22-01-2014, 09:51 PM
СРБСКA РЕЛИГИЈA: КУЛТ СУНЦА, ВАТРЕ, ОГЊИШТА И КУЛТ ПРЕДАКА
Изнедрили смо цивилизацију, научили многе да причају, да пишу, нико хвала да каже...смењивала се царстава, египћана, елена, римљана...они долазе и одлазе ми пркосно стојимо..
Данас владају неки амери и неки банкари...ми не пркосимо више, него их само гледамо шта раде...нека их, идемо ми на спавање, као Вид, као три српска краља, као Марко Краљевић.. Идемо уморни од овоземаљског смрада, одлазимо полако, задњи од нас ће угасити светло и нема више, готово, капут, ми ћемо се пробудити, они, никад. Светло се полако гаси, ушли смо у задњи круг... Крај света је планиран за 2012. амери спремни, купили склоништа, ископали земунице, напунили залихама, мисле презивеће, мисле помоћи ће наука, њихово оружје...грдно греше, све је то ђубре..и њих и залихе ће појести пацови. Тајна опстанка света је у рукама Срба...једном беше Нојева барка, овога пута шљивак, шљива ранка, долина Крстастих гора и Србска Корабља
Шетња у прошлост до године Христа, релативно је лако, али, даље у прошлост је мутно и несигурно, влада полумрак, митови, фасификати. Супротно ономе, што многи верују, храм, домаћинство, економски простор, кућа, култура, цивилизација... не долазе са источног дела Средоземља, већ из Србије...Србске куће дуге 10 до 40 метара и широке од 6 до 8 метара, грнчарија, оруђа, обични предмети, цела ливница у Плочнику пре 7000 година.. Србска села су имала од 50 до 200 становника...цела европа беше једно велико Србско село.. Археолози са свих страна су се ломатали по Египту и Сумеру, али нису замишљали, да је све почело у Србији...џиновске Србске куће-дворци, места за молитву, складишта...било је то има осам хиљада година... жртвеници, култ ватре, огњишта и предака, повезивање покојника са огњиштем...
У србској кући беше обавезно огњиште са судом, окружено каменим „столовима” и скулптурама а који је издвојен од простора за становање, што га чини центром једног малог светилишта унутар зграде намењене и становању...од огњишта, ватријума до атријума.
Огњиште има осовински положај, а прави центар има реципијент са рељефном декорацијом, док камени „столови” затварају са свих страна простор, који је директно осветљен зрацима светлости, чији интензитет и облик одређује улаз на прочељу... У тренутку изласка сунца, цео сакрални простор захваћен је снопом прве јутарње светлости, све до скулптура, постављених у његовом дну... ..када се у кућним светилиштима појављују скулптуре, у њиховој непосредној близини, уз огњиште, полажу се и покојници, чијим остацима је прписиван посебан значај-претку. Споља, изнад чела покојниковог, покопаног иза кућног огњишта, гробно место је облележено једном орнаменталном скулптуром, непосредно изнад покојниковог чела, док је изнад његових стопала вертикално усађена једна велика плоча. ..руке покојника, који леже у средини кућног светилишта, с једне стране додирују огњиште, а с друге свети облутак, који се временом претворио у скулптуру, одн. у заштитника кућног огњишта, а у Хришћанству, скулптура је доживела трансфигурацију у икону свеца, који бдије над кућним огњиштем, над живим члановима породице, али такође и над мртвима, који настављају да суделују у свему што се збива око неугасиве свете ватре, око које се, дакле, одвија живот са видљиве и с невидљиве стране. ...и ето нас код Србске славе која не постоји ни код кога више, којом се ми Срби издвајамо не само од осталих народа, него и од истородних Словена.
Ни у једној другој европској култури, све до времена раног хришћанства, покојницима није дата овако богата надокнада за сва одрицања од материјалних добара. Стога, гробови нису илустрација индивидуалних судбина, већ увек изражавају само идеје једне посебне метафизике. У њима недостају предмети који опомињу на пол, занимање, поседовање, друштвени положај и личне преокупације, али су зато постављени у простор испуњен обиљем облика, који формулишу „поглед на свет”, подсећајући нас на Србско пословично схватање све до нашег времена: „Земаљско је за малена царство!” Јер, то јасно показује посебна брига у многим детаљима у односу на покојника. Извесне појединости сведоче, да се у нас Срба водило рачуна о сваком претку, коме се обезбеђује трајно место у кругу породице. Будући, да су покојници били сахрањивани, у целини, или делимично, испод кућног огњишта, они су и даље уживали топлоту ватре, која се на, њему није гасила, а исто тако и храну, што се на њему припремала. Истовремено су на тај начин стицали вечни мир у безбедним и увек осветљеним оквирима светилишта, А симболичне „куће мртвих изграђене су увек од исте врсте материјала, од лапорца црвене боје. Тај материјал је изабран због боје крви, која мртвима посебно годи. А троуглови, који се могу схватити као схематизована представа куће, формирају у поду отворе, у којеје изливана жртва умрлима. С друге стране, позитивне силе света мртвих, лако су кроз њих могле да допру до света живих...
Велики облутак постављен иза огњишта и усађен дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште светилишта, а самим тим и центар микро и макрокосмоса културе Србије... Извесно је, да су постављањем облутка уз огњиште симболично пренета у кућу два основна елемента спољног света: камен и вода... Овај камен који се креће, не осећа се као део неживе материје, већ као једина форма у природи, која је истовремено и жива и вечита. Снага воде и свих бића, која у њој бораве, сједињују се у облутку са чврстином камена и силама живога света, које он носи. Облутак стога лако прераста у симбол... Снага овог симбола активно делују на појединце и данас... А испод њега сахрањивана су - или тела покојника, или само глава, што се, везивало за веома сложену религиозну мисао, која људску главу уздиже на степен великог верског симбола... симболика главе је била многострука, одн., да се веровало, да она делује на све силе које господаре животом у кући и насељу, у шуми и у води.
Суштину Србске религије чини култ огњишта и ватре, култ предака и Сунца. Све идеје које се везују за светлост, огњиште, ватру, небеска тела, или покојника, израз су једне исте идеологије, која произилази из изразито космичких преокупација становника древне Србије...
Tрадиција је а и све штo је настало у њој, храмови и светиње, које су из генерације у генерацију на исти начин распоређиване око кућних огњишта, доказ су - не само упорног одржавања традиција, већ и строго патријархалних породичних односа...
Облици, који заузимају одређени положај у оквирима светилишта, откривају праву суштину србске религије и културе. Они су увек распоређени око огњишта и окренути су - или Сунцу, које се рађа из џиновске порфиритне стене, или према западу, ка страни мртвих. Стога се чини, да древна Србска религија првенствено разрешава тајну рађања и смрти и да је у њој најзначајније место дато прецима, који се старају о просперитету целе заједнице и чувају ватру домаћег огњишта. У свим овим народним умотворевина се мешају елементи хришћанске и предхришћанске митологије, све оне поседују по неки детаљ, који заслужује пажњу... обичај у неким крајевима Србије да на дан крсне славе, домаћин куће легне под сто као мртав. Кроз неко време, сабрани гости, који седе око истог тог стола, најпре причају о њему, као да је стварно умро. Но после извесног времена, пошто су се гости довољно напричали, засвира музика и домаћин скочи испред стола, седајући са осталима, те тек у том тренутку настаје право славље, гозба и празновање. Није ли то један занимљив детаљ из круга великог броја традиција Српбког народа, који сасвим лако може да нас врати у доба, када је домаћин куће и господар породице био стварно покопан испод кућног огњишта? Па не само он, већ и други чланови породице, јер се за све остављао отвор у поду, кроз који се преминулима сипало пиће и изливала жртва - сигурно - у дубокој вери, да је то најбољи начин, да и они суделују у свему, што се догађа изнад них, делећи и пиће и храну са живима.
Култ предака и веровање у загробни живот присутни у сваком тренутку и на сваком месту, а да погребни ритуал, по бројним елементима, прописима и поступцима очигледно има примарно место међу свим обредима, како у прошлости, тако и данас. Помени - даће имају централну улогу у погребном ритуалу и слецифично исказаном култу мртвих... Бројни култни хлебови припремљени за ову прилику, различитих облика, симбола и намене, обиље воде, која се тада троши, затим улога ватре, сићушних, првенствено белих речних камичака, мађијска функција огледала и улога броја 7, као и велики број других детаља указују на архаичност многих елемената овог култа места на којима се изводи већина обреда, као што су река, извор, бунар и друга, затим колективно учешће у испуњавању неких норми и захтева, мноштво цвећа и упаљених воштаница, празници посвећени умрлим прецима, проширују обим ритуалних поступака и каткада говоре о њиховом исконском пореклу...
У претхришћанској Србској религији и о старинским Србским култним обичајима, у које Православна Црква не само да није дирала, него им је дала и своју ауторизацију и благослов.. Као најглавнију карактеристмку старе Србске религије ваља споменути веома велики значај, који у њој има култ предака. Сви празници у години, са Бадњим Даном и Славом на челу, групишу се око тога култа; кудикамо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Без претеривања може се рећи, да се цела Србска религија своди на култ предака...
Наши извори су данашњи Србски обичаји, који су захваљујући томе, што смо ми у религијским схватањима и навикама врло конзервативни, не само поуздан извор за испитивање прошлости, него су за стару Србску религију готово и једини извор. У односу према другим релнгијама Србска религија је претежно, вама позната као индоевропска и у њој има највише елемената из тзв индоевропског времена мада је све у њој изворно Србско
У овом контексту израз „индоевропски” може да нам звучи чудно, но користмо се њим да се служимо у смислу старине све дотле, док западна наука можда скоре будућности не обликује неки нови термин, који ће одговарати оном давном преисторијском периоду, када су се сви европски, а и неки невропски данашњи народи служили Србским језиком и практиковали Србске обичаје. Иста та будућа наука ће имати као задатак, да, обогаћена најновијим археолошким открићима на простору данашње Србије, каже у ком крају света се тај протоиндоевропски и индоевропски период одвијао. Утврђено је да су творци Веда у Индију однекле дошли (наука, изгледа, неће да зна одакле иако је јасно да је Србија центар цивилизације), доневши са собом већ спеване ведске химне у неком другом крају света... што намеће потребу ревизије порекла европске културе, што би водило закључку, да је та култура оригинална, самоникла и независна од азијских импортација...али отом потом.
Што се тиче схрањивања мртвих у кући, не бојте се, оно је у данашњем друштву немогуће, али религијскн обичај не ишчезавају никада потпуно, већ само добијају друге облике, продужавајући да постоје кроз разне супституције и симболе.
Откуда потиче Србски обичај који се практикује и данас у хришћанству, да се гроб прелива вином, па да се по гробној хумки три пута излије по мало ракије, пре него што је дозвољено, да се она попије, да се ставља храна, која се ту на самом гробу и једе, затим, погача за подушје, панаија, кољиво, тј. пшеница, одн. жито? Па наравно из предхришћанства! Кад се припреми гозба, мртви се изријеком позивају на част... о нашој слави, кад се освећују колач и кољиво, позивају се сви мртви, чија имена се налазе написана у читуљи, да дођу на част...мртвима припадају и првине: прво воће мора се делити за душу... пре него што се попије чаша вина, ракије, па и воде, мора се неколико капи одлити на земљу.. Слава и Бадње Вече главни празници предака, што нас је такође одводи до давних времена, где се можда по први пут појавило то велико славље у част покопаних предака испод кућног огњишта, где они на њима својствен начин у том слављу суделују. Све што се тих дана догађа, уистину доказује, да прославом, у првом реду, треба задовољити присутне душе пређа, па се они поименице и позивају на част. На дан Славе и Божића срБска кућа је отворена сваком госту и путнику намернику, јер народ верује, да је и гост и путник епифанија претка... Та дубока повезаност с тлом и с небом изнад њега - једино може да објасни чињеницу, да је Србска нација кроз све трагедије и стране инвазије могла, знала и нашла снаге, да, упркос свему, сачува своје обележје и своју индивидуалност, као и да се оно, што је она кроз своје мисли н својим духом стварала, ширило од најдавнијих времена - почев од велике реке Дунава, па онда по разним деловима старога континента.
Француз Георга Саферт, пише између осталога, „да је за Французе пре Грка и пре Римљана постојали Срби, одакле су преко Средње Европе стигле до данашље Француске прве велике, тзв. ”србске куће„.”
„Пре скоро 5.000 година народ, који је живео у простору целе европе, грчке, италије, шпаније..скандинавије, почео је да развија начин живота, који ће имати значаја за историју белог света ...па писци пишу....ми не знамо, иако одлично знају о ком се народу ради, име тог народа, или тих народа, али археолози га - по ископинима остатака њихове радиности - називају: ”народ плетене котарице„, или ”народ ратне секире„.Међутим, није изненађујуће, да извесна археолошка открића указују на сличност алатки између ”народа ратне секире„ и Сумерана, јер ”ратна секира„, према којој је дато име целом народу, апсолутно је копија у камену сумерске бакарне секире. Антрополози указују на интересантну чињеницу, да су Сумерани и ”народ ратне секире„ морали у расном погледу бити врло блиски. Шта више, етнолози сугерирају, да индоевропске религије показују сличност са сумеранском, а филолози тврде, да од Сумерана потиче реч ”бакар„ у многим европским језицима Мало даље Елза Кристенсен нам каже, да је ”народ ратне секире„ извршио дубок и благотворан утицај на цивилизацију уопште. Затим дознајемо из истог текста, да су археолози, етнолози и преисторичари открили, да се култура ”народа ратне секире„ проширила кроз целу северну Европу око 2.000 г. пре Христа, а тек око 1.800 почели су да се појављују у Централној Европи Келти, па нека италска племена на Апенинском Полуострву и Грци у Грчкој. А најдаље 1.600 пре Христа, Аријевци су били спремни за инвазију северне Индије и ми данас поуздано знамо, да су постојале заједничке културне, лингвистичке и расне карактеристике међу свим овим народима, будући, да су сви они били Индо-Европљани. У односу на претходно тврђење, каже даље Елза Кристенсен, хронолошке и географске чињенице су убедљиве, а - уз то - и антрополошки је установљено, да су сви они били потомци ”народа ратне секире„.” „народ плетене котарице”, „народа ратне секире”, „чувари огњишта”, „Трибали”, „Анти” „Илири”, „Словени”...сви у ствари Срби.
за прилог коришћене књига, "Срби народ најстарији", "Србско србски речник", "Одломци историје Срба", "Лепенски вир"
Изнедрили смо цивилизацију, научили многе да причају, да пишу, нико хвала да каже...смењивала се царстава, египћана, елена, римљана...они долазе и одлазе ми пркосно стојимо..
Данас владају неки амери и неки банкари...ми не пркосимо више, него их само гледамо шта раде...нека их, идемо ми на спавање, као Вид, као три српска краља, као Марко Краљевић.. Идемо уморни од овоземаљског смрада, одлазимо полако, задњи од нас ће угасити светло и нема више, готово, капут, ми ћемо се пробудити, они, никад. Светло се полако гаси, ушли смо у задњи круг... Крај света је планиран за 2012. амери спремни, купили склоништа, ископали земунице, напунили залихама, мисле презивеће, мисле помоћи ће наука, њихово оружје...грдно греше, све је то ђубре..и њих и залихе ће појести пацови. Тајна опстанка света је у рукама Срба...једном беше Нојева барка, овога пута шљивак, шљива ранка, долина Крстастих гора и Србска Корабља
Шетња у прошлост до године Христа, релативно је лако, али, даље у прошлост је мутно и несигурно, влада полумрак, митови, фасификати. Супротно ономе, што многи верују, храм, домаћинство, економски простор, кућа, култура, цивилизација... не долазе са источног дела Средоземља, већ из Србије...Србске куће дуге 10 до 40 метара и широке од 6 до 8 метара, грнчарија, оруђа, обични предмети, цела ливница у Плочнику пре 7000 година.. Србска села су имала од 50 до 200 становника...цела европа беше једно велико Србско село.. Археолози са свих страна су се ломатали по Египту и Сумеру, али нису замишљали, да је све почело у Србији...џиновске Србске куће-дворци, места за молитву, складишта...било је то има осам хиљада година... жртвеници, култ ватре, огњишта и предака, повезивање покојника са огњиштем...
У србској кући беше обавезно огњиште са судом, окружено каменим „столовима” и скулптурама а који је издвојен од простора за становање, што га чини центром једног малог светилишта унутар зграде намењене и становању...од огњишта, ватријума до атријума.
Огњиште има осовински положај, а прави центар има реципијент са рељефном декорацијом, док камени „столови” затварају са свих страна простор, који је директно осветљен зрацима светлости, чији интензитет и облик одређује улаз на прочељу... У тренутку изласка сунца, цео сакрални простор захваћен је снопом прве јутарње светлости, све до скулптура, постављених у његовом дну... ..када се у кућним светилиштима појављују скулптуре, у њиховој непосредној близини, уз огњиште, полажу се и покојници, чијим остацима је прписиван посебан значај-претку. Споља, изнад чела покојниковог, покопаног иза кућног огњишта, гробно место је облележено једном орнаменталном скулптуром, непосредно изнад покојниковог чела, док је изнад његових стопала вертикално усађена једна велика плоча. ..руке покојника, који леже у средини кућног светилишта, с једне стране додирују огњиште, а с друге свети облутак, који се временом претворио у скулптуру, одн. у заштитника кућног огњишта, а у Хришћанству, скулптура је доживела трансфигурацију у икону свеца, који бдије над кућним огњиштем, над живим члановима породице, али такође и над мртвима, који настављају да суделују у свему што се збива око неугасиве свете ватре, око које се, дакле, одвија живот са видљиве и с невидљиве стране. ...и ето нас код Србске славе која не постоји ни код кога више, којом се ми Срби издвајамо не само од осталих народа, него и од истородних Словена.
Ни у једној другој европској култури, све до времена раног хришћанства, покојницима није дата овако богата надокнада за сва одрицања од материјалних добара. Стога, гробови нису илустрација индивидуалних судбина, већ увек изражавају само идеје једне посебне метафизике. У њима недостају предмети који опомињу на пол, занимање, поседовање, друштвени положај и личне преокупације, али су зато постављени у простор испуњен обиљем облика, који формулишу „поглед на свет”, подсећајући нас на Србско пословично схватање све до нашег времена: „Земаљско је за малена царство!” Јер, то јасно показује посебна брига у многим детаљима у односу на покојника. Извесне појединости сведоче, да се у нас Срба водило рачуна о сваком претку, коме се обезбеђује трајно место у кругу породице. Будући, да су покојници били сахрањивани, у целини, или делимично, испод кућног огњишта, они су и даље уживали топлоту ватре, која се на, њему није гасила, а исто тако и храну, што се на њему припремала. Истовремено су на тај начин стицали вечни мир у безбедним и увек осветљеним оквирима светилишта, А симболичне „куће мртвих изграђене су увек од исте врсте материјала, од лапорца црвене боје. Тај материјал је изабран због боје крви, која мртвима посебно годи. А троуглови, који се могу схватити као схематизована представа куће, формирају у поду отворе, у којеје изливана жртва умрлима. С друге стране, позитивне силе света мртвих, лако су кроз њих могле да допру до света живих...
Велики облутак постављен иза огњишта и усађен дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште светилишта, а самим тим и центар микро и макрокосмоса културе Србије... Извесно је, да су постављањем облутка уз огњиште симболично пренета у кућу два основна елемента спољног света: камен и вода... Овај камен који се креће, не осећа се као део неживе материје, већ као једина форма у природи, која је истовремено и жива и вечита. Снага воде и свих бића, која у њој бораве, сједињују се у облутку са чврстином камена и силама живога света, које он носи. Облутак стога лако прераста у симбол... Снага овог симбола активно делују на појединце и данас... А испод њега сахрањивана су - или тела покојника, или само глава, што се, везивало за веома сложену религиозну мисао, која људску главу уздиже на степен великог верског симбола... симболика главе је била многострука, одн., да се веровало, да она делује на све силе које господаре животом у кући и насељу, у шуми и у води.
Суштину Србске религије чини култ огњишта и ватре, култ предака и Сунца. Све идеје које се везују за светлост, огњиште, ватру, небеска тела, или покојника, израз су једне исте идеологије, која произилази из изразито космичких преокупација становника древне Србије...
Tрадиција је а и све штo је настало у њој, храмови и светиње, које су из генерације у генерацију на исти начин распоређиване око кућних огњишта, доказ су - не само упорног одржавања традиција, већ и строго патријархалних породичних односа...
Облици, који заузимају одређени положај у оквирима светилишта, откривају праву суштину србске религије и културе. Они су увек распоређени око огњишта и окренути су - или Сунцу, које се рађа из џиновске порфиритне стене, или према западу, ка страни мртвих. Стога се чини, да древна Србска религија првенствено разрешава тајну рађања и смрти и да је у њој најзначајније место дато прецима, који се старају о просперитету целе заједнице и чувају ватру домаћег огњишта. У свим овим народним умотворевина се мешају елементи хришћанске и предхришћанске митологије, све оне поседују по неки детаљ, који заслужује пажњу... обичај у неким крајевима Србије да на дан крсне славе, домаћин куће легне под сто као мртав. Кроз неко време, сабрани гости, који седе око истог тог стола, најпре причају о њему, као да је стварно умро. Но после извесног времена, пошто су се гости довољно напричали, засвира музика и домаћин скочи испред стола, седајући са осталима, те тек у том тренутку настаје право славље, гозба и празновање. Није ли то један занимљив детаљ из круга великог броја традиција Српбког народа, који сасвим лако може да нас врати у доба, када је домаћин куће и господар породице био стварно покопан испод кућног огњишта? Па не само он, већ и други чланови породице, јер се за све остављао отвор у поду, кроз који се преминулима сипало пиће и изливала жртва - сигурно - у дубокој вери, да је то најбољи начин, да и они суделују у свему, што се догађа изнад них, делећи и пиће и храну са живима.
Култ предака и веровање у загробни живот присутни у сваком тренутку и на сваком месту, а да погребни ритуал, по бројним елементима, прописима и поступцима очигледно има примарно место међу свим обредима, како у прошлости, тако и данас. Помени - даће имају централну улогу у погребном ритуалу и слецифично исказаном култу мртвих... Бројни култни хлебови припремљени за ову прилику, различитих облика, симбола и намене, обиље воде, која се тада троши, затим улога ватре, сићушних, првенствено белих речних камичака, мађијска функција огледала и улога броја 7, као и велики број других детаља указују на архаичност многих елемената овог култа места на којима се изводи већина обреда, као што су река, извор, бунар и друга, затим колективно учешће у испуњавању неких норми и захтева, мноштво цвећа и упаљених воштаница, празници посвећени умрлим прецима, проширују обим ритуалних поступака и каткада говоре о њиховом исконском пореклу...
У претхришћанској Србској религији и о старинским Србским култним обичајима, у које Православна Црква не само да није дирала, него им је дала и своју ауторизацију и благослов.. Као најглавнију карактеристмку старе Србске религије ваља споменути веома велики значај, који у њој има култ предака. Сви празници у години, са Бадњим Даном и Славом на челу, групишу се око тога култа; кудикамо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Без претеривања може се рећи, да се цела Србска религија своди на култ предака...
Наши извори су данашњи Србски обичаји, који су захваљујући томе, што смо ми у религијским схватањима и навикама врло конзервативни, не само поуздан извор за испитивање прошлости, него су за стару Србску религију готово и једини извор. У односу према другим релнгијама Србска религија је претежно, вама позната као индоевропска и у њој има највише елемената из тзв индоевропског времена мада је све у њој изворно Србско
У овом контексту израз „индоевропски” може да нам звучи чудно, но користмо се њим да се служимо у смислу старине све дотле, док западна наука можда скоре будућности не обликује неки нови термин, који ће одговарати оном давном преисторијском периоду, када су се сви европски, а и неки невропски данашњи народи служили Србским језиком и практиковали Србске обичаје. Иста та будућа наука ће имати као задатак, да, обогаћена најновијим археолошким открићима на простору данашње Србије, каже у ком крају света се тај протоиндоевропски и индоевропски период одвијао. Утврђено је да су творци Веда у Индију однекле дошли (наука, изгледа, неће да зна одакле иако је јасно да је Србија центар цивилизације), доневши са собом већ спеване ведске химне у неком другом крају света... што намеће потребу ревизије порекла европске културе, што би водило закључку, да је та култура оригинална, самоникла и независна од азијских импортација...али отом потом.
Што се тиче схрањивања мртвих у кући, не бојте се, оно је у данашњем друштву немогуће, али религијскн обичај не ишчезавају никада потпуно, већ само добијају друге облике, продужавајући да постоје кроз разне супституције и симболе.
Откуда потиче Србски обичај који се практикује и данас у хришћанству, да се гроб прелива вином, па да се по гробној хумки три пута излије по мало ракије, пре него што је дозвољено, да се она попије, да се ставља храна, која се ту на самом гробу и једе, затим, погача за подушје, панаија, кољиво, тј. пшеница, одн. жито? Па наравно из предхришћанства! Кад се припреми гозба, мртви се изријеком позивају на част... о нашој слави, кад се освећују колач и кољиво, позивају се сви мртви, чија имена се налазе написана у читуљи, да дођу на част...мртвима припадају и првине: прво воће мора се делити за душу... пре него што се попије чаша вина, ракије, па и воде, мора се неколико капи одлити на земљу.. Слава и Бадње Вече главни празници предака, што нас је такође одводи до давних времена, где се можда по први пут појавило то велико славље у част покопаних предака испод кућног огњишта, где они на њима својствен начин у том слављу суделују. Све што се тих дана догађа, уистину доказује, да прославом, у првом реду, треба задовољити присутне душе пређа, па се они поименице и позивају на част. На дан Славе и Божића срБска кућа је отворена сваком госту и путнику намернику, јер народ верује, да је и гост и путник епифанија претка... Та дубока повезаност с тлом и с небом изнад њега - једино може да објасни чињеницу, да је Србска нација кроз све трагедије и стране инвазије могла, знала и нашла снаге, да, упркос свему, сачува своје обележје и своју индивидуалност, као и да се оно, што је она кроз своје мисли н својим духом стварала, ширило од најдавнијих времена - почев од велике реке Дунава, па онда по разним деловима старога континента.
Француз Георга Саферт, пише између осталога, „да је за Французе пре Грка и пре Римљана постојали Срби, одакле су преко Средње Европе стигле до данашље Француске прве велике, тзв. ”србске куће„.”
„Пре скоро 5.000 година народ, који је живео у простору целе европе, грчке, италије, шпаније..скандинавије, почео је да развија начин живота, који ће имати значаја за историју белог света ...па писци пишу....ми не знамо, иако одлично знају о ком се народу ради, име тог народа, или тих народа, али археолози га - по ископинима остатака њихове радиности - називају: ”народ плетене котарице„, или ”народ ратне секире„.Међутим, није изненађујуће, да извесна археолошка открића указују на сличност алатки између ”народа ратне секире„ и Сумерана, јер ”ратна секира„, према којој је дато име целом народу, апсолутно је копија у камену сумерске бакарне секире. Антрополози указују на интересантну чињеницу, да су Сумерани и ”народ ратне секире„ морали у расном погледу бити врло блиски. Шта више, етнолози сугерирају, да индоевропске религије показују сличност са сумеранском, а филолози тврде, да од Сумерана потиче реч ”бакар„ у многим европским језицима Мало даље Елза Кристенсен нам каже, да је ”народ ратне секире„ извршио дубок и благотворан утицај на цивилизацију уопште. Затим дознајемо из истог текста, да су археолози, етнолози и преисторичари открили, да се култура ”народа ратне секире„ проширила кроз целу северну Европу око 2.000 г. пре Христа, а тек око 1.800 почели су да се појављују у Централној Европи Келти, па нека италска племена на Апенинском Полуострву и Грци у Грчкој. А најдаље 1.600 пре Христа, Аријевци су били спремни за инвазију северне Индије и ми данас поуздано знамо, да су постојале заједничке културне, лингвистичке и расне карактеристике међу свим овим народима, будући, да су сви они били Индо-Европљани. У односу на претходно тврђење, каже даље Елза Кристенсен, хронолошке и географске чињенице су убедљиве, а - уз то - и антрополошки је установљено, да су сви они били потомци ”народа ратне секире„.” „народ плетене котарице”, „народа ратне секире”, „чувари огњишта”, „Трибали”, „Анти” „Илири”, „Словени”...сви у ствари Срби.
за прилог коришћене књига, "Срби народ најстарији", "Србско србски речник", "Одломци историје Срба", "Лепенски вир"
