04-04-2014, 09:43 PM
Noga srpska, a cipela bečka
"U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra, ti mu govoriš, a on zviždi. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet", opisao je Dositej Obradović tipičnog srpskog kicoša.
Za razliku od Rusija, gde je propisivan izgled odeće za svaki društveni stalež, u multietničkoj Habzburškoj monarhiji to je bilo nemoguće sprovesti. Jedino su od 1750. jednobrazno postali obučeni graničarski pukovi (dotad je svaki soldat sam snosio troškove za nabavku svoje odeće), čime je nekadašnja milicija pretvorena u regularnu vojsku.
U selima i siromašnim gradskim sredinama odeća je uglavnom prizvođena kod kuće, kupovani su uglavnom spoljni odevni predmeti i samo su najbogatijima bili potrebni posebni ormari. Za đake visoke škole, koja je trebalo da bude otvorena 1774. u Novom Sadu, smatralo se kako je neophodno da imaju ćurdiju, kamizol, dvoje čakšire, šešir, dva para čizama i cipele, te tri para košulja s gaćama. Mada su bili plemićkog porekla braća Mojsije i Dimitrije Rašković tokom svojih studija u Lajpcigu imala samo po jedno svakodnevno i praznično odelo, te pod dva zimska šešira i dva plemićka sa perjem.
Dok su stariji muškarci i žene uglavnom nosili tradicionalnu odeću kakva je bila uobičajena u Osmanskom carstvu, mlađi su se brzo prilagodili novoj okolini. Posebno su cenili bunde od samurovine sa srebrnim dugmadima, koje su se mogle na putovanjima u slučaju nužde založiti ili prodati. Provinckijsko plemstvo oblačilo se po uzoru na mađarsko, što se vidi na sačuvanim portretima Save Tekelije ili Georgija Stankovića, člana ugledne porodice iz Komorana. Na glavi su nosili šešire s perom, a na nogama čizme, koje su smatrane aristokratskim statusnim obeležjem. Bogati građani oblačili su odeću šivenu prema srednjoevropskim uzorima. U drugoj polovini 18. veka, s jačanjem nemačkih kulturnih uticaja, a naročito posle zabrane uvoza luksuzne robe, Beč je postao suvereni modni centar Monarhije, pa je fon Taube 1777. primetio kako su se "srpske žene visokog staleža počele po bečkoj modi oblačiti." No, pod uticajem francuskog prosvetiteljstva moda postaje socijalna kategorija, koja briše staleške razlike. Takvo shvatanje bilo je tema poruga ili divljenja građanske poezije tog doba, pa u jednoj poskočici momak poručuje svojoj devojci: "Tvoje bele noge za svilene štrumfe i bečke cipele."
Tradicionalni krojački cehovi teško su se privikavali na nove društvene trendove, naročito kad su u gradove počele da stižu krojačice strankinje, koje su šile žensku modnu odeću. Na posebnoj ceni bio je mider, koji je već oko 1730. prva nosila grofica Marija Branković. U ovim krojačkim radnjama istovremeno su pouke iz otmenog ponašanja dobijale ćerke iz srpskih građanskih porodica.
Deca iz bogataških porodica često su se razmetljivo odevala, pa je vetropirastog Oberkneževića, tipičnog srpskog kicoša, Dositej Obradović ovako pisao: "U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra se, ti mu govoriš, a on zviždi, gleda svoj vezeni prsluk i kaže da će mu drugi, nove mode skoro iz Beča doći. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet."
Nisu svi obraćali toliku pažnju na reprezentativnost svog svoljašnjeg izgleda, pa kad je 1735. umro grof Jovan Branković, pri popisivanju njegove imovine komisija je ustanovila da nema puno odeće, a i ona što je nosio mÐda sašiveno od dobrog materijala, već je bilo iznošeno, pa čak i pocepano. Za pojedine odevne predmete, kakav je bio njegov "šlafrok", navedeno je kako baš ništa ne vrede.
Odeći su dosta pažnje poklanjali i manje imućni, pa su braća Rašković pisali iz Lajpciga svome meceni kako žive štedljivo, ali imaju izdatke za odeću, jer moraju da paze na svoj plemićki status i njegov arhijerejski ugled. Mada mu otac Simeon svakako nije bio siromašan, Aleksandra Piščević u svojim memoarima navodi kako tokom školovanja iz internata nije izlazio na ples niti u pozorište, jer zbog štedljivosti roditelja nije imao odeću koja je odgovarala vojničkom i plemićkom rangu njegove porodice. I prosvećeni Dositej je pazio na svoje odevanje, pa se u jednom pismu žalio mitropolitu Vikentiju Jovanoviću Vidaku, čije je sinovce podučavao francuskom jeziku, kako je "bez aljina ostao, pa na Uskrs neće moći u crkvu."
Sklonost ka kinđurenju ogleda se i u mnogobrojim đinđuvama, ali i skupocenom nakitu kupovanom u Beču, Veneciji, ali i Turskoj. On je tretiran kao deo porodičnog kapitala i nekom vrstom osiguranja za slučaj teških vremena, a bogataške ćerke nosila su ga u miraz. Grofica Marija Branković čuvala je u kutiji od slonovače zlatnu ogrlicu, srebrnu kutiju za igle, zlatan prsten sa dijamantom, dva draga kamena za dugmad i pozlaćeni krst ukrašen sa sedam rubina. U drugoj polovini 18. veka ženski modni detalj postaje i sat, koji je nošen na lancu za pojasom. S njim je naslikana Ana Marija, ćerka uglednog osiječkog trgovca, senatora i sudije Jeftimija Kojića, inače udata za Jovana Jurkovića. Potret je nastao 1783, povodom plemićkih titula, koje su te godine dobile porodice Kojić i Jurković. Siromašne žene kite se znatno skromnije, ali s istim entuzijazmom, pa su se tako u inventaru radnje iriškog trgovca Paunka Jankovića, pored motika i ašova nalazile tkanine i ukrasi za žensku odeću.
"U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra, ti mu govoriš, a on zviždi. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet", opisao je Dositej Obradović tipičnog srpskog kicoša.
Za razliku od Rusija, gde je propisivan izgled odeće za svaki društveni stalež, u multietničkoj Habzburškoj monarhiji to je bilo nemoguće sprovesti. Jedino su od 1750. jednobrazno postali obučeni graničarski pukovi (dotad je svaki soldat sam snosio troškove za nabavku svoje odeće), čime je nekadašnja milicija pretvorena u regularnu vojsku.
U selima i siromašnim gradskim sredinama odeća je uglavnom prizvođena kod kuće, kupovani su uglavnom spoljni odevni predmeti i samo su najbogatijima bili potrebni posebni ormari. Za đake visoke škole, koja je trebalo da bude otvorena 1774. u Novom Sadu, smatralo se kako je neophodno da imaju ćurdiju, kamizol, dvoje čakšire, šešir, dva para čizama i cipele, te tri para košulja s gaćama. Mada su bili plemićkog porekla braća Mojsije i Dimitrije Rašković tokom svojih studija u Lajpcigu imala samo po jedno svakodnevno i praznično odelo, te pod dva zimska šešira i dva plemićka sa perjem.
Dok su stariji muškarci i žene uglavnom nosili tradicionalnu odeću kakva je bila uobičajena u Osmanskom carstvu, mlađi su se brzo prilagodili novoj okolini. Posebno su cenili bunde od samurovine sa srebrnim dugmadima, koje su se mogle na putovanjima u slučaju nužde založiti ili prodati. Provinckijsko plemstvo oblačilo se po uzoru na mađarsko, što se vidi na sačuvanim portretima Save Tekelije ili Georgija Stankovića, člana ugledne porodice iz Komorana. Na glavi su nosili šešire s perom, a na nogama čizme, koje su smatrane aristokratskim statusnim obeležjem. Bogati građani oblačili su odeću šivenu prema srednjoevropskim uzorima. U drugoj polovini 18. veka, s jačanjem nemačkih kulturnih uticaja, a naročito posle zabrane uvoza luksuzne robe, Beč je postao suvereni modni centar Monarhije, pa je fon Taube 1777. primetio kako su se "srpske žene visokog staleža počele po bečkoj modi oblačiti." No, pod uticajem francuskog prosvetiteljstva moda postaje socijalna kategorija, koja briše staleške razlike. Takvo shvatanje bilo je tema poruga ili divljenja građanske poezije tog doba, pa u jednoj poskočici momak poručuje svojoj devojci: "Tvoje bele noge za svilene štrumfe i bečke cipele."
Tradicionalni krojački cehovi teško su se privikavali na nove društvene trendove, naročito kad su u gradove počele da stižu krojačice strankinje, koje su šile žensku modnu odeću. Na posebnoj ceni bio je mider, koji je već oko 1730. prva nosila grofica Marija Branković. U ovim krojačkim radnjama istovremeno su pouke iz otmenog ponašanja dobijale ćerke iz srpskih građanskih porodica.
Deca iz bogataških porodica često su se razmetljivo odevala, pa je vetropirastog Oberkneževića, tipičnog srpskog kicoša, Dositej Obradović ovako pisao: "U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra se, ti mu govoriš, a on zviždi, gleda svoj vezeni prsluk i kaže da će mu drugi, nove mode skoro iz Beča doći. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet."
Nisu svi obraćali toliku pažnju na reprezentativnost svog svoljašnjeg izgleda, pa kad je 1735. umro grof Jovan Branković, pri popisivanju njegove imovine komisija je ustanovila da nema puno odeće, a i ona što je nosio mÐda sašiveno od dobrog materijala, već je bilo iznošeno, pa čak i pocepano. Za pojedine odevne predmete, kakav je bio njegov "šlafrok", navedeno je kako baš ništa ne vrede.
Odeći su dosta pažnje poklanjali i manje imućni, pa su braća Rašković pisali iz Lajpciga svome meceni kako žive štedljivo, ali imaju izdatke za odeću, jer moraju da paze na svoj plemićki status i njegov arhijerejski ugled. Mada mu otac Simeon svakako nije bio siromašan, Aleksandra Piščević u svojim memoarima navodi kako tokom školovanja iz internata nije izlazio na ples niti u pozorište, jer zbog štedljivosti roditelja nije imao odeću koja je odgovarala vojničkom i plemićkom rangu njegove porodice. I prosvećeni Dositej je pazio na svoje odevanje, pa se u jednom pismu žalio mitropolitu Vikentiju Jovanoviću Vidaku, čije je sinovce podučavao francuskom jeziku, kako je "bez aljina ostao, pa na Uskrs neće moći u crkvu."
Sklonost ka kinđurenju ogleda se i u mnogobrojim đinđuvama, ali i skupocenom nakitu kupovanom u Beču, Veneciji, ali i Turskoj. On je tretiran kao deo porodičnog kapitala i nekom vrstom osiguranja za slučaj teških vremena, a bogataške ćerke nosila su ga u miraz. Grofica Marija Branković čuvala je u kutiji od slonovače zlatnu ogrlicu, srebrnu kutiju za igle, zlatan prsten sa dijamantom, dva draga kamena za dugmad i pozlaćeni krst ukrašen sa sedam rubina. U drugoj polovini 18. veka ženski modni detalj postaje i sat, koji je nošen na lancu za pojasom. S njim je naslikana Ana Marija, ćerka uglednog osiječkog trgovca, senatora i sudije Jeftimija Kojića, inače udata za Jovana Jurkovića. Potret je nastao 1783, povodom plemićkih titula, koje su te godine dobile porodice Kojić i Jurković. Siromašne žene kite se znatno skromnije, ali s istim entuzijazmom, pa su se tako u inventaru radnje iriškog trgovca Paunka Jankovića, pored motika i ašova nalazile tkanine i ukrasi za žensku odeću.