23-10-2011, 11:54 AM
Pećine su od davnina mamile ljude da zavire u njihov nepoznati, mračni, tajanstveni svet. Zvali su ih tamnik - tamna neistražena mesta u kojima se, kako kažu legende, nalazi skriveno zlato...
Ni u Rajkovu pećinu, smeštenu kraj jezera Veliki zaton u mešovitoj šumi bukve, javora i hrasta, sigurno još niko nije zakoračio a da pre toga nije čuo priču o skrivenom blagu u njenim skrovitim odajama.
Tako smo saznali da je pećina, koja se nalazi nedaleko od Majdanpeka, ime dobila po vojvodi Rajku koji je živeo u ovim krajevima u 17. veku i, prema predanju, za videla služio goste u mehani starog rudarskog naselja, a noću, sa svojim prijateljem pop Martinom, napadao turske karavane i opljačkano blago, kako se tada verovalo, skrivao upravo u pećini.
Prema priči, pop Martin je živeo u nekom selu u blizini Beograda (najčešće se pominje Grocka) i dok je bio mali, Turci su ga odveli da bude janičar, ali je nekako uspeo da im pobegne , “i od tada strašno mrzi Turke”. Zahvaljujući njegovim dojavama, Rajko je uvek znao kada brod iz Beograda kreće sa turskim blagom. A dojave je pop Martin Rajku prosleđivao u torbi punoj oraha, pri čemu bi u jedan od njih stavio poruku sa tačnim vremenom polaska turskog broda. Rajko bi sa svojih tridesetak hajduka postavljao zasedu kod Boljetina, na mestu gde su brodovi zbog virova morali da plove uz samu obalu, tako da su mogli čakljama zakačiti brod i privući ga na obalu. Tu bi likvidirali Turke, uzeli blago i deo podelili sirotinji. Ostatak blaga Rajko je krio na skrovitom mestu u pećini kroz koju protiče ponornica ( i ona je kasnije nazvana po Rajku).
Na kraju je hajduk ipak dopao Turcima koji su ga, priča se, obesili baš ovde, pre nego što je stigao ikome da poveri gde je sakrio oteto blago. Doduše, postoje i drugačije verzije završetka ove priče, po kojima se, nakon što su Turci otkrili čime se bavi i dali se u potragu za njim, Rajko sa svojim hajducima dao u bekstvo. U tom slučaju je odlično zavarao tragove, jer se ne zna gde je otišao - jedni pričaju da se zaputio u Rumuniju, drugi da je otišao na jug, a treći na istok. Bilo kako bilo, sada čitav ovaj kraj ima svoju legendu da je Rajko pošao u njegovo selo i da je baš tamo ostavio potomstvo.
Ono u čemu se, međutim, sve ove legende poklapaju je da je Rajkovo blago ostalo u pećini, prkoseći brojnim pokušajima avanturista i tragača da ga pronađu.
BLAGO I DALJE ČEKA?!
Rajkova pećina je, inače, samo jedna u nizu od 120 pećina i potkapina koliko je speleologija evidentirala u neposrednoj okolini Majdanpeka. Njen ulazni deo iz pravca Rajkova bio je nastanjen još u preistoriji, o čemu svedoči kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku.
Legenda o Rajkovom blagu nastala je mnogo kasnije, ali je, sve do naših dana, nastavila da golica maštu meštana i drugih pustolova i vodi ih u potragu za blagom. A kada je u pećini otkrivena stena na kojoj se, kako se priča, nalazila uklesana šaka sa četiri prsta (koliko ih je na ruci imao Rajkov jatak), pećina je “proglašena” hajdučkim trezorom.
Tragovi “kopača zlata” vidljivi su i danas u Rajkovoj pećini. Mnogi su kopali i uništavali ovaj dragulj prirode, ne shvatajući kakvo se bogatstvo, u stvari, nalazi svuda oko njih. Jer, jedino je iznenađujuća moć prirode mogla da akumulira tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru.
Doduše, prostor je prividno mali, s obzirom da se radi o najdužoj “turističkoj” pećini u Srbiji - ima 2.304 metra. Stari spisi kažu da ju je davne 1894. godine prvi istražio naš poznati geograf Jovan Cvijić. Tavorila je daleko od pogleda radoznalaca sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada su, pod budnim okom dr Radenka Lazarevića, nastavljena istraživanja njenih odaja. Otvorena je za javnost tek 1975. godine, od kada turisti mogu da razgledaju delove rečnog i suvog horizonta u dužini od 633 metra. Ulaz u pećinu urađen je kao rudarsko okno.
Pećina je zanimljiva i po tome što pripada protočnim pećinama: kroz nju protiče istoimena reka: po izlasku iz njene utrobe, ona se spaja sa Paskovom rekom, koja takođe ističe iz pećine, i prirodi ovoga kraja daruju još jednu reku - zlatonosni Mali Pek.
Rajkova pećina prosto fascinira pećinskim nakitom različitih oblika, a prema rečima stručnjaka, njen snežnobeli kristalni kalcit najkvalitetniji je u Srbiji. Fascinira i činjenica da su za nastanak svakog santimetra stalaktita, stalagmita i stubova bile potrebne stotine, pa i hiljade godina. Hodajući pećinskom stazom imali smo jedinstveni doživljaj žuborenja bistre Rajkove reke koja odjekuje pećinskim prostorima „Ježeve dvorane“, sa hiljadama kalcitnih cevčica nad našim glavama. Sledi prelazak preko rumenih bigrenih kada, pored „Zimske bajke“ sa „Belim medvedom“ i ulazak u „Kristalnu šumu“ u kojoj se nalazi „Treperavo jezerce“. Neke od najpoznatijih figura su i „Egipatska boginja“, „Puž“, „Panj sa gljivama“... Crveni vodopad je kameni oblik od bigra i crvenice, koji podseća na okamenjeni vodopad, visine 4 metra, a pažnju privlači i malo jezero u koralnom kalcitnom basenu.
Pećina svakog posetioca ostavlja bez daha. I doslovno, s obzirom da napor tokom penjanja njenim vlažnim stepenicima nije toliko posledica nedostatka fizičke kondicije, koliko stalne vlažnosti koja iznosi neverovatnih sto odsto. Na nekih 400 metara od ulaza nalazi se podzemno ušće Jankove reke u Rajkovu, a ako se nastavi dalje, stiže se do brane koju su Francuzi ovde podigli polovinom 19. veka, u cilju regulisanja protoka vode...
Preuzeto od Trećeg oka br. 532
Ni u Rajkovu pećinu, smeštenu kraj jezera Veliki zaton u mešovitoj šumi bukve, javora i hrasta, sigurno još niko nije zakoračio a da pre toga nije čuo priču o skrivenom blagu u njenim skrovitim odajama.
Tako smo saznali da je pećina, koja se nalazi nedaleko od Majdanpeka, ime dobila po vojvodi Rajku koji je živeo u ovim krajevima u 17. veku i, prema predanju, za videla služio goste u mehani starog rudarskog naselja, a noću, sa svojim prijateljem pop Martinom, napadao turske karavane i opljačkano blago, kako se tada verovalo, skrivao upravo u pećini.
Prema priči, pop Martin je živeo u nekom selu u blizini Beograda (najčešće se pominje Grocka) i dok je bio mali, Turci su ga odveli da bude janičar, ali je nekako uspeo da im pobegne , “i od tada strašno mrzi Turke”. Zahvaljujući njegovim dojavama, Rajko je uvek znao kada brod iz Beograda kreće sa turskim blagom. A dojave je pop Martin Rajku prosleđivao u torbi punoj oraha, pri čemu bi u jedan od njih stavio poruku sa tačnim vremenom polaska turskog broda. Rajko bi sa svojih tridesetak hajduka postavljao zasedu kod Boljetina, na mestu gde su brodovi zbog virova morali da plove uz samu obalu, tako da su mogli čakljama zakačiti brod i privući ga na obalu. Tu bi likvidirali Turke, uzeli blago i deo podelili sirotinji. Ostatak blaga Rajko je krio na skrovitom mestu u pećini kroz koju protiče ponornica ( i ona je kasnije nazvana po Rajku).
Na kraju je hajduk ipak dopao Turcima koji su ga, priča se, obesili baš ovde, pre nego što je stigao ikome da poveri gde je sakrio oteto blago. Doduše, postoje i drugačije verzije završetka ove priče, po kojima se, nakon što su Turci otkrili čime se bavi i dali se u potragu za njim, Rajko sa svojim hajducima dao u bekstvo. U tom slučaju je odlično zavarao tragove, jer se ne zna gde je otišao - jedni pričaju da se zaputio u Rumuniju, drugi da je otišao na jug, a treći na istok. Bilo kako bilo, sada čitav ovaj kraj ima svoju legendu da je Rajko pošao u njegovo selo i da je baš tamo ostavio potomstvo.
Ono u čemu se, međutim, sve ove legende poklapaju je da je Rajkovo blago ostalo u pećini, prkoseći brojnim pokušajima avanturista i tragača da ga pronađu.
BLAGO I DALJE ČEKA?!
Rajkova pećina je, inače, samo jedna u nizu od 120 pećina i potkapina koliko je speleologija evidentirala u neposrednoj okolini Majdanpeka. Njen ulazni deo iz pravca Rajkova bio je nastanjen još u preistoriji, o čemu svedoči kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku.
Legenda o Rajkovom blagu nastala je mnogo kasnije, ali je, sve do naših dana, nastavila da golica maštu meštana i drugih pustolova i vodi ih u potragu za blagom. A kada je u pećini otkrivena stena na kojoj se, kako se priča, nalazila uklesana šaka sa četiri prsta (koliko ih je na ruci imao Rajkov jatak), pećina je “proglašena” hajdučkim trezorom.
Tragovi “kopača zlata” vidljivi su i danas u Rajkovoj pećini. Mnogi su kopali i uništavali ovaj dragulj prirode, ne shvatajući kakvo se bogatstvo, u stvari, nalazi svuda oko njih. Jer, jedino je iznenađujuća moć prirode mogla da akumulira tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru.
Doduše, prostor je prividno mali, s obzirom da se radi o najdužoj “turističkoj” pećini u Srbiji - ima 2.304 metra. Stari spisi kažu da ju je davne 1894. godine prvi istražio naš poznati geograf Jovan Cvijić. Tavorila je daleko od pogleda radoznalaca sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada su, pod budnim okom dr Radenka Lazarevića, nastavljena istraživanja njenih odaja. Otvorena je za javnost tek 1975. godine, od kada turisti mogu da razgledaju delove rečnog i suvog horizonta u dužini od 633 metra. Ulaz u pećinu urađen je kao rudarsko okno.
Pećina je zanimljiva i po tome što pripada protočnim pećinama: kroz nju protiče istoimena reka: po izlasku iz njene utrobe, ona se spaja sa Paskovom rekom, koja takođe ističe iz pećine, i prirodi ovoga kraja daruju još jednu reku - zlatonosni Mali Pek.
Rajkova pećina prosto fascinira pećinskim nakitom različitih oblika, a prema rečima stručnjaka, njen snežnobeli kristalni kalcit najkvalitetniji je u Srbiji. Fascinira i činjenica da su za nastanak svakog santimetra stalaktita, stalagmita i stubova bile potrebne stotine, pa i hiljade godina. Hodajući pećinskom stazom imali smo jedinstveni doživljaj žuborenja bistre Rajkove reke koja odjekuje pećinskim prostorima „Ježeve dvorane“, sa hiljadama kalcitnih cevčica nad našim glavama. Sledi prelazak preko rumenih bigrenih kada, pored „Zimske bajke“ sa „Belim medvedom“ i ulazak u „Kristalnu šumu“ u kojoj se nalazi „Treperavo jezerce“. Neke od najpoznatijih figura su i „Egipatska boginja“, „Puž“, „Panj sa gljivama“... Crveni vodopad je kameni oblik od bigra i crvenice, koji podseća na okamenjeni vodopad, visine 4 metra, a pažnju privlači i malo jezero u koralnom kalcitnom basenu.
Pećina svakog posetioca ostavlja bez daha. I doslovno, s obzirom da napor tokom penjanja njenim vlažnim stepenicima nije toliko posledica nedostatka fizičke kondicije, koliko stalne vlažnosti koja iznosi neverovatnih sto odsto. Na nekih 400 metara od ulaza nalazi se podzemno ušće Jankove reke u Rajkovu, a ako se nastavi dalje, stiže se do brane koju su Francuzi ovde podigli polovinom 19. veka, u cilju regulisanja protoka vode...
Preuzeto od Trećeg oka br. 532