03-01-2016, 01:18 PM
Јуна 1439. године, 130.000 турских војника, предвођених самим Муратом, прекрлили су брда изнад Смедерева. Желећи да сви рудници, злато и сребро Србије, пређе у његове руке, турски султан је развргао пријатељство са српским деспотом. У граду је прво команду водио Ђурађ. Ускоро, с Јерином, Лазаром и митрополитом Атанасијем одлази у Угарску да тражи помоћ. Градска посада се јуначки бранила и није поклекла. Међутим, град је ускоро морао да се преда због глади. Осамнаестог августа 1439. године Мурат II је ушао у Смедерево. За градског војводу именовао је Турахан-бега а онда наредио да се све цркве претворе у џамије. Гргур је остао у граду где му се придружио и млађи брат Стефан, приспео из Једрена. Мурат је према њима био благонаклон, с обзиром да су били браћа његове жене. Међутим, када је сазнао за њихову тајну преписку с оцем, прогнао их је у Малу Азију где су, по његовом налогу, ослепљени 8. маја у Токату.
После великог угарско-турског рата у коме су и српске јединице узеле учешћа, након мира склопљеног у Сегедину, Ђурђу је повраћена сва земља и он се враћа у Смедерево 22. августа 1444. године. Дочекао га је турски изасланик Балтаоглу, предао му кључеве града и довео му ослепљене синове Гргура и Стефана. У септембру исте године, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево и ту остају док им целокупна војска није прешла на српску страну Дунава.
После пада Ромејскога царства (Византије), много је Грка нашло уточиште у Србији. Међу њима је било племића и угледних интелектуалаца. У Смедерево је приспео и Ђорђе Кантакузин, архистратег (војсковођа). По једној забелешци његова пријатеља Димитрија Ласкариса, Кантакузин је донео са собом и два рукописа историчара из 6. века Прокопија Цезарејског, писца „Повеснице Јустинијанових ратова” и „Тајне повеснице”. Увидевши важност ових дела, а предосећајући тешке дане за своју земљу, Ђурђе је рукописе склонио у Венецију. Данас се налазе у Ватиканском централном архиву.
Кобна рана
Деспотове црне слутње ускоро су се обистиниле. Исте године, месец- два по паду Цариграда, Порта шаље у град Светог Андреја изасланика са захтевима да им се предају тврђава Голубац и град Смедерево. Ђурађ је то одбио, позивајући се на уговор о пријатељству с Османским царством. Ускоро до Смедерева дођоше гласници и вест да је Мехмед II опремио 80.000 војника и са Исак-бегом Арбаназовићем, као војводом, креће на Србију. Предвођени Томом Кантакузином Срби одбише све нападе Турске и Мехмед II је, после великих губитака и неплански вођеног напада, морао да се врати у Цариград. Требало му је пуне три године да опреми нови напад на Србију. Овај пут је, поучен честим нападима брзе српске коњице, осигурао побочне трупе да га Срби не би узнемиравали приликом наступања.
Деспот се био склонио на своја имања у јужној Угарској (Бечкерек) предавши, по обичају, заповедништво Томи и Ђорђу Кантакузину. Није се пуно узнемирио на вест о напредовању турске војске са преко 100.000 војника. Наиме, пре одласка у Угарску, Ђурађ је Смедерево снабдео великом количином хране (воде је било у изобиљу) и, што је најважније – најмодернијим ватреним оружјем. Наиме, под руководством млетачких инжењера, изливени су у тополивници Ново Брдо најмодернији топови и ђулад великог домета и разорне моћи. Смедеревски арсенали били су пуни барута и спремни да дочекају Мехмедову војску.
Мехмед је опсео Смедерево и кренуо са нападима. Архистратег Кантакузин одговарао је топовима кратког домета држећи непријатеља на одстојању. Када је оценио да се Мехмед II уљуљкао у уверењу да има премоћ, кренувши у свеобухватан напад, грунули су тешки топови далеког домета. Једно ђуле погодило је чадор са султановим војсковођама све их побивши. Подно зидина Смедерева наста права кланица. Турке су засипали далекометни и топови краћег домета праћени кишом стрела. Мехмед није жалио своје мртве аскере, али је морао да се повуче кад је остао без трећине војника. Друга трећина била је рањена или неспособна за борбу. Турски анали бележе Мехмедов закључак да је Смедерево немогуће освојити. Тако је и било. Смедерево су Турци, на крају, добили без борбе у среду, 20. јуна 1459. године.
smederevskatvrdj.
Повлачењем Турака нису прошле све муке житеља стонога града. У граду је децембра месеца завладала куга и, да би се избегао помор, житељи су отишли за Београд. Смедерево је било пусто све до пролећа наредне године, када су дворски лекари одобрили повратак становништва, уверивши се да је куга нетрагом отишла, како бележи Михајло из Островице.
Највећа звања у Ђурђевој деспотовини имали су Дубровчани, поготово након њене обнове 1444. године. Од 1445. до 1453. године главни протовестијар (чувар ризнице) био је Паскоје Соркочевић. Историчар и писац знамените књиге „Краљевство Словена” Мавро Орбин пише како је Соркочевић био „јако по вољи деспоту па је грб ове дубровачке славне породице наместио био на једну кулу градску у Смедереву”. Паскојев син Јуније, за рачун деспота, трговао је са иностранством увећавајући богатство српске владарске куће.
Година 1456. била је најтежа за Смедерево. Након турске опсаде следила је куга а, потом, и деспотова смрт. Око његовог краја до данас владају недоумице. Наиме, Ђурађ је умро од последица мачевања с Михаилом Силађијем, београдским заповедником и шураком Сибињанин Јанка, деспотовог пријатеља. Догађај се збио у Бранковићевом дворцу у Купинику. Једни кажу да је у питању био двобој, а други да је Михаило мучки напао деспота са исуканом сабљом. Највероватнија верзија је долазак Хуњадија у Купиново како би од деспота узео новац којим би се платио смештај избеглица измештених из Смедерева у Београд, због куге. У свађи (Михаило је тражио безобразно велику суму), потегнуте су сабље и Ђурђу су одсечена два прста на руци. Ђурађ је београдском заповеднику платио извесну суму, али се од ране није опоравио. Умро је, на Бадњи дан, исте године.
Деспотово злато, склоњено код Соркочевића, даровано је Турској као данак – њиме је Дубровачка република куповала слободу све до доласка Наполеонових трупа, предвођених генералом Мармоном…
После великог угарско-турског рата у коме су и српске јединице узеле учешћа, након мира склопљеног у Сегедину, Ђурђу је повраћена сва земља и он се враћа у Смедерево 22. августа 1444. године. Дочекао га је турски изасланик Балтаоглу, предао му кључеве града и довео му ослепљене синове Гргура и Стефана. У септембру исте године, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево и ту остају док им целокупна војска није прешла на српску страну Дунава.
После пада Ромејскога царства (Византије), много је Грка нашло уточиште у Србији. Међу њима је било племића и угледних интелектуалаца. У Смедерево је приспео и Ђорђе Кантакузин, архистратег (војсковођа). По једној забелешци његова пријатеља Димитрија Ласкариса, Кантакузин је донео са собом и два рукописа историчара из 6. века Прокопија Цезарејског, писца „Повеснице Јустинијанових ратова” и „Тајне повеснице”. Увидевши важност ових дела, а предосећајући тешке дане за своју земљу, Ђурђе је рукописе склонио у Венецију. Данас се налазе у Ватиканском централном архиву.
Кобна рана
Деспотове црне слутње ускоро су се обистиниле. Исте године, месец- два по паду Цариграда, Порта шаље у град Светог Андреја изасланика са захтевима да им се предају тврђава Голубац и град Смедерево. Ђурађ је то одбио, позивајући се на уговор о пријатељству с Османским царством. Ускоро до Смедерева дођоше гласници и вест да је Мехмед II опремио 80.000 војника и са Исак-бегом Арбаназовићем, као војводом, креће на Србију. Предвођени Томом Кантакузином Срби одбише све нападе Турске и Мехмед II је, после великих губитака и неплански вођеног напада, морао да се врати у Цариград. Требало му је пуне три године да опреми нови напад на Србију. Овај пут је, поучен честим нападима брзе српске коњице, осигурао побочне трупе да га Срби не би узнемиравали приликом наступања.
Деспот се био склонио на своја имања у јужној Угарској (Бечкерек) предавши, по обичају, заповедништво Томи и Ђорђу Кантакузину. Није се пуно узнемирио на вест о напредовању турске војске са преко 100.000 војника. Наиме, пре одласка у Угарску, Ђурађ је Смедерево снабдео великом количином хране (воде је било у изобиљу) и, што је најважније – најмодернијим ватреним оружјем. Наиме, под руководством млетачких инжењера, изливени су у тополивници Ново Брдо најмодернији топови и ђулад великог домета и разорне моћи. Смедеревски арсенали били су пуни барута и спремни да дочекају Мехмедову војску.
Мехмед је опсео Смедерево и кренуо са нападима. Архистратег Кантакузин одговарао је топовима кратког домета држећи непријатеља на одстојању. Када је оценио да се Мехмед II уљуљкао у уверењу да има премоћ, кренувши у свеобухватан напад, грунули су тешки топови далеког домета. Једно ђуле погодило је чадор са султановим војсковођама све их побивши. Подно зидина Смедерева наста права кланица. Турке су засипали далекометни и топови краћег домета праћени кишом стрела. Мехмед није жалио своје мртве аскере, али је морао да се повуче кад је остао без трећине војника. Друга трећина била је рањена или неспособна за борбу. Турски анали бележе Мехмедов закључак да је Смедерево немогуће освојити. Тако је и било. Смедерево су Турци, на крају, добили без борбе у среду, 20. јуна 1459. године.
smederevskatvrdj.
Повлачењем Турака нису прошле све муке житеља стонога града. У граду је децембра месеца завладала куга и, да би се избегао помор, житељи су отишли за Београд. Смедерево је било пусто све до пролећа наредне године, када су дворски лекари одобрили повратак становништва, уверивши се да је куга нетрагом отишла, како бележи Михајло из Островице.
Највећа звања у Ђурђевој деспотовини имали су Дубровчани, поготово након њене обнове 1444. године. Од 1445. до 1453. године главни протовестијар (чувар ризнице) био је Паскоје Соркочевић. Историчар и писац знамените књиге „Краљевство Словена” Мавро Орбин пише како је Соркочевић био „јако по вољи деспоту па је грб ове дубровачке славне породице наместио био на једну кулу градску у Смедереву”. Паскојев син Јуније, за рачун деспота, трговао је са иностранством увећавајући богатство српске владарске куће.
Година 1456. била је најтежа за Смедерево. Након турске опсаде следила је куга а, потом, и деспотова смрт. Око његовог краја до данас владају недоумице. Наиме, Ђурађ је умро од последица мачевања с Михаилом Силађијем, београдским заповедником и шураком Сибињанин Јанка, деспотовог пријатеља. Догађај се збио у Бранковићевом дворцу у Купинику. Једни кажу да је у питању био двобој, а други да је Михаило мучки напао деспота са исуканом сабљом. Највероватнија верзија је долазак Хуњадија у Купиново како би од деспота узео новац којим би се платио смештај избеглица измештених из Смедерева у Београд, због куге. У свађи (Михаило је тражио безобразно велику суму), потегнуте су сабље и Ђурђу су одсечена два прста на руци. Ђурађ је београдском заповеднику платио извесну суму, али се од ране није опоравио. Умро је, на Бадњи дан, исте године.
Деспотово злато, склоњено код Соркочевића, даровано је Турској као данак – њиме је Дубровачка република куповала слободу све до доласка Наполеонових трупа, предвођених генералом Мармоном…