04-04-2014, 09:52 PM
Majka roditelj nižeg reda
Radni dan svih podanika Habzburške monarhije počinjao je izlaskom, a završavao se tek zalaskom sunca. U građanskim, trgovačkim i zanatlijskim porodicama, prvi su ustajali šegrti i kalfe, leti oko četiri, zimi u pet sati, da bi zapalili vatru i sredili radnju, koja je otvarana dva sata kasnije.
Tokom radnog vremena, pod pretnjom strogim kaznama propisanim cehovskim statutima, bilo im je zabranjeno da napuštaju posao, skitaju po ulicama ili odlaze u druge radnje, pa tamo smetaju zaposlenima. Ručalo se oko podne, pri porodičnoj "opštoj trpezi". U svojim sobama, "za sebe" su mogli da obeduju bolesni ili stari roditelji, ako su živeli odvojeno od sinovljeve obitelji. Posluga i ostali ručali su odvojeni, a kalfama i šegrtima obrok je ponekad nošen na posao. I kada su radnje zatvarane - leti u devet, zimi u osam - šegrti i kalfe su bili dužni da idu pravo kući, bilo im je zabranjeno da lutaju po ulicama, a naročito da svraćaju u bircuze.
Slobodni su bili neradnim danima, nedeljom i praznicima, ali tek posle liturgije i to zimi do devet, a leti do deset uveče. Po esnafskim pravilima pančevačke kalfe ako bi zakasnele da se na vreme vrate u majstorovu kuću bile su novčano kažnjavane. I đaci viših razreda Latinske škole mitropolita Pavla Nenadovića morali su već u šest ujutro da budu u svojim učionicama, gde su ostajali naredna četiri sata, sve do odlaska u crvku. Poslepodnevna nastava je trajala od dva do pet. Mada nisu bili ograničeni pravilima rano su na počinak odlazili i majstori i trgovci, leti oko deset uveče, zimi sat ranije, jer se u većim gradovima smatralo kako je to vreme kada pristojan svet treba da ide na spavanje.
Tako asketski raspoređen bio je i ceo život muškaraca u Habzburškoj monarhiji 18. veka, jer su počinjali da rade još u detinjstvu, a završavali tek u poznoj starosti. Prema tadašnjim parohijskim knjigama prosečni životni vek bio je oko 27 godina, ali je realno bio duži, jer je najveća stopa smrtnosti pogađala decu do treće godine. Po domovnom protokolu sela Belegiša iz 1792. u mestu je živelo 1114 stanovnika, od kojih su samo 22 lica imala više od 60 godina. Zato je većina stanovništva smatrana radno sposobnim i od toga im je zavisio status u porodici i široj zajednici. O povlačenju u pÕnziju uglavnom su mogli da razmišljaju oficirski i činovnički krugovi, ali kako je vojna služba trajala punih 50 godina, malo je oficira u njoj moglo da uživa.
Pravo da se ranije povuku iz službe koristili uglavnom oni koji su privatno obezbedili svoj mataerijalni položaj. No, i zvanično umirovljeni često nisu prestajali da rade, kao braća Andrejević iz Karlovaca. Jakov je bio poštar u Beški, gde je imao svoj posed i gostionicu. Pored godišnje države plate od 276 forinti, imao je i lep prihod od prevoza putnika diližansom.
Prodao je poštu 1753. za 4000 forinti, povukao se iz službe, ali je nastavio s privatnim trgovačkim poslovima. Nøegov brat Andrej, upravnik pošte u Petrovaradinu, podneo je zahtev da se povuče iz državnog posla, kao i molbu da ga zameni sin iz prvog braka, koju je preporučio i mitropolit Pavle Nenadović lično.
Međutim, nakon sinovljeve smrti 1776. opet je počeo da vodi petrovaradinsku poštansku ispostavu i tek pred kraj života povukao se u Veliku Remetu, gde je i umro 1772. Već teško bolestan, u Šišatovac je otišao oberstlajtnant Vuk Isaković. Izgleda da su obojica isplanirali da smrt dočekaju u fruškogorskim manastirima, jer su godinama bili njihovi prilježni ktitori.
Udovice oficira dobijale su samo otpremninu u visini tromesečne muževljeve plate, a u samo malo boljem položaju bile si udovice pÕnzionisanih službenika i oficira. Tako su žene preminulih podoficira mogle da žive u svojim kućama i na dobijenim placevima bez službene obaveze, a nakon toga bi morale da nađu čoveka za vojnu službu ili bi morale da svoje zemljište ustupe nekom drugom. Ništa lakše nisu živele udovice poštanskih činovnika, jer nisu imale pravo na pÕnziju, već samo otpremninu od 300 funti.
Srpska porodica u Habzburškoj monarhije 18. veka bila je zasnovana na patrijarhalnom prihcipu, koji je važio i u drugim evropskim sredinama. Neprikosnovenu vladavinu muškarca podržavale su crkva i država, pa je po mentalitetu toga vremena samo otac smatran roditeljem deteta. Beležeći svoja sećanja Simeon Piščević, kad na početku pominje svoje rođenje, navodi ime, prezime i poreklo oca, a majku tek uzgred.
Na isti način o roditeljima u svojim memoarima govori i njegov sin Aleksandar, koji precizno navodi sve podatke o ocu, dok za majku kaže da je ćerka potpukovnika Horvata i sinovica "onog Horvata pod čijim vođstvom je izvedena seoba srpskog naroda u Rusiju". Kao ni njegov otac, čak ni ne navodi njeno ime. Istovetno o roditeljima u svojoj autobiografiji govori i mitropolit Josif Jovanović Šakabenta.
Kao starešina porodice, otac je vladao po uzoru na apsolutistički monarhizam. Svojim neospornim autoritetom on predstavlja zaštitnika, vođu i sudiju, koji poput vladara treba da svoju porodicu obaspe dobročinstvom i obezbedi joj ekonomsku sigurnost. Po esnafskim pravilima u majstorovu proširenu porodicu ubrajaju se još i posluga, kalfe i šegrti, kojima je, po Statutu ceha rukavičara i krojača Petrovaradinskog šanca, on jedini upravitelj. Uz sve to otac je jedina veza porodice i društva.
Radni dan svih podanika Habzburške monarhije počinjao je izlaskom, a završavao se tek zalaskom sunca. U građanskim, trgovačkim i zanatlijskim porodicama, prvi su ustajali šegrti i kalfe, leti oko četiri, zimi u pet sati, da bi zapalili vatru i sredili radnju, koja je otvarana dva sata kasnije.
Tokom radnog vremena, pod pretnjom strogim kaznama propisanim cehovskim statutima, bilo im je zabranjeno da napuštaju posao, skitaju po ulicama ili odlaze u druge radnje, pa tamo smetaju zaposlenima. Ručalo se oko podne, pri porodičnoj "opštoj trpezi". U svojim sobama, "za sebe" su mogli da obeduju bolesni ili stari roditelji, ako su živeli odvojeno od sinovljeve obitelji. Posluga i ostali ručali su odvojeni, a kalfama i šegrtima obrok je ponekad nošen na posao. I kada su radnje zatvarane - leti u devet, zimi u osam - šegrti i kalfe su bili dužni da idu pravo kući, bilo im je zabranjeno da lutaju po ulicama, a naročito da svraćaju u bircuze.
Slobodni su bili neradnim danima, nedeljom i praznicima, ali tek posle liturgije i to zimi do devet, a leti do deset uveče. Po esnafskim pravilima pančevačke kalfe ako bi zakasnele da se na vreme vrate u majstorovu kuću bile su novčano kažnjavane. I đaci viših razreda Latinske škole mitropolita Pavla Nenadovića morali su već u šest ujutro da budu u svojim učionicama, gde su ostajali naredna četiri sata, sve do odlaska u crvku. Poslepodnevna nastava je trajala od dva do pet. Mada nisu bili ograničeni pravilima rano su na počinak odlazili i majstori i trgovci, leti oko deset uveče, zimi sat ranije, jer se u većim gradovima smatralo kako je to vreme kada pristojan svet treba da ide na spavanje.
Tako asketski raspoređen bio je i ceo život muškaraca u Habzburškoj monarhiji 18. veka, jer su počinjali da rade još u detinjstvu, a završavali tek u poznoj starosti. Prema tadašnjim parohijskim knjigama prosečni životni vek bio je oko 27 godina, ali je realno bio duži, jer je najveća stopa smrtnosti pogađala decu do treće godine. Po domovnom protokolu sela Belegiša iz 1792. u mestu je živelo 1114 stanovnika, od kojih su samo 22 lica imala više od 60 godina. Zato je većina stanovništva smatrana radno sposobnim i od toga im je zavisio status u porodici i široj zajednici. O povlačenju u pÕnziju uglavnom su mogli da razmišljaju oficirski i činovnički krugovi, ali kako je vojna služba trajala punih 50 godina, malo je oficira u njoj moglo da uživa.
Pravo da se ranije povuku iz službe koristili uglavnom oni koji su privatno obezbedili svoj mataerijalni položaj. No, i zvanično umirovljeni često nisu prestajali da rade, kao braća Andrejević iz Karlovaca. Jakov je bio poštar u Beški, gde je imao svoj posed i gostionicu. Pored godišnje države plate od 276 forinti, imao je i lep prihod od prevoza putnika diližansom.
Prodao je poštu 1753. za 4000 forinti, povukao se iz službe, ali je nastavio s privatnim trgovačkim poslovima. Nøegov brat Andrej, upravnik pošte u Petrovaradinu, podneo je zahtev da se povuče iz državnog posla, kao i molbu da ga zameni sin iz prvog braka, koju je preporučio i mitropolit Pavle Nenadović lično.
Međutim, nakon sinovljeve smrti 1776. opet je počeo da vodi petrovaradinsku poštansku ispostavu i tek pred kraj života povukao se u Veliku Remetu, gde je i umro 1772. Već teško bolestan, u Šišatovac je otišao oberstlajtnant Vuk Isaković. Izgleda da su obojica isplanirali da smrt dočekaju u fruškogorskim manastirima, jer su godinama bili njihovi prilježni ktitori.
Udovice oficira dobijale su samo otpremninu u visini tromesečne muževljeve plate, a u samo malo boljem položaju bile si udovice pÕnzionisanih službenika i oficira. Tako su žene preminulih podoficira mogle da žive u svojim kućama i na dobijenim placevima bez službene obaveze, a nakon toga bi morale da nađu čoveka za vojnu službu ili bi morale da svoje zemljište ustupe nekom drugom. Ništa lakše nisu živele udovice poštanskih činovnika, jer nisu imale pravo na pÕnziju, već samo otpremninu od 300 funti.
Srpska porodica u Habzburškoj monarhije 18. veka bila je zasnovana na patrijarhalnom prihcipu, koji je važio i u drugim evropskim sredinama. Neprikosnovenu vladavinu muškarca podržavale su crkva i država, pa je po mentalitetu toga vremena samo otac smatran roditeljem deteta. Beležeći svoja sećanja Simeon Piščević, kad na početku pominje svoje rođenje, navodi ime, prezime i poreklo oca, a majku tek uzgred.
Na isti način o roditeljima u svojim memoarima govori i njegov sin Aleksandar, koji precizno navodi sve podatke o ocu, dok za majku kaže da je ćerka potpukovnika Horvata i sinovica "onog Horvata pod čijim vođstvom je izvedena seoba srpskog naroda u Rusiju". Kao ni njegov otac, čak ni ne navodi njeno ime. Istovetno o roditeljima u svojoj autobiografiji govori i mitropolit Josif Jovanović Šakabenta.
Kao starešina porodice, otac je vladao po uzoru na apsolutistički monarhizam. Svojim neospornim autoritetom on predstavlja zaštitnika, vođu i sudiju, koji poput vladara treba da svoju porodicu obaspe dobročinstvom i obezbedi joj ekonomsku sigurnost. Po esnafskim pravilima u majstorovu proširenu porodicu ubrajaju se još i posluga, kalfe i šegrti, kojima je, po Statutu ceha rukavičara i krojača Petrovaradinskog šanca, on jedini upravitelj. Uz sve to otac je jedina veza porodice i društva.