranom. Navodno bijaše vrlo vješt u tom poslu."
Pod imenom "francuska bolest", prvi slučaj sifilisa zabeležen je u vojsci francuskog kralja Šarla VIII, koja se 1494. zatekla u Napulju. Brzo je bolest stigla čak do Rusije, a odatle preko Austrije dve godine kasnije u Slavoniju, gde su je zvali "frenjak" ili "vrenac". Kako su hroničari zapisali, prvi znakovi sifilisa bile su gnojnice po genitalijama, nekoliko godina kasnije bolest je zahvatala razne delove tela i utrobu.
Iz rana je curila smrdljiva sluz, mišići su truleli, a kod pojedinih nesrećnika videle su se i kosti. Kada je 1520. uočeno da se bolest prenosi seksualnim putem, glavnim krivcem za njeno širenje proglašene su prostitutke, pa se smatralo da se redovnim seksualnim odnosima sa čistom i zdravom ženom sifilis može zaustaviti. Epidemijska se bolest krajem 18. veka raširila po srednjem i istočnom Banatu, pa je austrijska vlast, kako bi sprečila njeno širenje među vojnicima, 1784. dovela prostitutke iz Beča. Seobama Vlaha u to doba sifilis je stigao u istočnu Srbiju i tamo postao endemski.
Lepra, koja je izopštavala iz društva veliki broj ljudi, sa Balkana se gotovo povukla u 17. veku, pa je u kotorskom arhivu zabeleženo da je 1621. poslednji put biran starešina leprozijuma. Po celoj Evropi ove ustanove se zatvaraju, a iz njih su proterane skitnice i beskućnici, koji su tu nalazili besplatnu hranu i utočište.
Velike boginje su bile najraširenija bolest tokom 18. veka, pa je, po proceni jednog lekara, od njih obolevalo 95 od 100 ljudi, svaki sedmi je umro, a kod mnogih su kao trajne posledice ostali slepilo i gluvoća.
Kako se manifestovala pojavom gnojnica po telu, smatralo se da bolest nastaje kvarenjem krvi. Zato je kao terapija savetovano puštanje krvi, a kad bi se kraste formirale, trebalo ih je probušiti zlatnom iglom i zaprašiti kafom. Veštinu "kalemljenja", odnosno namerno izazivanje velikih boginja kod zdravih ljudi unošenjem oslabljenih klica iz gnoja obolelih, iz Kine su na Balkan doneli Čerkezi, koji su tako čuvali lepotu svojih devojaka namenjenih za produju haremima u Osmanskom carstvu.
Ovo umeće, do tada nepoznato u Evropi, toliko je oduševilo ledi Montegju, suprugu britanskog diplomate, da je 1717. na taj način zaštitila svog sina i ubeđivala englesku prestolonaslednicu da sledi njen primer. Neki putopisci su zabeležili kako su pojedine žene u Gruži, kraj Kragujevca, dobro poznavale ovu veštinu. Ubrzo pošto je engleski lekar Edvard DŽener pronašao vakcinu protiv velikih boginja, prva vakcinacija je u Habzburškom carstvu sprovedena 1799. u Beču, a pet godina kasnije u južnoj Ugarskoj. Da bi suzbio nepoverenje svoje pastve, mitropolit Stefan Stratimirović je morao da objavi spis kojim je podržao kampanju državnih vlasti.
Najveći strah izazivala je kuga, ili čuma, kako je pominju srpski letopisci. Endemična žarišta bila su u okolini Mostara i Sarajeva, pa je ostala i poslovica: ne izbija kao kuga iz Sarajeva. Profesor Šraud s peštanskog univerziteta, koji je predvodio komisiju za suzbijanje kuge u Sremu 1795, opisije njeno brzo napredovanje: "Ljudi ujutru naizgled zdravi, posle podne već su bili teški bolesnici. Bljuvali su jed, a retko krv. Zatim su gubili svest ili se teturali kao pijani. Teška glavobolja kod nekih je ličila na ludilo, pa su ih zato morali vezivati." I epidemija 1738-40. desetkovala je stanovništvo južne Ugarske: "Od Zemuna do Varadina nije se moglo proći drumom od trupova mrtvih ljudi i životinja, a i od smrada. A ne mogaše se ni Dunavu pristupiti ni vode zahvatiti od teškoga gada."
Kako je kuga smatrana božjom kaznom, preporučivani su kolektivno pokajanje i strogi posta, pa jedan budimski prota 1739. iz okuženog grada piše: "Stotine ljudi se pričešćuje svake nedelje i svakog sveca. I moleban činimo svaki dan." Kad bi epidemija jenjavala, crkva je priređivala litije i zahvalnice. Iako je priznavala božansko poreklo kuge, nauka je počela tražiti i njene uzorke, te načine da pomogne bolesnicima. "Hilandarski medicinski kodeks" preporučuje da oboleli mirišu dunju i drugo voće, dok prostorije u kojima leže treba kaditi, kako bi se umanjilo dejstvo otrova. Od pomoći su mogli biti puštanje krvi, laksativna sredstva i zakiseljena hrana. Zdravima je savetovano da mirišu cveće i druge prijatne mirise.
Duševni bolesnici su u svakom srednjovekovnom selu i varoši služili za podsmeh, ali izazivali i strah. Sarajevski letopisac Mula Mustafa Bašeskija zabeležio je: "Luda kći nekog starca silazila je često u čaršiju, djeca bi je zadirkivala, ona bi ih tjerala topuzom koji joj je visio o lancu. Nosila je čizme i trčala tako brzo da se tome svak čudio. Odrasli ljudi, pa čak i janičari, bježali su od nje."
Manastiri i čudotvorna moć relikvije koje su čuvali, smatrani su mestima gde se oboleli duh može izlečiti. Srbi, a ponekad i muslimani, vodili su umobolne pred ikonu Bogorodice u Čajniču ili do moštiju svetog Vasilija u Ostrogu. U Studenici i nekim manastirima po Makedoniji duševni bolesnici su zatvarani u posebne kelije, gde su im danonoćno čitane molitve. Primenjivan je i ritual egzorcima, tako što su bolesnici vezivani u klade da se ne mogu pomerati, a onda bi ih tukli dok ne kažu ime đavola koji je u njih ušao. Kad bi se saznalo njegovo ime, ispisivano je na parčetu papiru, koje je bacano u vatru.
U Sarajevo je 1776. "stigao jedan ćosavi, mršavi pobožan Srbin, koji je u jednoj zÐtvorenoj sobi počeo lečiti luđake, nekakvom vodom i lakom hranom. Navodno bijaše vrlo vješt u tom poslu."
Pod imenom "francuska bolest", prvi slučaj sifilisa zabeležen je u vojsci francuskog kralja Šarla VIII, koja se 1494. zatekla u Napulju. Brzo je bolest stigla čak do Rusije, a odatle preko Austrije dve godine kasnije u Slavoniju, gde su je zvali "frenjak" ili "vrenac". Kako su hroničari zapisali, prvi znakovi sifilisa bile su gnojnice po genitalijama, nekoliko godina kasnije bolest je zahvatala razne delove tela i utrobu.
Iz rana je curila smrdljiva sluz, mišići su truleli, a kod pojedinih nesrećnika videle su se i kosti. Kada je 1520. uočeno da se bolest prenosi seksualnim putem, glavnim krivcem za njeno širenje proglašene su prostitutke, pa se smatralo da se redovnim seksualnim odnosima sa čistom i zdravom ženom sifilis može zaustaviti. Epidemijska se bolest krajem 18. veka raširila po srednjem i istočnom Banatu, pa je austrijska vlast, kako bi sprečila njeno širenje među vojnicima, 1784. dovela prostitutke iz Beča. Seobama Vlaha u to doba sifilis je stigao u istočnu Srbiju i tamo postao endemski.
Lepra, koja je izopštavala iz društva veliki broj ljudi, sa Balkana se gotovo povukla u 17. veku, pa je u kotorskom arhivu zabeleženo da je 1621. poslednji put biran starešina leprozijuma. Po celoj Evropi ove ustanove se zatvaraju, a iz njih su proterane skitnice i beskućnici, koji su tu nalazili besplatnu hranu i utočište.
Velike boginje su bile najraširenija bolest tokom 18. veka, pa je, po proceni jednog lekara, od njih obolevalo 95 od 100 ljudi, svaki sedmi je umro, a kod mnogih su kao trajne posledice ostali slepilo i gluvoća.
Kako se manifestovala pojavom gnojnica po telu, smatralo se da bolest nastaje kvarenjem krvi. Zato je kao terapija savetovano puštanje krvi, a kad bi se kraste formirale, trebalo ih je probušiti zlatnom iglom i zaprašiti kafom. Veštinu "kalemljenja", odnosno namerno izazivanje velikih boginja kod zdravih ljudi unošenjem oslabljenih klica iz gnoja obolelih, iz Kine su na Balkan doneli Čerkezi, koji su tako čuvali lepotu svojih devojaka namenjenih za produju haremima u Osmanskom carstvu.
Ovo umeće, do tada nepoznato u Evropi, toliko je oduševilo ledi Montegju, suprugu britanskog diplomate, da je 1717. na taj način zaštitila svog sina i ubeđivala englesku prestolonaslednicu da sledi njen primer. Neki putopisci su zabeležili kako su pojedine žene u Gruži, kraj Kragujevca, dobro poznavale ovu veštinu. Ubrzo pošto je engleski lekar Edvard DŽener pronašao vakcinu protiv velikih boginja, prva vakcinacija je u Habzburškom carstvu sprovedena 1799. u Beču, a pet godina kasnije u južnoj Ugarskoj. Da bi suzbio nepoverenje svoje pastve, mitropolit Stefan Stratimirović je morao da objavi spis kojim je podržao kampanju državnih vlasti.
Najveći strah izazivala je kuga, ili čuma, kako je pominju srpski letopisci. Endemična žarišta bila su u okolini Mostara i Sarajeva, pa je ostala i poslovica: ne izbija kao kuga iz Sarajeva. Profesor Šraud s peštanskog univerziteta, koji je predvodio komisiju za suzbijanje kuge u Sremu 1795, opisije njeno brzo napredovanje: "Ljudi ujutru naizgled zdravi, posle podne već su bili teški bolesnici. Bljuvali su jed, a retko krv. Zatim su gubili svest ili se teturali kao pijani. Teška glavobolja kod nekih je ličila na ludilo, pa su ih zato morali vezivati." I epidemija 1738-40. desetkovala je stanovništvo južne Ugarske: "Od Zemuna do Varadina nije se moglo proći drumom od trupova mrtvih ljudi i životinja, a i od smrada. A ne mogaše se ni Dunavu pristupiti ni vode zahvatiti od teškoga gada."
Kako je kuga smatrana božjom kaznom, preporučivani su kolektivno pokajanje i strogi posta, pa jedan budimski prota 1739. iz okuženog grada piše: "Stotine ljudi se pričešćuje svake nedelje i svakog sveca. I moleban činimo svaki dan." Kad bi epidemija jenjavala, crkva je priređivala litije i zahvalnice. Iako je priznavala božansko poreklo kuge, nauka je počela tražiti i njene uzorke, te načine da pomogne bolesnicima. "Hilandarski medicinski kodeks" preporučuje da oboleli mirišu dunju i drugo voće, dok prostorije u kojima leže treba kaditi, kako bi se umanjilo dejstvo otrova. Od pomoći su mogli biti puštanje krvi, laksativna sredstva i zakiseljena hrana. Zdravima je savetovano da mirišu cveće i druge prijatne mirise.