24-08-2013, 10:54 PM
Religija Slovena predhrišćanskog perioda
Prećutana Istorija
Religija Slovena predhrišćanskog perioda
Piše: Vesna Pešić za časopis »Srpsko Ogledalo« br. 86
U jednom od prošlih brojeva lista čitaoci su se upoznali sa postojanjem “Velesove knjige”, najstarijeg zapisa o Slovenima, pisanoj na brezovim daščicama, slovenskim pismom i jezikom koji poznaje najdrevnija tradicija. Jedan od delova ove knjige posvećen je temi slovenske religije predhrišćanskog perioda koji mi danas inače površno poznajemo, a zapostavljanjem poznavanja o religiji koja je predstavljala najizvorniji supstrat života naših predaka, propuštamo da razumemo mnogo toga o prošlosti. Kakva je zaista bila religija naših predaka, jer se u njoj odražava i duša našeg naroda?
Sloveni nisu sebe smatrali božjom tvorevinom, već božjim potomcima
Slovenska predhrišćanska religija ima dosta sličnosti sa hrišćanstvom, što je i razumljivo, jer je hrišćanstvo brojne pozitivne zakone ugradilo u svoj sistem iz sistema koji su mu predhodili. Tako imamo činjenicu da se drevna slovenska religija bazirala na jednoboštvu, a ne na mnogoboštvu kako se do skora smatralo, jer su mnogi njeni bogovi zapravo samo različita lica jednog jedinog Boga. Sličnost sa hrišćanstvom ogleda se i verom u Trojicu, besmrtnost duše, zagrobni život... Međutim, osobeni pečat slovenske religije je da Sloveni nisu sebe smatrali božjom tvorevinom, već božjim potomcima, nazivajući sebe Dajbogovim unucima te nisu Boga videli samo na nebu i nedostižnog, nego je on bio neprestano prisutan među njima i na zemlji. Otuda je i činjenica da nije bilo posebnih građevina u smislu današnjih hramova, već se Bogu obraćalo neposredno i svuda i posebna mesta postojala su samo sa ciljem zajedničke molitve a ne iz razloga što su smatrana svetim.
Mnogi redovi “Velesove knjige” čitaoca vraćaju najstarijim pogledima na svet, na poetski, neponovljiv osećaj za svet. Drevno znanje nije u potpunosti uništeno. Ono je preživelo sve nedaće prošlih epoha i doseglo do naših dana. A veliki, najvažniji deo ovog znanja sačuvali su slovenski žreci. To se pre svega odnosi na tri osnovne kategorije starih Slovena: Jav, Prav i Nav.
“Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti, suptilni svet, on je i sam nebeski svet iz koga se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi. To je i velika boginja Mater Slava.
Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. U njemu duša prebiva saglasno čovekovim delima u zemaljskom svetu. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. Verovanje u Nav održano je do današnjih dana, mada je izgubilo jasne crte (poznat je “Navi dan”, to jest, dan pokojnika.)
Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.”
Unuci Dajboga
Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema frivolnosti koje srećemo kod Grka i Rimljana. Nema ni personifikacije u toj meri, kao ni prenošenja ljudskih osobina na bogove koji se predstavljaju nadljudima. Slovenski bogovi su pre svega bili simboli prirodnih pojava. “U tom smislu priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili. Neobično tesna veza sa prirodom u svim njenim ispoljavanjima, bila je izražena i kroz sam tok religioznog života. U različitim periodima tokom godine, molitve su bile različite, u skladu sa promenama u prirodi. Kako se periodično menjala priroda, tako su se menjali i religiozni rituali.”
Za razliku od bogova vezanih za pojedine sezone, stalni bogovi deluju u svako doba. Svarog (Isvara kod Vedejaca) je Praded ili Praotac vaseljene. Sloveni su sebe smatrali njegovim unucima, nazivajući se “unucima Dajboga”, dok su se pojci, muzikanti nazivali “Velesovim unucima”. Prema tome, lepe veštine su bile pod zaštitom Nebeskog Pastira koji je terao zvezdana stada i oblake, jer Veles nije bio samo zaštitnik stada zemaljskih, već i stada nebeskih. Zvezde su predstavljale duše predaka koje žive u Navu, “gde je sve kao i ovde, gde oru i žanju i mlate i trebe”. Perun je međutim, bio okružen herojima palim na polju slave. Slava je boginja Zemlja, a polje slave isto je što i polje zemlje. Drevni Sloveni slavili su i boga vetra, Striboga. Sloveni-Rusi slavili su Striboga, koji je, preobražen u pticu Stratim, mogao da izazove ili obuzda nevreme. Važni hramovi Striboga nalazili su se na morskim ostrvima, u blizini rečnih ušća, gde bi trgovački brodovi često pristajali (na primer, na ostrvu Berezanj, nedaleko od ušća Dnjepra). Pred sam izlazak na otvoreno more, ruski brodovi bi pristajali na njemu, a trgovci bi Stribogu prinosili bogate darove.
Prema predanju, Stribog je rođen iz daha boga Roda. Poprimivši obličje vetrova, Stribog se po zemlji žestio, a sa Perunom je zajednički upravljao gromovima i munjama. Stribog, bog vetra, doletao je na polje slave i zadahnjujući lica ranjenih, olakšavao im poslednje časove života. Krv je natapala zemlju i zato je zemlja na kojoj je prolivena slovenska krv, takođe bila slovenska.
Slovenski vitezi u boj polaze na samožrtvovanje, a ne na ubijanje
Jurij Miroljubov, veliki ruski naučnik, posebno poglavlje svog istraživanja posvetio je predhrišćanskoj slovenskoj religiji i iz njegovih radova saznajemo da su tirkizna boja, ogrlice, prstenje i drugi ukrasi omiljeni kod Sloveno-Rusa, jer je to boja Javoruna, Avrana (Varuna kod Vedejaca). Avran-Javoruna-Varuna je božanstvo koje deluje uvek i svuda. On je vrhovni davalac i održavalac života, on je Dajbog ili, kod baltičkih Venda, Podaga. Sva plemena Slovena verovala su u Podagu-Dažboga-Dobratu-Dajboga. Na severu su postojala i druga božanstva, na primer Semik (Soma kod Vedejaca), kome je na jugu odgovarao Samosvjat ili Vsebog, Samobog, Dobrat ili Svjato (Svento na zapadu), jer su u narodu Samosvjat i Ognjebog bili sinonimi. Svetovid i drugi bogovi isti su kod svih Slovena i to dokazuje njihovo etničko religijsko jedinstvo. Sloveni su verovali da borbe bogova proishode iz njihove suštine. Pa ipak, svi bogovi su Svarogova deca.
Među njima je i Ognjebog (Agni kod Vedejaca), koji u vidu i liku Svaroga prima sebi ljudski rod i zato je pribežište roda i čuvar Nava. Tu je i bog gostoprimstva Radgost. Veles, kao pokrovitelj stoke, svetlosti i toplote, takođe je uvek prisutan. U vreme nesreća, ratova i krvi, Perun leti sa svojom konjicom junaka u pomoć Slovenima. Mač Peruna (Indre), takozvani Mač-Izvor donosio je pobedu nad neprijateljem. Poginule u boju, Perun je primao u redove svoje besmrtne konjice, stavljajući ih na bele konje, davao im je u ruke Svarogov mač. Perun je sveprisutan i ponekad grmi kako bi pokazao da je “Perun ovde”. Perun kao zaštitnik zemljoradnika i pastira daje travu, kišu, grom, snop, hrast, hleb. U redosledu ovih pojmova postoji uzajamna veza jer jedno zavisi od drugog. U vreme rata, Perun odlazi u pomoć Slovenima, ali on nema ništa zajedničko sa germanskim bogom rata Torom. Dolazeći u pomoć, on ne podstiče na ubijanje kao takvo, jer slovenski vitezi pred svojom vojskom u boj polaze na samožrtvovanje, a ne na ubijanje. S tim u vezi je i nepostojanje ljudskih žrtava kod Slovena.
Jedno poluzaboravljeno božanstvo na koje podseća Velesova knjiga jeste Vim. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo pominje Miroljubov, zapisujući predanja iz drevne Rusije. Vim i Dim su epiteti u vezi sa vedskim Šivom. Treba primetiti da se Šiva kod Veda značajno razlikuje od Šive kod Indusa, jer je tokom proteklih milenijuma Šivi Indusa, pridodato mnogo toga stranog. Tokom tog vremena je Brama, božanstvo nedovoljno jasno u vedizmu, postalo glavno u Indiji, tako da čak i religija Indusa nosi naziv bramanizam, koji se naravno, deli na mnoge sekte. Kod Slovena, međutim, Brama predstavlja “vrata za nebo”, koja su ognjena i zato vezana za Ognjeboga (Angi), Peruna, Jarila, Dajboga i Horosa. Kroz Bramu dolaze do Višnjeg svi oni koji su dostojni božje ljubavi.
Slava višnjem Bogu
Uopšte je slovenska religija bliska vedizmu, kako po imenima božanstava, tako i po pogledu na svet. Vedizam je misaona religija u kojoj zakoni Mane određuju moralne postulate, a ostatak čine hvalospevi. Slava, kao dan slave u Srbiji, ukazuje na osnovu našeg pređašnjeg bitisanja, jer smo kao i Vedejci, prevashodno slavili bogove ne trežeći mnogo od njih. Dogmata nije bilo u vedizmu niti kod Slovena. Bilo je proslavljanja bogova kojima su prinošene miroljubive žrtve i u čiju su se slavu pevale himne.
Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja Boga u hrišćanstvu. Višnu je takođe Višnji u direktnom značenju te reči. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog. Analogijom sličnosti imena bogova: Isvara-Svarog, Varuna-Perun, Dajbog-Pitare Daja, Trimurti-Triglav, Zeme-Zemlja, Ieror-Jaro, Arija-Irej, Veda-Vjada, imamo osnovu za zaključak da sličnost reči Višnu-Višnji, nije samo puka koincidencija. Takva bliskost u nazivima vedskih i slovenskih bogova, predstavlja znak bliskosti Slovena i Vedejaca.
Podsetimo se činjenice da se jedno od glavnih slovenskih plemena, još do prošlog veka nazivalo Vendi, a drugo Veneti. “Vende” pripada zapadno-slovenskim jezicima, što znači “vodiči”, ili “predvodnici”. Katehizis govori o Hristu kao “svetlost od svetlosti”. Praznovanje Božića simbolično označava rađanje svetlosti i toplote koje dolaze od Sunca, odozgo iz višnjeg, odnosno Višnjeg. Prema tome, da je Višnu blizak Višnjem, u ovom slučaju je jasno i bez posebnog komentarisanja. Višnji i Višnu povezuje i naziv svetog drveta višnje. Iz mnogih zapisa i predanja o slovenskoj mitologiji, nalazimo podatke da je drvo višnje smatrano svetim, a njegovim cvetovima su ukrašavane božićne ikone, što je direktno upućivalo na narodno poimanje “rođenja” sveta. Plodovi višnje imali su religijsko značenje, jer su se po tradiciji stavljali uz med koji se pravio na Badnje veče, uoči Božića. Dalje, kada se pripremalo žito za pokojnika, na njemu su se pravili krstići od višanja. Straci na jugu Rusije poštapaju se višnjevim štapom, jer se smatra da to drvo daje snagu itd. Kada se bliski i dragi blagosiljaju, obično se to proprati rečima: “Neka te Višnji čuva”, ili “Neka ti Višnji podari sreću...” Božićna pesma anđela prevedena na slovenski glasi: “Slava višnjem Bogu”. Moguće je da su pod pojmom Višnji, Sloveni podrazumevali sve bogove i u tom slučaju Višnji označava stanovnika neba.
Vreme uvek nosi ono što nadživi
Broj tri usko je povezan sa pojmom Višnjeg, odnosno Višnua. Iz Rg-vede je poznato da je Višnu svetu pokazo svoja tri koraka. Tri dela dana: zora, podne i ponoć – ukazuju na vezu sa pričešćivanjem Vedejaca somom. (Prvobitno su somu uzimali tri, a tek kasnije pet puta dnevno). Isti primer imamo i u “Velesovoj knjizi”, gde se kaže da se molitve i umivanja upražnjavaju tri (pet) puta dnevno. Panteon slovenskih bogova je podeljen na trijade i takođe je u vezi sa brojem tri. U smislu shvatanja Triglava, na vrhu celokupnog skupa bogova nalazio se, kako smo već rekli Svarog, koji je sa Perunom i Svetovidom činio prvu trijadu za kojom se nalazio tandem: Belobog-Crnobog i nova trijada: Horos, Stribog i Veles. Stalnu borbu Crnoboga i Beloboga odozgo je nadzirao Svarog, a odozdo, iz spoljašnjeg kruga, na njih su motrili Horos, Stribog i Veles. Time je Velesu data velika uloga u održavanju ravnoteže i kao znak toga, dva aspekta – duhovni i materijalni. Kao davalac vune i konoplje, Veles ukazuje na svoje stočarsko i zemljoradničko značenje. Ime Vles, Veles, Volos, nalazi se u ugovorima Slovena sa Grcima iz 907. godine. Sličan iskaz srećemo i u ugovoru Olega sa Vizantijcima iz 911. godine. Na genezu Velesa ukazao je još Nodilo: “Istočni Sloveni zaklinju se Perunom i Volosom... pa Volosa prikriše hrišćanskim svecem Vasilijem, čobaninom i mučenikom”. Suština i priroda bića Velesa je kroz njegovu genezu vezana za teriomorfno božanstvo plodnosti – mečku – rodonačelnicu roda, ili Veliku Majku (Magna Mater), zaštitnicu plodnosti. Mečka, dakle, kao božanstvo plodnosti, praroditeljka roda, poštovana je još u praistoriji, a preživele običaje medveđih svetkovina nalazimo i do današnjih dana. U “Nestorovoj hronici” iz XI veka, pominje se Volos kao bog stoke, a u epu “Slovo o polku Igorovu” – Bojan kao Velesovo unuče, dakle potomak dedovske, stare vere – Velesovog roda. U tom smislu, sasvim je opravdano mišljenje Čajkanovića, da se “srpska religija svodi na kult predaka”. Velesa nazivaju mudrim i kao zvezdanom, dakle sveprisutnom božanstvu, Sloveni mu se obraćaju i kroz gatanja u vreme zimske Kolade i taj običaj se vrlo dugo zadržao. Predstave o magijskom poštovanju medveda nalazimo u paleolitskim pećinama (Mas d’ Asil, Pechialet, Les Combarelles, Les Trois Freres), što svedoči o verovanju u osobenu moć ove životinje, koja je hranilac i davalac roda. Kasnije, budući da je hrišćanstvo zabranjivalo gatanje, ono je dobilo mešoviti karakter ispoljavanja prethodnih verovanja.
Svojom slobodnom voljom, ljudi su se mogli na različite načine opredeljivati prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put. Realnost istorije i jeste u tome što se različiti tokovi životnih zbivanja međusobno zbližavaju ili sukobljavaju, što se razlike u gledištima međusobno objedinjuju ili isključuju. Zakone životne borbe niko ne može poništiti, jer vreme uvek nosi ono što naxivi, pa tako i drevna verovanja, običaji i bogovi naših predaka žive do danas, obavezujući nas.
Sva prava su zadržana © Izdavačka Kuća »Pešić i Sinovi«
Prećutana Istorija
Religija Slovena predhrišćanskog perioda
Piše: Vesna Pešić za časopis »Srpsko Ogledalo« br. 86
U jednom od prošlih brojeva lista čitaoci su se upoznali sa postojanjem “Velesove knjige”, najstarijeg zapisa o Slovenima, pisanoj na brezovim daščicama, slovenskim pismom i jezikom koji poznaje najdrevnija tradicija. Jedan od delova ove knjige posvećen je temi slovenske religije predhrišćanskog perioda koji mi danas inače površno poznajemo, a zapostavljanjem poznavanja o religiji koja je predstavljala najizvorniji supstrat života naših predaka, propuštamo da razumemo mnogo toga o prošlosti. Kakva je zaista bila religija naših predaka, jer se u njoj odražava i duša našeg naroda?
Sloveni nisu sebe smatrali božjom tvorevinom, već božjim potomcima
Slovenska predhrišćanska religija ima dosta sličnosti sa hrišćanstvom, što je i razumljivo, jer je hrišćanstvo brojne pozitivne zakone ugradilo u svoj sistem iz sistema koji su mu predhodili. Tako imamo činjenicu da se drevna slovenska religija bazirala na jednoboštvu, a ne na mnogoboštvu kako se do skora smatralo, jer su mnogi njeni bogovi zapravo samo različita lica jednog jedinog Boga. Sličnost sa hrišćanstvom ogleda se i verom u Trojicu, besmrtnost duše, zagrobni život... Međutim, osobeni pečat slovenske religije je da Sloveni nisu sebe smatrali božjom tvorevinom, već božjim potomcima, nazivajući sebe Dajbogovim unucima te nisu Boga videli samo na nebu i nedostižnog, nego je on bio neprestano prisutan među njima i na zemlji. Otuda je i činjenica da nije bilo posebnih građevina u smislu današnjih hramova, već se Bogu obraćalo neposredno i svuda i posebna mesta postojala su samo sa ciljem zajedničke molitve a ne iz razloga što su smatrana svetim.
Mnogi redovi “Velesove knjige” čitaoca vraćaju najstarijim pogledima na svet, na poetski, neponovljiv osećaj za svet. Drevno znanje nije u potpunosti uništeno. Ono je preživelo sve nedaće prošlih epoha i doseglo do naših dana. A veliki, najvažniji deo ovog znanja sačuvali su slovenski žreci. To se pre svega odnosi na tri osnovne kategorije starih Slovena: Jav, Prav i Nav.
“Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti, suptilni svet, on je i sam nebeski svet iz koga se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi. To je i velika boginja Mater Slava.
Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. U njemu duša prebiva saglasno čovekovim delima u zemaljskom svetu. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. Verovanje u Nav održano je do današnjih dana, mada je izgubilo jasne crte (poznat je “Navi dan”, to jest, dan pokojnika.)
Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.”
Unuci Dajboga
Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema frivolnosti koje srećemo kod Grka i Rimljana. Nema ni personifikacije u toj meri, kao ni prenošenja ljudskih osobina na bogove koji se predstavljaju nadljudima. Slovenski bogovi su pre svega bili simboli prirodnih pojava. “U tom smislu priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili. Neobično tesna veza sa prirodom u svim njenim ispoljavanjima, bila je izražena i kroz sam tok religioznog života. U različitim periodima tokom godine, molitve su bile različite, u skladu sa promenama u prirodi. Kako se periodično menjala priroda, tako su se menjali i religiozni rituali.”
Za razliku od bogova vezanih za pojedine sezone, stalni bogovi deluju u svako doba. Svarog (Isvara kod Vedejaca) je Praded ili Praotac vaseljene. Sloveni su sebe smatrali njegovim unucima, nazivajući se “unucima Dajboga”, dok su se pojci, muzikanti nazivali “Velesovim unucima”. Prema tome, lepe veštine su bile pod zaštitom Nebeskog Pastira koji je terao zvezdana stada i oblake, jer Veles nije bio samo zaštitnik stada zemaljskih, već i stada nebeskih. Zvezde su predstavljale duše predaka koje žive u Navu, “gde je sve kao i ovde, gde oru i žanju i mlate i trebe”. Perun je međutim, bio okružen herojima palim na polju slave. Slava je boginja Zemlja, a polje slave isto je što i polje zemlje. Drevni Sloveni slavili su i boga vetra, Striboga. Sloveni-Rusi slavili su Striboga, koji je, preobražen u pticu Stratim, mogao da izazove ili obuzda nevreme. Važni hramovi Striboga nalazili su se na morskim ostrvima, u blizini rečnih ušća, gde bi trgovački brodovi često pristajali (na primer, na ostrvu Berezanj, nedaleko od ušća Dnjepra). Pred sam izlazak na otvoreno more, ruski brodovi bi pristajali na njemu, a trgovci bi Stribogu prinosili bogate darove.
Prema predanju, Stribog je rođen iz daha boga Roda. Poprimivši obličje vetrova, Stribog se po zemlji žestio, a sa Perunom je zajednički upravljao gromovima i munjama. Stribog, bog vetra, doletao je na polje slave i zadahnjujući lica ranjenih, olakšavao im poslednje časove života. Krv je natapala zemlju i zato je zemlja na kojoj je prolivena slovenska krv, takođe bila slovenska.
Slovenski vitezi u boj polaze na samožrtvovanje, a ne na ubijanje
Jurij Miroljubov, veliki ruski naučnik, posebno poglavlje svog istraživanja posvetio je predhrišćanskoj slovenskoj religiji i iz njegovih radova saznajemo da su tirkizna boja, ogrlice, prstenje i drugi ukrasi omiljeni kod Sloveno-Rusa, jer je to boja Javoruna, Avrana (Varuna kod Vedejaca). Avran-Javoruna-Varuna je božanstvo koje deluje uvek i svuda. On je vrhovni davalac i održavalac života, on je Dajbog ili, kod baltičkih Venda, Podaga. Sva plemena Slovena verovala su u Podagu-Dažboga-Dobratu-Dajboga. Na severu su postojala i druga božanstva, na primer Semik (Soma kod Vedejaca), kome je na jugu odgovarao Samosvjat ili Vsebog, Samobog, Dobrat ili Svjato (Svento na zapadu), jer su u narodu Samosvjat i Ognjebog bili sinonimi. Svetovid i drugi bogovi isti su kod svih Slovena i to dokazuje njihovo etničko religijsko jedinstvo. Sloveni su verovali da borbe bogova proishode iz njihove suštine. Pa ipak, svi bogovi su Svarogova deca.
Među njima je i Ognjebog (Agni kod Vedejaca), koji u vidu i liku Svaroga prima sebi ljudski rod i zato je pribežište roda i čuvar Nava. Tu je i bog gostoprimstva Radgost. Veles, kao pokrovitelj stoke, svetlosti i toplote, takođe je uvek prisutan. U vreme nesreća, ratova i krvi, Perun leti sa svojom konjicom junaka u pomoć Slovenima. Mač Peruna (Indre), takozvani Mač-Izvor donosio je pobedu nad neprijateljem. Poginule u boju, Perun je primao u redove svoje besmrtne konjice, stavljajući ih na bele konje, davao im je u ruke Svarogov mač. Perun je sveprisutan i ponekad grmi kako bi pokazao da je “Perun ovde”. Perun kao zaštitnik zemljoradnika i pastira daje travu, kišu, grom, snop, hrast, hleb. U redosledu ovih pojmova postoji uzajamna veza jer jedno zavisi od drugog. U vreme rata, Perun odlazi u pomoć Slovenima, ali on nema ništa zajedničko sa germanskim bogom rata Torom. Dolazeći u pomoć, on ne podstiče na ubijanje kao takvo, jer slovenski vitezi pred svojom vojskom u boj polaze na samožrtvovanje, a ne na ubijanje. S tim u vezi je i nepostojanje ljudskih žrtava kod Slovena.
Jedno poluzaboravljeno božanstvo na koje podseća Velesova knjiga jeste Vim. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo pominje Miroljubov, zapisujući predanja iz drevne Rusije. Vim i Dim su epiteti u vezi sa vedskim Šivom. Treba primetiti da se Šiva kod Veda značajno razlikuje od Šive kod Indusa, jer je tokom proteklih milenijuma Šivi Indusa, pridodato mnogo toga stranog. Tokom tog vremena je Brama, božanstvo nedovoljno jasno u vedizmu, postalo glavno u Indiji, tako da čak i religija Indusa nosi naziv bramanizam, koji se naravno, deli na mnoge sekte. Kod Slovena, međutim, Brama predstavlja “vrata za nebo”, koja su ognjena i zato vezana za Ognjeboga (Angi), Peruna, Jarila, Dajboga i Horosa. Kroz Bramu dolaze do Višnjeg svi oni koji su dostojni božje ljubavi.
Slava višnjem Bogu
Uopšte je slovenska religija bliska vedizmu, kako po imenima božanstava, tako i po pogledu na svet. Vedizam je misaona religija u kojoj zakoni Mane određuju moralne postulate, a ostatak čine hvalospevi. Slava, kao dan slave u Srbiji, ukazuje na osnovu našeg pređašnjeg bitisanja, jer smo kao i Vedejci, prevashodno slavili bogove ne trežeći mnogo od njih. Dogmata nije bilo u vedizmu niti kod Slovena. Bilo je proslavljanja bogova kojima su prinošene miroljubive žrtve i u čiju su se slavu pevale himne.
Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja Boga u hrišćanstvu. Višnu je takođe Višnji u direktnom značenju te reči. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog. Analogijom sličnosti imena bogova: Isvara-Svarog, Varuna-Perun, Dajbog-Pitare Daja, Trimurti-Triglav, Zeme-Zemlja, Ieror-Jaro, Arija-Irej, Veda-Vjada, imamo osnovu za zaključak da sličnost reči Višnu-Višnji, nije samo puka koincidencija. Takva bliskost u nazivima vedskih i slovenskih bogova, predstavlja znak bliskosti Slovena i Vedejaca.
Podsetimo se činjenice da se jedno od glavnih slovenskih plemena, još do prošlog veka nazivalo Vendi, a drugo Veneti. “Vende” pripada zapadno-slovenskim jezicima, što znači “vodiči”, ili “predvodnici”. Katehizis govori o Hristu kao “svetlost od svetlosti”. Praznovanje Božića simbolično označava rađanje svetlosti i toplote koje dolaze od Sunca, odozgo iz višnjeg, odnosno Višnjeg. Prema tome, da je Višnu blizak Višnjem, u ovom slučaju je jasno i bez posebnog komentarisanja. Višnji i Višnu povezuje i naziv svetog drveta višnje. Iz mnogih zapisa i predanja o slovenskoj mitologiji, nalazimo podatke da je drvo višnje smatrano svetim, a njegovim cvetovima su ukrašavane božićne ikone, što je direktno upućivalo na narodno poimanje “rođenja” sveta. Plodovi višnje imali su religijsko značenje, jer su se po tradiciji stavljali uz med koji se pravio na Badnje veče, uoči Božića. Dalje, kada se pripremalo žito za pokojnika, na njemu su se pravili krstići od višanja. Straci na jugu Rusije poštapaju se višnjevim štapom, jer se smatra da to drvo daje snagu itd. Kada se bliski i dragi blagosiljaju, obično se to proprati rečima: “Neka te Višnji čuva”, ili “Neka ti Višnji podari sreću...” Božićna pesma anđela prevedena na slovenski glasi: “Slava višnjem Bogu”. Moguće je da su pod pojmom Višnji, Sloveni podrazumevali sve bogove i u tom slučaju Višnji označava stanovnika neba.
Vreme uvek nosi ono što nadživi
Broj tri usko je povezan sa pojmom Višnjeg, odnosno Višnua. Iz Rg-vede je poznato da je Višnu svetu pokazo svoja tri koraka. Tri dela dana: zora, podne i ponoć – ukazuju na vezu sa pričešćivanjem Vedejaca somom. (Prvobitno su somu uzimali tri, a tek kasnije pet puta dnevno). Isti primer imamo i u “Velesovoj knjizi”, gde se kaže da se molitve i umivanja upražnjavaju tri (pet) puta dnevno. Panteon slovenskih bogova je podeljen na trijade i takođe je u vezi sa brojem tri. U smislu shvatanja Triglava, na vrhu celokupnog skupa bogova nalazio se, kako smo već rekli Svarog, koji je sa Perunom i Svetovidom činio prvu trijadu za kojom se nalazio tandem: Belobog-Crnobog i nova trijada: Horos, Stribog i Veles. Stalnu borbu Crnoboga i Beloboga odozgo je nadzirao Svarog, a odozdo, iz spoljašnjeg kruga, na njih su motrili Horos, Stribog i Veles. Time je Velesu data velika uloga u održavanju ravnoteže i kao znak toga, dva aspekta – duhovni i materijalni. Kao davalac vune i konoplje, Veles ukazuje na svoje stočarsko i zemljoradničko značenje. Ime Vles, Veles, Volos, nalazi se u ugovorima Slovena sa Grcima iz 907. godine. Sličan iskaz srećemo i u ugovoru Olega sa Vizantijcima iz 911. godine. Na genezu Velesa ukazao je još Nodilo: “Istočni Sloveni zaklinju se Perunom i Volosom... pa Volosa prikriše hrišćanskim svecem Vasilijem, čobaninom i mučenikom”. Suština i priroda bića Velesa je kroz njegovu genezu vezana za teriomorfno božanstvo plodnosti – mečku – rodonačelnicu roda, ili Veliku Majku (Magna Mater), zaštitnicu plodnosti. Mečka, dakle, kao božanstvo plodnosti, praroditeljka roda, poštovana je još u praistoriji, a preživele običaje medveđih svetkovina nalazimo i do današnjih dana. U “Nestorovoj hronici” iz XI veka, pominje se Volos kao bog stoke, a u epu “Slovo o polku Igorovu” – Bojan kao Velesovo unuče, dakle potomak dedovske, stare vere – Velesovog roda. U tom smislu, sasvim je opravdano mišljenje Čajkanovića, da se “srpska religija svodi na kult predaka”. Velesa nazivaju mudrim i kao zvezdanom, dakle sveprisutnom božanstvu, Sloveni mu se obraćaju i kroz gatanja u vreme zimske Kolade i taj običaj se vrlo dugo zadržao. Predstave o magijskom poštovanju medveda nalazimo u paleolitskim pećinama (Mas d’ Asil, Pechialet, Les Combarelles, Les Trois Freres), što svedoči o verovanju u osobenu moć ove životinje, koja je hranilac i davalac roda. Kasnije, budući da je hrišćanstvo zabranjivalo gatanje, ono je dobilo mešoviti karakter ispoljavanja prethodnih verovanja.
Svojom slobodnom voljom, ljudi su se mogli na različite načine opredeljivati prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put. Realnost istorije i jeste u tome što se različiti tokovi životnih zbivanja međusobno zbližavaju ili sukobljavaju, što se razlike u gledištima međusobno objedinjuju ili isključuju. Zakone životne borbe niko ne može poništiti, jer vreme uvek nosi ono što naxivi, pa tako i drevna verovanja, običaji i bogovi naših predaka žive do danas, obavezujući nas.
Sva prava su zadržana © Izdavačka Kuća »Pešić i Sinovi«