04-04-2014, 09:55 PM
Supruga po ugovoru
Mada, kao i žene u ostalim evropskim zemljama, nisu mogle da učestvuju u javnom životu, Srpkinje u urbanim sredinama Habzburške monarhije pravno su bile izjednačene s muškim članovima porodice, pa su mogle i da zahtevaju nasledstvo.
U svadljivo intoniranom pismu upućenom 1707. budimskom magistratu, Ana Stojinova zahteva "jednak tal od otačestva, kako bratu, tako i meni pol kuće, pol vinograda, pola pokućstva, bakarno, drveno, prteno, šta god se nađe, sve na pola". Na ovom pravu retko su insistirale žene sa sela, dok su u Vojnoj granici one morale da se zadovolje otpremninom prilikom udaje.
A ona nije bila vilika ni u imućnim familijama. Kada je bogati Jovan Tekelija udavao ćerku Jelku za kapetana Rašu, u miraz joj je dao 14 dukata, đerdan sa 18 dukata, dve krave i karuce sa dva konja. Zetu je poklonio dva jahaća konja i kolÐjnu od 18 dukata. Ubrzo je pomoriška granica razvojačena, ženama je priznato pravo na nasledstvo, pa je otvorena imovinska parnica u porodici Tekelija, koja je trajala 30 godina.
Tokom treće decenije 18. veka uticaj žena u braku postaje sve veći, pa one i u srpskim sredinama sve češće sklapaju predbračne ugovore (zakonski ih je ozvaničio tek 1786. car Jozef II), kojima se potvrđuje koliko su kapitala unele u zajednicu, a muž nije mogao ništa otuđiti bez supruginog pristanka. Dok su nekada morale prilikom veridbe, nakon primanja jabuke, poljubiti muža u ruku, u 18. veku su se pojedine neveste iz plemićkih i bogatih građanskih porodica čak izborile za pravo da zadrže svoje devojačko prezime. Neke su to naglašavale i na nadgrobnim spomenicima.
Preuzimanjem kućnih poslova i rađanjem dece one su unapređene u domaćice - suvereno vladaju domaćinstvom, komanduju deci, posluzi, šegrtima, čak i kalfama, pa stiču nemalu moć. Formalno iskazivanje poštovanja suprugu često je bila konvencija, koja je ponekad u sporovima izbijala na površinu, pa se pred sudom Budimac Mijat Šijak žalio da zbog žene ne sme u kuću da primi ni rođenu sestru. Autoritet se sticao pre svega kroz majčinstvo, pa kad je bio već pred ženidbom, Simeon Piščević kaže svojoj majci: "Ja sam dužan da vas u svemu slušam i ni u čemu ne smem da vam se protivim. Vi, mamice, možete sa mnom šta god vam je volja, ja se ne smem protiviti." Žene su se i u starosti teško odvikavale od ovog statusa, pa su se sinovi češće sporili sa majkama nego očevima. Pod nemačkim uticajem, sve više se u krugu porodice prihvata persiranje. Supružnici se muđusobno oslovljavaju sa "Vi", dok su to od dece očekivali kao podrazumljivo. Takva barokna ceremonijalnost bila je posebno izražena u prepisci, čak i privatnoj. Ovako pompezno je Petar Nenadović adresovao pismo svom ocu: "Poštenom gospodaru Nenadu Iliću, gospodaru ocu mome, sabovskom purgerskom majstoru".
Dobar deo mladosti žene su bile opterećene trudnoćom i porođajima, koji su smatrani ličnim "ženskim problemom". Zemaljska administracija za Kraljevinu Srbiju 1729. zamolila je mitropolita Mojseja Petrovića da preko sveštenstva pokuša iskoreniti štetan običaj žena da kriju porođaj od muževa, pa čak i najbliže ženske rodbine, te rađaju decu po žbunju, poljima, u šumama ili zabačenim štalama, što je često imalo fatalne posledice po porodilju i tek rođeno dete.
Mada su žene često veoma dugo dojile i podizale decu, u višim slojevima dojilje su bile nezaobilazan član posluge. Kako su zanatlije i trgovci često zbog posla bili odsutni iz kuće, brigu o radnji i zaposlenima preuzimala je supruga, obično dobro upućena i u posao kojim se glava porodice bavi. Kada je Budimac Stevan Majstorović 1718. otvorio dućan u Beogradu i imao problema sa svojim ortakom, izvesnim Živojinom, pismom je tražio savet ne samo oca, već i majke.
Budimskog učitelja Danila Petrovića zamenjivala je supruga u školi, nadzirući njegove đake. Neke su bile u tančine upućene u novčane transakcije svojih muževa: Stana Đorđević, udovica trgovca iz Petrovaradinskog Šanca, poravnanjem s ortacima, uspela je da naplati znatnih 6.500 forinti. Nisu žene bile vične samo poslu iza tezge. Marta, sinovica mitropolita Pavla Nenadovića, udata za Jovana Tekeliju, nakon njegove iznenadne smrti uspešno je vodila ekonomiju celokupnog porodičnog spahiluka.
Ženama koje su htele da nakon muževljeve smrti vode njegovu radnju, poglavar esnafa je određivao nekog dobrog kalfu koji bi je nadgledao. No, ako je posao krenuo nizbrdo, sankcije nije trpela udovica, nego kalfa. Stari su očekivali podršku dece, naročito sinova. Stefan Piščević, kad mu je sin Simeon saopštio kako namerava da se iseli u Rusiju, želi da pođe s njim zajedno sa svojom porodicom. Vajkao se što mu se u braku sa drugom suprugom izrodilo mnogo dece, koju zbog svoje starosti neće moći da izvede na put, pa je to očekivao od starijeg sina iz prvog braka.
Neki su, poput Ćire, sina imućnog budimskog trgovca Đuke Stevanovića i njegove supruge Sosane Dimitrijević, pak izneverili nadanja roditelja. On se nakon očeve smrti potpuno oteo majčinoj kontroli i prepustio raskalašnom životu, sve dok nije potrošio svoj deo nasledstva. Majka, koja je dotad bila prema sinu popustljiva, pokreće sudsku parnicu kako bi zaštitila preostali imetak. I kad je Ćira poveo spor protiv svoje supruge, ona je stala na svekrvinu stranu.
Mada, kao i žene u ostalim evropskim zemljama, nisu mogle da učestvuju u javnom životu, Srpkinje u urbanim sredinama Habzburške monarhije pravno su bile izjednačene s muškim članovima porodice, pa su mogle i da zahtevaju nasledstvo.
U svadljivo intoniranom pismu upućenom 1707. budimskom magistratu, Ana Stojinova zahteva "jednak tal od otačestva, kako bratu, tako i meni pol kuće, pol vinograda, pola pokućstva, bakarno, drveno, prteno, šta god se nađe, sve na pola". Na ovom pravu retko su insistirale žene sa sela, dok su u Vojnoj granici one morale da se zadovolje otpremninom prilikom udaje.
A ona nije bila vilika ni u imućnim familijama. Kada je bogati Jovan Tekelija udavao ćerku Jelku za kapetana Rašu, u miraz joj je dao 14 dukata, đerdan sa 18 dukata, dve krave i karuce sa dva konja. Zetu je poklonio dva jahaća konja i kolÐjnu od 18 dukata. Ubrzo je pomoriška granica razvojačena, ženama je priznato pravo na nasledstvo, pa je otvorena imovinska parnica u porodici Tekelija, koja je trajala 30 godina.
Tokom treće decenije 18. veka uticaj žena u braku postaje sve veći, pa one i u srpskim sredinama sve češće sklapaju predbračne ugovore (zakonski ih je ozvaničio tek 1786. car Jozef II), kojima se potvrđuje koliko su kapitala unele u zajednicu, a muž nije mogao ništa otuđiti bez supruginog pristanka. Dok su nekada morale prilikom veridbe, nakon primanja jabuke, poljubiti muža u ruku, u 18. veku su se pojedine neveste iz plemićkih i bogatih građanskih porodica čak izborile za pravo da zadrže svoje devojačko prezime. Neke su to naglašavale i na nadgrobnim spomenicima.
Preuzimanjem kućnih poslova i rađanjem dece one su unapređene u domaćice - suvereno vladaju domaćinstvom, komanduju deci, posluzi, šegrtima, čak i kalfama, pa stiču nemalu moć. Formalno iskazivanje poštovanja suprugu često je bila konvencija, koja je ponekad u sporovima izbijala na površinu, pa se pred sudom Budimac Mijat Šijak žalio da zbog žene ne sme u kuću da primi ni rođenu sestru. Autoritet se sticao pre svega kroz majčinstvo, pa kad je bio već pred ženidbom, Simeon Piščević kaže svojoj majci: "Ja sam dužan da vas u svemu slušam i ni u čemu ne smem da vam se protivim. Vi, mamice, možete sa mnom šta god vam je volja, ja se ne smem protiviti." Žene su se i u starosti teško odvikavale od ovog statusa, pa su se sinovi češće sporili sa majkama nego očevima. Pod nemačkim uticajem, sve više se u krugu porodice prihvata persiranje. Supružnici se muđusobno oslovljavaju sa "Vi", dok su to od dece očekivali kao podrazumljivo. Takva barokna ceremonijalnost bila je posebno izražena u prepisci, čak i privatnoj. Ovako pompezno je Petar Nenadović adresovao pismo svom ocu: "Poštenom gospodaru Nenadu Iliću, gospodaru ocu mome, sabovskom purgerskom majstoru".
Dobar deo mladosti žene su bile opterećene trudnoćom i porođajima, koji su smatrani ličnim "ženskim problemom". Zemaljska administracija za Kraljevinu Srbiju 1729. zamolila je mitropolita Mojseja Petrovića da preko sveštenstva pokuša iskoreniti štetan običaj žena da kriju porođaj od muževa, pa čak i najbliže ženske rodbine, te rađaju decu po žbunju, poljima, u šumama ili zabačenim štalama, što je često imalo fatalne posledice po porodilju i tek rođeno dete.
Mada su žene često veoma dugo dojile i podizale decu, u višim slojevima dojilje su bile nezaobilazan član posluge. Kako su zanatlije i trgovci često zbog posla bili odsutni iz kuće, brigu o radnji i zaposlenima preuzimala je supruga, obično dobro upućena i u posao kojim se glava porodice bavi. Kada je Budimac Stevan Majstorović 1718. otvorio dućan u Beogradu i imao problema sa svojim ortakom, izvesnim Živojinom, pismom je tražio savet ne samo oca, već i majke.
Budimskog učitelja Danila Petrovića zamenjivala je supruga u školi, nadzirući njegove đake. Neke su bile u tančine upućene u novčane transakcije svojih muževa: Stana Đorđević, udovica trgovca iz Petrovaradinskog Šanca, poravnanjem s ortacima, uspela je da naplati znatnih 6.500 forinti. Nisu žene bile vične samo poslu iza tezge. Marta, sinovica mitropolita Pavla Nenadovića, udata za Jovana Tekeliju, nakon njegove iznenadne smrti uspešno je vodila ekonomiju celokupnog porodičnog spahiluka.
Ženama koje su htele da nakon muževljeve smrti vode njegovu radnju, poglavar esnafa je određivao nekog dobrog kalfu koji bi je nadgledao. No, ako je posao krenuo nizbrdo, sankcije nije trpela udovica, nego kalfa. Stari su očekivali podršku dece, naročito sinova. Stefan Piščević, kad mu je sin Simeon saopštio kako namerava da se iseli u Rusiju, želi da pođe s njim zajedno sa svojom porodicom. Vajkao se što mu se u braku sa drugom suprugom izrodilo mnogo dece, koju zbog svoje starosti neće moći da izvede na put, pa je to očekivao od starijeg sina iz prvog braka.
Neki su, poput Ćire, sina imućnog budimskog trgovca Đuke Stevanovića i njegove supruge Sosane Dimitrijević, pak izneverili nadanja roditelja. On se nakon očeve smrti potpuno oteo majčinoj kontroli i prepustio raskalašnom životu, sve dok nije potrošio svoj deo nasledstva. Majka, koja je dotad bila prema sinu popustljiva, pokreće sudsku parnicu kako bi zaštitila preostali imetak. I kad je Ćira poveo spor protiv svoje supruge, ona je stala na svekrvinu stranu.