15-10-2013, 12:38 AM
Proglašavamo te, svetli gospodaru, za kralja!
Mladi Milan Obrenović, koji ima neprocenjive zasluge za oslobađanje Niša i južne Srbije od Turaka, odbio je da kneževina postane kraljevina, a evo zašto
Pukovnik dr Slobodan Branković, rukovodilac odeljenja za naučna istraživanja Vojnoistorijskog instituta Vojske Jugoslavije, zaključio je, na osnovu analize dokumenata, da je došlo vreme da se promeni predstava o Milanu Obrenoviću, suverenu Srbije od 1868. do 1889. godine.
- Kad je velika istočna kriza bila na vrhuncu, a srpski narod se našao pred vrlo dramatičnim izazovima i rizicima, knez se kao dvadesetdvogodišnjak našao na kormilu države kojoj još nije bila priznata nezavisnost. Srbija je imala iza sebe pola veka kakvog-takvog mira, a 1876. bila je prinuđena da uđe u rat sa Turskom u vrlo složenim i teškim okolnostima. Milanova proklamacija je bila: hleba, slobode i prosvete!
Premlad za vrlo teška iskušenja u najsloženijim trenucima za Srbiju, on se, kaže pukovnik, ipak hrabro suočio sa događajima koji su naš narod stavili u prvi plan da, posle mnogo buna, ratova i revolucija, možda najbitnije doprinese rušenju Osmanlijskog carstva.
Rat zbog časti
Na tradicionalno nemirnom Balkanu, a neposredno posle Hercegovačkog ustanka 1875, Srbija i Crna Gora sklapaju 3. juna 1876. u Mlecima tajni vojni savez. Istina, mladi knez je morao da isprazni državnu blagajnu, da pomogne crnogorski dvor sa 40.000 dukata, ali dve srpske knežvine su, prvi put posle Kosova, krenule zajedno u rat protiv Turaka...
Na prvi pogled, kaže dr Branković, to je samoubistvo. Jer, i Srbija i Crna Gora su preslabe da se sukobe sa moćnim Osmanlijama. Ipak, samo petnaestak dana kasnije sa Cetinja, a zatim i iz Beograda, upućena je Stambolu objava rata, a ubrzo počinju i okršaji.
- Kada sa nekim vrlo uvaženim istoričarima govorim o uzrocima koji su doveli do Srpsko-turskih ratova, ja im, kao glavno, ističem pitanje časti! Obe državice i dinastije Obrenovića i Petrovića imale su iznad svega moralnu obavezu da pomognu ustanak onog dela srpskog naroda koji se još nalazio pod turskom okupacijom... Moji strani sagovornici neretko pitaju zgranuto posle takvog objašnjenja: "Ratovati zbog časti? Nemoguće!".
Paklenu sliku pred sukob najbolje je opisao sam mladi knez: na južnim i istočnim granicama Srbije gomilale su se "divlje horde bašibozuka".
Srpska vojska je imala samo 123.000 boraca. Moravske trupe, pod komandom ruskog generala Mihaila Grigorijeviča Černjajeva, naglo su jurnule uz Južnu Moravu i stigle do Bele Palanke i Pirota. Ali, timočke trupe, pod komandom pukovnika Milojka Lešjanina, koje su branile istočnu granicu, popustile su pred neuporedivo nadmoćnijom turskom silom. Černjajev je brže-bolje morao da se povlači da bi se prihvatila odbrana kod Deligrada, gde su se, inače, sedamdesetak godina ranije, ljuto borili i Srbi pod Karađorđem.
Sultan je u Prvi srpsko-turski rat poslao 133.000 vojnika regularnih trupa, kao i mnogo Arnauta, Tatara, Čerkeza, Pomaka i drugih muslimanskih dobrovoljaca sa tri kontinenta.
Stižu dobrovoljci
Računalo se da će, čim Srbija i Crna Gora krenu, svi balkanski narodi ustati protiv Turaka, ali se to nije desilo. Bugari, Rumuni i Grci su ostali neaktivni. Odjednom, Srbija je bila ugrožena!
Srećom, na prvi signal humanistička Evropa staje na stranu srpskog naroda. Viktor Igo piše svoj čuveni apel "Za Srbiju!". Mitropolit engleski Linkoln upućuje adresu srpskom narodu, iako je britanska vlada, istovremeno, bila na turskoj strani. U štabu turskog Kerim-paše, na desnoj moravskoj obali, nalazio se britanski general Kembel! Ali je zato sa Srbima, u šančevima na levoj obali Južne Morave, bio američki Škot pukovnik Mak Iver! On se pre toga borio pod četrnaest zastava na svim kontinentima, a u srpskoj vojsci je imao čin pukovnika i komandovao je konjicom.
Bili su tu braća Šturm iz Nemačke, opčinjeni čarima borbe za slobodu; posrbili su se na odbranjenom komadu srpske zemlje. Uz njih i jedan Jevrejin: u srpskoj vojsci se za svakog ko je dostojan ordena Takovski krst govorilo - "Hrabar kao Goldštajn!".
Tada je Petar Iljič Čajkovski, najistaknutiji ruski simfoničar 19. veka, komponovao "Srpsko-ruski marš", inspirisan srpskim i ruskim borcima, kao i njihovim pesmama.
Borbu Srba je odlučno podržao i Đuzepe Garibaldi u jednoj poruci evropskoj omladini...
Andrej Pumpurs, letonski dobrovoljac, nadahnut srpskim narodnim pesmama, napisao je "Lačplesis", spev svetske slave, koji je posle preveden na četrdeset pet jezika.
Najbrojniji dobrovoljci su bili Rusi, na čelu sa Černjajevom, koji je bio poznat i kao osvajač Taškenta. Žestok slovenofil, on je hteo da pokrene Rusiju protiv Turske... Stižu i dobrovoljci iz velikog broja zemalja - Bugarske, Mađarske, Norveške. Uz Srbe je i povelika grupa Arbanasa prebeglih od Turaka. Tu su Italijani, pa čak i jedan Japanac!
Oni se, zajedno sa Srbima, suprotstavljaju turskoj sili. Među njima je Holanđanka Johana Ženi Markus o kojoj je Đura Jakšić napisao nadahnute stihove, i koja će ostati zapamćena kao Jovanka Orleanka. Borila se na srpskoj strani i zapadno i istočno od Drine.
- Ti ljudi - kaže pukovnik dr Branković - bili su boemi slobode, vitezovi dostojanstva i časti. To sam napisao i u svojoj neobjavljenoj knjizi "Srpska nezavisnost 1875-1878".
Konačno, posle žestokih borbi, turska sila je odbijena, a kod Šumatovca i Bobovišta je, do sredine avgusta te godine, izvojevana najznačajnija pobeda.
- U tom trenutku - veli pukovnik Branković - događa se erupcija radosti. Srbi i dobrovoljci, ratnici a častoljubivi, dotaknuvši visine nepodredivog duha, spontano ustaju i 4. septembra te godine, na malom deligradskom prostoru koji doživljavaju kao vremensko i sudbinsko raskršće, proglašavaju nezavisnost Srbije, koja je do tada bila u podređenom položaju prema Turskoj.
Slavoluk u Deligradu
Oni na Moravi podižu veličanstvenu trijumfalnu kapiju za kneza Milana. Ali, to nije građevina kao u rimska vremena, već od hrastovih stabala, okićenih poljskim cvećem.
A zatim, često i svojom krvlju, potpisuju svoju odluku o proglašenju Srbije za kraljevinu a Milana za kralja!
Vest o tome širi se neverovatnom brzinom. Oduševljenje i radost su neopisivi. Veselje traje celu noć. Svi, od oficira sa najvišim činovima do vojnika, zaklinju se da će se boriti dok ne oteraju i poslednjeg neprijatelja sa srpske zemlje!
Pred narodom i vojskom, uz okupljeno sveštenstvo, na čelu sa vojnim protom Jovanom Jovanovićem, general Kosta Protić govori:
- Svetli gospodaru, kad si ti podigao svetu takovsku zastavu, narod je prihvatio da je pronese po poljima bojnim, da izvojuje slobodu. To je vera, to je želja naroda. Srbin više neće da živi, no kao potpuno slobodan u svojoj slobodnoj domovini. Mi ne puštamo iz ruku zastavu dok ne izvojujemo slobodnu i slavnu otadžbinu. U to ime mi, tvoji verni vojnici, proglašavamo te, svetli gospodaru, za kralja Srbije. Živeo nam kralj!
Pedesetak sveštenika je počelo jektenije. Posle molitve "Tebe Boga hvalim" vojska je položila zakletvu kralju. Zatim je održana velika vojna parada.
Kraljevstvo je brzo protumačeno kao svršena stvar. Telegrafista u Aleksincu nije hteo da primi depešu adresovanu na kneza Milana: uvreda je tako nazivati njegovo veličanstvo kralja!
Milan nije znao za ideju da krunu, kao ni jedan drugi suveren, primi iz duša vojske i naroda. Iz najrazličitijih razloga, pre svega zbog užasno teškog položaja u kojem se Srbija tada nalazila, on nije mogao da prihvati takvu ponudu, ni da pomišlja na međunarodnu potvrdu kraljevine. Austro-Ugarska bi možda, uz neke dodatne uslove, još i prihvatila takav čin, ali zvanična Rusija je "tvrdila pazar". Sa turske strane gorela je Morava. Ukratko, velike sile su videle, u ishitrenom proglašenju kraljevstva srpskog, neprihvatljiv čin pretorijanaca!
Zato je Milan odgovorio generalu Černjajevu da se kraljevstva, nažalost, ne može primiti.
Tako je zabeležio dr Vladan Đorđević, major u tim bojevima a potonji ministar i državnik - cveće slavoluka i šuma uvenuše, jesenji vetrovi i kiše raznesoše i te jedine znake kraljevstva na Moravi, a kralj Milan tada ne dođe...
- Knez je bio mlad, temperamentan, nagao, pa i plahovit, ali tada, pa i u mnogim drugim trenucima od istorijske važnosti, njemu nije nedostajalo neophodne mudrosti. Nije se grabio za čast koja mu je iz Deligrada bila ponuđena. Onda kad je bilo najkritičnije, on se čestito i časno rukovodio srpskim nacionalnim idealima. Iskreno je verovao u oslobođenje našeg naroda..