04-04-2014, 09:50 PM
Udovice na suzama štede
Plamići i varoška sirotinja, paori i građani, dakle svi Srbi podanici Habzburške države, rano su se venčavali. Taj običaj napuštaju tek krajem 18. veka, kad su prihvatili ideje evropskog prosvetiteljstva. Obično je momak bio stariji od devojke dve-tri godine, ali u urbanim sredinama neretko su se muškarci ženili između svoje 30. i 40, kada su buduću porodicu mogli ekonomski da obezbede, pa su neveste često bile dvostuko mlađe. Zato je u građanskim staležima bilo mnogo udovica.
Najstariji sin je nakon ženidbe ostajao u porodici, a zasnivao je vlastiti dom jedino ako je odabrao oficirski poziv pa se često selio po garnizonima širom carstva. Mlađe sinove, kad su se izdvojili iz porodice, roditelji su materijalno obezbeđivali. Novosađanin Mojsilo Ognjenović zapisao je u testamentu 1814. da svu imovinu ostavlja prvorođenom sinu, s kojim je živeo u zajednici, jer je ćerku podmirio mirazom, dok je mlađem sinu kad se oženio dao: kuću kupljenu za 130 forinti, astal, ormar, krevet, dve ikone, sito, naćve, korito, dva kotla, tepsiju, tuce kalajnih tanjira, dva konja i kola, 11 motika vinograda i dva jutra zemlje.
Ilustrativan je i primer osječkog zanatlije Stevana Jovanovića, koji se nakon smrti supruge oženio udovicom Milicom Banešević. U prvom braku nije imao decu, dok je Milica rodila dve ćerke, Anu i Mariju. Stevan je 1765. zaposlio kalfu Zariju Stojanovića, koji je stigao na "vandrovku" iz Vukovara. Godinu dana kasnije dobio je ruku starije pastorke Ane, sa kojom se uselio u kuću, koju mu je tast ustupio. Kasnije ju je Zarija popravio i živeo u njoj do smrti. Brak između kalfe i majstove ćerke podstican je i cehovskim pravilima. Ženidba udovaca smatrana je očekivanom u svim staležima i na nju se nije dugo čekalo. Stefan Piščević se šest meseci nakon smrt supruge oženio udovicom kapetana Zorića, a brak je utanačio Sekula, rođeni brat Piščevićeve prve žene. Osnovni razlog za ovakvu žurbu bilo je vođenje domaćinstva, inače potpuno u nadležnosti žene. O tome Piščevićev sin Simeon u memoarima piše: "Otac u velikoj žalosti nije znao ni šta da radi, ni kuda da se okrene. Čitava kuća je propadala, jer nije imao ko da je vodi. On, dok je pokojna mati bila živa, ni o čemu nije vodio brigu osim o svojoj službi."
Dok su udovice iz siromašnih porodica, poput majke Dositeja Obradovića, bile primorane da se udaju, ne birajući mnogo supruga, imućnije su tražile novog muža s mnogo više računice. Neke bi se nakon veridbe predomislile, što je dovodilo do sukoba, koji su mogli da završe i pred sudom. Drugo venčanje smatrano je formalnošću i obavljano je u crkvi uz obred lišen svečanog ceremonijala. Prema kanonima SPC, drugi brak se sklapao iz nužde, dok je treći dozvoljavan samo kad u prethodnima nije bilo dece. Izuzetak je bila snalažljiva Novosađanka Ana de Mosko, možda prva srpska sifražetkinja, koja se četiri puta udavala i uvek ostajala udovica. Svi njeni supruzi: Sava Nikolić, Teodor Monasterlija, Marko Dimitrijević i Jovan Savić, imali su čin gradskog kapetana.
Četvorobračni supružnici su živeli nevenčano ili su brak sklapali tajno, podmićujući sveštenike. Tako se 1795. oberknez Vukmir venčao s četvorobračnom Martom. Venčanje je održano tajno, u devet sati uveče, u nekoj prigradskoj temišvarskoj krčmi, gde je obred za sto dukata nadoknade obavio pop Pavle, namesnik manastira Partoša. Kad je za to saznala Konzistorija Banatske eparhije, svi prestupnici su pozvani na odgovornost. Pojedinci su zbog sklapanja četvrtog braka bili spremni i da pređu u grkokatoličku veru. Mada su povlačili za sobom mnogo kanoničkih problema zbog razrešenja svete tajne braka, razvodi nisu bili retki u patrijarhalnim pravoslavnim sredinama. Osnovni razlog za pokretanje postupka pred nadležnom konzistorijom bilo je napuštanje ognjišta jednog od supružnika.
Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi mitropolitu Mojseju Petroviću navodi kako ju se suprug napustio, prešao u drugu veru i ponovo se oženio. Uz to, poslao joj je tri "oproštene knjige", razrešavajući je bračne obaveze. Često je razlog bilo i uplitanje ženine rodbine u brak, pa čak i njeno odvođenje. Zato se preosvećenom Mojseju obratio i Karlovčanin Rista Ivanović, navodeći kako se venčao pre šest godina i sa ženom lepo živeo do pre tri godine. Tada su njen očuh i brat počeli da je nagovaraju da ga ostavi, konačno su upali u njegovu kuću, pokupili sve stvari i odveli mu ženu, koju već tri godine neće da mu vrate, već joj traže drugog supruga.
Pored crkve, i civilne vlasti su kontrolisale sklopljene brakove, pa su za bigamiju bile predviđene surove, čak drastične kazne. Po nestanku svog supruga, 19-godišnja Anđelija Roksanić je zajedno s braćom prešla iz Osmanskog carstva u Habzburšku monarhiju i nastanila se u Tenju, kod Vukovara. Dve godine kasnije se udala, a kad ju je neko tužio za bigamniju, sud ju je osudio na smrt, mÐda je bila trudna. Razvedene žene, posebno ako su bile materijalno obezbeđene, često su nastavljale da samostalno vode domaćinstvo. Izvesna Kaloverdinica je živela odvojeno od supruga na periferiji Karlovaca, gde je imala kačaru za pečenje rakije. Upravo u njenoj pecari izbio je 1799. požar, od koga je stradao znatan deo grada.
Plamići i varoška sirotinja, paori i građani, dakle svi Srbi podanici Habzburške države, rano su se venčavali. Taj običaj napuštaju tek krajem 18. veka, kad su prihvatili ideje evropskog prosvetiteljstva. Obično je momak bio stariji od devojke dve-tri godine, ali u urbanim sredinama neretko su se muškarci ženili između svoje 30. i 40, kada su buduću porodicu mogli ekonomski da obezbede, pa su neveste često bile dvostuko mlađe. Zato je u građanskim staležima bilo mnogo udovica.
Najstariji sin je nakon ženidbe ostajao u porodici, a zasnivao je vlastiti dom jedino ako je odabrao oficirski poziv pa se često selio po garnizonima širom carstva. Mlađe sinove, kad su se izdvojili iz porodice, roditelji su materijalno obezbeđivali. Novosađanin Mojsilo Ognjenović zapisao je u testamentu 1814. da svu imovinu ostavlja prvorođenom sinu, s kojim je živeo u zajednici, jer je ćerku podmirio mirazom, dok je mlađem sinu kad se oženio dao: kuću kupljenu za 130 forinti, astal, ormar, krevet, dve ikone, sito, naćve, korito, dva kotla, tepsiju, tuce kalajnih tanjira, dva konja i kola, 11 motika vinograda i dva jutra zemlje.
Ilustrativan je i primer osječkog zanatlije Stevana Jovanovića, koji se nakon smrti supruge oženio udovicom Milicom Banešević. U prvom braku nije imao decu, dok je Milica rodila dve ćerke, Anu i Mariju. Stevan je 1765. zaposlio kalfu Zariju Stojanovića, koji je stigao na "vandrovku" iz Vukovara. Godinu dana kasnije dobio je ruku starije pastorke Ane, sa kojom se uselio u kuću, koju mu je tast ustupio. Kasnije ju je Zarija popravio i živeo u njoj do smrti. Brak između kalfe i majstove ćerke podstican je i cehovskim pravilima. Ženidba udovaca smatrana je očekivanom u svim staležima i na nju se nije dugo čekalo. Stefan Piščević se šest meseci nakon smrt supruge oženio udovicom kapetana Zorića, a brak je utanačio Sekula, rođeni brat Piščevićeve prve žene. Osnovni razlog za ovakvu žurbu bilo je vođenje domaćinstva, inače potpuno u nadležnosti žene. O tome Piščevićev sin Simeon u memoarima piše: "Otac u velikoj žalosti nije znao ni šta da radi, ni kuda da se okrene. Čitava kuća je propadala, jer nije imao ko da je vodi. On, dok je pokojna mati bila živa, ni o čemu nije vodio brigu osim o svojoj službi."
Dok su udovice iz siromašnih porodica, poput majke Dositeja Obradovića, bile primorane da se udaju, ne birajući mnogo supruga, imućnije su tražile novog muža s mnogo više računice. Neke bi se nakon veridbe predomislile, što je dovodilo do sukoba, koji su mogli da završe i pred sudom. Drugo venčanje smatrano je formalnošću i obavljano je u crkvi uz obred lišen svečanog ceremonijala. Prema kanonima SPC, drugi brak se sklapao iz nužde, dok je treći dozvoljavan samo kad u prethodnima nije bilo dece. Izuzetak je bila snalažljiva Novosađanka Ana de Mosko, možda prva srpska sifražetkinja, koja se četiri puta udavala i uvek ostajala udovica. Svi njeni supruzi: Sava Nikolić, Teodor Monasterlija, Marko Dimitrijević i Jovan Savić, imali su čin gradskog kapetana.
Četvorobračni supružnici su živeli nevenčano ili su brak sklapali tajno, podmićujući sveštenike. Tako se 1795. oberknez Vukmir venčao s četvorobračnom Martom. Venčanje je održano tajno, u devet sati uveče, u nekoj prigradskoj temišvarskoj krčmi, gde je obred za sto dukata nadoknade obavio pop Pavle, namesnik manastira Partoša. Kad je za to saznala Konzistorija Banatske eparhije, svi prestupnici su pozvani na odgovornost. Pojedinci su zbog sklapanja četvrtog braka bili spremni i da pređu u grkokatoličku veru. Mada su povlačili za sobom mnogo kanoničkih problema zbog razrešenja svete tajne braka, razvodi nisu bili retki u patrijarhalnim pravoslavnim sredinama. Osnovni razlog za pokretanje postupka pred nadležnom konzistorijom bilo je napuštanje ognjišta jednog od supružnika.
Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi mitropolitu Mojseju Petroviću navodi kako ju se suprug napustio, prešao u drugu veru i ponovo se oženio. Uz to, poslao joj je tri "oproštene knjige", razrešavajući je bračne obaveze. Često je razlog bilo i uplitanje ženine rodbine u brak, pa čak i njeno odvođenje. Zato se preosvećenom Mojseju obratio i Karlovčanin Rista Ivanović, navodeći kako se venčao pre šest godina i sa ženom lepo živeo do pre tri godine. Tada su njen očuh i brat počeli da je nagovaraju da ga ostavi, konačno su upali u njegovu kuću, pokupili sve stvari i odveli mu ženu, koju već tri godine neće da mu vrate, već joj traže drugog supruga.
Pored crkve, i civilne vlasti su kontrolisale sklopljene brakove, pa su za bigamiju bile predviđene surove, čak drastične kazne. Po nestanku svog supruga, 19-godišnja Anđelija Roksanić je zajedno s braćom prešla iz Osmanskog carstva u Habzburšku monarhiju i nastanila se u Tenju, kod Vukovara. Dve godine kasnije se udala, a kad ju je neko tužio za bigamniju, sud ju je osudio na smrt, mÐda je bila trudna. Razvedene žene, posebno ako su bile materijalno obezbeđene, često su nastavljale da samostalno vode domaćinstvo. Izvesna Kaloverdinica je živela odvojeno od supruga na periferiji Karlovaca, gde je imala kačaru za pečenje rakije. Upravo u njenoj pecari izbio je 1799. požar, od koga je stradao znatan deo grada.