Ocena Teme:
  • 0 Glasov(a) - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЗАШТО ДУШАН СИЛНИ НИЈЕ И "СВЕТИ" ?
#11
Razlog nije nijedan od navedenih. Pravi razlog se vrlo vesto krije stotinama godina.Video sam da ste upotrebili dosta istorijskih podataka i svidelo mi se da je tema obradjena studiozno. Poznata je stvar da je otrovan i da se razlozi za to vrlo vesto kriju svo ovo vreme. Da ne bi pricao napamet i bio tajanstven,kao i da moja prica ne bude rekla-kazala pokusacu da nabavim kopiju dokumenta koji ovo objasnjava u dogledno vreme.Pokusacu a ne obecavam da cu sigurno uraditi jer nije lako doci do njega.Do tada necu vise nista reci sto se tice ovoga,jer mi puno njih nece verovati,a i usao bih u nepotrebnu diskusiju.Nadam se da cete me dobronamerno razumeti za ovaj moj postupak.
Odgovori
#12
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископијe уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Младост

раљ Стефан Урош II Милутин је због сукоба око власти са сином Стефаном Урошен III Дечанским, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II Палеолога у Цариград. На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ“.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године

Сукоб оца и сина

У време битке код Велбужда (Ћустендил) Душан се веома истакао, па је краљ Стефан осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету која брзо постаје право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
На неки начин Орбин покушава да баци кривицу на Стефана Дечанског због тога што је имао са Маријом Палеолог сина Синишу којег је по наговору краљице Марије почео да припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома сличну верзију износи и Нићифор Григора. „Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“. Ипак то треба узети са резервом, основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела због Стефановог понашања након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку.
Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином, који га не на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан ипак сазнаје да му отац спрема ликвидацију па се после много нећкања на наговор властеле ипак одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.

Преузимање власти

Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора ухвати у тврђави Петрич и заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

Крунисање Душана

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа Данила II у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.
"И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик)

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.
"Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин)

Легенда о проклетству

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333. године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“, јер је то епископију основао још свети Сава, али су Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угари који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији, такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена је пожурила да роди сина и тако умири Душана. И заиста, у зиму 1336. или пролеће 1337. Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су, под утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом Турци су лако сишли с друге стране брда, узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале[1] у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Душаново царство

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византијски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар, мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Сама анатема била је више политичке него верске природе што се види из чињенице да је бачена пар година после душановог крунисања за цара. Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб и Воихна.

Цар Душан и Света гора

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[2]
Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију, а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува, већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату, коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани, али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину између Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

Капетан хришћанства

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар (благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве. У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за светог римско-немачког цара, који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао „краљем“, што се Душану није много свидело), да цара и његову породицу преведу у унијатску веру, јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара, посебно од угарског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога, а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна. Папини посланици су стигли у лето 1355. године у Скопље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у повратку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према „шизматицима“.

Смрт

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.

Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Наследници

Са својом женом, Јеленом, цар Душан је имао једно дете:
Стефана Уроша V, који је наследио српски престо као цар.
Odgovori
#13
Veoma cenim sve Vaše citate sa neta poštovane kolege:

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%...0%B0%D0%BD

http://uciteljicazivota.wordpress.com/ca...%B5%D0%BA/

Ja ću se ipak, poštujući pokrenutu temu, zadržati na svojim rečima, svojim saznanjima i svojom pameću.

Elem, stisnut stalnim napredovanjem Turaka, odsustvom interesovanosti katoličkih zemalja za podizanjem "svetog rata" protiv prisutnih Turaka na tlu evrope, Dušan posle svih pokušaja i nabeđivanja Pape, nudeći mu sve i svašta, odlučuje se na zadnji, najteži i najsudbonosniji pokušaj: Ponudio je, bukvalno kao zadnji argumenat u ubeđivanju Pape za podizanje Krstaškog rata, pokatoličenje svih onih koji su tada bili pod kapom Srbske države!!!

To je bio, po mišljenju svih crkvenih velikodostojnika naše crkve (Posle Joanikija), neoprostiv greh Dušanov !  Ovo  je, pored svih navedenih pretpostavljenih razloga: Zašto nije proglašen "svecem", najveći razlog tome.
Ako posmatramo odnose crkve i naših vladara, skoro da je nemoguće da je jedan ovakav zahtev Papi, doneo Dušan samostalno i bez saglasnosti naše crkve.
Veoma težak potez i veoma teška odluka kada neko potegne za ovakvim činom.

Naravcno, nikada se nigde saglasnost naše crkve sa ovakvom ponudom nije obelodanila. Krivica je svaljena samo na Dušana!

Kao nikada pre i kao nikada posle, niti jedan srbski vladar nije ni pomišljao da povuče ovakav potez.

Odbijanje Pape i pored i ovakve ponude je konačno slomilo svaku nadu Duašnovu da će uz pomoć zapadnih saveznika uspeti da sačuva Srpske zemlje od osvajača, a još gore od svega toga imao pred sobom svu daljnju sudbinu srba i ostalih koji su bili unutar srpskih granica.

Kako god posmatrali ovaj fenomen, kako bi neko ili svi rekli- izdajnički, prodaja vere ili sve drugo... Dušan se je pokazao ne samo kao veliki ratnik željan slave i prostora, koga je osvojio više nego iko u istoriji srpstva, već i kao vrhunski političar i diplomata.

Zašto ovo kažem?

Uzmimo šta se sve nakon Dušanove smrti dešavalo sa Srbijom i njenim stanovništvom?
Koliko je to ropstvo pod Turcima trajalo? Koliko je Srbija i srpski narod propatio i koliko je unazađen za sve te vekove? Tragove toga osećamo do današnjega dana.

Da se podsetimo samo. U vreme Dušana se je jelo zlatnim viljuškama - na zapadu prstima! 

- Šta se sve promenilo u tom odnosu nakon viševekovnog stagniranja Srbije na svim planovima pod Turskom vlašću?
- Gde je ostala Srbija u svim poljima razvoja, a gde je stigao zapad u tom razvoju? I stigli i prestigli!
- Da li smo sačuvali svoju veru? Ta nismo, pored katoličke i pravoslavne pojavila se je nova i uzela svoj danak ne samo danas u Srbiji već i na celoj teritoriji Evrope. Muslimanstvo je učinilo svoje. Koliko srba imate danas sa tuđom verom koju su poprimili za vremena Turske vladavine?

Kakav god da bio taj Dušan, koga umesto da hvale, anatemišu, stavljaju po nekim zaslugama Srpskih velikaša i ispod jednog Lazara Hrebeljanovića, veliko je pitanje ako se posmatra sa realne tačke gledišta.

Mi smo srbi, na žalost takvi i takvu istoriju sa svim prepoznatljivim istorijskim činjenicama prezentujemo i našoj deci, a da smo svesni da su te istorijske činjenice iskrivljene, prepravljene, ........

Šta bi bilo kad bi bilo?
Pitam ja sve Vas, da je kojim slučajem Papa pristao i podigao taj Krstaški rat protiv Turaka, isterali ih još tada sa prostora Evropskog kontinenta, kakva bi bila današnja situacija samo sa Srbijom, da ostale i ne pominjem??? Kakav bi bio standard, društveni razvoj naše zemmlje i svih nas????

Veoma kardinalna i dalekosežna posledica koju ne želimo da prihvatimo kao činjenicu. Dali bi danas imali Sandžak, Bosnu, Srebrenicu,..... ????  Da ne nabrajam dalje, pametnom se ne treba dva puta govoriti.

Odluka Dušana uz tajnu saglasnost tadašnje crkve o prihvatanju katoličke crkve na prostorima tadašnje Srbije je bio poslednji argumenat Dušana da se spreči sve ono što se dešavalo kroz vekove do današnjih dana Srbima. Koliko je taj ratnik, vojskovođa, osvajač, "Silni", pravoslavni Srbin, imao u glavi kada je odlučivao šta je teže sutra po srpski narod : katolička vera ili Turska noga i turski jaram?????  Koliko je taj čovek bio dalekovid nad sudbinom srba, umesto što mu se podmeće, zadržavanje prestola i kojekakve insinuacije nakon njegove smrti, pa i ona najteža od iste crkve koja se krišom i ćutke saglasila sa jednom kardinalnom odlukom- opet u interesu srpskog naroda i življa ????

Prosudite sami ?  Koliko trebamo osuđivati ovaj potez Dušana, zbog čega eto nije čak ni proglašen svecem!




Odgovori
#14
Dušanova smrt

Svi kažu zagonetna smrt! Smrt pod neobjašnjivim okolnostima? Svega i svačega napisano kao mogućnosti njegove iznenadne smrti, pa i najteže klasifikovane - epilepsija i tome slično.

Da bi smo bar donekle potražili uzrok njegove smrti, takođe se moraju obkjasniti neka dešavanja među vlastelom i nekih odluka koje su trebale biti donesene.

Poznato je da je nakon osvajanja južnih delova Dušanove Srbije od strane Turaka, sa Turske strane usledio ultimatum.
Ultimatum je bio tipa(najprostijim jezikom rečeno): Hoćete li da se i dalje sukobljavamo i ratujemo iz bitke u bitku, ili ćete Dušane da prihvatite vazalstvo, plaćati danak Turskoj i zadržati delimičnu vlast nad Vašim teritorijama, bez da turska noga kroči dalje na tle ondašnje Srbije? 

Kako god karikirano ovo je bio smisao ponude date Dušanu i srpskoj vlasteli. Tu dolazi do velkike podele i razmimoilaženja u mišljenjima unutar srpske vlastele.
- Jedni su bili za prihvatanje vazalstva i plaćanje danaka te zadržavanje pozicije do neke bolje prilike za obračun sa Turcima ( paralelno sa Papom, manje poznato svima da je Dušan komunicirao još tada sa Rusijom kao saveznikom, kao i nekim drugim bližim zemljama iz okruženja).

- Drugi su bili do nastavka sukoba po svaku cenu, pa i do istrebljenja.


Jaz između ove dve struje na dvoru Dušana je duboko zamislio i njega samoga. Čekajući na odgovore pape, i nakon odgovora kakvog je dobijao i ranije: da nije vreme za dizanje svetog rata(Krdstaškog), jer naravno Turčin još nije zakucao na njihova vrata, nateralo je na kraju i Dušana da donese sudbonosnu odluku.

Privoleo se frakciji koja je bila za nastavak daljnjih sukoba i bitaka protiv Turaka!!  I emotivno i po carskom položaju, i po nekim drugim normama, prevagnula je njegova čast pre svega.

Sakupio je sve što se moglo sakupiti od vojske. Suvim zlatom je platio odredjen broj najamnika. Opremio čime je mogao da opremi za to vreme svoju vojsku. Treba napomenuti da je jako malo najamnika pristalo da se stavi na stranu Srba samo iz jednog razloga. Ne da im je bilo mrsko srpsko zlato, već je Papska stolica i taj vid pomoći Srrbiji, minirala i ubeđivali one koji su hteli da ratuju na strani srba, da to ne čine.

Srbija je trebala da se svede na najmanje grane. Bez obzira na cenu koju su kasnije sve zapadne zemlje platile, Srbiju, tako jaku, veliku, najveću na Balkanskom poluostrvu, treba prepustiti propadanju i agoniji.

Kako god da bilo, Dušan sa svojom vojskom i ono što je sakupio, kreće u susret Turcima i odsutnu bitku po bilo kojoj ceni. Vazalstvo je odbijeno.

Na putu te vojske i pre susretanja sa Turcima ( nešto poput Kosovske bitke), Dušan na tom putu u punoj snazi naprasno umire!

Kako i zašto?

Prva vest je da je otrovan !  Sve ostalo nakon toga su kasnije kalkulacije i nagađanja.
Pretpostavlja se da je uzok eliminacije Dušana, zapravo onja razdor i podela između same srpske vlastele.  Da li je Dušan, ubijen, otrovan na tom putu srpske vojske ka poprištu sukoba sa Turcima ili je zaista naprasno umro, veliko je pitanje?  Argumenti daju za pravo činjenici da se onaj deo vlastele koja je bila za plaćanmje danka Turcima i mirno čekanje daljnmjeg raspleta, ipak prevagnula.

Dušan je eliminisan, sva vojska se je vratila nazad - trebalo je časnoga cara dostojno sahraniti sa svim počastima. 

"Kosovska bitka" je odložena!!!!!!!


Koliko je mudrosti, diplomatije, uvidjajnosti, procene situacije,.....imao Dušan za sve što će se desiti srpskom narodu, gde se vagao i sam plaćati ili ratovati, donesite zaključke sami !?

Često pa i ubrzo posle toga je slična situacija ubrzo nastavljena i sa Urošem, sve do famoznog Lazara Hrebeljanovića. Pa i tada je vlastela bila podeljena na dve pomenute strane. Kako je nastao Branković? Setite se svega i povežite sve konce dešavanja?

Koliko je dugo i carica Milica, plaćala danak turcima posle Kosovske bitke a da Turci nisu nogom posle Kosova kročili u ostatak srpskih zemalja????


Od mene na ovu temu toliko!

Odgovori
#15
Ja jesam pokrenuo temu ali ne sa namerom da citiram internet prepiske vec da iniciram jedno sasvim drugo razmisljanje o pravim razlozima Dusanovog uklanjanja sa istorijske pozornice a ne samo nepostavljanje u redove svetitelja upravo od strane Srpske Pravoslavne Crkve (a ne od vlastele) koja je izgleda imala DEBELE razloge za njegovo sklanjanje I BILA BESNA NA NJEGA.."ZASTO"? Jedan kolega je nesto malo zapoceo na tu temu pa da sacekamo ako bude voljan da napise i da probamo da skinemo bar deo vela tajne vezane za Cara Dusana. Samo bih malu napomenu dao kao smernicu a to je jedno prosto pitanje: ZASTO JE DUSAN ISAO U OSVAJANJA (gde je sve bio i sta je pri tom donosio u Srbiju) DA LI GA JE VODILA SAMO PUSTA ZELJA ZA SIRENJEM SVOJE DRZAVE ILI JE IMAO JOS NEKIH NAMERA? ? ?
Jos uvek je ziva legenda u narodu da je po vracanju iz osvajackih pohoda Dusan silni za sobom dovlacio i "ratni plen" a kolone volovskih kola su se kretale putevima ka Srbiji nedeljama i mesecima. Dali je to bilo samo suvo zlato i druge dragocenosti ili je u tom "ratnom plenu" bilo i drugih znamenitosti oko kojih se tako grcevito Crkva borila da dodje u posed.
Pa ekumenizam nije novijeg datuma i oduvek je postojala tendencija Papske kurije da ovlada pravoslavnim sizmaticima (a posebno Srpskom Pravoslavnom Crkvom) pa me nebi cudilo da njenih "izaslanika" nije bilo u redovima Crkve i u to vreme. Odbijajuci uporno da Crkva bude Bogom dana "narodna banka" tadasnje Srbije i da svoj "posed" preda u njene ruke Dusam je zapravo samom sebi presudio i neznajuci to.
Odgovori
#16
Nisam Groto mislio ništa loše povodom tih citata. Tema je bila "zašto ne svetac". Jasno je da je trebalo neke osnove za započinjanje ove teme, bar ovde među nama. Nisam doreko svoju misao kada sam mislio na citate pa da je dorečem sada do kraja.  Sve do sada poznate pretpostavke i navodi koje možemo naći po literaturama i netu( a skoro da na netu nema čega nije postavljeno)  je ništa drugo nego nametnute nam činjenice od kojih su neke manje neke više "iskrivljene", "prikrivene" pa i "izmišljene". Ja lično  se nikada neću složiti da prihvatim za istinu i kao činjenično stanje pisanje o Dušanu ili Srbima nekog katoličkog putopisca. Ako znamo kako su nas uvek tretirali, uzdajući se u iskreno i istinito pisanje takvih , i poređujući ih sa autentičnim pisanijama srpske crkve i jedino pismenih iz tog vremena - nekih srpskih monaha , uvek ću pre prihvatiti njihovo izlaganje.
Na žalost situacija je takva da se zapravo MI sami Srbi često puta stidimo nekih naših grešaka iz prošlosti i sami ih od našeg naroda krjemo da ne ugledaju svetlost dana.
Zašto? Zašto uvek moramo sebe predstaviti kao jedino ispravne, uvek bez grešaka i uvek na nekoj pravednoj strani? Satanizuju razni istoričari, naši istoričari istinu, a šta tek očekivati o nekoj sirovoj istini od stranaca.  Zato sam pomenuo ove citate jer ih je i vikipedija i ljudi iz vikipedije naveli iz nama svima poznatih izvora koji NISU dela naših autora.
Zna li neko činjenično stanje u tvojoj kući od tebe samoga? Trebam li verovati tvom ljubomornom komšiji koji je nešto negde izrekao o tebi i to prihvatiti kao istinu??
To je poenta na koju sam mislio Groto. Mislim da sam sada jasniji? Pogledajte koji i čiji su izvori oko nekih podataka koji su opisivali stanje u tadašnjoj Srbiji !?  Naravno, prihvatićemo ih kao takve jer narod srpski nikada nije imao uvida u neke druge izvore i dokumenta. Tu nema zamerke. A dali je baš sve tako kako je napisao neki putopisac, tuđin pri tome?

Što se tiče druge stvari koje si pomenuo, a tiče se svog bogatstva Srbije, bilo iz raznih ratnih pohoda ili naših rudnika, carskih ili kraljevskih blagajni..... je sasvim jedna druga stvar za neku drugu temu.
Tu sam temu do nekle apsolvirao na mom forumu kroz prikaz lika Koče Anđelkovića i mislim da, što se mene tiče, nemam potrebe je ponavljati na dva foruma.

Slažem se da je takođe veoma dobra tema: "Šta se desilo nakon Dušanove smrti sa silnim blagom Srbije" ?  Ako se dobro zagleda izlaganje u temama koje sam naveo, veoma je lako doći i do odgonetke ko je zapravo bio Pop Martin i koliko je Pop Martina uopšte bilo, ali to neka sačeka neko otvaranje nove teme sa ovim sadržajem.
Veoma je teško raspršiti ljudima silne mašte i legende koje neko prihvati do srži kao autentične. O tom potom da ne kvarimo ovu temu i razvodnjimo je na neku drugu stranu. Više od 90% članova i ovde i na drugim srodnim forumima, će pre otići i zadubiti se u neku sliku sa nekim klesanim znakom, mapom ili nekim opisom , nego li pročitati i udubiti se u sadržaje ovakvoga tipa. Nije to ništa novo moj Grotagold, mislim da se slažeš samnom ? Smile

Živ mi bio,
Odgovori
#17
U ostalom eto pokrenute jedne teme na ovom forumu http://www.skrivenoblago.com/index.php/t...560.0.html  , pa procenite sami, koliko je ova tema bila interesantna našim članovima!?
Odgovori
#18
Veliki    POZ  MILANE  SVE SI U PRAVO    ALI VERUJ KLUC JE  HIMOVIC POZ
Odgovori
#19
(10-09-2013, 03:53 AM)MisterNo link Piše: Moram da napišem deset poruka sada, izvinjavam se na spemu Smile

AKO VEC MORAS DA NAPISES 10 PORUKA NEKA TO ONDA BUDU PORUKE KOJE IMAJU VEZE SA TEMATOKOM FORUMA A NE OVO STO PISES !
Odgovori
#20
Ovu temu bi trebalo nastaviti ili otvoriti novu.

Traziti odgovore na pitanja srpskog SILNOG BOGATSTVA koja sve vode u pravcu vlasti, moci i novca.
Tu naravno mislim :
- razlozi za nerazjasnjena ubistva (opravdana sumnja),
- ko i kako je blago stvorio (rudnici, izrabljivanje seljaka, ratni plen, tajne blagajne i sl.),
- da li je sacuvano,
- ko ga je sklonio (sakrio)
- ko ga je cuvao pre i sada i
- ono za čime se traga na forumu - gde je sve sakriveno i gde je glavna riznica.

Ovde ima puno ljudi koji su stalno u potrazi za ostavama, njihovim znacima a i sa raznim mapama i pisanijama.

Neke od stvari koje mogu pomoci :

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/i...=290&cl=28

Napomenuo sam gore u komentaru da je Car Dusan trazio pomoc u floti od saradnika - Mlecana iz Venecije.

@Milan je u svom komentaru rekao da treba doci do "odgonetke ko je zapravo bio Pop Martin i koliko je Pop Martina uopšte bilo".

Odgovori
« Starije Teme | Novije Teme »


Skoči na Forum:


Korisnika pregleda ovu temu: 3 Gost(a)