04-04-2014, 09:19 PM
Kuća bez knjiga i ikona
Pored kaluđera iz starih srednjovekovnih zadužbina, poput Studenice, Dečana, Žiče ili Đurđevih stupova, u Beogradski pašaluk su dolazili i monasi sa Sinaja, Atosa i iz Svete zemlje da prikupljaju pomoć za svoje manastire. Često su seljaci pomagali i hramove u udaljenim krajevima, za koje verovatno dotad nisu ni čuli. Znajući koliko su Srbi vezani za pravoslavlje, pojedine varalice u monaškim odorama, sve dok ih knjaz Miloš Obrenović nije strogim kaznama suzbio, pod pretnjom kletvi i anateme su pokušavale da i od sirotinje izvuku što više novca.
Prota Matija Nenadović u svojim memoarima beleži da je srpski živalj veoma poštovao svete nedelje i sve zapovedne hrišćanske praznike, pa je pazio da tih dana nikakav posao ne započinje niti završava. Kako su gotovo svi seljaci iz njegove Brankovine bili nepismeni, često su se obraćali majci ovog budućeg sveštenika, jer je "on znao čitati i svece joj kazivati", kako bi proverili da nisu zaboravili neko "crveno slovo". O velikim praznicima, naročito posle velikih postova, cele porodice su se gurale oko male crkve brvanare, ne uspevši da uđu ni u njenu portu. U selima gde nije bilo crkve, sveštenici su pričešćivali okupljeni narod i po livadama i njivama, ako se za njih, osnovano ili ne, tvrdilo da su crkvišta ili manastirišta.
Retko koji srpski seljak imao je knjige, dok su ikone u svojim kućama imali samo sveštenici i imućniji meštani. Teološko znanje prosečnog vernika bilo je skromno, većina je znala neke od Deset božjih zapovesti, zatim koji je svetac porodični zaštitnik i kako se slavi. Književnik Milovan Vidaković, rođen u šumadijskom selu Nemenikuće, koji je mlad emigrirao u Habzburšku monarhiju, u svoj "Avtobiografiji" piše kako većina ukućana u njegovom domu nije znala ni sve reči pojedinih molitvi, pa se svako molio kako je znao i umeo. Mada su mu roditelji bili među najimućnijima u celom kraju, pa je kod njih odsedao beogradski mitropolit prilikom obilaska eparhija, u kući nisu imali ikone. Vidaković svedoči i kako lokalne osmanske vlasti nisu bile netrpeljive prema hrišćanima, jer su svečanu đurđevdansku litiju, u kojoj je i sam učestvovao, muslimani sa znatiželjom posmatrali, ne pokazujući nikakvu nameru da je ometaju.
I siromašni i bogati su se nedeljama, pa i mesecima unapred spremali za svoju krsnu slavu, koja je proslavljana tri dana. Svaka porodica je pored gostiju, koji su na slavu pozivani i kojima je poseta uzvraćana, dobrodošlicu pružali i neznanim putnicima, kako bi pokazali svoju hrišćansku širokogrudost. Gosti su ostajali dokle su želeli, ili dok je bilo hrane i pića, pa su se razilazili i nekoliko dana od zvaničnog završetka slave.
Naročito su Srbi poštovali post, ispovest i pričešće, pa je potporučnik Habzburške vojske Miteser, koji se 1784. nalazio u špijunskoj misiji u Timočkoj krajini, zabeležio da su tokom Gospojinskog posta "pravoslavci jeli samo jako usoljenu ribu i pasulj kuvan na vodi, sa dosta paprike, toliko začinjen da se ne može jesti". U srpske frajkore tokom austro-turskog rata (1788—1791), po ugledu na ostale jedinice multikonfesionalne habzburške vojske, postavljani su vojni sveštenici sa isključivo duhovnom misijom, ali su neki od njih kad je zatrebalo uzimali i oružje u ruke.
Oni su određivali i kojim će danima intendanti deliti posne obroke Srbima. Snažnim prisustvom pravoslavne vere u životu srpskog stanovništva 18. veka može se objasniti mali procenat prelaska u islam, mÐda je, istina, to bio i period slabljenja Osmanskog carstva, kad promena vere nije doprinosila napredovanju na društvenoj lestvici. Među vernicima poseban ugled uživali su putnici koji su se nakon hodočašća u Svetu zemlju ili na Atos vratili s titulom hadžije; takvi su bili hadži Ruvim Nešković, arhimandrit Bogovađe, hadži Gerasim Georgijević, iguman Moravaca, ili hadži Melentije Stafanović, arhimandrit Rače.
I malobrojna srpska elita, oborknezovi, seoski knezovi (kodžabaše) i drugi laički predstavnici naroda su se trudili da uspostave bliske veze s najistaknutijim crkvenim velikodostojnicima, pa je po želji svoga oca, kneza Alekse Nenadovića, protu Mateju rukopoložio tadašnji užičko-valjevski mitropolit Joakim. Mada je srpsko stanovništvo većinom bilo odano pravoslavlju, vizitacija Valjevske episkopije, koju je 1735. obavio protosinđel Beogradsko-karlovačke mitropolije Andreja Joakimović, pokazala je sumornu sliku o sveštenicima u kratkotrajnoj habzburškoj tvorevini Kraljevini Srbiji (1718—1739).
Knjiga je među njima bilo malo, teološko znanje oskudno, a ponašanje ponekad problematično. Većina popisanih sveštenika čak nije znala ni svih sedam svetih tajni, pa su im podeljene cedulje iz kojih je trebalo da ih nauče. Nizom arhijerejskih i saborskih uredbi sveštenstvu je naređeno da se oblači jednoobrazno, saglasno svom zvanju — monasi u crne mantije, a mirski sveštenici u plave - te da drže urednu bradu i brkove. Zabranjeno im je da neograničeno učestvuju u gozbama, na svadbama i proslavama, te "da igraju kuglu, kocke, komedije i maškere", čemu su neki očigleno bili skloni.
Pored kaluđera iz starih srednjovekovnih zadužbina, poput Studenice, Dečana, Žiče ili Đurđevih stupova, u Beogradski pašaluk su dolazili i monasi sa Sinaja, Atosa i iz Svete zemlje da prikupljaju pomoć za svoje manastire. Često su seljaci pomagali i hramove u udaljenim krajevima, za koje verovatno dotad nisu ni čuli. Znajući koliko su Srbi vezani za pravoslavlje, pojedine varalice u monaškim odorama, sve dok ih knjaz Miloš Obrenović nije strogim kaznama suzbio, pod pretnjom kletvi i anateme su pokušavale da i od sirotinje izvuku što više novca.
Prota Matija Nenadović u svojim memoarima beleži da je srpski živalj veoma poštovao svete nedelje i sve zapovedne hrišćanske praznike, pa je pazio da tih dana nikakav posao ne započinje niti završava. Kako su gotovo svi seljaci iz njegove Brankovine bili nepismeni, često su se obraćali majci ovog budućeg sveštenika, jer je "on znao čitati i svece joj kazivati", kako bi proverili da nisu zaboravili neko "crveno slovo". O velikim praznicima, naročito posle velikih postova, cele porodice su se gurale oko male crkve brvanare, ne uspevši da uđu ni u njenu portu. U selima gde nije bilo crkve, sveštenici su pričešćivali okupljeni narod i po livadama i njivama, ako se za njih, osnovano ili ne, tvrdilo da su crkvišta ili manastirišta.
Retko koji srpski seljak imao je knjige, dok su ikone u svojim kućama imali samo sveštenici i imućniji meštani. Teološko znanje prosečnog vernika bilo je skromno, većina je znala neke od Deset božjih zapovesti, zatim koji je svetac porodični zaštitnik i kako se slavi. Književnik Milovan Vidaković, rođen u šumadijskom selu Nemenikuće, koji je mlad emigrirao u Habzburšku monarhiju, u svoj "Avtobiografiji" piše kako većina ukućana u njegovom domu nije znala ni sve reči pojedinih molitvi, pa se svako molio kako je znao i umeo. Mada su mu roditelji bili među najimućnijima u celom kraju, pa je kod njih odsedao beogradski mitropolit prilikom obilaska eparhija, u kući nisu imali ikone. Vidaković svedoči i kako lokalne osmanske vlasti nisu bile netrpeljive prema hrišćanima, jer su svečanu đurđevdansku litiju, u kojoj je i sam učestvovao, muslimani sa znatiželjom posmatrali, ne pokazujući nikakvu nameru da je ometaju.
I siromašni i bogati su se nedeljama, pa i mesecima unapred spremali za svoju krsnu slavu, koja je proslavljana tri dana. Svaka porodica je pored gostiju, koji su na slavu pozivani i kojima je poseta uzvraćana, dobrodošlicu pružali i neznanim putnicima, kako bi pokazali svoju hrišćansku širokogrudost. Gosti su ostajali dokle su želeli, ili dok je bilo hrane i pića, pa su se razilazili i nekoliko dana od zvaničnog završetka slave.
Naročito su Srbi poštovali post, ispovest i pričešće, pa je potporučnik Habzburške vojske Miteser, koji se 1784. nalazio u špijunskoj misiji u Timočkoj krajini, zabeležio da su tokom Gospojinskog posta "pravoslavci jeli samo jako usoljenu ribu i pasulj kuvan na vodi, sa dosta paprike, toliko začinjen da se ne može jesti". U srpske frajkore tokom austro-turskog rata (1788—1791), po ugledu na ostale jedinice multikonfesionalne habzburške vojske, postavljani su vojni sveštenici sa isključivo duhovnom misijom, ali su neki od njih kad je zatrebalo uzimali i oružje u ruke.
Oni su određivali i kojim će danima intendanti deliti posne obroke Srbima. Snažnim prisustvom pravoslavne vere u životu srpskog stanovništva 18. veka može se objasniti mali procenat prelaska u islam, mÐda je, istina, to bio i period slabljenja Osmanskog carstva, kad promena vere nije doprinosila napredovanju na društvenoj lestvici. Među vernicima poseban ugled uživali su putnici koji su se nakon hodočašća u Svetu zemlju ili na Atos vratili s titulom hadžije; takvi su bili hadži Ruvim Nešković, arhimandrit Bogovađe, hadži Gerasim Georgijević, iguman Moravaca, ili hadži Melentije Stafanović, arhimandrit Rače.
I malobrojna srpska elita, oborknezovi, seoski knezovi (kodžabaše) i drugi laički predstavnici naroda su se trudili da uspostave bliske veze s najistaknutijim crkvenim velikodostojnicima, pa je po želji svoga oca, kneza Alekse Nenadovića, protu Mateju rukopoložio tadašnji užičko-valjevski mitropolit Joakim. Mada je srpsko stanovništvo većinom bilo odano pravoslavlju, vizitacija Valjevske episkopije, koju je 1735. obavio protosinđel Beogradsko-karlovačke mitropolije Andreja Joakimović, pokazala je sumornu sliku o sveštenicima u kratkotrajnoj habzburškoj tvorevini Kraljevini Srbiji (1718—1739).
Knjiga je među njima bilo malo, teološko znanje oskudno, a ponašanje ponekad problematično. Većina popisanih sveštenika čak nije znala ni svih sedam svetih tajni, pa su im podeljene cedulje iz kojih je trebalo da ih nauče. Nizom arhijerejskih i saborskih uredbi sveštenstvu je naređeno da se oblači jednoobrazno, saglasno svom zvanju — monasi u crne mantije, a mirski sveštenici u plave - te da drže urednu bradu i brkove. Zabranjeno im je da neograničeno učestvuju u gozbama, na svadbama i proslavama, te "da igraju kuglu, kocke, komedije i maškere", čemu su neki očigleno bili skloni.