16-03-2013, 11:43 PM
Srpska dinastija OSTRIVOJEVICA :
Па ипак, краљ Крепимир ћe изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика победа над византијском војском код Скадра 828 године. ( Треба знати да је Србија обухватала, на југу, целу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као српски град. Град Водена о коме је овде реч налази се данас у делу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола III, сведочи да Византија, све до 807 године, није прелазила на западу даље од Солуна. (9) Цар Никефор I је, захваљујући поморским победама над Фрузима 806 године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне српске пределе све до реке Маће. Победом над царем Михаилом II , 828 године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807 године.
Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са северозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протерао из Србије. (10) Ова победа над Фрузима десила се после победе над Византијом, то јест 829 године, а главна битка је вођена у Истри. (11) Тек после ове победе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ српске војске ослободили фрушке власти 831 године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832 године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свеште-нике који су говорили српски језик. (12) И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тада говорили српским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав.
Српски жупан у западној Славонији, са седиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829-838 г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. (13) Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке.
Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда.
Далматински Хрвати нису имали ни верских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под српском заштитом.
КРАЉ СВЕТОРАД 840-858
Великог краља Крепимира наследио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник српске ратне пловне био је неретвљански војвода Дружак. Већи део српске ратне пловне чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су победили Млечане и протерали их са српских острва.
Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске победе над византиском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по целом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са српском поморском силом и уништио је једну целу арапску ратну пловну 841 године. После ових великих поморских победа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару.
У време владавине краља Светорада имамо неких повести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842 године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.
Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад.
По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизирали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође пореклом из средње Азије и потпуно је страно српском и европском свету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати пореклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека суседна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јесте да су пореклом са тих предела. Изналажење места њиховог порекла у ужем смислу и није предмет ове књиге.
За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845-864 године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто српским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира где се они налазе.
КРАЉ РАДОСЛАВ I 858 – 863
Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотребили краљеву благост, као на пример бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтео да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дело бана Селимира. Часлав је победио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, где га је народ дочекао са великим одушевљењем.(14) Краљ је почео да кори и кажњава војне старешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са чеоником Милутином, хтели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо.
У време владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила III, 858 године, да му пошаље проповедаче који he проповедати народу хришћанство на српском језику. Моравска је била већином покрштена од стране немачких свештеника, који су говорили немачки или латински језик и које народ није волео. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби пореклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један део његових великаша. Солунска браћа су проповедала у Моравској на српском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не веруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"
Уместо употребе србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је -цепање српског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на српски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. (15) И готски епископ Улфила је за црквене и верске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ српског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су против српске клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донели им писменост и веру, У светлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.
КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865
Око годину дана после бегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У време краља Часлава у Панонији је владао неки Влади-слав, као владар панонских Срба. Владислав је намеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864 године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краља Часлава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5 године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме месту где је убијен и Владислав. (16)
Па ипак, краљ Крепимир ћe изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика победа над византијском војском код Скадра 828 године. ( Треба знати да је Србија обухватала, на југу, целу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као српски град. Град Водена о коме је овде реч налази се данас у делу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола III, сведочи да Византија, све до 807 године, није прелазила на западу даље од Солуна. (9) Цар Никефор I је, захваљујући поморским победама над Фрузима 806 године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне српске пределе све до реке Маће. Победом над царем Михаилом II , 828 године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807 године.
Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са северозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протерао из Србије. (10) Ова победа над Фрузима десила се после победе над Византијом, то јест 829 године, а главна битка је вођена у Истри. (11) Тек после ове победе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ српске војске ослободили фрушке власти 831 године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832 године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свеште-нике који су говорили српски језик. (12) И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тада говорили српским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав.
Српски жупан у западној Славонији, са седиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829-838 г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. (13) Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке.
Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда.
Далматински Хрвати нису имали ни верских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под српском заштитом.
КРАЉ СВЕТОРАД 840-858
Великог краља Крепимира наследио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник српске ратне пловне био је неретвљански војвода Дружак. Већи део српске ратне пловне чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су победили Млечане и протерали их са српских острва.
Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске победе над византиском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по целом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са српском поморском силом и уништио је једну целу арапску ратну пловну 841 године. После ових великих поморских победа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару.
У време владавине краља Светорада имамо неких повести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842 године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.
Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад.
По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизирали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође пореклом из средње Азије и потпуно је страно српском и европском свету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати пореклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека суседна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јесте да су пореклом са тих предела. Изналажење места њиховог порекла у ужем смислу и није предмет ове књиге.
За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845-864 године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто српским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира где се они налазе.
КРАЉ РАДОСЛАВ I 858 – 863
Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотребили краљеву благост, као на пример бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтео да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дело бана Селимира. Часлав је победио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, где га је народ дочекао са великим одушевљењем.(14) Краљ је почео да кори и кажњава војне старешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са чеоником Милутином, хтели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо.
У време владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила III, 858 године, да му пошаље проповедаче који he проповедати народу хришћанство на српском језику. Моравска је била већином покрштена од стране немачких свештеника, који су говорили немачки или латински језик и које народ није волео. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби пореклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један део његових великаша. Солунска браћа су проповедала у Моравској на српском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не веруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"
Уместо употребе србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је -цепање српског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на српски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. (15) И готски епископ Улфила је за црквене и верске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ српског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су против српске клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донели им писменост и веру, У светлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.
КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865
Око годину дана после бегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У време краља Часлава у Панонији је владао неки Влади-слав, као владар панонских Срба. Владислав је намеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864 године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краља Часлава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5 године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме месту где је убијен и Владислав. (16)