01-03-2014, 11:25 PM
ISTORIJA KIJEVSKE RUSIJE
Kijevska Rusija (rus. Киевская Русь, ukr. Київська Русь) je pojam kojim se u istoriografiji označava prva ruska država formirana oko grada Kijeva, oko 880, a trajala do 12. veka.
Prema najranijoj hronici Kijevske Rusije, Varjag (Viking) Rjurik je prvi osnovao Veliki Novgorod 862. godine. Bio je izabran kao zajednički vladar nekoliko slovenskih i finskih plemena. Posle toga krenuo je južnije i proširio vlast do Kijeva. Hronika ga smatra pretečom dinastije Rjurikovič. Rjurik je okončao vladavinu Hazara u tom području.
Kijevsku Rusiju osniva veliki knez Kijeva Oleg oko 880. Tokom sledećih 35 godina Oleg i njegovi ratnici potčinjavaju razna istočno-slovenska i finska plemena. Oleg je 907. predvodio napad na Konstantinopolj, a 911. je potpisao trgovački ugovor sa Vizantijom kao ravnopravnim partnerom
Kijevska rusija je nastala spajanjem ova dva centra.
Олегово премештање престонице из Новгорода у Кијев представља крај Новгородске, а почетак Кијевске Русије.
У наставку своје владавине Олег је тежио да обједини што више источно-словенска и угро-финска племена под јединствену власт Кијевске Русије. У остваривању ове замисли он наилази на супротстављање неких словенских племена, али и на противдејства других, несловенских народа, нпр. Хазара и Печенеза. Но ипак, он је 833. године наметнуо власт Древљанима, а затим Северјанима 884. и Радмичима 885. године. Такође, они су били у обавези да плаћају новоуведени данак и допунске дажбине његовим варјазима од 300 гвинеја годишње уместо Хазара. Олег је говорио: „Ја сам им непријатељ, а са вама сам у миру, не дајте Хазарима, дајте мени.“ Тако су се до почетка 10. века под његовом влашћу нашли Иљменци, Кривичи, Полочани, Радмичи, Северјани, Дреговичи, Древљани, Пољани, као и угро-финска племена – Чуди и Мерјани али њима није Олег директно руководио, већ његови намесници.
У тежњи да овлада трговачким путем по Црном мору и на Кримском полуострву, Олег улази у сукоб са Византијом којом влада цар Лав VI Мудри (886-912). Биле су то јако тешке године за Византију јер је претрпела пораз у рату са Арабљанима, како у Малој Азији, тако и на острву Сицилији. Уз све то, 907. године Олег се са јаком флотом појавјује пред Цариградом. Његова велика и шаролика војска састојала се од варјага, словена и финских племена. Пошто су прешли Црно море, искрцали су се на обали Босфора и опустошили предграђе Цариграда. Византинци су из предострожности одмах затворили град и чувеним гвозденим ланцем препречили улаз у залив Златног рога. Међутим, рату вичнији, Олег је наредио да се бродови извуку на копно и да се заобиђу ланци. Био је то маневар који ће неколико векова касније, у пролеће 1453. године, приликом освајања Цариграда применити и Мехмед II Освајач (1451-1481).
Под снажним утиском Олеговог маневра са бродовима, цар и његови сарадници одлучили су да избегну дугу и мучну опсаду престонице, па су посегли за дипломатским решењем. Започели су преговоре са Кијевским кнезом и пристали да му плате веома висок данак који је захтевао. Овим новчаним давањем, које су византијски писци називали изразом „злато за пријатеље”, обустављен је сукоб и отклоњена опасност од ратнички настројених северњака. Закључен је мировни споразум и узбуђени мегалополис могао је да одахне. При том су дотадашњи непријатељи, сваки у сагласности са својим обичајима, положили заклетву у којој се испољила оштра разлика између хришћанског византијског и паганског руског света. Цареви, браћа Лав VI и Александар, целивали су крст, а Олег и његова пратња у име својих богова заклели су се над својим оружјем. Напослетку је кијевски кнез причврстио свој штит на једну од Цариградских капија - не као „знак победе”, како је веровао каснији руски летописац, него као поступак који код северних племена симболично означава крај рата - и, примивши богате дарове, напустио Византију.
Неколико година касније, у септембру 911, уследило је склапање уговора између две државе који обележава почетак редовних трговинских веза Византије и Кијевске Русије. Кијевски трговци доносили су у Византију углавном оне производе које царство није имало, као што су крзно (дабар, самур, хермелин, црна лисица и веверица), восак и мед, а одатле су у своју земљу односили превасходно раскошне производе - злато, свилене тканине, разни накит, воће и вино - за владарски двор и великаше.
Олег је оставио толико јак утисак на савременике и потомке, да је и његова смрт мистерична. Причало се, да је Олегу један жрец (словенски свештеник) прорекао смрт од његовог омиљеног коња, али је после много година, 912. умро од уједа змије, која се угнездила у лубањи тога мртвога коња.
Kijevska Rusija (rus. Киевская Русь, ukr. Київська Русь) je pojam kojim se u istoriografiji označava prva ruska država formirana oko grada Kijeva, oko 880, a trajala do 12. veka.
Prema najranijoj hronici Kijevske Rusije, Varjag (Viking) Rjurik je prvi osnovao Veliki Novgorod 862. godine. Bio je izabran kao zajednički vladar nekoliko slovenskih i finskih plemena. Posle toga krenuo je južnije i proširio vlast do Kijeva. Hronika ga smatra pretečom dinastije Rjurikovič. Rjurik je okončao vladavinu Hazara u tom području.
Kijevsku Rusiju osniva veliki knez Kijeva Oleg oko 880. Tokom sledećih 35 godina Oleg i njegovi ratnici potčinjavaju razna istočno-slovenska i finska plemena. Oleg je 907. predvodio napad na Konstantinopolj, a 911. je potpisao trgovački ugovor sa Vizantijom kao ravnopravnim partnerom
Kijevska rusija je nastala spajanjem ova dva centra.
Олегово премештање престонице из Новгорода у Кијев представља крај Новгородске, а почетак Кијевске Русије.
У наставку своје владавине Олег је тежио да обједини што више источно-словенска и угро-финска племена под јединствену власт Кијевске Русије. У остваривању ове замисли он наилази на супротстављање неких словенских племена, али и на противдејства других, несловенских народа, нпр. Хазара и Печенеза. Но ипак, он је 833. године наметнуо власт Древљанима, а затим Северјанима 884. и Радмичима 885. године. Такође, они су били у обавези да плаћају новоуведени данак и допунске дажбине његовим варјазима од 300 гвинеја годишње уместо Хазара. Олег је говорио: „Ја сам им непријатељ, а са вама сам у миру, не дајте Хазарима, дајте мени.“ Тако су се до почетка 10. века под његовом влашћу нашли Иљменци, Кривичи, Полочани, Радмичи, Северјани, Дреговичи, Древљани, Пољани, као и угро-финска племена – Чуди и Мерјани али њима није Олег директно руководио, већ његови намесници.
У тежњи да овлада трговачким путем по Црном мору и на Кримском полуострву, Олег улази у сукоб са Византијом којом влада цар Лав VI Мудри (886-912). Биле су то јако тешке године за Византију јер је претрпела пораз у рату са Арабљанима, како у Малој Азији, тако и на острву Сицилији. Уз све то, 907. године Олег се са јаком флотом појавјује пред Цариградом. Његова велика и шаролика војска састојала се од варјага, словена и финских племена. Пошто су прешли Црно море, искрцали су се на обали Босфора и опустошили предграђе Цариграда. Византинци су из предострожности одмах затворили град и чувеним гвозденим ланцем препречили улаз у залив Златног рога. Међутим, рату вичнији, Олег је наредио да се бродови извуку на копно и да се заобиђу ланци. Био је то маневар који ће неколико векова касније, у пролеће 1453. године, приликом освајања Цариграда применити и Мехмед II Освајач (1451-1481).
Под снажним утиском Олеговог маневра са бродовима, цар и његови сарадници одлучили су да избегну дугу и мучну опсаду престонице, па су посегли за дипломатским решењем. Започели су преговоре са Кијевским кнезом и пристали да му плате веома висок данак који је захтевао. Овим новчаним давањем, које су византијски писци називали изразом „злато за пријатеље”, обустављен је сукоб и отклоњена опасност од ратнички настројених северњака. Закључен је мировни споразум и узбуђени мегалополис могао је да одахне. При том су дотадашњи непријатељи, сваки у сагласности са својим обичајима, положили заклетву у којој се испољила оштра разлика између хришћанског византијског и паганског руског света. Цареви, браћа Лав VI и Александар, целивали су крст, а Олег и његова пратња у име својих богова заклели су се над својим оружјем. Напослетку је кијевски кнез причврстио свој штит на једну од Цариградских капија - не као „знак победе”, како је веровао каснији руски летописац, него као поступак који код северних племена симболично означава крај рата - и, примивши богате дарове, напустио Византију.
Неколико година касније, у септембру 911, уследило је склапање уговора између две државе који обележава почетак редовних трговинских веза Византије и Кијевске Русије. Кијевски трговци доносили су у Византију углавном оне производе које царство није имало, као што су крзно (дабар, самур, хермелин, црна лисица и веверица), восак и мед, а одатле су у своју земљу односили превасходно раскошне производе - злато, свилене тканине, разни накит, воће и вино - за владарски двор и великаше.
Олег је оставио толико јак утисак на савременике и потомке, да је и његова смрт мистерична. Причало се, да је Олегу један жрец (словенски свештеник) прорекао смрт од његовог омиљеног коња, али је после много година, 912. умро од уједа змије, која се угнездила у лубањи тога мртвога коња.