ЗАШТО ДУШАН СИЛНИ НИЈЕ И "СВЕТИ" ?

[grotagold]

Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?


Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).

Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.


На фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији (1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)

Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).

Жена на Светој Гори

У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.

Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.



Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.

Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.

Оцеубиство

Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе.    Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).


Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”

У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.

Везе с папом

Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради?

У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.

Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.

Против богомданог поретка

И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.


Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.

Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области …”

Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.

Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”: „Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”

У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.

Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.

Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.

И на крају, питање и предпоставка: Да ли су то били сви и једини разлози за изостанак светачког ореола над именом Душана силног ? Србска Православна Архиепископија је добила примат Патријаршије а дали је све добила што је и тражила ? Очигледно да није јер се није одрекла Патријашије али је одбила да Душана канонизује ! НЕШТО КРУПНО НИЈЕ ДУШАН ПРЕДАО У РИКЕ ЦРКВЕ И ЗАТО ЈЕ ОБРИСАН СА ЛИСТЕ СВЕТАЦА !!!

[milan]

Groto, ovo je zaista interesantna i lepa tema koja zaslužuje verovatno daleko stručnije,veoma duboko ali pre svega i veoma iskrene odgovore: Zašto Dušan nije uvršten među svetovne?
Kako je naša malenkost nekompetentna da da valjan odgovor koji bi imao na težini, dozvolićemo sebi da ukažemo na neka naša razmišljanja i neka naša saznanja, tek kao običnih forumaša te kao takvi neće imati neki širi značaj.
Neznam odakle si Groto ovaj tekst preneo, ali se i iz njega jasno vidi da je i tu neko ostavio četiri moguće pretpostavke.
Davno sam se ovim "fenomenom" svojevremeno bavio, i preneću Vam isključivo svoja saznanja i svoja razmišljanja proistekla iz nekih dokumenata koja su bila pristupačna malom broju smrtnika.
Elem, ma šta god rekli ovde na ovom forumu, svakako će izostati mišljenje jedinih koji znaju celu istinu, a to je Srpska pravoslavna crkva. Ako krenemo od SPC samo, nailazi se na zid ćutanja, što samo za sebe govori da je nešto "duboko zakopano" u njihovim krugovima kada se radi o mnogim stvarima, a među njima i ovo pitanje Dušanovo, tj. pitanje: Kako to da jedan ovakav Srpski velikaš nije proglašen svetcem???

[milan]

Da bi se dao bilo kakav odgovor, treba se vratiti na neke činjenice i videti kakvi su bili odnosi u tadašnjoj Srbiji. Ko je kosio a ko vodu nosio? Ko je i šta odlučivao?

Hteli to neki da priznaju ili ne, crkva je u vreme Nemanjića (mnogo pre i mnogo posle), imala veoma, veoma veliku ulogu, da se zadržimo samo na prilikama u Srbiji.
Za sve krucijalne stvari po pitanju naroda Srpskoga, konačnu reč je donosila crkva!  U većini slučajeva su neki krucijalni potezi bile inicijative crkve, gde su samo "izvršitelji" bili drugi. Sva logistika, odluka i sve ostalo i za svim ostalim su stajale odluke crkvenih organa i same crkve. Crkva je bila ta koja je pokretala, sprovodila i aminovala u 99% slučajeva svaki potez i svaku odluku u ondašnjoj srednjevekovnoj Srbiji.  Od najnaivnijih do najkrupnijih odluka. Od časnih pa do surovih odluka.

Da je sve baš tako bilo, najočigledniji primer za to je upravo Dušan i ceo njegov životni put, usponi,padovi pa na neki način i njegova iznenadna i neočekivana smrt.

Hajdemo onda redom, a da se samo pozabavimo Dušanom i ovim pitanjem kojim je otvorena ova tema.

Verovatno, pojedincima,ovde na forumu "neće biti po ukusu ili meri" ovo što ću reći ali je ovo ipak jedan forum koji ostavlja više razmišljanja i slobodnog izlaganja. Tako ga i trebamo shvatiti.

- Prva pretpostavka iz navedenog teksta:  "Žena na Svetoj Gori" !  Jako malo verovatno da ova razlog treba prihvatiti kao "Dušanov greh" zbog koga nije proglašen svetim.

- Druga navdena pretpostavka: "Oceubistvo"

Mnogo je pretpostavki u vezi odnosa Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana ispričano, prepričavano i teorisalo. Šta je od svega toga istina ili šta bar treba uzeti kao bliže istini.
Sve pretpostavke, koje su vezane za Dušana u ovom slučaju, a vezane za nekakve tvrdnje o prisilnoj smeni Stefana dečanskog, uplitanje vlastele u sve to i raznih kalkulacija u svemu i sa svakime osim da se upre prst na konkretnog vinovnika svih tih dešavanja.  Krivac se uvek mora prikazati.
Stefan Dečanski, je nesporno za vreme svoje vladavine, pokrenuo i učinio jedan od prvih većih koraka po pitanju Srbske države u mnogim stvarima. To što je bilo, veoma ambiciozno od strane Stefana, nije moglo da se pokrene, traje i završi za njegova života. Za neke stvari je trebalo ogromno vreme. Nije se moglo preko noći, za par godina,....... "zacrtani ciljevi Srbije" , tako lako sprovesti u delo.  Što je otac krenuo, završio je sin Dušan.

Svakako da je Dušanu na dušu ostavljena činjenica da je pre nasilne smene Stefana Dečanskog (1331 godine), urađen i još jedan pokušaj zbacivanja Stefana i isto u korist sina mu Dušana.
Ko je kreirao i prvi i drugi "puč" ? 
Uzalud se pokušavaju u svemu tome krivcima prikazivati vlastelini i nekakva podela među njima. Kreator svega, kao i pokretač svih zbivanja u Srbiji, bila crkva!
U dubokoj senci svih dešavanja, crkva i crkveni velikodostojnici su neminovno:
-  i doneli odluku da se smeni već u dubokoj starosti ondašnji vladar Stefan Dečanski,
- doneli odluku ko će Dečanskog da zameni i ko će biti na tronu umosto njega.

Stefan Dečanski je već u dubokoj starosti, na neki način počeo da donosi neke samostalne odluke mimo crkve. Prvo se to nije dopalo crkvi a zatim svojim godinama i senilnosti (po mišljenju crkve) više nije radio i činio na uspenju Srbije, kako teritorijalno, tako i uu svim drugim segmentima koje čine jednu državnu tvorevinu. Apetite i ciljeve koje je ondašnja crkva postavila za ciljeve napredka Srba i Srbije je naprosto, sa poznim godinama Stefana Dečanskog - usporila i splasnula.
Trebale su nove snage, mlađe, ambicioznije i beskompromisne. Kao takvu ličnost  je crkva odabrala Stefanovog sina Dušana.  Verovatno je crkva jako dobro znala zašto Dušan a ne neko drugi ?

Prvi puč i prisilna smena Stefana Dušana, nije uspela. Nije uspela iz više razloga. Kako su mahom svi kraljevi, carevi i ostali vladari, okruženi prvo i pre svega svojim najodanijim vojskovođama, tako je bio slučaj i sa Stefanom. 
Novom predstojećem vladaru( sada Dušanu) su trebali takođe verne i pouzdane vojskovođe , pre svega.  Samo je crkva znala najbolje koliko je iz Stefanovog okruženja bilo onih koji bi shvatili ciljeve i daljnji napredak Srbije te opravdali eventualni puč i nasilnu smenu Stefana.  Da se samo napomene da je pre toga bilo razgovora i ubeđivanja Stefana Dečanskog, da se samostalno povuče, i da presto ustupi nekom mlađem i ambicioznijem. Stefan na to nije pristao. Smatrao je da još uvek nije star da bi se povukao i prepustio vlast nekome drugom. Ostali , a pre svega crkva, koja je sveukupni pokretač napredka Srbije, pre svega, nije tako mislila. 
Zahvaljujući Stefanovom tadašnjem okruženju,prvi pokušaj puča ne uspeva!

Naravno, crkva se tu nigde ne pominje, krivac je naravno Dušan.

Gnevni otac, misleći da je sva zavera jedina ideja njegovog sina, naređuje da se on oslepi i pošalje u izgnanstvo. Džetat koji je trebao da nožem preseče očne živce i oslepi Dušana- nije to uradio!  Zašto? 
Pod velom i ubeđenjem da je Dušan oslepljen, bude proteran iz Srbije.
Gde "proteran"?  U srce ondašnje kulture, gde za provedene godine uči, osposobljava se, opismenjava za mnoge stvari, pa i rukovođenjem državom, vojnim veštinama i svemu ostalome šta ga je dalje čekalo u nastavku njegovog života. Vreme provedeno u Vizantijskoj prestonici se je pokazalo kasnije kao ogromno savremeno školovanje budućeg kralja!

Kako su se stvari oko puča, godinama stišavale, strasti smirile (Stefan uveren da mu je sin Dušan oslepljen), skupljene nove snage za drugi puč na nerazumnog kralja da se samostalno povuče sa prestola,  Dušana vraćaju u Srbiju, i 1331 godine dolazi do drugog i konačnog sloma i pada Stefana Dečanskog.
Pod voljom ili željom Dušana??  Taman posla. Zna se ko je u zaleđini pokretač svega šta se dešava u Srbiji. Od dešavanjima na dvoru pa do zadnjeg katuna na granici ove države.

Fama o nevodnim "višim silama" koje su Dušanu ponovo podarile vid i oči, su samo priče koje su se uklapale u "Božiji dar" i Dušana (sa jednim od opravdanja), postavile na tron Srbske države. Zna se ko ga je  tu postavio, kako i na koji način!

[milan]

Svime napred izrečenim, ne želim i čime da nešto i u nekom kontestu, lošeg kažem za ondašnju crkvu, ali su ovo nedvosmislene činjenice. Kako je crkva mudro, a poneki puta i beskompromisno vukla poteze u interesu Srbstva, nacije i njegovom napredku, malo je u narodu poznato. Narod se vezuje i mora se vezivati za neke ličnosti. Hvaliti ih ili kritikovati. Uzdizati do neba ili satanizovati, Sve je uvek rađeno sa izvesnom prikrivenom namerom i ciljem. Taka je slučaj i sa Dušanom. Po potrebi i za Cara, a posle.........

- Dušan, čak nakon smene njegovog oca, se ne sveti svome ocu. Ne lišava ga života. Jednostavno ga "sklanja" u grad Zvečan, gde se nalazi sve do njegove prirodne smrti.
O nekim nebulozama da je Stefan Dečanski ubijem, zadavljen od strane i po nalogu njegovog sina Dušana, je bespredmetno raspravljati.  Zašto bi se jedan starac lišio života kada više nije pretila nikakva opasnost od takvog starca?
Takve su se priče stvorile mnogo kasnije i sa tačno određenom namerom i ciljem. Namerom da se Dušan nakon njegove smrti, prikaže ( pa i do današnjeg vremena), krivim za nešto. Umanjiti sve njegove ogromne zasluge, koje niko do današnjih vremena nije uspeo dosegnuti u istoriji Srbstva.
Tražena je krivica, jer je uvek neko trebao biti kriv ali  nikad pravi krivac nekih dešavanja.

Dušan je na svojim plećima poneo svu i svačiju krivicu, što će se mnogo kasnije kao takva prikazati narodu
.
Očigledno da su u tim vremenima vladali maniri: Sve dok je neki vladar na usponu i sve čini na dobrobiti njegovog naroda - veliča se!  Čim uznemogne, otrgne od zacrtanih ciljeva, uzme neke stvari pod njegovom kontrolom,........ bude sklonjen. Milom ili silom!

Pravdanje, činjenicom da je "Dušan smenio oca" pa čak i da je po njegovom naređenju "ubijen", a zbog čega nije proglašen svetcem, nije valjani pretpostavljujući razlog.
Razlog je daleko veći !

Nastaviću svoje izlaganje prvom prilikom.

[bili]

Zena je bilo, doduse samo u zaista specijalnim slucajevima na Svetoj Gori. Kada su Grcki ustanici bili u teskoj situaciji, monasi su primili zene i decu na Atos i spasli ih od Turskih koljaca (sa sajta Svete Gore):

http://www.svetagora.info/

Oceubistvo, decoubistvo i oslepljivanje najblizih je uobicajeno ponasanje kod Nemanjica. O masovnom ubijanju svoga naroda  i da ne pricamo.
Da je to crkva uzimala u obzir ni jedan od njih ne bi bio svetac.

Dva zadnja razloga su povezana i sigurno - ključna: veze sa papom i bogomdani poredak.

Tokom 1348 godine iskoristivsi kugu, car Srbljem i Grkom Dusan drzi u svojim rukama pet sestina Vizantijskog Carstva. Cilj je bio zauzeti sve i postati carem Romeja. Nedostajalo je zauzece Soluna i Carigrada.

Ovaj cilj se nije mogao ostvariti sa flotom od samo cetiri galije. Znaci, trebala mu je pomoc velike katolicke pomorske sile Venecije. Medjutim, Mletacki senatori odbili su ucesce u poduhvatu.

Vizantijski vladar Jovan Kantakuzin koristi politicko oruzje i preko Carigradskog patrijarha Kalista baca ANATEMU na srpsku crkvu i srpskog vladara.
To mu nije bilo dovoljno, pa 1352 godine cini strasnu gresku dovodeci kao saveznike Turke. Oni se naseljavaju u tvrdjavi Cimpe, kasnije prelaze u Galipolje i prakticno prvi put kao "Kolonisti" ulaze na evropsko tlo.
Na opasnost od Turaka, Evropu je prvi upozorio Dusan.

On 1354 godine, salje u Avinjon poslanstvo papi Inocentiju VI, nudeci preobracenje u katolicanstvo za imenovanje "kapetana" hriscanstva u novom krstaskom ratu protiv nevernika.
Planovi i dogovori su prekinuti 20. decembra 1355 godine. Dusan je iznenada umro u 47 godini zivota - ne zna se tacno ni gde ni kako.
Bogomdani (crkveni) poredak je prekrsio - posto ga je za cara mogao da krunise samo vrhovni crkveni poglavar - Vizantijski patrijarh.
On je to zaobisao saglasjem Svete Gore, ohridskog arhiepiskopa, bugarskog patrijarha i proglasavanjem 1346 godine srpske patrijarsije.
Dusan je krunisan je na Uskrs, 14 aprila 1346 godine od srpskog patrijarha Joanikija u Skoplju.
Dobio je carsku krunu, skiptar i crvene cipele (po Vizantijskim obicajima).
Zena Jelena je postala carica i avgusta, a sin Uros (jos dete) postaje kraljem "Srbljem".

[bili]

Posle Dusanove smrti ubrzo, Vizantija vraca zauzete teritorije. Crkva im postaje ponovo mocna i vraca duhovni primat.
Srpska crkva se ne odrice ranga patrijarsije, ali na neki indirektan nacin pravi otklon od Dusana, priznajuci Konstantinopolj za duhovni centar.
Danas je Carigradska patrijarsija (iako bez vernika) zajedno sa Ruskom, statusno prva medju jednakima. Samim tim je i dalje vrlo mocna medju pravoslavnim crkvama.
Izdaje TOMOSE - odluke o autokefalnosti.
Dusanov odnos sa  Carigradskom patrijarsijom i prevelika bliskost sa papom su glavni razlozi zasto nije postao svetac.
Ti razlozi su i danas aktuelni.

[milan]

U potpunosti se slažem sa tobom Bili. Hvala ti što si me poštedeo truda u nekim podacima već si na najkraći način dao hronologiju dešavanja. Neke stvari, rad ostalih čitalaca bi ipak trebalo navesti:
- Ono što je bitno naglasiti je da zapravo da tu anatemu na srpsku crkvu i srpskog vladara, upravo Vizantijski namesnik Jovan Kantakuzen preko Kalista pošto je Carigradski patrijarh za to imao dva razloga. Prvi u sukobu oko prestola između Jovana Kantakuzena i Paleologovih, Kalist je bio na strani Kantakuzena. Druga stvar, na neki način otcepljenje nekih crkava od Carigrada i proglašenje zasebne patrijaršije. To Carigrad nikada nije opraštao, tako da je ova bačena anatema sasvim logična stvar, ali nema nekih uticaja na kasnije detalje oko izostanka proglašenja Dušana za sveca. Naše svetce nije ni kasnije proglašavala Carigradska crkva niti je imala uticaja na to kao i u ovom Dušanovom slučaju. Tako da tu ne treba tražiti povoda tome.

Osnovno i jedino, po svemu sudeći je samo jedna stvar uticala na to da se ovaj, očigledno do današnjih dana, najveći vladar, vojskovodja, političar, ..... ne proglasi svetcem, zapravo pokušaj sprege Dušana i papske stolice u najteži period Srbije od njenog postanka.

Citiram sažetu Bilijevu rečenicu jednostavno izvedenu: "
On 1354 godine, salje u Avinjon poslanstvo papi Inocentiju VI, nudeci preobracenje u katolicanstvo za imenovanje "kapetana" hriscanstva u novom krstaskom ratu protiv nevernika"

Da malo pojasnimo manje upućenijima u tokove ovih detalja.

Naime početkom sukoba na Vizantijskom prestolu između namesnika maloletnog naslednika prestola i namesnika Jovana Kantakuzena, kreće u Vizantiji strašan građanski rat. Ovim se ratom oko prestola i smatra definitivnim raspadom Vizantijskog carstva u svim sferama.
Kantakuzen je držao do prava koje mu je dato da vlada kao namesnik prestolom dok maloletni Paleolog ne postane punoletnim. Carica majka je, ne trpeći Kantakuzena proglasila svoga maloletnog sina za cara. Kantakuzen, nakon toga, takođe sebe proglašava carem. Dolazi do velike podele na jednu i drugu stranu i kreće nezapamćen građanski rat sa promenljivom srećom na jednu i drugu stranu.

Dušan iskorišćava svoju superiornost i dešavanja u Vizantiji, i ne svrstavši se ni na čiju stranu, osvaja grad po grad i čupa skoro 70% teritorija tadašnje Vizantije, stavivši te teritorije pod svoju vlast.
Bez obzira što je Dušana molio i sam Kantakuzen ( koji je jednom prilikom nakon poraza i bio gost na Dušanovom dvoru)  a i carica majka da se stavi na stranu jednoga od njih, on to nikada nije učinio. Naprotiv hladno se bavio daljnjim osvajanjem.

[milan]

Kost u grlu mu je bila opsada Soluna i , kako je Bili naveo, nikada ga bez flote nije mogao osvojiti, kao što ga nije ni osvojio.

Kantakuzen koristi zadnji argumenat u tom građanskom ratu.  Priziva i dovodi turke kao plaćenu vojsku na njegovoj strani kao zadnji argumenat da osvoji vlast u Vizantiji.

To je kardinalna greška koja od tada pa sve do dana današnjega košta Evropu a ne samo tadašnju Srbiju. Kantakuzen im dodeljuje Cimpu kao stajalište ili njihov logor.
Bogatstvo koje su Turci zatekli sa ove strane Bosfora ih je otreznilo i svoje , do tada plemenske ratove po pustinjama, okrenuli ka sada složnim osvajanjem same Vizantijske teritorije a potom i dalje.

Dušan je jako brzo upoznao način ratovanja Turaka. Bez obzira što su se Turci klanjali srpskih teritorija, mali i neznatni sukobi su jasno govorili Dušanu i srpskoj vojsci da se sa njima ne bije boj po nekakvim "viteškim pravilima". Oni za te manire nisu znali.

Kada je napokon počela opsada i najjužnijih delova tadašnjih srpskih terotorija i kada je počeo da pada grad za gradom u Turske ruke, Dušan se je našao u ne baš zavidnom položaju. Vreme je učinilo svoje. Broj turskih ratnika  na evropskom tlu se je za vrlo kratko vreme ustostručio. Njihov prelaz preko Bosfora nije imao ko da kontroliše. Vrata su im bila širom otvorena.

Shvatajući ( valjda kao prorok) opasnost do polumeseca i sve posledice koje bi se dešavale, prvo sa Srbijom i njenim stanovništvom ( i desilo se narednih 500 i više godina), Dušan je počevši od jeseni 1353 godine, krenuo u diplomatiju kako bi ubedio papu da pokrene novi Krstaški rat. Ovoga puta protiv polumeseca tj. verski rat kako bi se Turci ponovo preveli sa druge strane Bosfora i da Evropa ostane čista i bez, sada još jedne nove vere koja je pretila ne samo Balkanu već i čitavoj eevropi.

Papska stolica je uvek na Dušanove zahteve odgovarala negativno. Uvek je nalazila (za njih) opravdane razloge da se takav predlog o još jednom krstaškom ratu, nađe na stolu evropskih država.
LJubomora prema Dušanu, najvećem osvajaču toga doba na tlu Evrope, je bila očigledna. Turci su još uvek bili veoma daleko od rimokatoličkih zemalja. Mogli su da čekaju koliko im je bila volja. Uništavanje Srbije od strane Turaka ih je čak na neki način zadovoljavalo.

I bez obzira što je Dušan pokušavao da nađe saveznike i van papske stolice, odgovori a još manje neka činjenja su ipak izostali. Dušan pored već pokorene Vizantije, većeg dela Bugarske, ostaje sam na braniku protiv Turaka.

Turci napreduju.

[indianamp1]

Svaka cast GROTAGOLD veoma lepo opisani istorijski podaci-

[mors]

Најстарији  Срби који су проглашени свецима живели су крајем X и у XI веку. To су били зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Као светац од 1205. године спомиње се оснивач династије Немањића, Симеон (Стефан Немања), а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симон (Стефан Немањић) и Сава (Растко).
          По социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од око осамдесет личности из Именика светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину црквена лица (патријарси, архиепископи, епископи и митрополити), а трећина су подвижници, испосници и исповедници. Међу њима се налази и шест жена.
          Од  владара поред Стефана Немање и Стефана Немањића, ореол светаца понели су и краљ Стефан Владислав, краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Стефан Урош III Дечански, цар Стефан Урош, кнез Лазар Хребељановић, кнез и деспот Стефан Лазаревић и  слепи Стефан Бранковић. Из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав, краљ Стефан Урош I и  цар Стефан Душан.
          Као одговор на питање зашто Душан “Силни” није проглашен за свеца, могу се узети четири озбиљна разлога.

Први разлог много привлачан и тајанствен, али такође и мало уверљив био би непоштовање строгих правила Свете Горе. Наиме, бежећи пред кугом, која је средином XIII века покосила трећину европског становништва (око 75 милиона људи), а да би спасио себе и своје најближе од болести којој није било лека, Душан се у зиму 1347/1348. године склања на Свету Гору. То монашко средиште Срби су држали у својим рукама од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атос дошао са својим сином Урошем и супругом Јеленом, нарушивши притом правило по којем је женама био забрањен приступ овом полуострву. Тако је Јелена постала једна од врло ретких жена којима је пошло за руком да се у хиљадугодишњој историји Свете Горе нађе на овом месту. Јављају се објашњења да су нашу царицу носили , па да самим тим она није ступила на тло Атоса. Али како год било, неки историчари сматрају да је ово био разлог због којег је Душан изгубио ореол свеца.

Други разлог који се јавља у српској историји је тај да је он оптужен за  оцеубиство. Добро је познат начин на који је Душан дошао на престо. У лето 1331. године збацио је са власти свог оца краља Стефана Дечанског и преузео круну српске државе. Заробљеног оца послао је у тврђаву Звечан, где је Дечански само пар месеци касније умро под неразјашњеним околностима. Сенка кривице за његову смрт пала је на Душана. Говорећи о овим догађајима, византијски историчар Нићифор Григора, који је иначе био јако добро упознат са приликама у Србији у то време, пише следеће:
          “Сина (Душана) је то нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
          У сваком случају, овај разлог има велику тежину и не може бити занемарен.
          Као трећи разлог, наводи се његова жеља да Србе преведе у католичанство, што је за православну цркву био “смртни грех”. Шта је томе претходило…
          Желећи да покрене рат против Османлија, који су средином XIV века почели да продиру на Балканско полуострво, Душан је ступио у преговоре са папом Иноћентијем VI. То није био једини разлог због којег је српски цар ступио у преговоре са римским папом. Наиме у то време упади угарске војске са севера, уз благослов краља Лајоша I Великог, постали су све учесталији и чинило се да га једино папа може натерати да се примири. Постоји претпоставка да је у преговорима са Иноћентијем VI, цар Душан чак изразио спремност да призна папски примат и католичку веру, у очекивању да ће га папа именовати за капетана хришћанске војске у предстојећем рату против Турака. Овде се радило о заиста великим уступцима.
          Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан и врло непријатан пријем. Томе је допринела и чињеница да је у међувремену опасност од Угара минула, па самим тим Душан више није сматрао за сходно да одржи своја обећања. Све у свему, ово би био јако разумљив разлог, зашто је православна црква одбила да цара Душана прогласи свецем.

Четврти, вероватно и најтачнији разлог био је тај што се поједини високи црквени кругови нису слагали са његовим крунисањем за цара и уздизањем српске цркве у ранг патријаршије. Између осталог, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. Као одговор на овакву политику Душана, из Византије је стигао акт – анатема из 1350. године.
          Овај догађај је прекинуо везу између две цркве на један дужи период. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан “гледао лакомим очима туђе градове”, да је “неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
          Очигледно је да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак цара. Тако се у српским документима могу наћи записане и следеће речи:
          “венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи…”
          “одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области…”
          Године 1375. приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Церемонијом над  гробом цара Душана, коначно су уклоњене последице раскола, али су истовремено одлучно подржане и  поновљене осуде претензија Стефана Душана.
          Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу “Житија деспота Стефана Лазаревића” бележи: “Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара”.
          Употребом личног имена Душан, а не Стефан или Стефан Душан, писац је отворено показао да се ограђује од поступака бившег цара. Ништа бољи пролаз, цар Душан није имао ни код осталих летописаца и српских свештеника.
          Преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у “Именику Срба светитеља”.  Култ “Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.