20-01-2013, 10:16 PM
EVO DA POSTAVIM JEDAN TEKST KOJI SE BAVI TEMOM "KOJIM SU SE MERAMA SLUZILI U PROSLOSTI" A MISLIM DA IMA SVOJU VREDNOST ZA SVE NAS KOJIMA JE TO NEOPHODNO DA NEBI DOLAZILI U POZICIJU DA ODREDJENE MERE I VREDNOSTI BUDU SAMO U NASIM GLAVAMA KAO "FIKCIJA" A SAMIM TIM SVI ONI SILNI "TOVARI" NEKAKVOG TERETA DOBIJAJU SVOJ SMISAO.
Saznanje o merama staro je, kažu metrolozi, koliko i čovekov svet. Neki primitivni narodi služili su se u prošlosti, za naše pojmove, neoubičajenim načinom merenja. U teško pristupačnim prašumama Brazila, udaljenost između naselja merila se brojem potoka koje treba preskočiti, a na Tibetu “nošenjem šoljice provrelog čaja” koji se posle određenog vremena može prijatno popiti. Različitim naučnim istraživanjima i analizama iskopina nađena je potvrda da su ljudi još pre dve hiljade i više godina osećali potrebu za nekim sistemom mera. U tom sistemu kao jedinice pojavljuju se delovi čovečijeg tela (lakat, stopa, palac). Vladala je velika proizvoljnost i prilična zloupotreba, kojima se nije moglo stati na put. Vlast je pokušala (već u osmom veku Karlo I) da uvede sistem mera, ali narod nije uviđao korist od toga pa su reforme propadale. Promene raspoloženja prema jedinstvenom sistemu mera počeće u XVII veku, u Francuskoj.
Mnogi smatraju da period srednjeg veka u Srbiji nije "crn" koliko se misli, bar kada su komunikacije i trgovina u pitanju. Postojale su putne i trgovačke veze sa Dubrovnikom, a preko njega sa svim dešavanjima u Italiji i ostatku Evrope, kao i sa Carigradom, pa i celom Vizantijom. Putevima kroz Srbiju nisu stizale samo životne namirnice i politička osvajanja već i naučna znanja tadašnjeg sveta. Dolazili su trgovci ali i lekari, stručnjaci za rudarstvo, građevinu, slikarstvo i sve one zanate koji danas skoro da i ne postoje. Naša nauka još uvek nema celovit prikaz srednjovekovnih mera koje su korišćene na tadašnjoj teritoriji Srbije. Dragoceno sredstvo za upoznavanje tada korišćenih mera je delo Milana Vlajinca - Rečnik naših starih mera u toku vekova I-IV. Vlajinac je istraživanje prekinuo pedesetih godina tako da njegovim leksikonom nije obuhvaćen izvestan broj važnih izvora
Prilikom proučavanja mera u srednjovekovnoj Srbiji treba imati na umu da su one jako različite od današnjih i da su tadašnji merni sistemi, kao i pravno-ekonomski odnosi u kojima su se odvijali, jako složeni. Tada ni u Evropi nije postojao sistem mera koji bi imao univerzalno značenje . Nepregledan je broj mera koje su se koristile u različitim državama. Mere su bile različite između gradova jedne države, kao i između materija koje se mere (na primer nije ista jedinica za so i žitarice, vosak i srebro, dužinu tekstila i debljinu zida). Skoro nikakve veze nisu postojale između jedinica za dužinu i zapreminu.
U svom tom šarenilu, ipak, mogu se nazreti zajedničke crte koje objedinjuju sisteme mera na većim prostorima. Bilo je mnogo različitih stopa ili litara ali su razlike među njima srazmerno malog obima, tako da pojedine mere uprkos lokalnih razlika, na čitavom evropskom kontinentu pripadaju istom redu veličina ili se dele na isti broj delova. (Na primer litra=funta kada se podeli sa 12 dobija se uncija, iako su litre i uncije različite od Londona do Carigrada.) Ostaci ove srodnosti potiču iz antičke tradicije primljene od rimske civilizacije u ranom srednjem veku. Izvesno približavanje mera je postojalo i tada i nastajalo je kao posledica ekonomskih veza među državama.
U srednjovekovnoj Srbiji od XIII-XV veka opaža se veliki broj lokalnih sistema mera koje su u srodnosti sa merama Vizantije i mediteranskih gradova. Izvestan broj mera je nasleđen iz stare slovenske kulture (pedalj, noga, sežanj, lukno,vedro,...). Neke od mera su zaboravljene a neke su se zadržale pored mera koje je zadala vizantijska vlast. Strane mere dospevale su u Spbiju i putem trgovinskog prometa tako što je roba prodavana u merama uobičajenim u zemljama proizvodnje ili kod trgovaca posrednika (tako postoje mletački, solunski, dubrovački laktovi). Tada veoma razvijeno rudarstvo koristilo je čitav niz mera za koje se pouzdano ne zna da li su stigle sa stranom tehnikom ili su preuzete iz srpske okoline. Terminologija nije bila ustaljena, pa se dešavalo da ista mera ima više naziva ili da jedna reč označava više različitih jedinica. Time dolazi do nadogradnje sopstvenog jezika, jer se mnoge strane reči počinju svakodnevno koristiti (reč šnajder potiče iz XV vek).
Poceci takvog sistema javljaju se u Francuskoj u XVII-XVIII veku. Prve ideje za uvodjenje sistema mera potekle su iz geodezijskih operacija kao i `elje astronoma da se sazna veli~ina i oblik Zemlje. Prednosti jedinstvenog sistema bile su poznate ali su te{ko nalazile mesto u praksi. Od po~etka XIX veka prihva}en je metarski sistem u nekim delovima Evrope. U Parizu 1872. godine se sastaje me|unarodna konferencija da utvrdi me|unarodne pratipove mera. Diplomatskim ugovorom (Metarska konvencija) od 1875. godine ustanovljen je ured mera i tegova u Sevru kraj Pariza. Uvo|enje metarskog sistema nije svuda i{lo glatko, ali je prihva}en iz ekonomskih i prakti~nih olak{ica koje donosi.Velika prednost metarskog sistema je {to je osnovna jedinica sistema na|ena u prirodi (proizilazi iz pre~nika Zemlje) pa nema nacionalnih prevlasti i {to je svi mogu ponovo proveriti sa bilo kog mesta na Zemlji. Jugoslavija je 01.01.1970. godine pristupila Metarskoj konvenciji..
Izvesno ujednačavanje mera sprovodila je država, radi odnosa među zavisnim seljacima i feudalnim gospodarima. Najviše se postiglo prihvatanjem vizantijskih mera za površinu i nekih mera za žito, uz objašnjenja, da ne bi bilo nesporazuma i zloupotrebe. Srednjovekovne vlasti bile su svesne koliko je važno očuvati sistem mera pa su pravljeni etaloni u čvrstom stanju. U kamenu ili metalu usečeni standardi, javno čuvani i pristupačni, omogućavali su da se u svako doba proveri tačnost merila koje se koristi ili da se napravi novo merilo. (Kralj Stefan Dečanski je meru kojom se određivalo vino koje pripada kaluđeru usekao u kamenu i prizidao pri vratima manastirskog podruma. Ovako nešto postojalo je pri svakom manastiru. Povelja cara Dušana, svetostefanska hrisovuja kralja Milutina govore o godišnjim dugovanjima seljaka u pšenici, vosku,... Zahvaljujući standardu urezanom na Orlandovom stubu i očuvanim etalonima od metala moglo se, tek u najnovije vreme, utvrditi tačna dužina dubrovačkog lakta.)Tehnika je određivala granice tačnosti i pouzdanosti. Kako instrumenti nisu verno reprodukovali prototipove to kontrola merenja nije bila laka. Teškoće prilikom upoređivanja nisu bile iste kod svih vrsta mera. Sve ove teškoće tada nisu bile tako značajne kao danas jer srednjovekovna potreba za preciznošću nije istog stepena kao naša. Samim tim što su sredstva za merenje bila slabo osetljiva a preciznost merenja tada i danas nije isto važna, prilikom preračunavanja starih jedinica u današnje ne treba insistirati na preteranoj tačnosti. Postoje i primeri koji govore o velikoj preciznosti i tačnosti.Uredba za rudnik Janjevo iz 1488. godine propisuje postupak sa finim srebrom, kako se prečišćava i meri, gde se vidi da je ova vredna materija merena sa tačnošću od 0,78%.
Politička vlast je jako uticala na održanje i širenje pojedinih mera ili mernih sistema. To ima i simboličkih i praktičnih razloga. Stare srpske mere su postepeno potisle i zamenile turske mere ili mere koje je donosila vlast osvajača. Ta promena nije bila nagla tako da se u ranim turskim aktima mogu naći dragoceni podaci o merama iz perioda samostalnog državnog života. Među merama upotrebljavanim uoči Prvog ustanka u Srbiji jedva da je neka sačuvala staro ime ili pod novim imenom očuvala staru veličinu.
MERE ZA DUŽINU: Postoji nekoliko srednjovekovnih srpskih mera za dužinu: poprište, stadij, sežanj, stopa, noga, prst (koje se nalaze u kratkom metrološkom tekstu objavljenom 1536. godine). Pored njih su veoma raširene i upotrebljavane još i lakat, ped, uže (kojih nema u pomenutom tekstu).
Poprište i stadij su antičkog porekla. Poprište predstavlja milju a stadij 100 sežanja. Stadij nema praktičan značaj. Odnos milje, stadija i sežnja je isti kao u antičko vreme i u vizantiskim tekstovima.
U sistemu starih srpskih mera sežanj ima centralno mesto. Grčkog je porekla i na grčkom označava reč koju danas prevodimo sa hvat. Koristio se za merenja u građevinarstvu, rudarstvu, zeljomerstvu. Veličina ove mere je bilo rastojanje vrhova prstiju raširenih ruku, visina uspravljenog čoveka uzdignute ruke ili razdaljina dva obična koraka.
Srpska stopa ili noga sadržala je 16 prstiju, kao i rimska stopa.
Lakat je bio praktično važna jedinica u svakodnevnom životu, u građevinarstvu,rudarstvu, zemljomerstvu, merenju tkanina. Sadrži 32 prsta (dve noge).
Ped se pominje u XIII veku i čini ga 12 prsta.
Prst je bio stvarna mera, pogodna za izražavanje malih razdaljina (vidi se iz Zakona o rudnicima despota Stefana).
Za sve ove mere mi nemamo etalon, niti sačuvani podaci daju oslonac za njihovo izračunavanje. Međutim, neke od ovih mera se nalaze u srednjovekovnim građevinama. Istoričari arhitekture su tragali za njima da bi otkrili proporcije i kulturu starih graditelja. Ustanovili su da je stopa skoro identična sa rimskom stopom i da varira od 29,20cm (Ravanica) do 29,65cm (Lazarica).
Pregled mera za dužinu:
poprište 1
stadij 7 1/2 1
uže 75 10 1
sežanj 750 100 10 1
metara 1320-1365 176-182 17,6-18,2 1,72-1,82
sežanj 1
lakat 3 1
noga 6 3 1
ped 8 2 2/3 1 1/3 1
prst 96 32 16 12 1
cm 176-182 58,8-60,8 29,4-30,4 21,9-22,8 1,83-1,90
MERE ZA TEŽINU: Po nazivima i odnosima među jedinicama, načinu merenja i instrumentima, mere za težinu su prihvćene iz antičkog perioda. Merenje težine Srbi su učili od Vizantinaca ili od latinskih trgovaca iz primorskih gradova.Osnova čitavog sistema mera za težinu, i za Vizantiju i na obalama mediterana, bila je litra. Ona se delila na 12 uncija, a svaka uncija na 6 eksagija, a zatim dalje na manje jedinice. Na osnovu litre obrazovane su veće jedinice: 10 litara (dekalitra), 100 litara (kentenar), 1000 litara (miljar).
U srednjem veku uvedena je novina tako što su se litre diferencirale po težini u zavisnosti od vrste materije koja je merena. Postojale su "debela mera" za merenje namirnica i obične manje skupe stvari, i "tanka mera" za merenje plemenitih metala, začina,boja i druge skupe robe. Da li je ova podela važila u Srbiji ne zna se tačno, u Dubrovniku i Kotoru jeste, ali se zna da su Priština, Novo Brdo, Rudnik, Srebrenica, Smederevo, Beograd, Rudište imali svoje mere.
Javlja se i jedinica kamen ili kami, kojom se u Dušanovoj povelji meri vuna. Kamen se kao mera javlja u Engleskoj i Flandriji, pa ova ista mera može biti slučajnost ili može govoriti o nekim odnosima.
MERE ZA ZAPREMINU: Mere za zapreminu bile su u srednjovekovnoj Srbiji prilično raznolike. Nejednake su mere za tečnost i suvu materiju, kao što su različite i merice za različite materije, suve ili tečne. Istom mericom su odmeravane različite količine tj. merice imaju isto ime a mere različite količine različitih materija (na primer merice za so i pšenicu nisu iste ali se isto zovu).
U traganju za starim srpskim merama za zapreminu treba poći od podataka o naturalnim dažbinama. U poveljama iz doba Nemanjića i Dušanovog vremena osnovna mera za žitarice je kabao (15-15,4kg), a za vino čabar. Smatra se da je srpski kabao jednak sa vizantinskim modijem. U Vizantiji je postojalo više modija sasvim različite veličine, tako da se pretpostavlja da kabao ne označava samo jednu meru. Verovatno se reč kabao upotrebljavala kao današnja reč bure, gde kontekst govori o kojoj veličini se radi. Povelje iz druge polovine XIV veka i prve polovine XV veka ne govore o dažbinama i merama. U prvim turskim aktima iz 1455. godine koriste se lukno za žitarice i vedro za vino.
Slovenskoj tradiciji pripadaju tzv. šuplje mere, koje su i suvim materijama merile zapreminu, onako kako mi to i danas činimo kod većine tečnosti. Među šupljim merama važno mesto imao je uborak. Zna se daje postojalo nekoliko različitih, posebnih mera za so. Zapreminske mere srpskih rudara poznate su isključivo preko turskih pravnih spomenika. Imena su im toliko izmenjena da se ne može prepoznati prvobitan srpski ili nemački oblik. Osnovna mera za podelu rude je kabao ili sprud.
Mere za tečnost slabo su poznate kao i odnosi među njima. Centralno mesto imaju čabar i vedro. Iz povelje za crkvu svetog Nikole na Pčinji cara Dušana sledi da je vedro četvrtina čabra. Kasnije se vedro meša sa turskom merom medre što govori da su ove dve mere morale biti slične. U turskim odredbama se pominje i kilinder, koga nema u srpskim izvorima, što govori da je preklopio neku našu meru. U XV veku u Novom Brdu vino se merilo konatom, a manje mere sukupa i krasovolj, kojima se u manastirima određivalo vino članovima bratstva. Pregled starih srpskih mera za žitarice, izračunatih na osnovu vizantinskog modskog modija:
Kabao trgovački 1
kabao veliki 4 1
Lukno 6 1 1/2
Uborak 12 3 2 1
kabao carski 16 4 2 2/3 1 1/3 1
litar=dm3 273,28 68,36 45,54 22,77 17,08
čabar 1
vedro 4 1
kilinder 16 4 1
krasovolj 32 8 2 1
litar=dm3 41 10,25 2,56 1,28
MERE ZA POVRŠINU: Mere za površinu zavisile su od mera za težinu i od mera za zapreminu. Jedinice mere za površinu bile su obrazovane na različite načine: kvadratima mera za dužinu (kako se danas radi), procenjivanjem površina koje mogu da prime određenu količinu semena, procenjivanjem površina koje zaprega ili čovek mogu obraditi u toku dana ili godine. U Srbiji su zemljišta odmeravana na sva tri načina. Merenje površina pomoću jedinica mera za dužinu nasleđeno je od antičkog sveta i bilo je vrlo razvijeno u Vizantiji. Ostali su sačuvani i tekstovi koji podučavaju kako se na ovaj način mogu meriti parcele često sasvim nepravilnog oblika.
Osnovni instrument pri merenju bilo je uže od 10 ili 12 sežanja. Osnovna jedinica mere za površinu je modij koji je predstavljao kvadrat nad dva užeta ili 200 sežanja kvadratnih (939,18 m2). Ako je zemlja slabog kvaliteta ili je sadržala puteve, vode uže je imalo 12 sežanja, pa je modij imao veću površinu(1279,78 m2). Iz srednjovekovne Srbije nema direktnih podataka o ovakvom merenju, ali nam termini kao uže ili vreteno govore da su instrumenti vizantinskog zemljemerstva bili poznati. Za manje površine u gradu koristili su se kvadratima dužinskih jedinica (laktovima). U XVI veku turski dunum ,koji je naslednik vizantinskog modija i srpskog kabla, je određivan kao kvadrat sa stranama od 60 lakata. U jednoj povelji kralja Milutina zemlja se odmerava velikim kabaovima. Ta mera poznata je iz Vizantije. Sadržala je i kao šuplja mera i kao mera za površinu četiri carska modija tj. imala je površinu od 3756,72 m2. U nekim dokumentima se kao mera spominje i vreteno.
Mere za površinu dobijene procenom rada čoveka ili zaprege su veoma nepouzdane i promenljive da bi se smatrale stalnim merama. Srazmerno često se upotrebljava zevgar kao mera za zemlju u vizantijskim poveljama. Bio je poznat i upotrebljavan u Srbiji. Pod zavgarom su podrazumevane veoma različite površine zemlje od 83 do 213 modija. Ima podataka koji govore da je vizantijska administracija računala sa jednim stalnim, više teorijskim zevgarom koji je obuhvatao tačno 144 modija.Količina semena potrebnog za setvu zavisi od više činilaca, A najviše od kvaliteta zemlje, tako da se slabije koristi. Vizantinci su uzimali da je za setvu jednog modija površine (939,18m2) potrebno semena koliko zahvata morski carski modij (17,08 l), koji je napunjen žitom težio 40 težinskih litara (12,76 kg).
Mere za površinu zaslužuju veliku pažnju, jer se bez njh ne mogu sagledati i razumeti uslovi života zemljoradnika i njihova opterećenost dažbinama kao i mnoge stvari koje se tiču života države.
U srpskoj srednjovekovnoj državi dažbina soće bila je vladarev dohodak koji se ubirao svake godine u vidu jednog kabla žita. Veličina tog kabla nije određena.
Posle uspostave turske vlasti sprovođeni su popisi zemlje, stanovništva i dažbina, na osnovu kojih su donošeni novi zakoni i dažbine izraženi u turskim merama. U početku se turski sistem mera oslanjao na zatečene mere svakodnevnog života u Srbiji. Iz knjiga, zakona,propisa tadašnjeg vremena može se zaključiti da je u severnim delovima Despotovine, tj. u Smederevskom Sandžaku, turska vlast zadržala soće.
U Turskom carstvu u XV i XVI veku osnovna jedinica je oka, koja u sebi ima 400 dirhema (1 dirhem=3,207g, pa je 1oka=1,2828kg). Ona se lako pretvarala u turske litre (1oka je 1/4 litre, pa je 1 litra=320,7g). Osnovna mera za žitarice je merica koja ima različitu težinu u različitim krajevima. U Smederevskom Sandžaku se koriste jedrenska (23kg-18oka) i istanbulska (25,65kg-20oka) merica. Četiri jedrenske merice se zovu lukno (to je naš naziv, iznosi 72oke-92,36kg).Koristilo se i Ali-begovo lukno, u okolini Braničeva koje je iznosilo 6 jedrenskih merica. Mera iste veličine koja se koristi u okolini Niša naziva se niško lukno. Od Vlaškog zakona iz 1528. godine, u tom delu Smederevskog Sandžaka pšenica i ječam se mere tovarom (100oka-128,28kg), koji je turska mera.
Soće kao obaveza kod zavisnih seljaka (raje) imala je naziv rpin, a kod slobodnih stočara-ratnika ime filurija i davana je u novcu. U drugoj polovini XV veka rpin se sastojao iz jednog lukna pšenice (72 oke) i jednog lukna ječma (68 oka). Početkom XVI veka uvodi se standard za lukno žita (mešavina pšenice i ječma), sadrži 140 okaTežinski određen rpin daje i veličinu srednjovekovnog kabla. On je imao 144 oke (184,32 kg) kada se njime merila pšenica i 136 oka kada se merio ječam. Tako je 10 srednjovekovnih kabala sadržalo 144 modija. Kod mera za površinu veliki kabal odgovara jednom hektaru.
Srpske srednjovekovne mere i turske mere počivaju praktično na istovetnim najmanjim težinskim i zapreminskim jedinicama od 3,2g (dirhem-kod turskog sistema). Prelaz sa srpskih osnovnih mera na turske bio je sasvim jednostavan. Pošto bitnih razlika nije bilo, iste osnovne mere dobile su nove turske nazive umesto starih srpskih. Novi nazivi su pamćeni kao turske mere i koristile su se sve do XIX veka.
Šarenilo mera, turskih i austrijskih
za dužinu: aršin-turski i bečki, rif, hvat, stopa, col;
za površinu: dan oranja, kosa, plug, motika;
za težinu: oka, tovar, funta, dram, kantar;
za zapreminu: oka
Razne zloupotrebe kao i prodaja na “đuture”, “na topan” (cela količina odjednom), “na parabučuk” (prodaja na delove) ostaje sve do uvođenja metarskog sistema koji olakšava merenje, ne samo u Srbiji, već i u čitavom svetu.
Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML), sa središtem u Parizu, propisuje kriterijume za merenje i kontrolu merenja. Kontrola mera, po oblastima, ima svoju datoteku sa svim metrološkim i tehničkim podacima. Kriterijume iz OIML primenjuje većina evropskih zemalja a kod merenja i kontrole motornih benzina isti su kriterijumi za sve evropske zemlje.
Saznanje o merama staro je, kažu metrolozi, koliko i čovekov svet. Neki primitivni narodi služili su se u prošlosti, za naše pojmove, neoubičajenim načinom merenja. U teško pristupačnim prašumama Brazila, udaljenost između naselja merila se brojem potoka koje treba preskočiti, a na Tibetu “nošenjem šoljice provrelog čaja” koji se posle određenog vremena može prijatno popiti. Različitim naučnim istraživanjima i analizama iskopina nađena je potvrda da su ljudi još pre dve hiljade i više godina osećali potrebu za nekim sistemom mera. U tom sistemu kao jedinice pojavljuju se delovi čovečijeg tela (lakat, stopa, palac). Vladala je velika proizvoljnost i prilična zloupotreba, kojima se nije moglo stati na put. Vlast je pokušala (već u osmom veku Karlo I) da uvede sistem mera, ali narod nije uviđao korist od toga pa su reforme propadale. Promene raspoloženja prema jedinstvenom sistemu mera počeće u XVII veku, u Francuskoj.
Mnogi smatraju da period srednjeg veka u Srbiji nije "crn" koliko se misli, bar kada su komunikacije i trgovina u pitanju. Postojale su putne i trgovačke veze sa Dubrovnikom, a preko njega sa svim dešavanjima u Italiji i ostatku Evrope, kao i sa Carigradom, pa i celom Vizantijom. Putevima kroz Srbiju nisu stizale samo životne namirnice i politička osvajanja već i naučna znanja tadašnjeg sveta. Dolazili su trgovci ali i lekari, stručnjaci za rudarstvo, građevinu, slikarstvo i sve one zanate koji danas skoro da i ne postoje. Naša nauka još uvek nema celovit prikaz srednjovekovnih mera koje su korišćene na tadašnjoj teritoriji Srbije. Dragoceno sredstvo za upoznavanje tada korišćenih mera je delo Milana Vlajinca - Rečnik naših starih mera u toku vekova I-IV. Vlajinac je istraživanje prekinuo pedesetih godina tako da njegovim leksikonom nije obuhvaćen izvestan broj važnih izvora
Prilikom proučavanja mera u srednjovekovnoj Srbiji treba imati na umu da su one jako različite od današnjih i da su tadašnji merni sistemi, kao i pravno-ekonomski odnosi u kojima su se odvijali, jako složeni. Tada ni u Evropi nije postojao sistem mera koji bi imao univerzalno značenje . Nepregledan je broj mera koje su se koristile u različitim državama. Mere su bile različite između gradova jedne države, kao i između materija koje se mere (na primer nije ista jedinica za so i žitarice, vosak i srebro, dužinu tekstila i debljinu zida). Skoro nikakve veze nisu postojale između jedinica za dužinu i zapreminu.
U svom tom šarenilu, ipak, mogu se nazreti zajedničke crte koje objedinjuju sisteme mera na većim prostorima. Bilo je mnogo različitih stopa ili litara ali su razlike među njima srazmerno malog obima, tako da pojedine mere uprkos lokalnih razlika, na čitavom evropskom kontinentu pripadaju istom redu veličina ili se dele na isti broj delova. (Na primer litra=funta kada se podeli sa 12 dobija se uncija, iako su litre i uncije različite od Londona do Carigrada.) Ostaci ove srodnosti potiču iz antičke tradicije primljene od rimske civilizacije u ranom srednjem veku. Izvesno približavanje mera je postojalo i tada i nastajalo je kao posledica ekonomskih veza među državama.
U srednjovekovnoj Srbiji od XIII-XV veka opaža se veliki broj lokalnih sistema mera koje su u srodnosti sa merama Vizantije i mediteranskih gradova. Izvestan broj mera je nasleđen iz stare slovenske kulture (pedalj, noga, sežanj, lukno,vedro,...). Neke od mera su zaboravljene a neke su se zadržale pored mera koje je zadala vizantijska vlast. Strane mere dospevale su u Spbiju i putem trgovinskog prometa tako što je roba prodavana u merama uobičajenim u zemljama proizvodnje ili kod trgovaca posrednika (tako postoje mletački, solunski, dubrovački laktovi). Tada veoma razvijeno rudarstvo koristilo je čitav niz mera za koje se pouzdano ne zna da li su stigle sa stranom tehnikom ili su preuzete iz srpske okoline. Terminologija nije bila ustaljena, pa se dešavalo da ista mera ima više naziva ili da jedna reč označava više različitih jedinica. Time dolazi do nadogradnje sopstvenog jezika, jer se mnoge strane reči počinju svakodnevno koristiti (reč šnajder potiče iz XV vek).
Poceci takvog sistema javljaju se u Francuskoj u XVII-XVIII veku. Prve ideje za uvodjenje sistema mera potekle su iz geodezijskih operacija kao i `elje astronoma da se sazna veli~ina i oblik Zemlje. Prednosti jedinstvenog sistema bile su poznate ali su te{ko nalazile mesto u praksi. Od po~etka XIX veka prihva}en je metarski sistem u nekim delovima Evrope. U Parizu 1872. godine se sastaje me|unarodna konferencija da utvrdi me|unarodne pratipove mera. Diplomatskim ugovorom (Metarska konvencija) od 1875. godine ustanovljen je ured mera i tegova u Sevru kraj Pariza. Uvo|enje metarskog sistema nije svuda i{lo glatko, ali je prihva}en iz ekonomskih i prakti~nih olak{ica koje donosi.Velika prednost metarskog sistema je {to je osnovna jedinica sistema na|ena u prirodi (proizilazi iz pre~nika Zemlje) pa nema nacionalnih prevlasti i {to je svi mogu ponovo proveriti sa bilo kog mesta na Zemlji. Jugoslavija je 01.01.1970. godine pristupila Metarskoj konvenciji..
Izvesno ujednačavanje mera sprovodila je država, radi odnosa među zavisnim seljacima i feudalnim gospodarima. Najviše se postiglo prihvatanjem vizantijskih mera za površinu i nekih mera za žito, uz objašnjenja, da ne bi bilo nesporazuma i zloupotrebe. Srednjovekovne vlasti bile su svesne koliko je važno očuvati sistem mera pa su pravljeni etaloni u čvrstom stanju. U kamenu ili metalu usečeni standardi, javno čuvani i pristupačni, omogućavali su da se u svako doba proveri tačnost merila koje se koristi ili da se napravi novo merilo. (Kralj Stefan Dečanski je meru kojom se određivalo vino koje pripada kaluđeru usekao u kamenu i prizidao pri vratima manastirskog podruma. Ovako nešto postojalo je pri svakom manastiru. Povelja cara Dušana, svetostefanska hrisovuja kralja Milutina govore o godišnjim dugovanjima seljaka u pšenici, vosku,... Zahvaljujući standardu urezanom na Orlandovom stubu i očuvanim etalonima od metala moglo se, tek u najnovije vreme, utvrditi tačna dužina dubrovačkog lakta.)Tehnika je određivala granice tačnosti i pouzdanosti. Kako instrumenti nisu verno reprodukovali prototipove to kontrola merenja nije bila laka. Teškoće prilikom upoređivanja nisu bile iste kod svih vrsta mera. Sve ove teškoće tada nisu bile tako značajne kao danas jer srednjovekovna potreba za preciznošću nije istog stepena kao naša. Samim tim što su sredstva za merenje bila slabo osetljiva a preciznost merenja tada i danas nije isto važna, prilikom preračunavanja starih jedinica u današnje ne treba insistirati na preteranoj tačnosti. Postoje i primeri koji govore o velikoj preciznosti i tačnosti.Uredba za rudnik Janjevo iz 1488. godine propisuje postupak sa finim srebrom, kako se prečišćava i meri, gde se vidi da je ova vredna materija merena sa tačnošću od 0,78%.
Politička vlast je jako uticala na održanje i širenje pojedinih mera ili mernih sistema. To ima i simboličkih i praktičnih razloga. Stare srpske mere su postepeno potisle i zamenile turske mere ili mere koje je donosila vlast osvajača. Ta promena nije bila nagla tako da se u ranim turskim aktima mogu naći dragoceni podaci o merama iz perioda samostalnog državnog života. Među merama upotrebljavanim uoči Prvog ustanka u Srbiji jedva da je neka sačuvala staro ime ili pod novim imenom očuvala staru veličinu.
MERE ZA DUŽINU: Postoji nekoliko srednjovekovnih srpskih mera za dužinu: poprište, stadij, sežanj, stopa, noga, prst (koje se nalaze u kratkom metrološkom tekstu objavljenom 1536. godine). Pored njih su veoma raširene i upotrebljavane još i lakat, ped, uže (kojih nema u pomenutom tekstu).
Poprište i stadij su antičkog porekla. Poprište predstavlja milju a stadij 100 sežanja. Stadij nema praktičan značaj. Odnos milje, stadija i sežnja je isti kao u antičko vreme i u vizantiskim tekstovima.
U sistemu starih srpskih mera sežanj ima centralno mesto. Grčkog je porekla i na grčkom označava reč koju danas prevodimo sa hvat. Koristio se za merenja u građevinarstvu, rudarstvu, zeljomerstvu. Veličina ove mere je bilo rastojanje vrhova prstiju raširenih ruku, visina uspravljenog čoveka uzdignute ruke ili razdaljina dva obična koraka.
Srpska stopa ili noga sadržala je 16 prstiju, kao i rimska stopa.
Lakat je bio praktično važna jedinica u svakodnevnom životu, u građevinarstvu,rudarstvu, zemljomerstvu, merenju tkanina. Sadrži 32 prsta (dve noge).
Ped se pominje u XIII veku i čini ga 12 prsta.
Prst je bio stvarna mera, pogodna za izražavanje malih razdaljina (vidi se iz Zakona o rudnicima despota Stefana).
Za sve ove mere mi nemamo etalon, niti sačuvani podaci daju oslonac za njihovo izračunavanje. Međutim, neke od ovih mera se nalaze u srednjovekovnim građevinama. Istoričari arhitekture su tragali za njima da bi otkrili proporcije i kulturu starih graditelja. Ustanovili su da je stopa skoro identična sa rimskom stopom i da varira od 29,20cm (Ravanica) do 29,65cm (Lazarica).
Pregled mera za dužinu:
poprište 1
stadij 7 1/2 1
uže 75 10 1
sežanj 750 100 10 1
metara 1320-1365 176-182 17,6-18,2 1,72-1,82
sežanj 1
lakat 3 1
noga 6 3 1
ped 8 2 2/3 1 1/3 1
prst 96 32 16 12 1
cm 176-182 58,8-60,8 29,4-30,4 21,9-22,8 1,83-1,90
MERE ZA TEŽINU: Po nazivima i odnosima među jedinicama, načinu merenja i instrumentima, mere za težinu su prihvćene iz antičkog perioda. Merenje težine Srbi su učili od Vizantinaca ili od latinskih trgovaca iz primorskih gradova.Osnova čitavog sistema mera za težinu, i za Vizantiju i na obalama mediterana, bila je litra. Ona se delila na 12 uncija, a svaka uncija na 6 eksagija, a zatim dalje na manje jedinice. Na osnovu litre obrazovane su veće jedinice: 10 litara (dekalitra), 100 litara (kentenar), 1000 litara (miljar).
U srednjem veku uvedena je novina tako što su se litre diferencirale po težini u zavisnosti od vrste materije koja je merena. Postojale su "debela mera" za merenje namirnica i obične manje skupe stvari, i "tanka mera" za merenje plemenitih metala, začina,boja i druge skupe robe. Da li je ova podela važila u Srbiji ne zna se tačno, u Dubrovniku i Kotoru jeste, ali se zna da su Priština, Novo Brdo, Rudnik, Srebrenica, Smederevo, Beograd, Rudište imali svoje mere.
Javlja se i jedinica kamen ili kami, kojom se u Dušanovoj povelji meri vuna. Kamen se kao mera javlja u Engleskoj i Flandriji, pa ova ista mera može biti slučajnost ili može govoriti o nekim odnosima.
MERE ZA ZAPREMINU: Mere za zapreminu bile su u srednjovekovnoj Srbiji prilično raznolike. Nejednake su mere za tečnost i suvu materiju, kao što su različite i merice za različite materije, suve ili tečne. Istom mericom su odmeravane različite količine tj. merice imaju isto ime a mere različite količine različitih materija (na primer merice za so i pšenicu nisu iste ali se isto zovu).
U traganju za starim srpskim merama za zapreminu treba poći od podataka o naturalnim dažbinama. U poveljama iz doba Nemanjića i Dušanovog vremena osnovna mera za žitarice je kabao (15-15,4kg), a za vino čabar. Smatra se da je srpski kabao jednak sa vizantinskim modijem. U Vizantiji je postojalo više modija sasvim različite veličine, tako da se pretpostavlja da kabao ne označava samo jednu meru. Verovatno se reč kabao upotrebljavala kao današnja reč bure, gde kontekst govori o kojoj veličini se radi. Povelje iz druge polovine XIV veka i prve polovine XV veka ne govore o dažbinama i merama. U prvim turskim aktima iz 1455. godine koriste se lukno za žitarice i vedro za vino.
Slovenskoj tradiciji pripadaju tzv. šuplje mere, koje su i suvim materijama merile zapreminu, onako kako mi to i danas činimo kod većine tečnosti. Među šupljim merama važno mesto imao je uborak. Zna se daje postojalo nekoliko različitih, posebnih mera za so. Zapreminske mere srpskih rudara poznate su isključivo preko turskih pravnih spomenika. Imena su im toliko izmenjena da se ne može prepoznati prvobitan srpski ili nemački oblik. Osnovna mera za podelu rude je kabao ili sprud.
Mere za tečnost slabo su poznate kao i odnosi među njima. Centralno mesto imaju čabar i vedro. Iz povelje za crkvu svetog Nikole na Pčinji cara Dušana sledi da je vedro četvrtina čabra. Kasnije se vedro meša sa turskom merom medre što govori da su ove dve mere morale biti slične. U turskim odredbama se pominje i kilinder, koga nema u srpskim izvorima, što govori da je preklopio neku našu meru. U XV veku u Novom Brdu vino se merilo konatom, a manje mere sukupa i krasovolj, kojima se u manastirima određivalo vino članovima bratstva. Pregled starih srpskih mera za žitarice, izračunatih na osnovu vizantinskog modskog modija:
Kabao trgovački 1
kabao veliki 4 1
Lukno 6 1 1/2
Uborak 12 3 2 1
kabao carski 16 4 2 2/3 1 1/3 1
litar=dm3 273,28 68,36 45,54 22,77 17,08
čabar 1
vedro 4 1
kilinder 16 4 1
krasovolj 32 8 2 1
litar=dm3 41 10,25 2,56 1,28
MERE ZA POVRŠINU: Mere za površinu zavisile su od mera za težinu i od mera za zapreminu. Jedinice mere za površinu bile su obrazovane na različite načine: kvadratima mera za dužinu (kako se danas radi), procenjivanjem površina koje mogu da prime određenu količinu semena, procenjivanjem površina koje zaprega ili čovek mogu obraditi u toku dana ili godine. U Srbiji su zemljišta odmeravana na sva tri načina. Merenje površina pomoću jedinica mera za dužinu nasleđeno je od antičkog sveta i bilo je vrlo razvijeno u Vizantiji. Ostali su sačuvani i tekstovi koji podučavaju kako se na ovaj način mogu meriti parcele često sasvim nepravilnog oblika.
Osnovni instrument pri merenju bilo je uže od 10 ili 12 sežanja. Osnovna jedinica mere za površinu je modij koji je predstavljao kvadrat nad dva užeta ili 200 sežanja kvadratnih (939,18 m2). Ako je zemlja slabog kvaliteta ili je sadržala puteve, vode uže je imalo 12 sežanja, pa je modij imao veću površinu(1279,78 m2). Iz srednjovekovne Srbije nema direktnih podataka o ovakvom merenju, ali nam termini kao uže ili vreteno govore da su instrumenti vizantinskog zemljemerstva bili poznati. Za manje površine u gradu koristili su se kvadratima dužinskih jedinica (laktovima). U XVI veku turski dunum ,koji je naslednik vizantinskog modija i srpskog kabla, je određivan kao kvadrat sa stranama od 60 lakata. U jednoj povelji kralja Milutina zemlja se odmerava velikim kabaovima. Ta mera poznata je iz Vizantije. Sadržala je i kao šuplja mera i kao mera za površinu četiri carska modija tj. imala je površinu od 3756,72 m2. U nekim dokumentima se kao mera spominje i vreteno.
Mere za površinu dobijene procenom rada čoveka ili zaprege su veoma nepouzdane i promenljive da bi se smatrale stalnim merama. Srazmerno često se upotrebljava zevgar kao mera za zemlju u vizantijskim poveljama. Bio je poznat i upotrebljavan u Srbiji. Pod zavgarom su podrazumevane veoma različite površine zemlje od 83 do 213 modija. Ima podataka koji govore da je vizantijska administracija računala sa jednim stalnim, više teorijskim zevgarom koji je obuhvatao tačno 144 modija.Količina semena potrebnog za setvu zavisi od više činilaca, A najviše od kvaliteta zemlje, tako da se slabije koristi. Vizantinci su uzimali da je za setvu jednog modija površine (939,18m2) potrebno semena koliko zahvata morski carski modij (17,08 l), koji je napunjen žitom težio 40 težinskih litara (12,76 kg).
Mere za površinu zaslužuju veliku pažnju, jer se bez njh ne mogu sagledati i razumeti uslovi života zemljoradnika i njihova opterećenost dažbinama kao i mnoge stvari koje se tiču života države.
U srpskoj srednjovekovnoj državi dažbina soće bila je vladarev dohodak koji se ubirao svake godine u vidu jednog kabla žita. Veličina tog kabla nije određena.
Posle uspostave turske vlasti sprovođeni su popisi zemlje, stanovništva i dažbina, na osnovu kojih su donošeni novi zakoni i dažbine izraženi u turskim merama. U početku se turski sistem mera oslanjao na zatečene mere svakodnevnog života u Srbiji. Iz knjiga, zakona,propisa tadašnjeg vremena može se zaključiti da je u severnim delovima Despotovine, tj. u Smederevskom Sandžaku, turska vlast zadržala soće.
U Turskom carstvu u XV i XVI veku osnovna jedinica je oka, koja u sebi ima 400 dirhema (1 dirhem=3,207g, pa je 1oka=1,2828kg). Ona se lako pretvarala u turske litre (1oka je 1/4 litre, pa je 1 litra=320,7g). Osnovna mera za žitarice je merica koja ima različitu težinu u različitim krajevima. U Smederevskom Sandžaku se koriste jedrenska (23kg-18oka) i istanbulska (25,65kg-20oka) merica. Četiri jedrenske merice se zovu lukno (to je naš naziv, iznosi 72oke-92,36kg).Koristilo se i Ali-begovo lukno, u okolini Braničeva koje je iznosilo 6 jedrenskih merica. Mera iste veličine koja se koristi u okolini Niša naziva se niško lukno. Od Vlaškog zakona iz 1528. godine, u tom delu Smederevskog Sandžaka pšenica i ječam se mere tovarom (100oka-128,28kg), koji je turska mera.
Soće kao obaveza kod zavisnih seljaka (raje) imala je naziv rpin, a kod slobodnih stočara-ratnika ime filurija i davana je u novcu. U drugoj polovini XV veka rpin se sastojao iz jednog lukna pšenice (72 oke) i jednog lukna ječma (68 oka). Početkom XVI veka uvodi se standard za lukno žita (mešavina pšenice i ječma), sadrži 140 okaTežinski određen rpin daje i veličinu srednjovekovnog kabla. On je imao 144 oke (184,32 kg) kada se njime merila pšenica i 136 oka kada se merio ječam. Tako je 10 srednjovekovnih kabala sadržalo 144 modija. Kod mera za površinu veliki kabal odgovara jednom hektaru.
Srpske srednjovekovne mere i turske mere počivaju praktično na istovetnim najmanjim težinskim i zapreminskim jedinicama od 3,2g (dirhem-kod turskog sistema). Prelaz sa srpskih osnovnih mera na turske bio je sasvim jednostavan. Pošto bitnih razlika nije bilo, iste osnovne mere dobile su nove turske nazive umesto starih srpskih. Novi nazivi su pamćeni kao turske mere i koristile su se sve do XIX veka.
Šarenilo mera, turskih i austrijskih
za dužinu: aršin-turski i bečki, rif, hvat, stopa, col;
za površinu: dan oranja, kosa, plug, motika;
za težinu: oka, tovar, funta, dram, kantar;
za zapreminu: oka
Razne zloupotrebe kao i prodaja na “đuture”, “na topan” (cela količina odjednom), “na parabučuk” (prodaja na delove) ostaje sve do uvođenja metarskog sistema koji olakšava merenje, ne samo u Srbiji, već i u čitavom svetu.
Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML), sa središtem u Parizu, propisuje kriterijume za merenje i kontrolu merenja. Kontrola mera, po oblastima, ima svoju datoteku sa svim metrološkim i tehničkim podacima. Kriterijume iz OIML primenjuje većina evropskih zemalja a kod merenja i kontrole motornih benzina isti su kriterijumi za sve evropske zemlje.