04-04-2014, 09:47 PM
Pijem rakiju, jer je vino skupo
Veliki zadužbinar i jedan od najbogatijih Srba svoga doba, doktor pravnih nauka Sava Tekelija u memoarima bez mnogo griže savesti navodi kako je u mladosti mnoge noći proveo "u igranju, karti i piću". Aleksandar Piščević nije bio takve sreće, pa gotovo sa zavišću, veličajući svoju mladalačku moralnost, piše: "Mogao sam ja da sudelujem u pijančenju, kartanju, prevarama i ostalom razvratu da mi duša nije bila sklona dobru, jer od detinjstva nisam imao nikoga da me izvodi na put istine, pa sam zato lako mogao upasti u sve te grehove. Majka me isuviše volela da bi bila u stanju videti moje slabosti, a sa ocem sam se retko viđao, još od kad sam bio mali." Filip Cvetković, "bludni sin" iz ugledne budimske porodice, morao se zakleti da "od danas više, preko razloga, neće piti vina, ni protiviti se svojoj majci, ni bratu starijemu. Više se neće kockÐti, kartati, kuglati, niti raditi ijednu stvar koja varoškome čoveku nije podobno da je tvori. Ako li opet počne to iznova poslovati u tri praznika po 50 štapova da mu se udari i iz varoši napolje istera." Kao veliki problem u moralizatorskoj literaturi 18. veka pominje se alkoholizam, a prosvećeni Zaharije Orfelin, utemeljivač savremene srpske enologije, u svom "Iskusnom podrumaru", štampanom u Beču 1783, naročito opširno osuđuje alkoholizam kod žena i dece.
Najviše se u to vreme pila rakija, zatim pivo i vino, o čijim cenama govori i jedna nepretenciozna varoška pesma: "Pivo je skupo, vino jošte skuplje, zato rakiju mnogo ištu, vodu ne mogu." Ni umereni prosvetitelji nisu mogli bez alkohola, pa se na osnovu pisama zna da je Jovan Rajić voleo rakiju i intimno je zvao "mučenica", dok je Dositej Obradović preferirao vino.
I cehovska pravila su osuđivala alkoholizam, naročito među kalfama i šegrtima. Dolazak u pripitom stanju na nedeljnu liturgiju ili neki drugi društveni događaj tretiran je kao težak prekršaj, koji je i novčano kažnjavan. Naročito je bila stroga globa za kalfe koji zbog mamurluka u ponedeljak ne bi došli na posao.
Za čašom, flašom i bokalom često je posezalo i sveštenstvo, pa je beogradski mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao 1733. od sveštenika Arsenija Popovića pismeni zavet da se više neće opijati.
Zbog opijanja je paroha Nikolaja iz Dobanovaca raspopio mitropolit Pavle Nenadović 1753. Kasnijim verskim reformama zabranjivano je monasima i sveštenicima čak i da ulaze u gostionice, ali pošto su naredbe s ovom tematikom s vremena na vreme iznova i zvanično obnarodovane, očigledno je da prethodne nisu imale previše efekta.
Bogobojažljivi su, pak, koristili manastire da se u njima zakunu kako će se svog poroka odreći. U arhivi Bođana iz 1761. sačuvana je beleška kako se izvesni Partenije pred svedokom Aleksijem zavetovao da više neće piti. Malo je podataka o alkoholizmu kod žena, jer su one obično pile krišom, kad su bile same kod kuće. Budimka Kumrija Monojlovica nije bila baš toliko diskretna, pa su se crkvenim i lokalnim vlastima žalili susedi jer se opija svaki dan, pa ih "psuje i ne da im mira".
Od svih kockÐrskih igara kartanje je bilo najomiljenije, a u otmenim porodicama postalo je gotovo podrazumljivo nakon ručka i večere, posebno kad bi im došli gosti. Ovakva benigna zabava, međutim, u vojničkom staležu ponekad se završavala tučom, čak i dvobojima, a u nekoj beogradskoj krčmi akter jednog od najdramatičnijih dvoboja bio je legendarno raspusni slavonski baron Trenk. Već početkom 18. veka zarazili su se Srbi i bilijarom. Bez obzira na društveni status, igrali su ga svi, od golobradih kalfi do uglednih plemića, pa se narodnoj pedagogiji sklon Jovan Avakumović u jednom svom epigramu vajkao: "Nema vlastelina bogata Serbina, a oni i što su nešto stekli, bilijari im raznesu."
Dokolicu je, naročito vojnički stalež, prekraćivao pušenjem, pa je prosvećeni Vikentije Rakić 1810. napisao i štampao svoj traktat "Kratka beseda protivu zloupotrebe duvana", ali njegov trud nije imao većeg odjeka, jer se pušenje već uvrežilo kao jedan od rituala odrastanja. Simeon Piščević je postao pušač već u 13. godini, tokom jednog od brojnih austrijsko-francuskih ratova. U memoarima, pisanim u poznim godinama, beleži: "Ja sam imao puno drugova oficira, koji su bili godinama stariji od mene, ali su me voleli i svako je želeo moje društvo. Izjašemo, tako, ponekad, ispred puka za vreme marša, pa zaigramo konje, pušimo i pevamo. Tako sam na lulu navikao, zbog čega me je otac prekorevao, jer u našoj porodici pre mene pušača nije bilo. Ali ja bez duvana ni danas ne mogu." Na portretima graničarskih oficira iz toga doba dugačka lula je postala nezaobilazan rekvizit. Opštem prihvatanju duvana doprinelo je i verovanje da on sprečava mogućnost zaraze od kuge. Ubrzo je prihvaćeno i šmrkanje duvana, pa su se burmutice, na početku rezervisane za društvenu elitu, mogle kupiti i u provincijskim dućanima.
Prostitutke su u većim gradovima i garnizonskim mestim postale deo "inventara" krčmi i gostionica, za koje se po pravilu naglašava da su - za pridošlice. Zbog širenja veneričnih bolesti, na intervenciju vojnih vlasti, uzalud su proterivane iz varoši, jer su stizali nove "devojke za razonodu". U Novom Sadu su se prvo pojavile u Brukšancu i Dunavskoj ulici, pa je Magistrat nešto kasnije bio primoran da njihovu delatnost uredi posebnim statutom.
Veliki zadužbinar i jedan od najbogatijih Srba svoga doba, doktor pravnih nauka Sava Tekelija u memoarima bez mnogo griže savesti navodi kako je u mladosti mnoge noći proveo "u igranju, karti i piću". Aleksandar Piščević nije bio takve sreće, pa gotovo sa zavišću, veličajući svoju mladalačku moralnost, piše: "Mogao sam ja da sudelujem u pijančenju, kartanju, prevarama i ostalom razvratu da mi duša nije bila sklona dobru, jer od detinjstva nisam imao nikoga da me izvodi na put istine, pa sam zato lako mogao upasti u sve te grehove. Majka me isuviše volela da bi bila u stanju videti moje slabosti, a sa ocem sam se retko viđao, još od kad sam bio mali." Filip Cvetković, "bludni sin" iz ugledne budimske porodice, morao se zakleti da "od danas više, preko razloga, neće piti vina, ni protiviti se svojoj majci, ni bratu starijemu. Više se neće kockÐti, kartati, kuglati, niti raditi ijednu stvar koja varoškome čoveku nije podobno da je tvori. Ako li opet počne to iznova poslovati u tri praznika po 50 štapova da mu se udari i iz varoši napolje istera." Kao veliki problem u moralizatorskoj literaturi 18. veka pominje se alkoholizam, a prosvećeni Zaharije Orfelin, utemeljivač savremene srpske enologije, u svom "Iskusnom podrumaru", štampanom u Beču 1783, naročito opširno osuđuje alkoholizam kod žena i dece.
Najviše se u to vreme pila rakija, zatim pivo i vino, o čijim cenama govori i jedna nepretenciozna varoška pesma: "Pivo je skupo, vino jošte skuplje, zato rakiju mnogo ištu, vodu ne mogu." Ni umereni prosvetitelji nisu mogli bez alkohola, pa se na osnovu pisama zna da je Jovan Rajić voleo rakiju i intimno je zvao "mučenica", dok je Dositej Obradović preferirao vino.
I cehovska pravila su osuđivala alkoholizam, naročito među kalfama i šegrtima. Dolazak u pripitom stanju na nedeljnu liturgiju ili neki drugi društveni događaj tretiran je kao težak prekršaj, koji je i novčano kažnjavan. Naročito je bila stroga globa za kalfe koji zbog mamurluka u ponedeljak ne bi došli na posao.
Za čašom, flašom i bokalom često je posezalo i sveštenstvo, pa je beogradski mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao 1733. od sveštenika Arsenija Popovića pismeni zavet da se više neće opijati.
Zbog opijanja je paroha Nikolaja iz Dobanovaca raspopio mitropolit Pavle Nenadović 1753. Kasnijim verskim reformama zabranjivano je monasima i sveštenicima čak i da ulaze u gostionice, ali pošto su naredbe s ovom tematikom s vremena na vreme iznova i zvanično obnarodovane, očigledno je da prethodne nisu imale previše efekta.
Bogobojažljivi su, pak, koristili manastire da se u njima zakunu kako će se svog poroka odreći. U arhivi Bođana iz 1761. sačuvana je beleška kako se izvesni Partenije pred svedokom Aleksijem zavetovao da više neće piti. Malo je podataka o alkoholizmu kod žena, jer su one obično pile krišom, kad su bile same kod kuće. Budimka Kumrija Monojlovica nije bila baš toliko diskretna, pa su se crkvenim i lokalnim vlastima žalili susedi jer se opija svaki dan, pa ih "psuje i ne da im mira".
Od svih kockÐrskih igara kartanje je bilo najomiljenije, a u otmenim porodicama postalo je gotovo podrazumljivo nakon ručka i večere, posebno kad bi im došli gosti. Ovakva benigna zabava, međutim, u vojničkom staležu ponekad se završavala tučom, čak i dvobojima, a u nekoj beogradskoj krčmi akter jednog od najdramatičnijih dvoboja bio je legendarno raspusni slavonski baron Trenk. Već početkom 18. veka zarazili su se Srbi i bilijarom. Bez obzira na društveni status, igrali su ga svi, od golobradih kalfi do uglednih plemića, pa se narodnoj pedagogiji sklon Jovan Avakumović u jednom svom epigramu vajkao: "Nema vlastelina bogata Serbina, a oni i što su nešto stekli, bilijari im raznesu."
Dokolicu je, naročito vojnički stalež, prekraćivao pušenjem, pa je prosvećeni Vikentije Rakić 1810. napisao i štampao svoj traktat "Kratka beseda protivu zloupotrebe duvana", ali njegov trud nije imao većeg odjeka, jer se pušenje već uvrežilo kao jedan od rituala odrastanja. Simeon Piščević je postao pušač već u 13. godini, tokom jednog od brojnih austrijsko-francuskih ratova. U memoarima, pisanim u poznim godinama, beleži: "Ja sam imao puno drugova oficira, koji su bili godinama stariji od mene, ali su me voleli i svako je želeo moje društvo. Izjašemo, tako, ponekad, ispred puka za vreme marša, pa zaigramo konje, pušimo i pevamo. Tako sam na lulu navikao, zbog čega me je otac prekorevao, jer u našoj porodici pre mene pušača nije bilo. Ali ja bez duvana ni danas ne mogu." Na portretima graničarskih oficira iz toga doba dugačka lula je postala nezaobilazan rekvizit. Opštem prihvatanju duvana doprinelo je i verovanje da on sprečava mogućnost zaraze od kuge. Ubrzo je prihvaćeno i šmrkanje duvana, pa su se burmutice, na početku rezervisane za društvenu elitu, mogle kupiti i u provincijskim dućanima.
Prostitutke su u većim gradovima i garnizonskim mestim postale deo "inventara" krčmi i gostionica, za koje se po pravilu naglašava da su - za pridošlice. Zbog širenja veneričnih bolesti, na intervenciju vojnih vlasti, uzalud su proterivane iz varoši, jer su stizali nove "devojke za razonodu". U Novom Sadu su se prvo pojavile u Brukšancu i Dunavskoj ulici, pa je Magistrat nešto kasnije bio primoran da njihovu delatnost uredi posebnim statutom.