29-06-2013, 04:57 PM
Многи српски противници тврдили су и још увек тврде да српско име долази нашем народу од имена земље Србије, замењујући тако узрок и последицу. Још су се многи трудили да Србин долази од латинске речи „сервус“ која значи „роб“, јер они сматрају да су Срби увек били ропски народ. Ову теорију је први лансирао византински цар Константин Порфирогенет. Највећи српски историчар Јован Рајић у својој књизи Историја Срба (Беч 1794 год.) пише на страницама 149-192: „Неки стари аутори доводе порекло имена српског од Хумских Срба, а други од Србата - Сармата, трећи од реке Сербице између Тигра и Еуфрата у Месапотамији. Други аутори му траже порекло у речи „собрање“, због, сабор или од речи север, јер је прастара Отаџбина Срба била данашња Сибирија.“ Чешки историчар Павле Шафарик каже о пореклу имена Србин: „Сви изопачени облици српког имена Сурб, Сјарб, Себр, Себрин, Сибр, Сибрин, Серб, Срб, Србин су разни облици једнод истог имена Србин, а та реч значи порођај, рођак, род, народ, као и латинско генс, нацио, као и индијско серим, што опет значи“ народ исте крви и једног имена“. Руски историчар Велтман у делу „Атила и Руси“: .... Име Србин од старине се односило на војнички, ратнички сталеж у Русији и то име „Срб“ значи војника, храбра човека, који се вечно бори и од ког су постали сви данашњи козаци у Русији“... И дан данас у Русији око реке Волге реч „сербо“ значи породицу, род, својту, код Бјелоруса реч „Сарб или Сјарб“ значи силу, множину великог народа исте крви и истог језика, а код Украјинаца реч „сирбин“ значи господовати. У Турској све до пропасти њеног царства у Европи било је забрањено Србе називати Србима, јер у Турака реч „сирб“ и „серб“, значи народ једног колена, храбар, убојит и непокоран. А у старих Перзијанаца реч „сарб“ значи главу, првенство, старешинство. Код Арапа, Халдејаца и чивута реч „Срб“ значи слободна човека, јунака, непокорног. А и у праоцу свих индоевропских језика, у старом санкритском језику реч „ себх“ значи семе, колено и род. Треба се осврнути и на име Влах који неки писци Србима и које се било одомаћило у Турској и прихваћено од Хрвата. Влах је старо име и означава човека туђинца. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре Христа и ти су Келти касније изумрели. Касније се Влах звао ваки ратар или пастир. Кад су Турци покорили српску државу, Срби су се повукли у планине и бавили се сточарством и тако су добили име Влах. Влах значи занимање а не народност. Данас се Власима зову Румуни. Србима се код неких старих историчара даје име Рац. Име Рац је новог порекла и значи човека из Рашке, а Рашка је била главна српска област по доласку на Балкан. Када се узму у обзир сви називи имена Србин у страним језицима, долазимо до закључка да они значе огромност, силу, својту, род, множину једног народа, једне крви и једног колена. Кад је српски народ дао себи то име, он је већ морао бити у поседу тих особина, а баш то доказују многи најстарији документи многих народа. Ево шта према историји чувеног Јоахима – Историја народа средње Азије, вели кинески погранични гуверенер Хја Ју, 160 година пре Христа у летопису сачуваном до данашњег дана: „Срби су од пролећа до јесени тридесет пута нападали на нас и пљачкали. Усуђујем се предложити да изађу све војске из области Јудзеја, да их нападају ван стена и то зими једном, а сваког пролећа по двапут. Одкако су побегли Јуни, осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Имају преко сто хиљада војника, далеко су чувени са своје телесне силе, а и доста просвећени. У њих су коњи бржи од хунских и оружје још оштрије од хунских. Српска племена су још силнија и многобројнија, него што су пре била и већ две године не можемо да измислимо начин, како би смо им доскочили...“ А четири века раније, славни македонски цар Александар Велики поклања српским племенима многе земље у средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитијим. Још старији грчки класични историчар Херодот, ког и сад сав свет зове „оцем историје“, говорио је о Србима да су један од највећих народа на свету. На приговоре да Херодот и цар Александар Велики говоре о Словенима и о Трачанима, а не искључиво о Србима, треба одговорити са мишљењима светских историчара. Херодот већином Србе назива Трачанима, други их зову Ските и Сармате, међу Готе и Хуне, Аваре, Венде, Вандале, Трибале, Илирце, а понекад их зову ропским именима Склав, Склавин, Славен. Историчар Шафарик пише дословно: „Име Србин је најстарије, домаће и дубоко укорењено међу свим Словенима, а код странаца ретко употребљивано.“ Херодот под Трачанима свакако подразумевава Србе и потом објашњава свој став: „...Међу Србима од памтивека живело је велико племе, које се називало Рашчани, Раци или Раси. Они су добили то име још из Индије од индијске речи Ракса, што значи црвенорујну боју, која је од памтивека била омиљена српска боја. Исконски Рашчани су су Црвени Срби, којих је било у Русији све до десетог века.“ Ти Срби су у доба Херодота становали у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима се називала и стара Рашка у Тракоји на реци Марици и новија Рашка Немањина. Име Тракија само је замењено српско име Расија, као што Трачани замењени Рашани“... И хрватски историчар др Маретић у својој књизи Славени у прошлости прихваћа ово тврђење на страни 4 исте књиге. Други хрватски историчар Фрањо Рачки у својој књизи Борба јужних Славена дословце вели: „...Код Кедрина је Трибалија „тон топон тон Сербон“ боравиште Срба, јер су Бисантинци именом Трибала често Србе називали“. Грк Халкокондилас вели да су Срби или Трибали изашли из северних руских крајева. Тај исти атински историчар тврди у књизи Хистор Бизант на 14 страни да су Трибали Срби најстарији и највећи народ на свету, он у ствари мисли најстарији од свих словенских народа. У Минхену се налази оригинална немачка хроника писана пре хиљаду и двеста лета, у којој се каже да су Срби тако велико царство (регнум) да су из њих произашли сви словенски народи (Хормајерс Архив, стр. 282-283). Римски историчар Плиније, који је живео у Христово доба, писао је о Србима следеће: „...Срби или Венди су живели око Дона Венеди уз Вислу без прекида“... Као што видимо из свих ових цитата, за Словене у то доба не зна нико, док Србе ређе зову Србима, а више Трачанима, Трбалима, Вендима и Антима. Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд, Арапин Ел Бекри тврде да су ти Срби настањивали велики део Азије и преко Балкана још пре Христовог рођења допирали све до Рима. Хрват др Рачки у својој књизи „Повјест Славена“ на страни 6 и 7 каже: „У почетку називаху се Славени домаћим именом Срби, то јест рођаци, а странци, поготово Немци звали их Вендима или Виндима. Под тим именом зову Славене и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа. Ширењем римског царства добиваху тачније податке о Вендима то јест Србима, а кад је уништена стара римска држава, нестаде домаћег имена Срб, те се оно задржава код полабских и јужних Срба.“ Дакле, име Србин спомињу историчари на хиљаде година пре Христа, а име Словен настало је тек у петом веку после Христа. У то доба Срби су се у свом помицању на Запад сукобили са Германима. Сва српска племена која су могла међусобно да говоре почела су се називати Словенима, а Германе које нису разумели Срби су звали Немцима, јер су за њих они заиста били неми. До тог часа су се сви Словени звали Срби и били су један јединствен народ, заиста један од најмногобројнијих. Ево још једног историјског доказа чехословачког историчара Јана Добровског (Беч, Јарбух 1827): „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена, кад су се српским именом називали сви садашњи Словени, пре него је постало словенско име“. Немачки етнограф Зеринг у својој књизи вели да је прво опште име словена било је Сербли, што значи уједињени. Мађарски историчар гроф Калај о историји првих Срба каже: „По испитивањима најбољих светских умова сво словенски народи у прастаро доба називали су се Срби, а Словени и Анти били су само огранци ове породице. Опште званично име Србин је касније забачено, имена Анти у петом веку по Христу опште нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име Слави, Славни. Док су сви садашњи Словени живели сложно и заједно, они су се звали Сабраћа, Сораби, Сорби, Срби“... Нерешено у историји питање, кад је отпочело цепање до тада јединственог народа Срба, у садашње разне словенске народе. Под једним настало је око рођења Христова, по другим још на седам стотина година пре тога. Хрватски историчар Фрањо Рачки пише у „Повијест Славена“ да Римљани ширењем своје власти ка северу и истоку почеше добивати тачније податке о Србима, које су они називали Вендима. Под тим именом Венди познаваху Грци и Римљани Србе још у седмом веку пре Христа, кад су у то доба из српских крајева код балтичког мора извозили ћилибар. А какви су били ти Срби у шестом веку пре Христа саопштава нам велики руски научењак Александар Гиљфердинг, који у својој историји каже: „Балтички Винди имали су богате и велике градове, просвету, државно уређење и трговину која је достигла такав развитак, да су задивљавали савременике“. Судећи по фактама, да су у то време на бескрајном простору постојале разне државе Срба, које је везао само заједнички језик, а не политичко јединство. Цепање Срба могло је наступити пар хиљада година пре Христа, кад су услед намножености и пренасељености кретали ка новим пределима, новим земљама и новим домовима. Под тим неутврђеним историјским подацима Срби су пре више од две хиљаде и шесто година имали напредну и просвећену државу на балтичком мору. Колико је векова морало проћи, док су Срби из прадомовине индијске дошли до Балтика и тамо створили државу? Интересантно и најболније за наше непријатеље који нам негирају и искривљују историју, у најстаријим писаним историјским споменицима који су сачувани, помиње се само име СРБИН, а нигде Словен. Римски историчар Птоломеј на 150 година после Христа пише о том истом народу и зове га Сербои, да кинески „дворски дневник“ који се је непрекидно писао две хиљаде година и који је и данас сачуван говори о народу Срба. Птоломеј пише да у то доба ти Срби живе у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. На том бескрајном простору од Сибирије до сада Венеције италијанске Венеције живео је српски народ. На таквим даљинама и ширинама у доба кад су прилике саобраћајне биле мале, није никакво чудо, да су поједина племена тог великог српског народа попримала своје посебне особине и обичаје, модулирала свој језик давали себи посебна имена, као што сада имамо у ужем српском народу Личана, Крајишника, Босанаца, Црногораца. Име осталих Словена Руса, Пољака, Чеха за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. Шафарик изричито говори да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума они нису оставили никаквог трага у историји. Д. Јевђовић >>> 1.- http://biblehub.com/genesis/1-1.htm, >>> 2.- Jovan Rajic - Istorija Srba - Scribd www.scribd.com/doc/67639316/Jovan-Rajic-Istorija-Srba
Од: Istinita Istorija Srba od 7.500 godina
Од: Istinita Istorija Srba od 7.500 godina
