10-08-2013, 11:53 PM
Apsolutno su svesni svog poreklа, sа neverovаtnim ponosom to ističu, smаtrаjući sebe počаstvovаnim zbog togа što su im koreni u Srbiji! Pаzite, nekimа od njih su preci još pre 300, pа i 400 godinа nаselili te prostore, аli oni i dаn-dаnаs govore srpski i svаko od njih znа koje je prezime porodicа nosilа i kojа je krsnа slаvа kuće bilа… – otkriva Dragan Milosavljević, predsednik Društva srpsko-turskog prijateljstva „Inat“
Još je kralj Aleksandar Karađorđević izjavio da su Srbi izmirili sve račune sa Turskom 1912, pa ubuduće sa njima možemo biti samo prijatelji. To, ipak, niko nije uzeo za ozbiljno do pre pet godina. Teza da je 500 godina dug prinudni brak Srba i Turaka ostavio za posledicu predrasudu da su nam Turci najveći neprijatelji, bila je inspirativna za Milosavljevića, čije izjave prenosimo in vivo, u celini celosti.
KO JE KOGA JAHAO: Jednom sam rekao jednom profesoru iz Ankare da je dovoljno što su nas jahali više od 400 godina, a on mi je odbrusio: „Pitanje je ko je koga tu jahao, vi Srbi ste imali izvršnu vlast kao veliki veziri, kakvi sultani!“ Tako je samo u periodu od 1543. do 1612. Godine, Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.
DUŠEK ZA KAŠIKU: U Srbiji nikad ranije nije postajala ni naznaka da bi ovakvo Društvo prijateljstva bilo moguće. U Beogradu živi oko 1.000 Turaka, a pretpostavlja se da ih na Kosovu i Metohiji ima još oko 30.000, mada su mnogi od njih podelili sudbinu komšija Srba. U srpskom jeziku ima oko 8.000 turcizama, a u turskom 1.000 srbizama. Dok smo mi preuzeli od Turaka: inat (čvrsto verovati), organ, dušek, („tuzla“ na turskom znači „so“), Turci su od nas nasledili reči: kašika, dušman…
TURSKA JE ZA SRBE BILA – AMERIKA: U 15. i 16. veku u Srbiji nije bila toliko razvijena svest o naciji. Srpski velikaš nikako nije musavog i dronjavog kmeta doživljavao kao brata po krvi! Vera se menjala kao što se danas menjaju političke stranke, a u islam je masovno prelazilo sitno plemstvo. U srednjem veku Turska je bila isto što i danas Amerika. Turska carevina je u svom sastavu imala 32 zemlje, nikad nije spaljivala veštice, a Jevreji su tu nalazili spas. Prva velika migracija Srba u Tursku odigrala se u vreme Berlinskog kongresa.
ČETIRI JEZIKA ZA IMPERIJU: Naša istorija prećutala je da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila čak četiri jezika: turski (za svakodnevne razgovore), arapski (jezik religije jer je njime napisan „Kuran“), zatim persijski (književni jezik) i – srpski, kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili srpski jer sesmatralo da samo neobrazovani ne govore ovaj jezik.
ŠTA RADI SRPSKO MINISTARSTVO ZA DIJASPORU: U Ministarstvu dijaspore samo znaju gde ima dobre jagnjetine! Ovi naši ambasadori nisu nijednu vizitkartu doneli, a kamoli da su sklopili neki dobar posao. Hrvati su podigli svoju tekstilnu industriju zahvaljujući Turcima, a mi smo tu šansu propustili. I to zbog viza. Niko ne zna da Turčinu za dolazak u Srbiju treba garantno pismo i još da ga čeka prijatelj na aerodromu, inače će ga naši vratiti. Vize su uvedene devedesetih za vreme rata, a njihovo ukidanje vlada još nije stigla da stavi na dnevni red. Ma čak i Turčinu koji ima Šengen treba tranzitna viza kroz Srbiju. Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina.
BEOGRAD U ISTANBULU: Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!
BOSFOR PRE ČIKAGA: Mit o Čikagu kao najvećem „srpskom“ gradu posle Beograda opstao je samo zahvaljujući činjenici da je decenijama bilo politički nekorektno reći da ta titula zapravo pripada Istanbulu. Jer, na obalama Bosfora živi čak tri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora, koje smo vekovima pežorativno nazivali „poturicama“ Naravno, nije reč o klasičnoj emigraciji koju su decenije za nama poterale u pečalbu, već o iseljenicima koji su stotinama godina tamo, islamske vere i turskih imena, ali čvrsto vezani za šaku zemlje sa koje su im pradedovi otišli…
Verujte, čak i čvršće od mnogih od nas koji još stojimo na njoj! Apsolutno su svesni svog porekla, sa neverovatnim ponosom to ističu, smatrajući sebe počastvovanim zbog toga što su im koreni u Srbiji! Pazite, nekima od njih su preci još pre 300, pa i 400 godina naselili te prostore, ali oni i dan-danas govore srpski i svako od njih zna koje je prezime porodica nosila i koja je krsna slava kuće bila…
DEVET MILIONA U REZERVI: Ako vam je frapantna brojka od tri miliona u Istanbulu, šta reći na podatak da je to tek trećina od ukupnog broja koliko ih je u Turskoj?! Govorimo o devet miliona duša, a to nije moja pretpostavka, već podatak, nešto o čemu se ovde ćuti. Govorimo o „armiji“ u najmanju ruku velikih prijatelja Srbije, koji bi i te kako mogli da nam pomognu. Što je najvažnije – to i žele. Međutim… E, to „međutim“ je upravo ono što nas je kroz istoriju skupo koštalo! Za ovdašnje vlasti ti ljudi nikada nisu bili smatrani srpskim iseljenicima zbog dogme da su Srbi samo oni pravoslavne vere. Zato što je to i dalje tabu tema i jeretičko pitanje, danas i imamo naciju Bošnjaka. Možda bi i karta Hrvatske danas bila drastično drugačija da je dozvoljeno izjasniti se kao Srbin katolik?!
KARADŽIĆ U BAJRAM PAŠI: Obilazeći svojevremeno jednu od najvećih istanbulskih opština Bajram paša i razgovarajući sa ljudima koji u njoj žive, a 90 odsto od 350.000 koliko ih ima je našeg porekla, prišao mi je čovek da mi ponosno kaže da su se njegovi nekada davno prezivali Karadžić i da zna koju su slavu slavili, da sa generacije na generaciju prenose srpski jezik i da mu nikada neće biti jasno zbog čega ne može da bude ono što smo pomenuli – Srbin musliman?! Razgovarao sam sa ljudima koji potenciraju da su iz: „Aski Srbistana“, što u prevodu znači: Stare Srbije. Pitam ih znaju li odakle su tačno poreklom, a oni uglas: „Skoplje“ – nastavlja da nas šokira naš sagovornik.
VEZIRI, EKONOMSKA ŠANSA: Korpusu potencijalnih lobista, jakih privrednika spremnih da ulažu, uopšte ljudi koji su više nego voljni da na svaki način pomognu državi u kojoj su im koreni. A, 95 odsto naših Istanbulaca su u najmanju ruku dobrostojeće zanatlije i uspešni privrednici, čija preduzeća zapošljavaju i po nekoliko stotina ljudi. Koliko su tamo cenjeni govori i podatak da se deo Istanbula, omiljeno izletište, zove „Beogradska šuma“. Jedna od svega četiri kapije na nekadašnjem bedemu oko grada nosi ime „Beogradska“, ali… A šta ćemo sa činjenicom da je čak 13 velikih vezira bilo sa naših prostora?!
Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina – priča Milosavljević, čije društvo svakodnevno dobija ponude za poslovnu saradnju s turskim firmama.
Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!
Još je kralj Aleksandar Karađorđević izjavio da su Srbi izmirili sve račune sa Turskom 1912, pa ubuduće sa njima možemo biti samo prijatelji. To, ipak, niko nije uzeo za ozbiljno do pre pet godina. Teza da je 500 godina dug prinudni brak Srba i Turaka ostavio za posledicu predrasudu da su nam Turci najveći neprijatelji, bila je inspirativna za Milosavljevića, čije izjave prenosimo in vivo, u celini celosti.
KO JE KOGA JAHAO: Jednom sam rekao jednom profesoru iz Ankare da je dovoljno što su nas jahali više od 400 godina, a on mi je odbrusio: „Pitanje je ko je koga tu jahao, vi Srbi ste imali izvršnu vlast kao veliki veziri, kakvi sultani!“ Tako je samo u periodu od 1543. do 1612. Godine, Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.
DUŠEK ZA KAŠIKU: U Srbiji nikad ranije nije postajala ni naznaka da bi ovakvo Društvo prijateljstva bilo moguće. U Beogradu živi oko 1.000 Turaka, a pretpostavlja se da ih na Kosovu i Metohiji ima još oko 30.000, mada su mnogi od njih podelili sudbinu komšija Srba. U srpskom jeziku ima oko 8.000 turcizama, a u turskom 1.000 srbizama. Dok smo mi preuzeli od Turaka: inat (čvrsto verovati), organ, dušek, („tuzla“ na turskom znači „so“), Turci su od nas nasledili reči: kašika, dušman…
TURSKA JE ZA SRBE BILA – AMERIKA: U 15. i 16. veku u Srbiji nije bila toliko razvijena svest o naciji. Srpski velikaš nikako nije musavog i dronjavog kmeta doživljavao kao brata po krvi! Vera se menjala kao što se danas menjaju političke stranke, a u islam je masovno prelazilo sitno plemstvo. U srednjem veku Turska je bila isto što i danas Amerika. Turska carevina je u svom sastavu imala 32 zemlje, nikad nije spaljivala veštice, a Jevreji su tu nalazili spas. Prva velika migracija Srba u Tursku odigrala se u vreme Berlinskog kongresa.
ČETIRI JEZIKA ZA IMPERIJU: Naša istorija prećutala je da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila čak četiri jezika: turski (za svakodnevne razgovore), arapski (jezik religije jer je njime napisan „Kuran“), zatim persijski (književni jezik) i – srpski, kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili srpski jer sesmatralo da samo neobrazovani ne govore ovaj jezik.
ŠTA RADI SRPSKO MINISTARSTVO ZA DIJASPORU: U Ministarstvu dijaspore samo znaju gde ima dobre jagnjetine! Ovi naši ambasadori nisu nijednu vizitkartu doneli, a kamoli da su sklopili neki dobar posao. Hrvati su podigli svoju tekstilnu industriju zahvaljujući Turcima, a mi smo tu šansu propustili. I to zbog viza. Niko ne zna da Turčinu za dolazak u Srbiju treba garantno pismo i još da ga čeka prijatelj na aerodromu, inače će ga naši vratiti. Vize su uvedene devedesetih za vreme rata, a njihovo ukidanje vlada još nije stigla da stavi na dnevni red. Ma čak i Turčinu koji ima Šengen treba tranzitna viza kroz Srbiju. Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina.
BEOGRAD U ISTANBULU: Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!
BOSFOR PRE ČIKAGA: Mit o Čikagu kao najvećem „srpskom“ gradu posle Beograda opstao je samo zahvaljujući činjenici da je decenijama bilo politički nekorektno reći da ta titula zapravo pripada Istanbulu. Jer, na obalama Bosfora živi čak tri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora, koje smo vekovima pežorativno nazivali „poturicama“ Naravno, nije reč o klasičnoj emigraciji koju su decenije za nama poterale u pečalbu, već o iseljenicima koji su stotinama godina tamo, islamske vere i turskih imena, ali čvrsto vezani za šaku zemlje sa koje su im pradedovi otišli…
Verujte, čak i čvršće od mnogih od nas koji još stojimo na njoj! Apsolutno su svesni svog porekla, sa neverovatnim ponosom to ističu, smatrajući sebe počastvovanim zbog toga što su im koreni u Srbiji! Pazite, nekima od njih su preci još pre 300, pa i 400 godina naselili te prostore, ali oni i dan-danas govore srpski i svako od njih zna koje je prezime porodica nosila i koja je krsna slava kuće bila…
DEVET MILIONA U REZERVI: Ako vam je frapantna brojka od tri miliona u Istanbulu, šta reći na podatak da je to tek trećina od ukupnog broja koliko ih je u Turskoj?! Govorimo o devet miliona duša, a to nije moja pretpostavka, već podatak, nešto o čemu se ovde ćuti. Govorimo o „armiji“ u najmanju ruku velikih prijatelja Srbije, koji bi i te kako mogli da nam pomognu. Što je najvažnije – to i žele. Međutim… E, to „međutim“ je upravo ono što nas je kroz istoriju skupo koštalo! Za ovdašnje vlasti ti ljudi nikada nisu bili smatrani srpskim iseljenicima zbog dogme da su Srbi samo oni pravoslavne vere. Zato što je to i dalje tabu tema i jeretičko pitanje, danas i imamo naciju Bošnjaka. Možda bi i karta Hrvatske danas bila drastično drugačija da je dozvoljeno izjasniti se kao Srbin katolik?!
KARADŽIĆ U BAJRAM PAŠI: Obilazeći svojevremeno jednu od najvećih istanbulskih opština Bajram paša i razgovarajući sa ljudima koji u njoj žive, a 90 odsto od 350.000 koliko ih ima je našeg porekla, prišao mi je čovek da mi ponosno kaže da su se njegovi nekada davno prezivali Karadžić i da zna koju su slavu slavili, da sa generacije na generaciju prenose srpski jezik i da mu nikada neće biti jasno zbog čega ne može da bude ono što smo pomenuli – Srbin musliman?! Razgovarao sam sa ljudima koji potenciraju da su iz: „Aski Srbistana“, što u prevodu znači: Stare Srbije. Pitam ih znaju li odakle su tačno poreklom, a oni uglas: „Skoplje“ – nastavlja da nas šokira naš sagovornik.
VEZIRI, EKONOMSKA ŠANSA: Korpusu potencijalnih lobista, jakih privrednika spremnih da ulažu, uopšte ljudi koji su više nego voljni da na svaki način pomognu državi u kojoj su im koreni. A, 95 odsto naših Istanbulaca su u najmanju ruku dobrostojeće zanatlije i uspešni privrednici, čija preduzeća zapošljavaju i po nekoliko stotina ljudi. Koliko su tamo cenjeni govori i podatak da se deo Istanbula, omiljeno izletište, zove „Beogradska šuma“. Jedna od svega četiri kapije na nekadašnjem bedemu oko grada nosi ime „Beogradska“, ali… A šta ćemo sa činjenicom da je čak 13 velikih vezira bilo sa naših prostora?!
Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina – priča Milosavljević, čije društvo svakodnevno dobija ponude za poslovnu saradnju s turskim firmama.
Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!