02-10-2013, 04:13 AM
АНГОРА
![[Slika: 6pyon4.jpg]](http://i44.tinypic.com/6pyon4.jpg)
Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.
На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.
Улога оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске“ (Константин Филозоф).
Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: „Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро.
Кад је то видео Демир (Тамерлан),рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него Хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање“.
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. „А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање борбе сви су причали и доста је чувена“ (Константин Филозоф).
Иако није успео да спаси Бајазита успео је кнез Стефан да из обруча извуче султановог сина Сулејмана (летописци га називају Мусулман) и да га изведе и окршаја. О томе са доста детаља прича грчки писац Дука и његова прича је веома слична оној од Константина Филозофа. По њему (Дуки) кнез Стефан је са својих пет хиљада оклопника успео да ослободи Бајазита од Монгола, међутим овај је упорно одбијао да изађе из обруча радије желећи да погине него да побегне са бојног поља.
„Видећи Стефан шта ће бити домало, узме своје и Бајазитова сина Мусулмана и удари наново на противника, који су се опет били густо склопили око њега, с муком се великом пробијајући кроз њих, погубивши већи део својих и поубијавши сам собом многе непријатеље“ (Дука).
Стефан се повукао сам према западу штитећи од монголских одреда Сулејманово повлачење. Дуж овог пута у близини Анкаре и дан данас постоји топоним Срп гази (српски победник) који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске.
У питању је био луди Бајазитов понос који није дозволио да за своје спашење захвали једном хришћанину, а осим тога изгледа да се он и прерачунао. Био је окружен са својих 10.000 јаничара и могуће да је мислио да ће то бити довољно да се одбрани од лошије опремљених Монгола. У време када га је кнез Стефан преклињао да се извуче из обруча док је још време, Бајазит је већ све знао о издаји Турака Селџука у које се он тако поуздао, и тако огорчен није желео да било шта предузме за своје спасење. Ипак, када је дошло време ноћи одлучио је он да покуша пробој, али тада је све већ било касно. Морао је у заробљеништво код Тимур Ленке.
![[Slika: 20926pz.jpg]](http://i40.tinypic.com/20926pz.jpg)
Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.
Сам ток Бајазитовог заробљеништва не би био интересантан за нас да се у даљњи ток приче није умешала једна личност која у досадашњој прегледу није много помињана иако је њена улога била несумњива. Ради се Оливери, сестри кнеза Стефана, омиљеној жени султана Бајазита. .
По Константину из Островице, Бајазит је довео Оливеру у Ангору и она је била присутна овој бици. На крају заробљена је и она и Бајазит. Тимур Ленка, желећи да се наруга Бајазиту, нареди да овога доведу (Бајазита) и да га наместе да седи њему насупрот (Тимур Ленки). Након тога дошла је и Оливера која је морала да служи Тимур Ленку са вином, док је Бајазит све то посматрао. „Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима“. Ту је Тамерлан потценио Бајазита за кога је то што је Оливера служила била страшна увреда коју он није могао да поднесе и стога попије отров из прстена који је носио са собом. Од тога и умире у марту 1403. након осам месеци проведених у заробљеништву.
Након што је завршио са ратним походом, вратио се Тамерлан кући и ту га је сачекало посланство које је послао кнез Стефан ради неких преговора и склапања уговора. Осим тога посланство је у име кнеза од Тимура затражило и Оливеру, што овај није одбио тако да је она ускоро стигла у Србију.
„И ове речи рече ка поклисару званом Аидину, кога увек спомињани (Стефан) ка овоме (Тамерлану) посла због неких уговора (као) и да иште сестру његову (Оливеру), коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше и њу са многом мудрошћу отуда (из ропства) изведе“. ( Константин Филозоф )
Оливера је још дуги низ година надживела свога мужа Бајазита, али и брата Стефана који ју је избавио из монголског ропства. Истина, касније није играла скоро више никакву улогу у политичком животу Србије.
Mapcoвaц
Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.
На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.
Улога оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске“ (Константин Филозоф).
Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: „Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро.
Кад је то видео Демир (Тамерлан),рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него Хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање“.
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. „А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање борбе сви су причали и доста је чувена“ (Константин Филозоф).
Иако није успео да спаси Бајазита успео је кнез Стефан да из обруча извуче султановог сина Сулејмана (летописци га називају Мусулман) и да га изведе и окршаја. О томе са доста детаља прича грчки писац Дука и његова прича је веома слична оној од Константина Филозофа. По њему (Дуки) кнез Стефан је са својих пет хиљада оклопника успео да ослободи Бајазита од Монгола, међутим овај је упорно одбијао да изађе из обруча радије желећи да погине него да побегне са бојног поља.
„Видећи Стефан шта ће бити домало, узме своје и Бајазитова сина Мусулмана и удари наново на противника, који су се опет били густо склопили око њега, с муком се великом пробијајући кроз њих, погубивши већи део својих и поубијавши сам собом многе непријатеље“ (Дука).
Стефан се повукао сам према западу штитећи од монголских одреда Сулејманово повлачење. Дуж овог пута у близини Анкаре и дан данас постоји топоним Срп гази (српски победник) који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске.
У питању је био луди Бајазитов понос који није дозволио да за своје спашење захвали једном хришћанину, а осим тога изгледа да се он и прерачунао. Био је окружен са својих 10.000 јаничара и могуће да је мислио да ће то бити довољно да се одбрани од лошије опремљених Монгола. У време када га је кнез Стефан преклињао да се извуче из обруча док је још време, Бајазит је већ све знао о издаји Турака Селџука у које се он тако поуздао, и тако огорчен није желео да било шта предузме за своје спасење. Ипак, када је дошло време ноћи одлучио је он да покуша пробој, али тада је све већ било касно. Морао је у заробљеништво код Тимур Ленке.
Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.
Сам ток Бајазитовог заробљеништва не би био интересантан за нас да се у даљњи ток приче није умешала једна личност која у досадашњој прегледу није много помињана иако је њена улога била несумњива. Ради се Оливери, сестри кнеза Стефана, омиљеној жени султана Бајазита. .
По Константину из Островице, Бајазит је довео Оливеру у Ангору и она је била присутна овој бици. На крају заробљена је и она и Бајазит. Тимур Ленка, желећи да се наруга Бајазиту, нареди да овога доведу (Бајазита) и да га наместе да седи њему насупрот (Тимур Ленки). Након тога дошла је и Оливера која је морала да служи Тимур Ленку са вином, док је Бајазит све то посматрао. „Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима“. Ту је Тамерлан потценио Бајазита за кога је то што је Оливера служила била страшна увреда коју он није могао да поднесе и стога попије отров из прстена који је носио са собом. Од тога и умире у марту 1403. након осам месеци проведених у заробљеништву.
Након што је завршио са ратним походом, вратио се Тамерлан кући и ту га је сачекало посланство које је послао кнез Стефан ради неких преговора и склапања уговора. Осим тога посланство је у име кнеза од Тимура затражило и Оливеру, што овај није одбио тако да је она ускоро стигла у Србију.
„И ове речи рече ка поклисару званом Аидину, кога увек спомињани (Стефан) ка овоме (Тамерлану) посла због неких уговора (као) и да иште сестру његову (Оливеру), коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше и њу са многом мудрошћу отуда (из ропства) изведе“. ( Константин Филозоф )
Оливера је још дуги низ година надживела свога мужа Бајазита, али и брата Стефана који ју је избавио из монголског ропства. Истина, касније није играла скоро више никакву улогу у политичком животу Србије.
Mapcoвaц