04-04-2014, 10:45 PM
Хајдук је турска реч и значи „одметник“, „отпадник“, „разбојник“. Хајдучки покрет се назива хајдучијом или хајдуковањем.
По турском освајању Смедерева 1459. Србија је нестала са историјске позорнице као држава и није постојала готово пет векова. Српски народ је остао да живи у неколико различитих држава тог доба. У вековима робовања под Турцима, без своје државе и владара, народ је изложен на милост и немилост освајача. Као једини вид отпора јављају се групе „одметника“ које крстаре по горама и густим шумама српских земаља. У долине и на путеве силазе лети – да би опљачкали богате трговце, углавном Турке, и зими – да би се склонили и презимили код својих кућа или код људи који су их скривали и помагали им (јатаци). Празник Ђурђевдан, у пролеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме.
Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и при том био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду при том се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.
Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем се челу налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одело, а најчешће је биран због своје старости или способности. Хајдучке чете је углавном сачињавало од десет до двадесет људи, мада је било и случајева да се око неког харамбаше окупи и шездесетак, па чак и неколико стотина „разбојника“. Каравани турских трговаца су на пут кроз Србију кретали уз посебан опрез и са великим обезбеђењем управо због хајдука. Иако се неретко дешавало да и Срби трпе штету, па и да пострадају од хајдука, они су ипак доживљавани ако не увек као заштитници, често управо као јунаци и браниоци народне части. Спеване су им многобројне песме, које су се тајно певале по селима уз гусле (јер је то било забрањено). Казне и за хајдуке и за јатаке биле су веома сурове. Ухваћени хајдуци и јатаци би били мучени, живи набијани на колац. Ипак, хајдуковање није престајало током целе турске владавине.
И међу Србима у Аустроугарској царевини, као и у Млетачкој републици, била је раширена хајдучија, али у нешто другачијем виду – као „ускакање“ на турску територију.
Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804-1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.
У народним песмама остала су сачувана имена хајдука: Старине Новака са Романије, његовог сина Грујице, историји непознатог Старца Вујадина и Малог Радојице. Бајо Пивљанин је познати хајдук и ускок из XVII века, док су из времена Прво устанка познати Вељко Петровић (Хајдук Вељко), Станоје Главаш и остали. Многе народне песме певају о подвизима и јунаштву ускока Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многих других.
Познати хајдуци
Хајдук Вељко, Станоје Главаш, Јово Станисављевић Чаруга, Пера Тунгуз, Карађорђе Петровић, Зека Буљубаша, Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар…
Ево има четр’ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!
По турском освајању Смедерева 1459. Србија је нестала са историјске позорнице као држава и није постојала готово пет векова. Српски народ је остао да живи у неколико различитих држава тог доба. У вековима робовања под Турцима, без своје државе и владара, народ је изложен на милост и немилост освајача. Као једини вид отпора јављају се групе „одметника“ које крстаре по горама и густим шумама српских земаља. У долине и на путеве силазе лети – да би опљачкали богате трговце, углавном Турке, и зими – да би се склонили и презимили код својих кућа или код људи који су их скривали и помагали им (јатаци). Празник Ђурђевдан, у пролеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме.
Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и при том био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду при том се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.
Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем се челу налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одело, а најчешће је биран због своје старости или способности. Хајдучке чете је углавном сачињавало од десет до двадесет људи, мада је било и случајева да се око неког харамбаше окупи и шездесетак, па чак и неколико стотина „разбојника“. Каравани турских трговаца су на пут кроз Србију кретали уз посебан опрез и са великим обезбеђењем управо због хајдука. Иако се неретко дешавало да и Срби трпе штету, па и да пострадају од хајдука, они су ипак доживљавани ако не увек као заштитници, често управо као јунаци и браниоци народне части. Спеване су им многобројне песме, које су се тајно певале по селима уз гусле (јер је то било забрањено). Казне и за хајдуке и за јатаке биле су веома сурове. Ухваћени хајдуци и јатаци би били мучени, живи набијани на колац. Ипак, хајдуковање није престајало током целе турске владавине.
И међу Србима у Аустроугарској царевини, као и у Млетачкој републици, била је раширена хајдучија, али у нешто другачијем виду – као „ускакање“ на турску територију.
Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804-1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.
У народним песмама остала су сачувана имена хајдука: Старине Новака са Романије, његовог сина Грујице, историји непознатог Старца Вујадина и Малог Радојице. Бајо Пивљанин је познати хајдук и ускок из XVII века, док су из времена Прво устанка познати Вељко Петровић (Хајдук Вељко), Станоје Главаш и остали. Многе народне песме певају о подвизима и јунаштву ускока Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многих других.
Познати хајдуци
Хајдук Вељко, Станоје Главаш, Јово Станисављевић Чаруга, Пера Тунгуз, Карађорђе Петровић, Зека Буљубаша, Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар…
Ево има четр’ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!