04-04-2014, 09:09 PM
Harambašu Miška ubiše Sremci
Ni patrijarh Arsenije IV nije se usuđivao da kritikuje u "pesmetinama" slepih sremskih guslara slavljene hajduke, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor, koji u strahu od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz svog dvora, mada ga je čuvala austrijska vojska.
Guslarenje uz pevanje narodnih pesama nije uvek bilo bezazlena razbibriga, moglo se zbog toga i na sudu odgovarati. Leta 1547. u Dubrovniku su dvojica građana pretukla nekog Marina slepca i polomila mu gusle jer su bili uvređeni sadržajem njegove pesme. Koju godinu ranije još gore je prošao majstor Matko Petrov, koji je teško ranjen sabljom po ruci i iznad očiju kad je, po nagovoru izvesnih plemića, u svojoj pesmi "bugarkinji" pomenuo trojicu uglednih sugrađana, među kojima su bili bankar i sveštenik.
Obraćajući se narodu Srema, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je tvrdio da "pesmetine" slepih prosjaka koje slave hajduke odvlače omladinu od bogougodnih pripovedi, crkvenih nauka i duhovnih pesama. No, nije se usuđivao da baš poimence prozove razbojnike, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor Stefanović, koji strahujući od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz vlastitog dvora, mÐdÐ ga je čuvala brojna vojnička straža.
Od velikog haramija pesmama ovenčanih, nešto više se zna o nadaleko čuvenom harambaši Mišku, kojim se pozabavio i naš poznati istoričar akademik Slavko Gavrilović. Sukobivši se u Futogu 1736. s pandurima, Miško je psovao, pretio i potezao oružje, hvaleći se kako je učinio toliko zla da mu je narodno pamćenje garantovano. U opštoj gružvi panduri su ga nekako savladali, vezali njega i dvojicu mu drugova, pa poveli u Čerević. Kad su se u šumi hajduci oslobodili, panduri su pripucali i svu trojicu ubili. Ali, sledi neočekivan epilog: "Ubrzo dvojica pandura naiđoše na dvojicu razbojnika iz čete tek ubijenog harambaše Miška, oko kojih se u jednoj krčmi kraj Karlovaca okupila gomila sveta kako bi slušali pesme jednog od njih na 'turskoj violini' (guslama). Čim je pandure ugledao, svirač ih poče psovati: 'Šta radite ovde vi, pandurski izrodi iz Srema?' Nazvao ih je još dželatima svoga harambaše i dvojice drugova, na šta su panduri odgovorili da su oni dobili što su i zaslužili. Uz gusle i piće dvojica razbojnika su opevali svoju hrabrost i nedela, vređali pandure i na kraju im krčazima razbili glavu."
Mada su obični "graždani" i dalje prisno osećali tradicionalni epski svet, krajem 18. veka narodni rapsodi počinju da se odupiru ustaljenom plačljivom i razneženom stilu, često sklonom patetici, naivnosti, čak i banalnosti. Otvoreno priznaju da je vojvoda Momčilo bio "junak od mejdana", a njegov sestrić Marko Kraljević tek "junak od drumova". I učeni koviljski arhimandrit Jovan Rajić je u svojoj "Istoriji" kritikovao narodne pesme i priče, jer su bile u neskladu s već prihvaćenim naučnim saznanjima. Međutim, usmena tradicija je ostala zvanično prihvatljiva ako je u službi socijalnog i moralnog vaspitanja, pa je Matija Antun Relković 1779. štampao pesmu "Jakšići kušaju ljube", poučavajući Slavonce kako da žene na vreme ukrote, da se ne bi isprečile među braćom i razorile dom.
Gusle su u nekim situacijama mogle da posluže i kao sredstvo kontra-obaveštajne borbe. Unikatnu pobedu su čuveni senjski uskoci izvojevali 1604. uz pomoć pesme i igre. Naime, u okolini Skrdina i Šibenika od Mlečana su uskoci zaplenili nekoliko stotina grla stoke, poklali je, utovarili u svoje brodice i krenuli ka Senju. Nedaleko od Zadra general Grabrijeli im je presekao put svojim dobro naoružanim galijama i primorao ih da uplove u jednu usku uvalu. Opkoljeni, uskoci su se iskrcali, podigli šanac od kamenja i zapalili logorske vatre. Znajući da ih Mlečani dvogledima pomno posmatraju, nekoliko uskoka je, kako bi zavarali neprijatelja, "igralo na guslama, dok su ostali vukli svoje brodove uzbrdo po naslaganom mesu preko hrptrenice otoka na drugu, protivnu obalu". Tamo su meso ponovo utovarili i odveslali ka Senju. Pre toga su, u čamce koje su ostavili u uvali, pobili debele motke i na njih okačili svoje kape sa ždralovim perjem, pa se Mlečanima izdaleka činilo da uskoci na njih nišane iz musketa. Sledećeg dana vetar je popustio i general je naredio da se 600 ljudi iskrca i zauzme šanac. Vojska je razvila zastave i u ritmu bubnjeva krenula u juriš. Da su prevareni, shvatili su tek kad im na puščanu paljbu niko nije uzvratio.
O srpskim pogrebnim tužbalicama pisao je nemački duhovnik Stefan Gerlah, koji se 1578. našao u Grockoj, kraj Beograda, koju je nekoliko dana ranije pogodila strašna nepogoda. Oluja praćena grmljavinom, munjama, kišom i gradom krupnim kao dve pesnice ne samo što je uništila imanja i kuće, već se sedam žena i dece utopilo u obližnjem Dunavu. Nad žrtvama, svečano odevenim, pokrivenim koprenom i okićenim cvećem i vencima, ređale su se na celivanju lokalne seljanke, tukle u prsa, čupale kosu i grebale lice do krvi. Druge su, pak, sedele sa strane, plakale i naricale dve po dve, duže od tri sata, sve dok grobovi nisu bili iskopani.
Neki stranci, kao Karlo Gonci, koji je bio u službi zadarskog providura Kverinija, plaćeno tuženje smatrali su ogavnim varvarskim činom, pa je nakon jedne sahrane u Dalmatinskoj zagori napisao: "Oni plaćaju jednu četu žena da nariču nad lješevima njihovih mrtvaca i one se izmenjuju po redu da bi dale odmora grlima iznemoglim i promuklim od jezivog zavijanja jedne takve muzike da se kosa na glavi diže."
Ni patrijarh Arsenije IV nije se usuđivao da kritikuje u "pesmetinama" slepih sremskih guslara slavljene hajduke, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor, koji u strahu od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz svog dvora, mada ga je čuvala austrijska vojska.
Guslarenje uz pevanje narodnih pesama nije uvek bilo bezazlena razbibriga, moglo se zbog toga i na sudu odgovarati. Leta 1547. u Dubrovniku su dvojica građana pretukla nekog Marina slepca i polomila mu gusle jer su bili uvređeni sadržajem njegove pesme. Koju godinu ranije još gore je prošao majstor Matko Petrov, koji je teško ranjen sabljom po ruci i iznad očiju kad je, po nagovoru izvesnih plemića, u svojoj pesmi "bugarkinji" pomenuo trojicu uglednih sugrađana, među kojima su bili bankar i sveštenik.
Obraćajući se narodu Srema, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je tvrdio da "pesmetine" slepih prosjaka koje slave hajduke odvlače omladinu od bogougodnih pripovedi, crkvenih nauka i duhovnih pesama. No, nije se usuđivao da baš poimence prozove razbojnike, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor Stefanović, koji strahujući od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz vlastitog dvora, mÐdÐ ga je čuvala brojna vojnička straža.
Od velikog haramija pesmama ovenčanih, nešto više se zna o nadaleko čuvenom harambaši Mišku, kojim se pozabavio i naš poznati istoričar akademik Slavko Gavrilović. Sukobivši se u Futogu 1736. s pandurima, Miško je psovao, pretio i potezao oružje, hvaleći se kako je učinio toliko zla da mu je narodno pamćenje garantovano. U opštoj gružvi panduri su ga nekako savladali, vezali njega i dvojicu mu drugova, pa poveli u Čerević. Kad su se u šumi hajduci oslobodili, panduri su pripucali i svu trojicu ubili. Ali, sledi neočekivan epilog: "Ubrzo dvojica pandura naiđoše na dvojicu razbojnika iz čete tek ubijenog harambaše Miška, oko kojih se u jednoj krčmi kraj Karlovaca okupila gomila sveta kako bi slušali pesme jednog od njih na 'turskoj violini' (guslama). Čim je pandure ugledao, svirač ih poče psovati: 'Šta radite ovde vi, pandurski izrodi iz Srema?' Nazvao ih je još dželatima svoga harambaše i dvojice drugova, na šta su panduri odgovorili da su oni dobili što su i zaslužili. Uz gusle i piće dvojica razbojnika su opevali svoju hrabrost i nedela, vređali pandure i na kraju im krčazima razbili glavu."
Mada su obični "graždani" i dalje prisno osećali tradicionalni epski svet, krajem 18. veka narodni rapsodi počinju da se odupiru ustaljenom plačljivom i razneženom stilu, često sklonom patetici, naivnosti, čak i banalnosti. Otvoreno priznaju da je vojvoda Momčilo bio "junak od mejdana", a njegov sestrić Marko Kraljević tek "junak od drumova". I učeni koviljski arhimandrit Jovan Rajić je u svojoj "Istoriji" kritikovao narodne pesme i priče, jer su bile u neskladu s već prihvaćenim naučnim saznanjima. Međutim, usmena tradicija je ostala zvanično prihvatljiva ako je u službi socijalnog i moralnog vaspitanja, pa je Matija Antun Relković 1779. štampao pesmu "Jakšići kušaju ljube", poučavajući Slavonce kako da žene na vreme ukrote, da se ne bi isprečile među braćom i razorile dom.
Gusle su u nekim situacijama mogle da posluže i kao sredstvo kontra-obaveštajne borbe. Unikatnu pobedu su čuveni senjski uskoci izvojevali 1604. uz pomoć pesme i igre. Naime, u okolini Skrdina i Šibenika od Mlečana su uskoci zaplenili nekoliko stotina grla stoke, poklali je, utovarili u svoje brodice i krenuli ka Senju. Nedaleko od Zadra general Grabrijeli im je presekao put svojim dobro naoružanim galijama i primorao ih da uplove u jednu usku uvalu. Opkoljeni, uskoci su se iskrcali, podigli šanac od kamenja i zapalili logorske vatre. Znajući da ih Mlečani dvogledima pomno posmatraju, nekoliko uskoka je, kako bi zavarali neprijatelja, "igralo na guslama, dok su ostali vukli svoje brodove uzbrdo po naslaganom mesu preko hrptrenice otoka na drugu, protivnu obalu". Tamo su meso ponovo utovarili i odveslali ka Senju. Pre toga su, u čamce koje su ostavili u uvali, pobili debele motke i na njih okačili svoje kape sa ždralovim perjem, pa se Mlečanima izdaleka činilo da uskoci na njih nišane iz musketa. Sledećeg dana vetar je popustio i general je naredio da se 600 ljudi iskrca i zauzme šanac. Vojska je razvila zastave i u ritmu bubnjeva krenula u juriš. Da su prevareni, shvatili su tek kad im na puščanu paljbu niko nije uzvratio.
O srpskim pogrebnim tužbalicama pisao je nemački duhovnik Stefan Gerlah, koji se 1578. našao u Grockoj, kraj Beograda, koju je nekoliko dana ranije pogodila strašna nepogoda. Oluja praćena grmljavinom, munjama, kišom i gradom krupnim kao dve pesnice ne samo što je uništila imanja i kuće, već se sedam žena i dece utopilo u obližnjem Dunavu. Nad žrtvama, svečano odevenim, pokrivenim koprenom i okićenim cvećem i vencima, ređale su se na celivanju lokalne seljanke, tukle u prsa, čupale kosu i grebale lice do krvi. Druge su, pak, sedele sa strane, plakale i naricale dve po dve, duže od tri sata, sve dok grobovi nisu bili iskopani.
Neki stranci, kao Karlo Gonci, koji je bio u službi zadarskog providura Kverinija, plaćeno tuženje smatrali su ogavnim varvarskim činom, pa je nakon jedne sahrane u Dalmatinskoj zagori napisao: "Oni plaćaju jednu četu žena da nariču nad lješevima njihovih mrtvaca i one se izmenjuju po redu da bi dale odmora grlima iznemoglim i promuklim od jezivog zavijanja jedne takve muzike da se kosa na glavi diže."