04-04-2014, 09:53 PM
Sve pošten do poštenog
Po opšteprihvaćenoj konvenciji, toliko je neosporan bio autoritet starešine porodice da se u esnafskim pravilima ugled majstora, njihovi međusobni odnosi, kao odnos kalfi i šegrta prema njima propisani sa gotovo sakralnom ritualnošću.
Svaka neuglađenost koja je mogla poljuljati majstorov ugled strogo je kažnjavana. Izgrađujući javni lik glave porodice, muškarac je morao dosta vremena da posveti društveno korisnom radu u upravnim odborima crkvene opštine, veroispovedne škole, opštinske bolnice ili neke druge opštenarodne institucije. Autoritet oca važio je i za rođake, posebno one siromašnije, koji su od njega očekivali pomoć.
Drugi element u izgradnji lika glave porodice bila je čast, pa u svojim memoarima Sava Tekelija nekoliko puta naglašava: "Ja do moje časti držim više nego do bogatstva." O ugledu starešine morali su po svaku cenu da vode računa svi članovi njegove familije, pa je veliki deo sporova vođenih tokom 18. veka vezan baš za ugroženu čast. Čast je imala i svoju ekonomsku vrednost, jer je veliki deo poslova sklapan usmeno ili na osnovu privatnih ugovora.
Otac porodice je nosio titulu "pošteni gospodar", "poštenorođeni gospodar" i "dostapošteni gospodar", dok su njegova supruga nazivana "poštenom gospođom". Čak se u to vreme i institucije nazivaju pošternima, a u prepisci beogradske i budimske opštine one jedna drugu nazivaju "poštena varoš". U pismima uglednih sentandrejskih građana Nikole Avakumovića, Pavla Adamovića i Petra Popovića, koji su radi opštih poslova 1766. boravili u Beču, gradski sudija se neprestano upozorava da vodi računa, kako se njihovim "Personama i Imenima" ne nanese neka šteta.
Izgubljena čast predstavljala je veliku sramotu, pa su tužbe podizane i za najmanju uvredu izgovorenu na javnom mestu, jer je to bio jedini način da se naneta ljaga zvanično skine. Čast je vraćana jedino dobijanjem "satisfakcije", koja je podrazumevalo da klevetnik plati novčanu globu, bude javno fizički kažnjen, pa čak i zatvoran. Tako budimski episkop Vikentije Popović, razrešujući jedan takav spor, naređuje izvesnom Nikoli "neka Mihailu poštenje povrati i svoju kaznu plati". Abadžija Staja Tošković iz Mitrovica i još jedan trgovac, koji su oklevetali mesnog komorskog službenika i njegovu suprugu, dopali su zatvora, a mitropolit im je ostavio mogućnost izbora: plaćanje novčane kazne ili javno batinjanje na trgu.
Jedan od način za dokazivanje časti bila su takozvana otvorena pisma, odnosno "atesti", u kojima su drugi govorili u korist oklevetanog. Glava familije je imao pravo da raspolaže novcem, koji je retko čuvao u kući, posebno ne veće sume. Graždani koji nisu imali poverenje u zvanične novčarske institucije, strahujući od razbojnika krili su u zabravljenim kutijama, na samo njima znanim mestima, ceo porodični imetak, dok su ga paori u ćupu zakopavali u zemlju. U slučaju iznenadne smrti domaćina, porodica je često padala u bedu, jer niko nije znao gde je pare čuvao. Novac je pozajmljivan, i to ne samo prijateljima, već i svakome u koga se imalo poverenje, dok su se o urednom vraćanju duga brinule verske i državne institucije.
I trošenje novca bilo je u nadležnosti starešine porodice, koji je odlučivao i o kupovini srebrnog pribora za jelo ili nakita. Zbog poslovnih i društvenih obaveza starešine porodica, naročito ako su pripadale vojničkom staležu, malo su vremena provodile kod kuće, pa su za sebe i bližnje imali vremena tek po odlasku iz službe. Kad je demobilisan, Ranko Tekelija gotovo da nije napuštao svoj Arad provodeći vreme kao tipičan provincijski spahija, čiju su monotoniju remetili samo retka putovanja u Budim zbog posete rodbini ili sporovi vođenih oko porodičnog imanja.
Avakum Avakumović, pÕnzionisani graničarski major, povukao se u rodnu Sentandreju, gde je pisao poeziju, muzicirao, pa čak i konstuisao jedan neobičan instrument, spoj citre i flaute, nazvan "avakumika". Hobi Jovana Muškatirovića, prvog Srbina advokata u Novom Sadu, bilo je sakupljanje narodnih umotvorina, dok su Sava Tekelija i Jovan Pačić voleli, pa čak im umeli solidno da crtaju. Nisu svi bili talentovani, pa se Aleksandar Piščević u memoarima vajka: "Muzici sam postao privržen iz prinude. Od detinjstva sam obožavao gitaru, ali mi je otac namenio violinu kao priličan instrument, zahtevajući da ga toliko dobro savladam, kako bih mogao i orkestar da vodim. No, i posle pet godina učenja, moja violina razabrala je jedva nekoliko tonova." Često je iz porodičnog doma odsustvovao i trgovačko-zanatlijski sloj, koji veliki deo vremena provodi po vašarima. Opisujući svoj šegrtovanje kod nekog temišvarskog krojača, Dositej Obradović beleži: "Majstor je stalno sa po pet-šest momaka hodio po velikim pazarima u Banatu, a kad njih nije bilo, davao nam je šiti."
Žaoka zajedljivih srpskih poskočica bila je često uperena ka Cincarima, zbog njihovog konzervativnog odlasa prema suprugama: "Kad isprose, ko boginje, kad ožene ko robinje. Zatvore ih doma same, da kod kuće stalno čame. U godinu triput dođu i to oma na put pođu. A za žene i ne mare." Svima je, inače, dan počinjao brijanjem, ali samo su siromašni to radili sami, tog su svi koji su držali do sebe odlazili kod brice, ili je on dolazili kod mušterije u kuću.
Po opšteprihvaćenoj konvenciji, toliko je neosporan bio autoritet starešine porodice da se u esnafskim pravilima ugled majstora, njihovi međusobni odnosi, kao odnos kalfi i šegrta prema njima propisani sa gotovo sakralnom ritualnošću.
Svaka neuglađenost koja je mogla poljuljati majstorov ugled strogo je kažnjavana. Izgrađujući javni lik glave porodice, muškarac je morao dosta vremena da posveti društveno korisnom radu u upravnim odborima crkvene opštine, veroispovedne škole, opštinske bolnice ili neke druge opštenarodne institucije. Autoritet oca važio je i za rođake, posebno one siromašnije, koji su od njega očekivali pomoć.
Drugi element u izgradnji lika glave porodice bila je čast, pa u svojim memoarima Sava Tekelija nekoliko puta naglašava: "Ja do moje časti držim više nego do bogatstva." O ugledu starešine morali su po svaku cenu da vode računa svi članovi njegove familije, pa je veliki deo sporova vođenih tokom 18. veka vezan baš za ugroženu čast. Čast je imala i svoju ekonomsku vrednost, jer je veliki deo poslova sklapan usmeno ili na osnovu privatnih ugovora.
Otac porodice je nosio titulu "pošteni gospodar", "poštenorođeni gospodar" i "dostapošteni gospodar", dok su njegova supruga nazivana "poštenom gospođom". Čak se u to vreme i institucije nazivaju pošternima, a u prepisci beogradske i budimske opštine one jedna drugu nazivaju "poštena varoš". U pismima uglednih sentandrejskih građana Nikole Avakumovića, Pavla Adamovića i Petra Popovića, koji su radi opštih poslova 1766. boravili u Beču, gradski sudija se neprestano upozorava da vodi računa, kako se njihovim "Personama i Imenima" ne nanese neka šteta.
Izgubljena čast predstavljala je veliku sramotu, pa su tužbe podizane i za najmanju uvredu izgovorenu na javnom mestu, jer je to bio jedini način da se naneta ljaga zvanično skine. Čast je vraćana jedino dobijanjem "satisfakcije", koja je podrazumevalo da klevetnik plati novčanu globu, bude javno fizički kažnjen, pa čak i zatvoran. Tako budimski episkop Vikentije Popović, razrešujući jedan takav spor, naređuje izvesnom Nikoli "neka Mihailu poštenje povrati i svoju kaznu plati". Abadžija Staja Tošković iz Mitrovica i još jedan trgovac, koji su oklevetali mesnog komorskog službenika i njegovu suprugu, dopali su zatvora, a mitropolit im je ostavio mogućnost izbora: plaćanje novčane kazne ili javno batinjanje na trgu.
Jedan od način za dokazivanje časti bila su takozvana otvorena pisma, odnosno "atesti", u kojima su drugi govorili u korist oklevetanog. Glava familije je imao pravo da raspolaže novcem, koji je retko čuvao u kući, posebno ne veće sume. Graždani koji nisu imali poverenje u zvanične novčarske institucije, strahujući od razbojnika krili su u zabravljenim kutijama, na samo njima znanim mestima, ceo porodični imetak, dok su ga paori u ćupu zakopavali u zemlju. U slučaju iznenadne smrti domaćina, porodica je često padala u bedu, jer niko nije znao gde je pare čuvao. Novac je pozajmljivan, i to ne samo prijateljima, već i svakome u koga se imalo poverenje, dok su se o urednom vraćanju duga brinule verske i državne institucije.
I trošenje novca bilo je u nadležnosti starešine porodice, koji je odlučivao i o kupovini srebrnog pribora za jelo ili nakita. Zbog poslovnih i društvenih obaveza starešine porodica, naročito ako su pripadale vojničkom staležu, malo su vremena provodile kod kuće, pa su za sebe i bližnje imali vremena tek po odlasku iz službe. Kad je demobilisan, Ranko Tekelija gotovo da nije napuštao svoj Arad provodeći vreme kao tipičan provincijski spahija, čiju su monotoniju remetili samo retka putovanja u Budim zbog posete rodbini ili sporovi vođenih oko porodičnog imanja.
Avakum Avakumović, pÕnzionisani graničarski major, povukao se u rodnu Sentandreju, gde je pisao poeziju, muzicirao, pa čak i konstuisao jedan neobičan instrument, spoj citre i flaute, nazvan "avakumika". Hobi Jovana Muškatirovića, prvog Srbina advokata u Novom Sadu, bilo je sakupljanje narodnih umotvorina, dok su Sava Tekelija i Jovan Pačić voleli, pa čak im umeli solidno da crtaju. Nisu svi bili talentovani, pa se Aleksandar Piščević u memoarima vajka: "Muzici sam postao privržen iz prinude. Od detinjstva sam obožavao gitaru, ali mi je otac namenio violinu kao priličan instrument, zahtevajući da ga toliko dobro savladam, kako bih mogao i orkestar da vodim. No, i posle pet godina učenja, moja violina razabrala je jedva nekoliko tonova." Često je iz porodičnog doma odsustvovao i trgovačko-zanatlijski sloj, koji veliki deo vremena provodi po vašarima. Opisujući svoj šegrtovanje kod nekog temišvarskog krojača, Dositej Obradović beleži: "Majstor je stalno sa po pet-šest momaka hodio po velikim pazarima u Banatu, a kad njih nije bilo, davao nam je šiti."
Žaoka zajedljivih srpskih poskočica bila je često uperena ka Cincarima, zbog njihovog konzervativnog odlasa prema suprugama: "Kad isprose, ko boginje, kad ožene ko robinje. Zatvore ih doma same, da kod kuće stalno čame. U godinu triput dođu i to oma na put pođu. A za žene i ne mare." Svima je, inače, dan počinjao brijanjem, ali samo su siromašni to radili sami, tog su svi koji su držali do sebe odlazili kod brice, ili je on dolazili kod mušterije u kuću.