ИСТОРИЈА СРБА СРПСКИХ - ЈУГОСЛОВЕНСКИХ - ЗЕМАЉА,(одломак)

[marsovac]

Стара српска племена у данашњој Италији



Од искона и пре доласка и насеобина грчких у Сицилији и т.д. пре доласка Римљана и Гала и њихових држава, живио је скоро у целој данашњој Италији, као коренски и једини народ српски и то у облику ових својих племена:

1. Горнићи - Hernici - живили су по свим бреговима око данашњег Рима и његових равница, од куда су се тако и прозвали - et rascida rivis Hernica saxa colunt - као што сведочи Виргилије. Но да он и не каже да они живе по планинама, ипак нам и само име Hernici рим. и елинско Gernicoi то сведочи. У њих је био град Korventa по Дионизију Галикарнаском, дакле Хрвата. У њих је такође био град недалеко од Пренесте - Praenesta, Ора, Ороја, т.ј. Орахова, Раковица.

2. Aequi Volani, живили су међу Горнићима, Сабинима (čuveni reljef ,,Otmica Sabinjanki ''), или Сарбинима и Марсима граничећи се са Лабићима - Labici - и имали су градове: у племена Вољанићи, Вољан међу Цренестом и Лавицом или Главицом - Lavica - На 407. г. пре Христа од њих је Нума узео млога устројства за Латињане.

3. Вољићи - Volsci - са градовима: Апула, Приверна - Priverna, Антум - Antium, Велитра, Оста, Полушка, Кориола, Веруга, артана, Фабратерна, Корита и т.д. од којих скоро сви носе чиста српска још и данашња имена.

4. Раци - Raeci, Raci или Рашићи, Решићи - живили су заједно са Аргирусцима - Argуrusci - Страбон их урачунава међу народе Лациума. Градови су им били у Ратула: Adria - Јадрија, Јадар.

5. Русели, Рутули и Лабићи - Labici - који су живили на 120 стадија од Рима и имали су главни град Lavicum или Главица.

6. Обрићи - Ombrici - најстарије племе у Италији, које је се простирало од Тибра до Јадранског мора. Њих су покорили Лиди досељеници из Мале Азије. Главни градови били су им: Равена на реци Бодашу - Bodesos, Сарсина - Arimina - Јаримна на реци Пруси, Сена до долазка Гала, а пошто ови покорише то српско племе назва се Сеногалија, - Tuder - Туђар, Харна - Narna, на реци Нори, Отрикол, на Тибру, - Esina - Јасена Доља, Патала, Свила, Сваша - Svasa, Svila - т.ј. Вила Trebia - Требињ, Оштра - Ostra - Солина, Кура, Криновола, Витала, Видена, Турокола, Бутрима, Нара, Мутина, Падина, Матора, Вељеја, Сабина, - Sabini - или Сабрини били су такође племе Обрића, као што вели Дионизије Галик: Плиније зове их Savini тј. Савићи у којих је језеро Веља - Veliae. Од њих произлазе Picentini и Samnitae, а од ових последњих Лучани и Брети - Lucani, Bretii - Самнити се зову још и Sabelli и Sauniti. Близу Орића живили су Picentini, а у Дуљеби некада су основали Анкону. Градови су им: Јадра, Матра р.пред. н. план: Треја - Клвана и Чубра - Klvana, Cupra.

7. Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а Виргилије назива их Marubii и земљу њихову Marubia - т. Морављани, Моравија - главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva - Морава, Кућина - Cutina и т.д. у Самнићана је био град Језернија - Aesernia - Бојана, Темна, Пауна - Pauna - Вертана река, Лај, а у Брута: Темеша, Међма или Међа = Medma - Голеч р: Сила, Шума, Кремена, Коња - Koenys и река Кратај.

8. У племена Орунићи - Aurunci - глав. град Кора, који је се доцније прозвао Suessa, а кад су их прогнали, са својих места, Sidoceni, прозове се Aurunca, од куда је и име тога племена. У Јапигији живили су: Салетини - Salentini и Калабри, а градови су: Авлона, Кротона, Бар, Веречија, Рођа - Rhoda или Руда, Лапа, Салепа, Сила, Буква, Темебела, Борка, Страбела, Силена, Загра и Венуша припадајући племену Давни - - Davni.

9. Опићи - Opici - старо и многољудно племе српског народа, које је живело по равницима Италије, тако званом у Римљана Camponiа. У њих је било 12. градова, међу којима понајзнатнији је: Колација, Атина, Калена, Кора и река Сава. Опиће су из њихових земаља изгнали Тирени. Од свих племена српских они су се најпосле полатинили, као што нам сведоче старе паметаристе, које говоре : да су Опићи још и до половине I века по Христу говорили својим, за Римљане, и њихов народ, туђим језиком. Међу њима је било једно племе које је се звало Пољани — Poligni. —

10. Тирени и Етрусци. Племе Лида из Мале — Азије преселило је се у Италију под својим вођом, који је се звао Тирен, од куда се и то племе тако прозове, а доцније опет прозове се исто Лидско, или Тиренско племе, Етрусцима, или Ерусцима. Ерама нашим, са своје земље, у коју су се у Италији населили. Око 600 год. пре Христа, галска племена Боја и Лингона отму им земље и градове, а кад опет ове Римљани 183 год. пре Христа победе, наместе своје колоне у овој земљи; те се тако и прелију староседиоци у римски народ. Земља је се овог племена српског народа купала међу два мора, а кад у срцу њеном Римљани оснују свој Рим, тада се раздели у две половине и тиме још више ослаби. Силу Ерића увеличавали су ушав у састав њихов, преко триста градова Обрићских, од којих смо неке горе споменули. Међу градовима понајзнатнији су били: Кремона, Берон, Брест, Ком, Видена 40. стадија од Рима. Племе Видена сачувало је свој језик до Стробона. Веја огроман град, ког су Римљани 10 год. држали у обсади. Кад је Ромул освојио овај град, и заробивши војводу племена Венетског — Venetani — вукао га је са осталим заробљеницима по свом Риму заповедивши, да се виче: „Срби су — Sardi, одређени да се продају." Овај је се обичај празновао сваке године и овако исто још за живота Плутархова. Градишка — Gradiska Сареба т. ј. Срба — Sareba — близу Веје, Хвалишка међу Римом и Отроколом — Jaliska. Тако је се звало и племе које је насељавало Хвалишку или Фалишку, као што се говори још и данас фалити у место хвалити. Влшинија град и племе, Цера — Caera — Грци, као и свуда доводе му име од Caide, добар дан здравствуј, доказујући, да су им тако одговорили народи у њему и око њега живећи, кад су туда прошле колонисте Грчке и назвале им бога; те се и град тај од тог доба тако прозвао. Цер је постао још онда кад Грци нису ни видели Европе, а камо ли Италије. На 384 год. до Христа Дионизије цар Сиракузски — Грк — оплачка га и однесе више од 1000 таланта блага. Перуша, Кротона, која је се пређе називала, Котарна, Ареција, Коса. Косаја припада племену Volki, Volcinti т. ј. Вуковићима. Овај је град био основан на једној коси, или једном огранку планине, коју је омивало море. Римљани, пошто су овим градом завладали, населили су своју у њему колону. — Cosa volscientium a populo Romano deducta. —Међу Косом и Градишком Страбон напомиње место Rhgiobilla где је негда био град Малет — Malaetos. — Око 388 год. Римљани утамане град Вук, Вукић, а 8000 душа одведу, по свом обичају, у робство и разпродаду. Тако су чинили и са осталим срп. племенима и народима, који су долазили у додир с њима, што нећемо због кратког времена описивати. Лука, Луна, Селена, Видина Поплана — Poplana, Вјетлана — Vetlana — Вада при утоку Ћекине — Haecina, Ђетине у море и т. д. а реке су: Мокра, Арна, иди Јарна, Ђетиња, Србица, — Umbra, Sumbra — Тим, Клен, Лаба, доцније Тибар, Мутна, Јаникол пл: — Јanikola.

11. Раци, Реци, Рети и т. д. као што веди Плиније — Plin. III 24. — постали су од Рашића. Они су одавна изгнани из своје домовине Галима. Ти Ерићи под својим вођом — duce Rhaeto — Рашком населе се у гудурама Алпијских планина. Рашка и Винделикија по Страбону почињала се је од саме Италије па даље преко планина на југ. Земља та Рашка, дели се на две половине Рашку и Винделикију или Срболехију — Винд Венд и т.д. значи: Срб, Србин, Ликија Лекија и т. д. — Међу племенима која насељавају ове две земље најзнатнија су:

12. Заљеси — Salasi— за које је 143 год. пре Христа нападао конзул Апије Пулхер, но је у тој битци, изгубио 5000 војника и био разбијен. Император Август побједивши их прода по свом римском обичају, као и у другим пок: местима преко 36000 у робство, а 8000 узме у своје легионе. У земљи тих Заљесића појави се такође римска колона под именом: ''Augusta Praetoria Salassorum''.

13. Лепонићи — Lepontii — којима Плиније прибројава Vibere живеће при извору Роне. Главно место у Лепонића била је Усћа — Uscela — Још се и данас, на девом утоку Роне у Жењевско језеро, налази и место које се зове Градац — Gradetz напротив Sitten - а, у ком су негда живили Лепонићи, и даље Brieg, Chur, Prada, Strada, Maloia, Zernez — Црвац — Misok, Chamuta, Sura, Rogatz— Рогач, — а планине су још и данас, као и ова горња места, задржале стара српска имена и то: Црнобрег — Cernesberg и т. д.

14. Камуни — Kamuni — при реци Ogli, Котванићи — Kottanitii— Триумаодини, — Триподићи Верјаги — Veragri и остала млога племена, од којих су у неких имена ако изопачена, да се немогу разумети. А у Срболехији живила су ова племента српска:

15. Likatii — Ликићи, или Лекићи, живели су око реке Леха, од које су и име добили. Главни град звао им је се Avgusta Vindelicorum т. ј. град основан импер. Августом у земљи Срба и Синда.

16. Клавтинићи — Klavtinatii — живили су око дан: Ина и прозвани су били у надписима, у част Августу, Katanates.

17. Брегићи — Brigantii(Фриги) — живили су око дан: Констанцског и Боденског језера, са главним градом истог имена, који се звао и Bregenz, као и Констанцско језеро Lacus Venetus.

18. Даље, јадни и чемерни Сиромашићи Venones, или Venesci, Венићи живили су у самим провалиама Алпијских планина, међу којима још и дан. данашњи једна се у Швајцарској зове Val Venosco. Ови су исти живили при извору Рајне под именом Vendes, Vendelices са градом Vindonisra — Србониша — дан: Vindisch.

19.Тридентићи живили су око Адиџе реке, Стони, или Стенићи, Stoni — сјеверно од језера Lacus Benacus дан. lago di Garda.

20. Даље још Љубићи — Libyci — Око Вероне и данас ова имена показују да су ту негда живили Срби, као : Славина, Луга, Бојан, Паљани, Славино ди Марко разв: Прун, Вале, Пленина - Планина, Турија , Луган, Сирмио — Срем, Речан, Гуголага, Кијево, Мочуга, Повељана , Мужикона, Струга, Рубана, Орзере, Ошењега, Валдонега, Град, Лех, Домајара, Верига, Мазурега, Тредеспина, Ортигора, Сало, Паји, Засама, Варана.

Напослетку, и сам Линц данашњи звао је се Lentia иди Летија, Чепана, Руда, Туда, Летова јез: Плесо, Шар пл. Битурица р. Секана р. Лува р. Родар, Сабер р. Милан, Миличак, Коњ.

Но не само на југ од Дунава, него и на сјевер од овога живила су некада србска племена, као што сведочи, још у 8. веку по Христу цела област на Мајни под именом: Regione Slavorum juxtu ripam flumine Moin. Ово нам сведоче и сама тада бивша имена места, као : Голахова, Ипогова, Панчево — Banzhova, Салгова, Баригин, Тареша, Клч, Раткова, Дурнин, Дуригин, Маталаги, Хлстково, Стрева, Матакова, Милићан, Суликова, Рјечин, Тргова, Бара, Речић, Слапац, Цигуљин, Јастов и реке : Итица, Вирага, — дан: Verr, Врага — д. Aurach Вила, Салца, Чубара, Рота, Велина, Луг, Буда, Ветрова, Луганова, Паженца, Ишанишка.

Сам дан. Салцбург звао је се Салцкова, а Ратисбона, Радопана. У Тирингији још и данас једна река носи име Sarbecz, Ludvigora и Slavica т. ј. Србач, Љутогора и Славица. Баба планина — Babae montes од куда је прво постао Бабин брег, Babenberg, па после тек дан. Бамберг.
Утица р. Трубежа, Совача, Бјељак, Нартово, Мутово, Солца, Мачиха, Прама р. Брама, Варница, Бара, Морданова, Калчуга, Врница, Брента, Јаково, Баригин, Брег, Дверигово, Јастево, Рогово.

У данашњој Италији око Кома, налази се планина Црнова — Cernobio, и речица Брегија даље: Медвица, Дол, Мир, Стра, Мовата, Милица. У дан. венецијанском краљевству Сача р. Море, Славини — More di Schavani. Одера, Град: Медвак, Брента, Бурјан, Морана, Ливенца, Плава, Сила, Јара, Моречан, Баба, Мосорбо, Бабина, Тврђе, Малакера, Малагуња, Налега, а у Тиролској: Србоматра — Виндишматра, Брегенц, — Брег, Блуденц, Бреганица, Црнавац, Греден, Камина, Кладенац, Пештера, Мала, Клеш, Лана, Ликача, Влтов.

У Швајцарији још и дан данас: Виндиш, Градац, Кур, Полесје, Љес, Бјела, Белич, Беленец, Чернец, Дело, Луг, Луганац, Дубин, Кременице, Лужани, Копина, Замолић, Меч, Руденец, Даледи, Хорванта, Веспрован, Ташна, Висоја, Ставјач, Ветран, Просто, Кунице, Полич, Србашко, Мутенец, Брусин, Зелин, Црлице, Неслов, Паслов, Костнице. У Баварији још и ова: Виден, Бидач, Видо, Бранебург, Бурин, Крајбург, Дољнич, Кућа, Мир, Глерић, Глон, Лек Планеч, Требић, Трезвић, Горић, Дражинић и т. д.
Ово још јасније тврди типографија Славена: у Тибингену, која је око 1550 год. печатала књиге на Славенском језику око чега је се трудио пастор Трубер из Кемптена у Старој Срболехији, и био обећао ове превести: „на Хрватски језик на ком — по мишљењу његовом — говоре Далматинци, Бошњаци и Срби „чак до Цариграда''.


10. Енети, или Венети, Венди млогољудно српско племе

Ово племе је за се састављало одвојену и засебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у Малој Азији тако и у Италији, као и о срп. племенима на данашњем Српском, сада тако званом Балканском, Тропољу, која ће се побројати, Г. Гиљфердинг у свом делу: „Древни Перун, Историјски Словен" прештампаном из Весника Европе 1808 године — држи да су то била племена, којих видимо остатке у данашњим Шкипима и Власима. Циљ и правац Г. Гиљфердинга јасније се још види у „Писма о историји Сербов и Болгар" у којима хоће на силу бога; све Србе, и остала српска племена да «обугари, мешајући непрестано и бркајући српска племена покорена Хуно-Финском расом Бугара и Авара са именима ових хуно-турских чорда и иноплеменика. У целом том његовом делцу или боље пропагандској брошуруци, јасно се види политика и њени назори, о којој ћемо кад доспемо прозборити, а сада је доста да кажемо: да се том књижицом циља на уједињење свију словенских племена у један огроман колос — руски, па се ради тога изврћу научне ствари и од науке гради карикатура, и грдило само да се постигну политичке целине. Овде се заборавља: да политика иде својим путем, а наука својим, и да није сљедство неслагања политичких циљева са науком, да се ове не могу постићи.

Прича се: да су се Енети, или Венети, Венди, населили у Италији после пада Троје. Сви су туђини и најстарији писаоци говорили и писали о овоме, но г. Гиљфердинг их побија. Скимон Хиоски говорећи о Венетима напомиње, да су имали 40. градова, а не побројава их. А да су Венети или Венди један и исти народ са Енетима малоазијским, Брезима (Фризима, Фригима), Тројанцима, Пафлагоњанама и т. д. јемчи нам тај исти Схимне Хиоски, који вели: ''Henetorum vero quinquaginta urbes in illo sitae ad intimam partem. Duos transgressos esse aiunt, ex Paphlagonum regione habitasque circa Adriam. Heneti finitimi sunt Thraces, Jistri dicti'' — ,,Они су од вајкада заузимали сво данашње тако звано млетачко краљевство, и преко овога — колико долази — од Алпијских планина па до реке Пада и од Јадранског мора па до Истрије и Гардског језера.''
На Србe су нападали разни народи и то од прилике, на 400 год. пре Христа Гали, на 303. Спартанци а 186. год. пре Христа су их били баш сасвим покорели Римљани.

Међу градовима најзнатнији је био: Патавија, Спина, Алтинум, Адрија дан: Атри, Белуна, Вечета, Град, Видна, — Видин, Видена Целина, Равена. Падва река, а у ову су се сливале: Треба, Тара, Штира, Тичина, и даље реке: Плава, Боденка, Сила, Медвак, Натиса, Тура, Ливена, Залив тако звани код Равене Ватрена. ''Vatreni dicitur'' вели Плиније, Срем обл: и т. д. Да су одиста свуда туда живила чиста српска племена, као и по свој данашњој Аустријској царевини, ми ћемо, колико нам време и место допушта, ниже навести доказе, а сада овде стављамо само још нека имена места и т. д. која су била чиста српска у свој данашњој Аустрији и која су ту од искона и до доласка и покорења Римљанима и осталих скоро и до данас остала.
Тако у: — Tabula Jtineraria Peutingeriana - Поштанској таблици састављеној око 150 и неколико год. после Христа — и у Tabula Jtineraria Antonini — Путопис-у, који указује на све путове римске импер. у 4 веку — можемо их најбоље видети какви су народи живили у Ст. Винделикији — Срболехији - Норици, Крајини, Венецији, Панонији, Рашкој и т. д. 1. Пут у Рашкој или Рацији, Рецији и Винделикији. Ту се налазе ови градови: Кура, Међа, Клунија — Клонија, Бреганција, долази од брег, Таргент на месту дан: Lindau, а долази од трг, тржиште и т. д. Касилака, Вјака, Новоје, Рапа, Августа Винделикорум, при уливу Врта у Лех, Домаша град Лехића, Августа на Срболехији била је зато основана, да заграђује пут нападају немачких племена у бивше српске, а тада римске области.
Нова па р: Леки дан: Lechfeld — т. ј. поље Лекића — Ободјак на р: Ковељку, Скорбља, Чарнић, од черни, црни итд. Вељедена, а даље по Дунаву: Виндониша, Србониша п т. д. Бригопана на р. Брежици, Самолука, Септемјаци, Лозодика, Међана — Mediana, Лејнача , Биричана — Вiricjana, Ветањана, Драчвина, од драти, борити се, Вјана, или Вјена и Пањана, Радостпана — Radospana, Сербидора, — Serviodura, Радосапа, Вељача, Труса, Веска, веска, вес село — Братанана — Вratanana, Изинишча, Бедајо, Бедако. У Крајини: Литана, Лончиум, Сетата, Јавор, -дан. Салцбург, Лачјака, Трголапа, Овилаба, Овилава, Јовача, Станако, Ловјача, Наморе — Namore — Триђисама, т. ј. Триждисама, Комагена, Вињдобона — дан. Беч. Кроз Норик (од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Сијантика, Вируна , Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета — име лица — Сербјано т. ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треба, Кора, Медула, Болеч - Boles, Камена, Кремена, Матуша, и т.д...

Зар стара српска, а сада славенска племена, не могу основати једно цело славенско спољно укупно, међу собом унутра раздељено тело под данашњим именима својим, него им ваља примати име Арији, — љубазни, и т. д. и још које друго кад је то име парско и управо немачких народа?
Зар вајно спољно словенско племенско ујединење не може у свом језику наћи за се име, но му треба туђе недоношче?
И сувуше смо на себи носили туђинштине. Нек јој је једном крај!

Зар да се постигну политички циљеви оних који и дању и ноћу сањају о уништењу имена Срба, треба нам сада да се најпре прозовемо Персо-Немцима, па онда по милости тек таквих научењака да добијемо име Руса? Ту нема науке, нема братства, нема љубави, нема срдачности, нема правде и начела, кад се непрестано утамањују Срби у Правој - Старој - Србији Маћедонији, Албанијама и т. д. а натура се свуда и сваком месту бугаризам? Мисли ли се да смо ми марва и стока, која ништа не види и не зна; мисли ли се икада о нашој љубави правој, о нашем правом братству, којег има спрам нашег братског народа руског, спрам његове огромне славне државе, спрам његова великог и Белог Цара, што све опевамо и у нашим народннм песмама, умећући их одма после Бога и његових светих , — спрам свега што је руско по крви и души, и не да ли ће се тим неправедностима довести до тога да се поколебамо у томе и да не постанемо, уз инат, који у Срба подпуно влада, још једна Пруска и Ђерманија уместо на Лаби и Рајни на Дунаву и Сави, у место на Балтијском и Немачком на Јадранском и Јонском мору и т. д? Хоће да се спрам нас сада овде то што бијаху Пољаци спрам ђерманских Срба; хоће ли се од браће и пријатеља најрођеније, најверније и искреније браће, своје или се хоћу туђини и не своји? На ово нека одговоре сви они који до сада радише и раде: „да се распростре народност Волошско Руска — Бугарска — на рачун српске и т. д.'. Ми остављамо овде и г. Гиљфердинга и његове присталице, уздајући се подпуно у високу и мудру владу, у свестан и братски нам народ руски, да ће већ једном погледати на нас, не као: на Пољаке и Дајчере, Немце и Тевтоне, враге и угњетатеље Болгарске; но као на браћу и праве пријатеље, које баш СВИ угњатавају гоне, утамањују и упропашћавају због њихова добра срца, немарљивости и лакомислености, због искрености и простодушја.

Нама не беше место да се удаљавамо од предмета; потомство ће имати места да нас осуђује за ово, но кад разбере наше стање, држимо да ће нас оправдати. А ништа му друго за ово не треба но да прогледа све данашње списе, па да се увери: да Срба и нема више,—по мишљењу ових — до овде у Србији, Босни и Ерцеговини.
Ето, овде је Србија, овде царевина бивша наша, овде Патријаршија, овде престолнице наше, овде народ онај, што све то створи и изгуби. Једном речју: овде је све и свја, а чим пређете границу данашње кнежевине, тамо ? . . . тамо су : Болгари и у Самокову и Нишу, и Пироту и Пећи, и Призрену и Дибра, и Охриду и Прилепу, и у Битољу и Костуру, и у Радовићу и Петрићу, и у Скопљу и Велесу, и у Куманову и у Врани, и Штипу и Берковцу, и т. д. То је све Болгарско: и вера и народ, и језик и црква, и обичаји и земља, и задужбине целе и разорене, и свеци и несвеци, и умови и тела, и реке и планине. Све је то Болгарија и Болгарска, нема нигде и ништа српског.
Што ово говоре Турци и други туђини они бар имају својих рачуна, а што нека наша назови браћа чине не разумемо, премда сами мисле да имају рачуна, али се варају јер: они под именом неких рачуна стварају збрке и нерачуне, који ће за нас бити рђави, а и за њих не најбољи, кад се једном отуђимо и пропаднемо.

Но доста, нека иду те мисли, те несреће, нека нам се не позлеђују ране и од свога најрођенијег и по телу и души; те и прелазимо на пропало наше. —

Anunaki